Вести

Прошло је првих четири година одкако је десет источноевропских земаља ускочило у клуб Европске Уније (ЕУ). Од тог маја 2004. г. до сада није прошло баш тако много времена али ни баш тако мало, тако да се

Владислав Б. Сотировић, 30.03.2009

+++

ипак могу сумирати први резултати бивствовања у овом топ европском клубу. На основу истих се може закључити и да ли „Европа“ нема или има алтернативе.

Једна од тих десет новопечених „европских“ држава је и Литванија чији су политичари (махом сви од реда) још од 1991. г. када је ова мала балтичка земља прогласила своју другу независност (11. марта) узвикивали да „Европа нема алтернативе“ и да је постати члан ЕУ клуба једини начин да се докаже читавом свету да је ова нација историјски и културолошки део (западно)европске цивилизације. Живећи овде једну деценију, и пре и након ускакања у ЕУ клуб, могу да изнесем личне опаске, упоређујући их са званичним статистичким подацима, о стварном бољитку и користи постати „Европљанином“.

„Постанимо Европљани!“

Сећам се разноразних пропагандних техника па чак и трикова којима се служила владајућа проевропска политичка гарнитура и њима потчињени државни медији. Суштина пропагандног бомбардовања нације у проевропском контексту би се могла свести на то да се визуелним ефектима покушавало на све начине увући „Европу“ под кожу обичног грађанина без обзира које етнолингвистичке или верске припадности био. Једноставно, све је мање-више морало да буде „европско“ – од натписа на новопоклоњеним Мерцедес аутобусима градског саобраћаја („Будимо Европљани!“) па до јефтиног домаћег „Еуро“ пива које се иначе од стране домаћих алко-Еуро-фанова обично меша са исто тако јефтином домаћом вотком како би се ваљда Европа чвршће зацементирала у главама локалних потрошача а у циљу избијања сваког Еуро-скептицизма. Испало је у пракси да су „Еуро“ пиво у суштини конзумирали управо они који из своје авлије никада у животу нигде нису ни изашли а о Европи слушали и гледали само на ТВ програму уколико су били трезни.

Про-Еуро пропаганда је здушно по моделу „сви у један глас“ читаву једну деценију утувљавала у главу својим грђанима једину могућу националну „Еуро алтернативу“ као пандана повратку „руских“ тенкова и азијатске културолошке оријентације.  У сфери економије су се разлегале патриотске песмице о дуплирању животног стандарда, националног бруто производа и извоза на Запад (тј. ЕУ) одмах по прикључењу литванског вагона на европски воз.

У смислу повесно-психолошке пропаганде се веома често наводио пример фреске у једној римокатоличкој цркви с краја средњег века у Стразбуру (коју сам и лично видео и уверио се у истинитост реченог) под „радним“ називом „Европа“ а на којој су приказане „све“ европске нације у виду ношења застава са латинским натписима нација-држава. На самом зачељу бејаше и Литванија, ал се Србије сигурно не могу сетит. Да ли зато што се под „Еуропом“ подразумевају (бар у том касносредњевековном добу) само римокатоличке нације или зато што Србија и стварно није у Еуропи не могу да судим ал латинског натписа Serbia (Rascia) не бејаше ил ме очи преварише.

Елем, како домаћи тако и иноземни економски експерти су прогнозирали крајње свијетлу економску будућност земље уколико се уђе у клуб Европске Уније из кога до сада ко је ушао није ни изашао. Године 2002. сам учествовао на једној летњој школи коју је спонзорисала Европска Унија на којој сам у Бриселу поставио провокативно питање како је могуће иступити из ЕУ уколико се то зажели. На крајње изненађење свих сам (смо) добио одговор да се из ЕУ воза не може иступиту сем уколико не желите да поломите врат приликом искакања из вагона при пуној брзини локомотиве.

˝Судити је рано, али…˝

Прошле календарске године је Влада Републике Литваније наручила научну студију засновану на релевантном експертском истраживању о стварним  економским бенефицијама земље за четири године бивствовања у ЕУ клубу. Читајући Извештај експертске групе (чији су делови и закључци објављени у дневној штампи) се реално долази до закључка да неком општем радовању нема места а да понаособ новци добијени из ЕУ фондова (систем кредита са каматама) одлазе у бездане без дна тако да они који би требали да осете на својој сопственој кожи све финансијске предности од ЕУ фондова то једноставно не могу да потврде.

