Вести

Beograd i dalje priča praznu priču dok Kosmet menja svoju ličnu kartu: od hrišćanske pokrajine postaje islamska zemlja u srcu Evrope

VESTI,29.03.2009

+++

Vladika raško-prizrenski Artemije je ovih dana bio u Britaniji povodom obeležavanja desetogodišnjice NATO bombardovanja Srbije, gde je i kao član Američkog saveta za Kosovo, zajedno sa dr Srđom Trifkovićem, čelnikom Saveta iz Čikaga, govorio našim dijasporcima u Londonu i Lesteru o stanju na Kosmetu deceniju posle akcije „Milosrdni anđeo“. „Nažalost, braćo, ne nosim vam dobre vesti sa Kosova, od marta 1999. do danas položaj Srba u Pokrajini je sve gori“, bila je prva rečenica upućena prisutnima u londonskom klubu „Ravna Gora“, jer je Kosovo, po Artemiju, „na krstu već 620 godina“.
Rado se odazvao pozivu novinara „Vesti“ za razgovor , i evo kako je vladika sumirao desetogodišnji bilans okupacije Pokrajine.

– Međunarodna misija doživela je fijasko, bar što se tiče proklamovanih ciljeva i ideja. Došli su na osnovu Rezolucije 1244, da obezbede miran i bezbedan život za sve. I ništa nisu uspeli. Prognanici se nisu vratili kućama. Naprotiv, upravo pod okriljem takozvane međunarodne zajednice izvedeno je etničko čišćenje Srba za Kosova i Metohije. Prognano je 250.000 Srba, ubijeno više od hiljadu, toliko ih je i kidnapovano. Porušeno je na desetine hiljada srpskih kuća, više od 150 crkava i manastira. Katastrofa… Srbi na Kosmetu su danas lišeni svih ljudskih prava i to – ne zaboravimo- pod vlašću Unmika i Kfora. I sada je došao trenutak da se cementira ono što je ta međunarodna zajednica uradila – da se učvrsti takozvana država Kosovo – ističe vladika za koga je Euleks samo program realizacije Ahtisarijevog plana nezavisnog Kosmeta.

Od Amerike ništa dobro

Vladika Artemije je dobro obavešten i o zbivanjima na međunarodnoj političkoj sceni: već 12 godina je aktivni putnik, neka vrsta letećeg diplomate po svetu, više puta je odlazio u Ameriku, nekoliko puta je bio u Britaniji, poslednji put nedavno, zajedno sa rukovodstvom Američkog saveta za Kosovo u kome su pored dr Trifkovića još i DŽejms DŽatras, direktor Saveta i DŽejms Biset, bivši kanadski ambasador u Beogradu. Zato nas je i zanimalo šta misli o Baraku Obami u kontekstu američke politike prema Srbiji i Kosovu. „Obama je, istina, još nepoznanica, ali sudeći po savetnicima kojima se okružio, ne piše nam se ništa dobro“, kratko je odgovorio Artemije.

Reči bez dela

• Da li tih famoznih šest tačaka na kojima Beograd insistira kao diplomatskom uspehu, praktično nešto znače za Srbe na Kosmetu?
– Ne znače ama baš ništa. To je jedna prazna priča. I bojim se da su i naši predstavnici vlasti u Beogradu pali na tu priču. Govore o velikom uspehu srpske diplomatije, a do sada nije bilo nikakve praktične koristi. Euleks nastavlja da sprovodi Ahtisarijev plan mimo tih šest tačaka koje su, navodno, dogovorene sa Ban Ki Munom. Ne zaboravimo da je pod Euleksom formirana vojska Kosova, sve ingerencije se prenose sa Unmika na kosovske institucije. Zamislite, čak je i bezbednost srpskih manastira prepuštena albanskoj policijskoj službi, jer svetinje neće čuvati međunarodne snage. Kakvo je to čuvanje? Oni koji su nam rušili i palili manastire i crkve treba sada da ih čuvaju!

Nema oproštaja za Miloševića

U razgovoru sa Artemijem, u crkvenom domu svetog vladike Nikolaja Velimirovića pri hramu Svetog Save u Londonu, dotakli smo i njegov odnos sa pokojnim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, čiji je bio žestoki protivnik i kritičar. Šta bi vladika sa ove vremenske distance i uz činjenicu da za sadašnju političku garnituru u Beogradu ima malo ili nimalo komplimenata, oprostio Miloševiću?

