Вести

У трагању за гробом генерала Драже Михаиловића, у српској контролисаној штампи коначно се појавио захтев да српска деца:

за новинар.де пише: Часлав М. Дамјановић, 04.04.2009

+++

“Mорају да почну да уче историју онаква каква је она заиста и била“.

Та суштина се, наравно, изгубила у површном сензационализму, али у доброј мери и због званичне затупелости у односу на историју, а понајвише због настављања дириговане злонамерности.

Ексклузивни сензационализам или лаж о једном злочину?

“Војни архив“, и то по одлуци ни мање ни више него “министра одбране Драгана Шутановца, ставио је искључиво “Блицу“ на “увид ђенералов персонални досије и остала документа“!

Ради се наравно о досијеу генерала Драгољуба Михаиловића.
Архивска грађа стављена на расположење “Блицу“ је “око 6.000 дигитализованих страна најстроже чуваних списа, међу којима су стенограми са суђења Михаиловићу, али ниједан од тих папира не садржи записник о извршењу смртне казне – нема баш ништа ни о томе где је, када и под којим условима покопан ђенерал Дража“. (Тања Николић-Ђаковић, “Ексклузивно: “Блиц“ у Војном архиву Србије – У Ознином досијеу ни слова о Дражиној смрти“, 31/03/09 – 20:00, 01/04/09 – 07:25)

Обрадовало ме је да је списатељица сочињенија, Тања Николић-Ђаковић, употребила изразе “покопан“ и “сахрањен“. Употреба тих израза показује да без обзира какво је њено политичко опредељење, и на чак супрот ономе чему је највероватније кљукана у школама, да у њој живе српско поштовање према прецима и српска љубав према људском бићу које заслужује да буде “сахрањено“.

Израз који је Тања употребила у односу на егзекуцију – “извршење смртне казне“ – показује да она највероватније верује да је у нашој српској прошлости, започетој завршетком Другог светског рата, владао закон, па да су сходно закону доношене пресуде и извршаване казне, и да су тако и смртна пресуда Дражи Михаиловићу и извршење смртне пресуде такође обављени по закону и правним прописима на основу пуноправне пресуде. Заиста, нико нема права да Тању оптужује због оваквог веровања јер такав је званични став који се већ дуже од пола века пропагира у Србији као искључива историјска истина.

Међутим… све то није било тако!
Наводна пресуда генерала Драже Михаиловића од стране наводног суда – донета је унапред:

“Биће погубљен после поштеног суђења“!

Такав званично објављен став уствари је дискредитовао процес – јер… зашто би некоме уопште било суђено када је већ унапред одлучено да ће бити погубљен после суђења? А пошто је такозвана пресуда донета унапред – то значи да је лаж не само да ће такозвано суђење бити “поштено“ већ је такође лаж и да се ради о судском процесу!
И баш због тог злочина којим је по завршетку Другог светског рата започета обмана Срба у којој Србија живи и дан-данас – српска деца морају коначно да:

“Почну да уче историју онаквом каква је она заиста и била“! (Вељко Лалић, “Позив Срба из Америке: Добрице, где је Дража?“, PRESS, 29/03/09)

Ипак… свесна она тога или не, Тањино српско поштовање ме је обрадовало.
Међутим, као што се сходно настављеној обмани могло очекивати, закључак Тањиног написа је:

“Подаци о месту егзекуције и сахрањивању ђенерала Драже – не налазе се – у овим списима!“ (Тања Николић-Ђаковић, “Ексклузивно: “Блиц“ у Војном архиву Србије – У Ознином досијеу ни слова о Дражиној смрти“, 31/03/09 – 20:00, 01/04/09 – 07:25)

Уместо да се за подацима трага у архивима Маршалата, Кноја, Озне, Ватикана, Државног секретаријата, Мосада, у Загребу или чак у Аргентини – “ексклузивна“ сензационалистика “отварања Војног архива“ – заправо је лакрдија!
Дража Михаиловић јесте био војник у најчаснијем смислу те речи, али у организацији његове “ликвидације“ војска као таква није учествовала, иако се такозвани суд китио перјем некаквог Врховног војног суда! То се потврђује и у самом чланку:

“Претпоставка је да новоофрмљена војска у то време није смела ни да се усуди да похрањује такав документ“. (Исто)

Међутим, то што “у Војсци Србије тврде да је питање да ли су подаци о егзекуцији било где заведени или су одмах по завођењу уништени“ (Исто) – доказује да је искључива сврха написа настављање безобзирног обмањивања Србије сакривањем истине.