Извештај експертске групе у општем смислу нагиње ка закључку да се уопштено говорећи може констатовати да раст економског просперитета у временском периоду од улазка Литваније у ЕУ до сада постоји али се доводи у питање и стварни узрок истог. Наиме, проблем је у томе да ли је тај „општи економски бољитак“ узрокован баш уласком у ЕУ или пак неким другим много глобалнијим, или пак локалним, факторима који нису у директној вези са ЕУ. Нпр., дошло је до промене на светском тржишту, до повећања улагања у националну економију као и до нових политичких процеса који су сви скупа утицали на побољшање националне привреде али сви ови фактори нису у директној нити пак неопходној вези са уласком земље у ЕУ. У закључцима Извештаја се констатује да је финансијска помоћ ЕУ у сваком случају позитивно деловала на економику земље и то нарочито на раст националног бруто производа али на раст истог су позитивно деловали и интеграциони фактори укључивања литванске привреде у европско тржиште па чак и миграција споља.

Вредновање чланства Литваније у ЕУ за националну економију се означава у извештају ипак као резултат истраживања једног крајње ограниченог временског периода, па су стога и сами закључци веома дискутабилни. Тврди се даље у овом de facto прелиминарном извештају да сви ефекти чланства још увек нису дошли до јасног изражаја на економске процесе у земљи, али бих приметио да ти ефекти могу бити како позитивни тако и негативни.

Национални бруто производ (НДП)

Наглашава се да се литванска економија након економске кризе у Русији 1998. г. обновила. Русија је иначе све до уласка Литваније у ЕУ била јако битан економски партнер како по питању извоза тако и по питању увоза. Нарочито су били доста тражени руски лекови који су били квалитетни и најмање дупло јефтинији од западних. Никада ми се није десило да сам купио руски лек, било за одрасле било за децу, а који није помогао. Руски медикаменти су овде још увек доста цењени а њехова велика привлачна моћ је како у квалитету тако и у цени. Поред цигарета и алкохола из Русије и Белорусије се још увек шверцују и лекови. Међутим, након уласка у ЕУ руске лекове у апотекама нећете наћи.

Пронашао сам податак да је НБП Литваније 2004. г. био 61,7 милијарди литванских лита (ЛТЛ) (1 УСД=2,2 ЛТЛ), а године 2006. 71,6 милијарди лита. Другим речима, раст НБП-а је био за ове три године 16,2%. Питање је да ли је то много или мало? Може се рећи да је у апсолутним бројкама задовољавајуће, али с друге стране какве су пропагандно-оптимистичке прогнозе биле пред улазак у ЕУ (у Слобином стилу из 1990. г. да ћемо имати животни стандард као у Шведској) не може се бити ни у ком случају имало задовољан. Сећам се одлично да је један домаћи економиста из редова локалних еурофанова прогнозирао раст НБП и до 90% након првих пет година уласка у ЕУ. Тим више се практично нема чему много радовати ако се узму у обзир званични подаци из републичког Статистичког уреда а по којима је НБП растао задовољавајућом брзином и до уласка у ЕУ. Наиме, од 2001. г. раст литванског НБП до 2004. г. у просеку је био 6,5% годишње а 2003. г. (дакле годину дана пред улазак у ЕУ) је износио читавих 10,3%. Уколико се упореде у просеку последње три године пре уласка у ЕУ и прве три године након уласка у исту долази се до закључка да је НБП од 7,96% пао на 7,64%.

На крају, овде је тренутно инфлација главна политичка тема пред наступајуће председничке изборе у мају. Тренутни раст инфлације је 10% са прогнозама да ће до краја ове календарске године достићи и читавих 15%. Тако висока инфлација је иначе и главна препрека Литванији да уђе у Еуро зону. Међутим, треба се потсетити да је у години 2003. (дакле годину дана пре ускакања Литваније у Еуро влак) земља уживала у дефлаторним влачењима јер је инфлација била негативна (- 0,3%). Општи негативни економско-финансијски трендови се наравно одражавају и на миграционе процесе па је тако управо Литванија земља у ЕУ са највећим процентом „добровољних избеглица“. Уколико узмемо у обзир чињенично стање да је животни стандард (распон цена и зарада) након маја 2004. г. реално опао за најмање 20% можемо закључити да се бар у литванском случају ради о латентној банкротизацији домаће привреде за протекле четири године. Добродошли у Европску Унију!

Владислав Б. Сотировић; 30.03.2009
http://ovsiste.webs.com/