– Milošević je sve vreme svoje vladavine upotrebio na stvaranje situacije u kojoj se mi danas nalazimo. Pa šta da mu se oprosti? Kada bi mogao da se pokaje za ono što je činio i da promeni stav prema tome, onda bi oproštaj bio moguć. Ali pošto je on već otišao sa ovoga sveta, nema prilike za pokajanje, pa ne može da bude ni oproštaja – kaže naš sagovornik.

A na pitanje koliko znači to što politički vrh u Beogradu uporno ponavlja na javnoj sceni u zemlji i u svetu da nikada neće priznati albansku državu na Kosmetu, vladika Artemije je odgovorio:

– Mislim da Srbija nema osmišljenu strategiju po pitanju Kosova. Da budem jasan: stalno ponavljam da mi u Pokrajini ne možemo bez Beograda. Međutim, vlast u Beogradu uporno ponavlja kako nikada neće dati Kosovo, a u praksi to ne čini, ili bar ne čini na pravi način i u pravoj meri da bi se Kosovo sačuvalo u granicama Srbije. Bojim se da je to više priča za unutrašnju upotrebu. Oni stalno govore i to da ulazak u EU ‘nema alternativu’ i sve snage su okrenute u tom pravcu. Oni bi da tamo vide Srbiju – pošto poto – sa Kosovom ili bez Kosova. To je njima aspolutni prioritet i apsolutni cilj. Mi imamo utisak da oni upravo ispunjavaju želje Amerike i Evropske unije čiji su otprilike – i saradnici… NJihove su, dakle, reči da nikada neće priznati Kosovo, ali to su samo reči, a praksa je drugačija. Pre tri-četiri godine rekao sam Borisu Tadiću i ovo: niko vam neće tražiti da vi potpišete da se odričete Kosova, ali svojim radom ili neradom vi ćete doprineti tome.

Protivnike ljuti istina

Vladika raško-prizrenski Artemije nema dlake na jeziku. „Pa, zato me ovi sadašnji u Beogradu i ne vole. Ja sam tamo opozicija“, veli vladika i dodaje, odgovarajući na pitanje da li ga, kao prvog čoveka crkve na Kosovu, konsultuju i pitaju za savete kada donose odluke o Kosmetu: „Niko me ništa ne pita. Kao da ne postojim, imam velike protivnike u Beogradu, baš zato što svima govorim istinu u lice“.

Žvaka za narod

Vladika Artemije skreće, zatim, pažnju na jedan proces koji često promiče pažnji javnosti: u ovih deset godina od okupacije Kosmeta u Pokrajini je došlo do agresivnog narastanja islama. U vreme kada je porušeno i popaljeno 150 pravoslavnih svetinja, a nijedna nije vraćena u svoje prvobitno stanje – izgrađeno je 400 novih džamija, dok su porušene i oronule obnovljene.

– To znači da Kosmet menja svoju fizionomiju, svoju ličnu kartu. Od jedne hrišćanske pokrajine Kosovo postaje islamska džamahirija u srcu Balkana i Evrope. Ne verujem da se te džamije grade za verske potrebe Šiptara, nego je reč o očiglednom političkom projektu, mada se albansko rukovodstvo u Prištini prodaje Zapadu kao sekularno. Prosto se želi da neko ko spolja dođe u Pokrajinu na svakom koraku vidu novu džamiju gde, dakle, Srbi nema šta tu da traže.

Gost dijaspore vladika Artemije ne vidi spas za Kosmet ni u slučaju da tužba Međunarodnom sudu u Hagu bude u korist Srbije. “ Čak i da sud donese mišljenje da je nezavisnost Kosova nelegalan čin, to neće imati nikakvog praktičnog uticaja niti će bilo šta da promeni, ni na terenu niti u međunarodnom miljeu. To bi bila, ne presuda nego savet koji se može uvažiti ili ne uvažiti. I videćete kako će Zapad lakonski reći da on o tome ima svoje mišljenje bez obzira na preporuku suda. I, naravno da će naši u Beogradu od te presude (bude li pozitivna) napraviti veliku buku kako je to novi veliki uspeh srpske diplomatije, a ustvari će biti jedno veliko ništa…“

Ima li onda u vladici Artemiju nade da ćemo, uprkos svemu, očuvati Kosovo i Metohiju kao deo Srbije?
– Ne da ima nade, nego sav gorim od nade. Istina mora da izađe na površinu. Sa Bogom, Kosovo ne možemo da izgubimo. Nikada!