Да је сензационалистички најављена архивска грађа – која је “Блицу“ показана чак личном интервенцијом министра одбране – очигледно смишљено прерађени оригинални Ознин досије доказује то што је у њему намерно, заправо злонамерно, остављена провокативна “оригинална молба за помиловање ђенерала писана својеручно на једној страни црним мастилом, нечитким ћириличним писмом“! (Исто)

Њујоршки Истражни комитет за праведно суђење Дражи Михаиловићу је још 1946. године сматрао ову “молбу“ врло сумњивом!

Њујоршки Истражни комитет – који је на жалост, заправо срећом, једино правоснажно, једино објективно, и једино заиста законско тело које се заиста стручно и објективно бавило случајем такозваног београдског суђења Дражи Михаиловићу – заправо линча – доказао је на основу документованих чињеница у какво је физичко и поготово ментално стање тортура у комунистичком затвору срозала Дражу Михаиловића!

Зато је Комитет сумњао у веродостојност свих Дражиних изјава на том такозваном суду па и у поменуту “молбу за помиловање“.

Констатација да је та, наводно “својеручна“ молба за помиловање, “написана на једној страни црним мастилом“ – “нечитким ћириличним писмом“ – безпоговорно потврђује ту давнашњу сумњу:

Зашто би интелигентан човек, какав Дража јесте био – ако је заиста био при чистој свести – написао молбу од које му зависи живот – “нечитко“?

Ако је уопште написана Дражином руком, такозвана “молба за помиловање“, била је или изнуђена или написана у несвесном стању – зато је “молба“ – “нечитка“!

Сврха убацивања “молбе“ у такозвани записник са такозваног суђења био је перверзни садизам комунистичких инквизитора:

Понижење Драже и понижење Дражине Србије!

Јер… тадашња православна, светосавска Србија није била ни љотићевска, па чак ни недићевска – тадашња Србија и тадашњи Срби у ширем смислу – били су Дражини.

С друге стране, чињеница да су досијеи “дигитализовани“, а да je “дигитализацију“ обавилa странa фирмa – “одмах по избору Драгана Шутановца на функцију министра одбране 15. маја 2007. године оберучке је прихваћена понуда америчког института “Џеферсон“ да дигитализује целокупну документацију која се налази у Војном архиву Србије“ (“Велика Србија“, Број 3270) – свакако указује на селекцију и елиминацију докумената, а такође и на ретуширање докумената остављених у досијеу – поготово што страну дигитализацију “нико није имао права да контролише“. (Исто)

Фалсификовање докумената започето је у Другом светском рату под контролом здружених закулисних манипулатора Савезника, Нациста и Коминтерне, а настављено Дедијеровим послератним фалсификатима докумената чак и у америчком Државном Архиву у Вашингтону, по америчким а највероватније и осталим светским универзитетима и архивама од стране домаћих сарадника окупатора, и наравно фалсификовањем историје од стране Титовог Војно-историјског Института усклађеним са фалсификовањем докумената у Лондону и Вашингтону који су диктирали фалсификовање историје. То усаглашено и дириговано фалсификовање историјске истине, које се и данас се наставља од Загреба до Тел Авива – јесте заправо наставак Диктатуре над историјом започет у Другом светском рату.

Превасходни циљ Диктатуре над историјом је сакривање Истине о Равној Гори – јер би обелодањење Истине Равне Горе открило све антисрпске лажи са којима смо принуђени да и данас живимо.

Зато се “Блицова“ “ексклузивна“ сензационалистика мора схватити за оно што јесте – за смишљено и злонамерно лагање и обмањивање:

Иако млађе генерације уопште нису свесне тога – не каже нам се ништа ново – кљукају нас истим бљутавим ујдурмама – од којих се старијим генерацијама већ одавно смучио живот!