Dejan Lukić: VESTI, 29.03.2009

+++

EPISKOP ARTEMIJE: KOSOVO NA KRSTU, BEOGRAD „ŽVAĆE ŽVAKU“

Vladika raško-prizrenski, Artemije, nema dlake na jeziku. „Ni manjeg (po rastu) čoveka, ni britkije sablje“, reći će, metaforički, vladikin dobar poznanik.

„Pečat“, br. 56, 27.mart 2009.g.

***

„Pa, zato me ovi sadašnji u Beogradu i ne vole. Ja sam tamo opozicija“, veli i dodaje, odgovarajući na pitanje da li ga, kao prvog čoveka crkve na Kosovu „Beograđani“ uopšte konsultuju i pitaju za savet kada razmišljaju i donose odluke o Kosmetu:

„Niko me ništa ne pita. Kao da ne postojim. Imam velike protivnike u Beogradu, baš zato što saopštavam istinu u lice“.

Nije nimalo ogorčen zbog toga, ali misli da to nije dobro i, u svakom slučaju, smatra da u Beogradu nema osmišljene strateške politike kada je u pitanju i sadašnjost i budućnost Kosmeta. To ne olakšava situaciju njegovom stadu na Kosmetu.

„Rekao sam“, veli, „svojevremeno predsedniku Tadiću: vi ćete svojim činjenjem ili nečinjenjem doprineti da izgubimo Kosovo“.

Po mišljenju vladike Artemija Euleks je izvršna verzija Ahtisarijevog plana. Naglašavanje Beograda kako nikada neće dati Kosovo, po njemu je samo verbalno:

„Bojim se da je to priča za unutrašnju upotrebu. Imam utisak da oni u Beogradu ispunjavaju želje Amerike i Evrpske unije čiji su, zapravo, i saradnici .

U tom smislu tužba Međunarodnom sudu u Hagu za ocenu legitimnosti proglašavanja pseudodržave na Kosovu je „jedna vrsta žvake za narod“…

Vladika Artemije je ovih dana boravio u Velikoj Britaniji, i to povodom desete godišnjice bombardovanja Srbije. U Londonu i Lesteru govorio je, i kao član Američkog saveta za Kosovo, zajedno sa dr Srđanom Trifkovićem, čelnikom Saveta iz Čikaga, našem narodu o situaciji na Kosmetu deset godina posle „Milosrdnog anđela“.

Od marta 1999. godine do danas položaj Srba u pokrajini sve je gori.

„Nažalost, braćo, ne nosim vam dobre vesti sa Kosova“, počeo je reč prisutnima u klubu „Ravna gora“ u Londonu. Kosovo je, po Artemiju, „na krstu, već 620 godina“ i još uvek jeste.

Rado je pristao da razgovaramo za „Pečat“.

Kako bi, dakle, sumirali desetogodšnji bilans okupacije pokrajine u kojoj ste pastir srpskog stada?

Međunarodna misija doživela je fijasko, bar kada su u pitanju proklamovani ciljevi i ideje. Ona je došla na osnovu Rezolucije 1244, da bi obezbedila miran i bezbedan život za sve. Na tom planu ništa nije postignuto. Prognani se nisu vratili kućama. Naprotiv, upravo pod okriljem takozvane međunarodne zajednice izvedeno je etničko čišćenje

250 hiljada Srba, a ubijeno preko hiljadu (toliko ih je kidnapovano). Porušeno je destine hiljada srpskih kuća, preko 150 crkava i manastira… Srbi na Kosmetu su danas lišeni svih ljudskih prava i to – ne zaboravimo – pod vlašću UNMIKA i KFORA. I sada je došao trenutak da se cementira ono što je ta međuanarodna zajednica uradila – da se učvrsti takozvana država Kosovo.

Euleks je za vas samo program realizacije Ahtisarijevog plana nezavisnosti. Da li ovih famoznih šest tačka na kojima Beograd toliko insistira, ističući ih kao veliki diplomatski uspeh, praktično nešto znače za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji?

Tih šest tačka ne znače ama baš ništa. To je prosto jedna prazna priča. I bojim se da su i naši predstavnici vlasti u Beogradu pali na tu priču. Govore o nekom velikom uspehu naše diplomatije, a od tih šest tačaka do sada nije bilo nikakve praktične koristi. EULEKS, prosto, nastavlja da sprovodi Ahtisarijev plan mimo tih šest tačaka koje su, navodno, dogovorene sa Ban Ki Munom. Ne zaboravimo: pod Euleksom je formirana Vojska Kosova; sve ingerencije se prenose sa UNMIKA na kosovske institucije. Zamislite, čak je i bezbednost srpskih manastira prepuštena albanskoj policijskoj službi, ni njih više čuvaju međunarodne snage. Mi to, razume se, nećemo da odobrimo, niti se sa tim saglašavamo. Kakvo je to čuvanje? Oni koji su nam rušili i palili manastire i crkve treba sada da ih čuvaju!

Smatrate da Srbija nema osmišljenu strategiju za Kosovo. Zar, ipak, nešto ne znači to što politički vrh u Beogradu uporno ponavlja na javnoj sceni u zemlji i u svetu da nikada neće priznati albansku državu na Kosmetu?

Da budem jasan: stalno ponavljam da mi u pokrajini ne možemo bez podrške Beograda. Međutim, ova vlast u Beogradu uporno ponavlja kako nikada neće dati Kosovo, a u praksi to ne čini, ili bar ne čini na pravi način i u pravoj meri da bi se Kosovo sačuvalo u granicama Srbije. Bojim se da je to više priča za unutrašnju upotrebu. Oni stalno govore da ulazak u Evropsku uniju ‘nema alternativu’, sve snage su okrenute u tom pravcu. Oni bi pošto-poto da tamo vide Srbiju, bez obzira da li sa Kosovom ili bez naše pokrajine. To je vlastima u Beogradu asposlutni prioritet, to postavljaju kao apsolutni cilj. Mi imamo utisak da oni upravo ispunjavaju želje Amerike i Evropske čiji su, zapravo, i saradnici… Njihove su, dakle, reči, da nikada neće pri Kosovo, ali to su samo reči, praksa je sasvim drugačija. Pre tri-četiri godine rekao sam predsedniku Tadiću i ovo: niko vam neće tražiti da vi potpišete da se odričete Kosova, ali svojim radom ili neradom vi ćete doprineti tome.

Vladika Artemije skrenuo je pažnju na jedan proces koji često promiče pažnji javnosti: u ovih deset godina od okupacije Kosmeta došlo je do agresivnog narastanja Islama. U vreme kada je porušeno i popaljeno 150 pravoslavnih crkava i manastira – a nijedna nije vraćena u svoje prvobitno stanje – izgradilo se 400 novih džamija, dok su porušene i oronule obnovljene. Menja li Kosmet svoju fizionomiju?

Kosmet menja svoju fizionomiju, svoju ličnu kartu. Od jedne hrišćanske pokrajine Kosovo postaje islamska Džamahirija u srcu Balkana i Evrope. Ja ne verujem da se te džamije grade zato što su potrebne za verske obrede Šiptara, nego je reč o očiglednom političkom projektu, mada se albansko rukovodstvo u Prištini prodaje Zapadu kao sekularno. Prosto se želi da neko ko spolja dođe u pokrajinu na svakom koraku vidi novu džamiju gde, dakle, Srbi nemaju šta tu da traže.

Šta bismo dobili u slučaju da presuda na osnovu tužbe Srbije Međunarodnom sudu u Hagu bude u našu korist?

Ništa. To je isto jedna vrsta „žvake“ za narod. Jer čak i da sud donese mišljenje da je nezavisnost Kosova nelegalan čin, to neće imati nikakvog praktičnog uticaja, niti će bilo šta da promeni, ni na terenu niti u međunarodnom miljeu. To bi bila, ne presuda, nego savet koji se može uvažitu ili ne uvažiti. I videćete kako će Zapad lakonski reći da on o tome ima svoje mišljenje bez obzirana na savet Suda. I, naravno da će naši u Beogradu od te presude (bude li pozitivna) napraviti veliku buku, kako je to neki novi veliki uspeh naše diplomatije, a zapravo će biti jedno veliko ništa…

Vladika Artemije je izuzetno dobro obavešten i o zbivanjima na međunarodnoj političkoj sceni. Već dvanaest godinaje aktivni putnik, neka vrsta letećeg diplomate po svetu, više puta je odlazio u Ameriku, nekoliko puta je bio ovde u Velikoj Britaniji, poslednji put nedavno, zajedno sa rukovodstvom Američkog saveta za Kosovo, u kome su, pored dr Trifkovića, još i Džejms Džatras, direktor Saveta, i Džejms Biset, bivši kanadski ambasador u Beogradu. Vladika Artemije je, praktično govoreći, u ovom trenutku jedini alternativni glas politici sadašnje garniture u Beogradu na međunarodnoj sceni. Šta mislite o Baraku Obami u kontekstu američke politike prema Srbiji i Kosovu?