На пример, да је “било више наводних сведока егзекуције“ који су “наводили различита места погубљења, од Маринкове баре код Београда до Аде Циганлије“. (Тања Николић-Ђаковић, “Ексклузивно: “Блиц“ у Војном архиву Србије – У Ознином досијеу ни слова о Дражиној смрти“, 31/03/09 – 20:00, 01/04/09 – 07:25)

Измишљотине су вешто повезане са чињеницама.

На пример, да је “пресуда Врховног војног суда изречена 15. јула у 13 сати“ а да су већ “сутрадан жалбе на смртну пресуду одбијене“!

А зато да би се свему дао окус као некаквог добронамерног трагања за истином, поново се наводи на пример Љубо Лазаревски који “и даље тврди да је присуствовао погубљењу Михаиловића и да је четнички ђенерал са још девет осуђеника стрељан у 1:30 сати по поноћи 18. јула 1946. године у багремовој шуми на 150 до 200 метара од Белог Двора, у близини данашње Ортопедске болнице “Бањица“.“ (Исто)

Иако по свему изгледа да је кречана иза казнионе на Ади Циганлији највероватније место злочина, багремар испод Белог двора такође је кандидат јер је Тито могао са терасе Белог двора да посматра извршење злочина, а високом госту из Америке – ако је заиста присуствовао – било је близу да се врати на пост-злочиначки коктел.

Зато се млађим генерацијама натура као “ексклузивна“ сензација “Љубо Лазаревски (83), бивши подофицир КНОЈ-а“, који је, “бар по његовој тврдњи, био затворски чувар Драже Михаиловића све до његовог последњег часа“, који је наводно “једини преживели сведок погубљења команданта Краљевске војске“, по чијим је речима наводно “егзекуцији присуствовало 10 до 15 официра Озне“, и ту је био “и јавни тужилац Милош Минић“ – који јесте био присутан – “али и лекар и фотограф“! (Исто)

Наравно, тешко је очекивати од млађих генерација да схвате, па чак уопште и da помисле, у којој мери је овакав приказ фалсификат!

Иако присуство државног тужиоца Минића јесте логично – његово присуство злочину даје привид законског извршења смртне казне, зар не?

Али… да је речена истина, на пример, да је присуствовао па чак и учествовао и Пенезић, који је иживљавао свој садизам до последњег тренутка док је Дража био жив, и Ранковић – a да и не спомињемо друге наше и стране – то би чак и код млађих који се први пут срећу са овом склеротичном лажи – изазвало сумњу, зар не?

Значи – зато су Пенезић и Ранковић одстрањени из досијеа и сходно томе и из наводно “ексклузивног“ “Блицовог“ сензационализма – што истовремено значи да се баш због тога посебно наглашава:

“Али и лекар и фотограф“! (Исто)

Државни тужилац, лекар, фотограф… све то треба да произведе утисак да је све текло по реду и закону, зар не?
Међутим, ако су заиста били присутни судски лекар и фотограф:

Зашто у “досијеу“ нема лекарског извештаја?
Зашто у “досијеу“ нема фотографија?

Једина фотографија мртвог Драже која се икад појавила – уколико је уопште аутентична – појавила се у Америци!
Извор је наводно била особа блиска америчком Државном секретаријату!

Тако се и дошло до сазнања да је један од ондашњих високих америчких представника присуствовао злочину.
Мени лично је Душан Петковић рекао 1973. године да ту чињеницу зна још од раних педесетих. Душан је знао и о фотографији али је до смрти није добавио упркос свим његовим настојањима, а Милош Аћин-Коста је фотографију преко неких “канала“ добавио тек доцније…

Фотографија, бар копија коју сам ја видео, врло је нејасна. По њој се локација не може одредити јер је леш делимично у сенци неког шибљака, који може да буде и багремар испод Титове терасе, и шибљак поред кречане иза казнионе на Ади Циганлији. Ја лично одрастао сам са шапутањем да је Ада место злочина…

Међутим, млађе генерације би морале да обрате пажњу и на једну другу очигледну нелогичност – “Блиц“ понавља давно познату отрцану удбину мистификацију – речи Љубе Лазаревског – да су “сви они“ – присутни и учесници злочина – “имали обавезу чувања тајне“, јер су “по државној одлуци, за гробове оних које је суд означио издајницима није се смело сазнати“! (Исто)

Како то да је један “подофицир КНОЈ-а“ и “затворски чувар“ упућен у “државне одлуке“? Па чак и у образложење тих “одлука“?