Obama je, istina, još uvek nepoznanica, ali sudeći po savetnicima kojima se okružio, ne piše nam se ništa dobro.

Ima li onda u vama nade da ćemo, uprkos svemu, očuvati Kosovo kao deo Srbije?

Ne da ima nade, nego sav gorim od nade. Istina mora da izađe na površinu. Sa Bogom, Kosovo ne možemo da izgubimo. Nikada.

Konačno, razgovor sa vladikom Artemijem, koji slovi kao tumač vere i duhovnik par ekselans, bio je prilika i za doktrinarno pitanje koje trenutno predstavlja živu temu u debatama na Ostrvu između predstavnika sve brojnijih sekularnih struja i alternativnih religija, sjedne, i anglikanskih sveštenika i teoretičara, s druge strane. U centru debate je pitanje da li je ateista koji živi po svim moralnim uzorima i praktično ispunjava svih deset Božjih zapovesti, bogougodnik ili ide u pakao samo zato što je ateista.

Pre svega, takav slučaj je nemoguć. Mi, hrišćani, pa čak i mi kaluđeri, znamo koju borbu vodimo sa svojim slabostima i gresima. A šta je to što će čoveka učiniti moralnim ako ne veruje u Boga? U pitanju je načelo. Uostalom, da je takav slučaj moguć, Hristos ne bi ni dolazio. Sveto pismo kaže: Gospod je rekao – to je zapisano u Jevanđelju – da ‘niko ne može doći Ocu do kroza me’. Kroz Hrista se prilazi Bogu. Ko ne veruje uHrista taj ne može da priđe Bogu. Znači: nema spasenja. I još Gospod kaže: ‘Ja sam vrata, ko prođe kroza me spasiće se’. I tu je ceo odgovor na dilemu koju ste spomenuli.

Kosova što se tiče, „provociram“, međutim, dalje vladiku, daje sveti Nikolaj Velimirović jednom rekao da „Bogu nije toliko stalo do država koliko do ljudi“ i da „Bogu nije toliko stalo do naroda koliko do spasenja pojedinih živih duša. Zato se ne treba uplašiti i reći: propašće sadašnje hrišćanske države i narodi, dakle, propašćemo svi. Neka bude sa državama i narodima što je nužno da bude – nikada nijedan verujući u Gospoda neće propasti“. Da li nam to, dakle, poručuje da Kosovo možemo u nekoj situaciji i nekoj budućnosti i da damo, da nestane kao deo srpske države jer je, eto, Bogu prioritet spasavanje pojedinih duša, pre spasavanja pojedinih država?

Ove reči vladike Nikolaja ne mogu se tumačiti izvan konteksta, niti kao negacija primata očuvanja hrišćanske države. Jer, Kosovo i Metohija za Srbiju i srpski narod nisu samo pitanje teritorije; Kosmet je srž našeg nacionalnog i ličnog identiteta. Mi ne možemo da gledamo na Kosvo kao na, prosto, geografsko pitanje, nego kao na jednu duhovnu vertikalu koja nas povezuje sa onim nebeskim, kada se knez Lazar opredeljuje za carstvo nebesko. Kosovo je zbir duhovnih i verskih vrednosti za koje vredi živeti, za koje vredi i umreti kada zatreba, kao što nam je to pokazao knez Lazar. Ne možemo se, dakle, odreći Kosova kao da to nema svoju prioritetnu, bitnu vrednost. Svakako da je važno da se duše spasavaju. Jedna duša je sublimacija svih duša na svetu. I u tom kontekstu mi Kosovo ne možemo nikada da damo.

Izvor: „Pečat“ br. 56, 27. mart 2009.

Dejan Lukić -London

preneto sa borbazaveru.com