Млађима… о гробовима

Наслов је наравно спектакуларан: “Ексклузивно: “Блиц“ у Војном архиву Србије – У Ознином досијеу ни слова о Дражиној смрти“!

Али… чујте млађи, не сме то да вас завара!
Имајте на уму оно што рекоше ваши стари: “Није злато све што сија“!
Питајте се шта је то што вам спектакл заиста каже?
Да ли вам заиста каже да у Ознином досијеу нема ни слова о Дражиној смрти?
Или вас привидом наводно “ексклузивне“ сензационалистике преводи жедне преко воде?
Питајте се, да ли уствари, као и многим генерацијама пре вас, онима који вас и данас вуку за нос – уопште не пада на памет да нам кажу Истину?
Зашто?
Јер вас – као и нас – настављају да понижавају својим непромењеним перверзним садизмом – једне те исте мржње.

“Деца морају да почну да уче историју онаква каква је она заиста и била“

Из написа Вељка Лалића, “Позив Срба из Америке: Добрице, где је Дража“, на који је Добрица Ћосић одговорио “апсолутно не желим да говорим о Дражи Михаиловићу“ – испоставља се да је Дражин гроб “и данас једна од највећих мистерија“ – док је на другом месту за “гроб четничког лидера“, уместо “мистерија“, употребљен израз “тајна“!

За разлику од Тање, иако је и њен спис написан онако како други хоће, Лалић ме није обрадовао. Рећи за Дражин гроб да је “мистерија“ и “тајна“, рећи за Дражу да је “лидер“ и све то у напису о родољубима из избеглиштва чији је живот посвећен поштовању најсветије српске успомене… некако ми такви изрази “нечовјештвом смраде“. А не чине ми се “човјечним“ нити резоновање у одабраним цитатима…

Цитиран је на пример чикашки професор који закључује да “нема ништа ни у једној архиви“ – што јесте тачно – али је зато врло неумесан његово закључак да “нема ничега“ зато “јер никада ништа није ни записивано“.
Како ико може да зна да ли је или није ишта “записивано“?

Исти професор сматра да је “једини сведок “с оне стране“ Добрица Ћосић“ и каже да не схвата “зашто он“, Добрица, “под старе дане, не би саопштио истину“! (Вељко Лалић, “Позив Срба из Америке: Добрице, где је Дража?“, PRESS, 29/03/09)

Једини ко би се тек “под старе дане“ одлучио да каже истину – коју је скривао читавог живота – јесте само онај у чијој души су дубоко усађени православни дух покајања и одговорности пред Божијим.

Очигледно је да у души Добрице Ћосића нису усађени ни савест нити поштење православног духа покајања и одговорности пре Божијим!

А како је и могло да у њему буде усађено ишта поштеног кад је Добрица Ћосић био најталентованији “писац“ најотровнијих партијских пропагандних памфлета! Варају се многи који сматрају Ћосићеве романе удубљивањем у страдања подељене Србије током Другог светског рата – поштена Србија уопште није била подељена – комунисти су били незнатна мањина која није потицала из поштене Србије – у Другом светском рату комунисти су били морални отпадак поштене Србије, и поштених Срба уопште.

То се можда најбоље очитује у роману Милослава Самарџића “Борачки крш“.
Пошто се, дакле, од Добрице се свакако није могло ни очекивати покајања “под старе дане“ – према томе, зашто се њему уопште обраћа?

Зато ми се чине бесмисленим и национално незрелим цитирана кукумавчења “ред је ваљда да и нама врате тело првог герилца у окупираној Европи“, и да “није битно ко је на којој страни био“, нити, “али смо касније нормално разговарали“, и да је Добрица “имао невероватне информације“. (Исто)

Дух Равне Горе који је, хвала Богу, преживео упркос спретном обмањивању – није никакво кукумавчење – преживели Дух Равне Горе је Дух права на Правду и Истину.

Сасвим је логично да Добрица “апсолутно не жели да говори о Дражи Михаиловићу“ – али значајно је нешто друго – зашто се подаци не траже тамо где се евентуално могу и пронаћи – уместо од једне тотално периферне личности без трунке савести?

А опримитивљена национална површност овог покушаја карактеристична је чак и у Лалићевом напису:

“Тако опет долазимо у ситуацију из 1991, када је на посланичко питање Михајла Марковића где је гроб Драже Михаиловића, Милошевићева власт одговорила – Дража Михаиловић је 15. јула 1946. осуђен на смртну казну, али нема података о извршењу казне“. (Исто)

Лалић би, када се већ забатргао у писање овог написа, морао да зна да – не “долазимо“ – “у ситуацију из 1991“!
Једина “ситуација“ у коју Српско национално биће заиста “долази“ јесте:

“Ситуација“ из 1945!

Можда је делимично објашњење ове чињенице одговор министра Срђана Срећковића из СПО-а!
На питање како то да они нису за ових 20 година понудили награду, министар је одговорио да нису имали новаца, али:

“Ми одувек тражимо да се сазна истина. Мислим да је дошло време да се без икакве политичке хистерије отворе архиви. То заслужујемо и као држава и као народ, пре свега због односа према нашој историји“, а и зато “да ставимо тачку на све поделе“. (Исто)

Поштено речено, инсистирање на наводном решавању “односа према нашој историји“ – “без икакве политичке хистерије“ – схватам као морални кукавичлук и закржљалост савести!

И баш због тога ми се чини депласираним и питање:

“Шта спречава нову власт, у којој су појединци израсли на четничкој идеологији, да не моли више никога већ да нареди полицији да пронађе гроб“! (Исто)

“Четничка идеологија“ је лажни атрибут који је поштењу Равногорског покрета и поштеној Србији прилепила усташко-комунистичка и савезничко-нацистичка пропаганда – Равна Гора изђикала је на Српском националном духу испуњеном Светосављем који нису никаква “идеологија“ него одговорна и поштена тежња за Правдом и Истином.
Истина српске историје не решава се зато да би се ставила “тачка на све поделе“!

Истина српске историје не решава се нити зато што “није битно ко је на којој страни био“!
Истина српске историје решава се зато што јесте битно да се “стави тачка“ на све лажи, полтронства и затупелу површност.

Срећом, упркос потопу цитата којима је Лалић закукуљио свој, најблаже речено, површни спис, ипак – произилази да СНО поседује ДНК Драже Михаиловића и да чврсто стоји на часном српском становишту да:

“Наша деца овде (у избеглиштву) и ваша деца тамо (у отаџбини) морају да почну да уче историју онаква каква је она заиста и била“. (Исто)

Лекција: Дража јесте био војник. Шутановац није.

Иако је срам поредити Дражу са никоговићима, ипак, зарад лекције млађима, упоредимо та два човека запослена у државној служби, и то у војној државној служби… подразумева се да су и један и други били на својим положајима зато што им је јако изражен осећај љубави према отаџбини.

Дража је доказао у пракси како се воли и брани отаџбина – јасно је знао да Србију може да брани само српска војска, не никакви интернационалисти нити европејци.

Шутановац је првог тренутка када је ступио на дужност продао Србију – дигитализацију историје предао је страној фирми.

Дража је знао да Србија увек ратује на два фронта – против директног нападача – и против продаваца магле који својим манипулацијама и лажним обећањима нуде некакво глобалистичко боље сутра, које се, као и за време Нацизма, увек назива истим именом:

Некакав нови “Пут“ некаквог “Новог одушевљења“.
Млађе генерације морају да схвате да се обмана понавља: Срби опет наседају, опет више верују онима који их обмањују…
…уместо својим најискренијим родољубима.

Млађима… о гробовима

Учити децу “историји онаквој каква је она заиста и била“ то заиста јесте циљ захтева за проналажењем Дражиног гроба.

У том једином циљу обједињују се и циљ Српства и циљ СНО – јер су и Дражин частан живот, и Дражина јуначка борба, и Дражина трагична смрт, и Његов свети Гроб, и Његов узвишени Дух – постојали и постоје само за тај један једини циљ:

За Истину и Правду!

А Истина и Правда једина су будућност поштеном Србину, поштеној Србији, поштеном Православцу… па и поштеној цивилизацији.

Часлав М. Дамјановић, 04.04.2009
www.ravnogorskivenac.com