Вести

Тренутно смо сведоци латентног укидања Дејтонског споразума и покушаја враћања повесног точка уназад на пролеће 1992. г.

Владислав Б. Сотировић, 05.03.2009

+++

Уместо Дејтона у игри је лако препознатљив Кутиљеров план из марта 1992. г. о подели Босне и Херцеговине на четири територијалне целине (три етничке плус Град Сарајево заједнички). Циљ ове скривене игре је укидање Републике Српске као јединог добитка за Србе након распада бивше Југославије и грађанског рата који га је пратио. Стога није на одмет да се потсетимо о чему се тог пролећа 1992. г. радило.

Управо у циљу спречавања избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини са унапред предвидљивим последицама (узимајући у обзир историјско наслеђе међунационалних односа) организована је међународна конференција о овој југословенској републици под покровитељством Европске Заједнице а под руководством искусног дипломате Хозе (Жозе) Кутиљера из Португала. Прве седнице конференције су отворене у Сарајеву и то 14. фебруара 1992. г. (дакле месец дана након једностраног немачког признавања самопрокламованих независних држава Словеније и Хрватске). На заседање конференције у Сарајеву Хозе Кутиљеро је дошао са већ унапред припремљеним нацртом о успостављању неке врсте босанскохерцеговачке конфедерације, а суштина политике тог нацрта се састојала у примени тзв. „швајцарског“ модела на Балкану, тј. у подели читаве Босне и Херцеговине на етнонационалне политичке целине – кантоне. Кутиљерова логика размишљања је у принципу била једноставна – ако такав модел може да функционише у европској Швајцарској зашто не би могао и у балканској Босни и Херцеговини! Међутим, на крају се испоставило да је технички искусни, али не и довољно начитан балканском стручном литературом и политолошким памфлетима, португалски дипломата кикснуо из два круцијална разлога: 1. није прочитао књигу Владимира Дворниковића „Карактерологија Југословена“ из које би се упознао са менталитетом homo dinaricus-a; и 2. није био упознат са текстом Изетбеговићеве „Исламске декларације“ у којој јасно стоји да муслимани не могу да живе заједно са немуслиманима у истој политичкој заједници, тј. држави.

Међународна конференција о Босни и Херцеговини је након сесија у сарајевској котлини 21. фебруара наставила свој рад на обалама Атлантика у Лисабону, а 9. марта (након de facto отпочињања ратних сукоба када су муслимански снајперисти убили једног и ранили још једног српског свата на Баш Чаршији у Сарајеву 1. марта) у мултиетнолингвистичком Бриселу. Принцип Кутиљерове кантонизације Босне и Херцеговине је био заснован пре свега на етнонационалном начелу али су и економски, географски, повесни и верски критеријуми узимани у обзир. Сам творац овог пројекта је предлагао да се за основу кантоналног разрганичења узме попис становништва БиХ из 1981. г. (тј. последњи који је до тада спроведен у СФРЈ, али не и фактор етничког чишћења и геноцида против Срба од стране Хрвата и Муслимана/Бошњака за време ендехазије). Тако су према том попису, 52 општине имале муслиманску већину (37 апсолутну и 15 релативну), 37 имале српску већину а 20 хрватску већину. Ипак, одмах на почетку преговора се испоставило да Кутиљерова мапа не одговара захтевима трију сукобљених страна. Конкретно, Мате Бобан на челу хрватске делегације је захтевао 32% територије БиХ за херцегбосанске Хрвате, док је Радован Караџић на челу српске делегације из Босне и Херцеговине тражио 70% босанскохерцеговачке земље за Србе. Треба напоменути да су се дотични и хрватски и српски захтеви базирали на обостраном уверењу да њиховим етносима припада баш толики процентуални део БиХ – уверењу које је требало да буде засновано и доказано на основу катастарских књига (које су узгред буди речено у великом броју изгореле за време потоњег грађанског рата). Међутим, мора се напоменути и то да је тзв. „међународна заједница“ бар у неким релевантним случајевима (нпр. интервјуи сер Лорда Овена на британској телевизији) оквирно потврдила оправданост српских захтева за две трећине БиХ док се за хрватски захтев о 32% Херцег-Босне не може наћи ни једна „међународна“ потврда оправданости.

До 18. марта 1992. г., када је коначно потписан Кутиљеров план о кантонизацији БиХ, ставови три супротстављене стране у преговорима су се усагласили. Тако су и муслиманска и хрватска и српска страна у БиХ тог дана потписале „Основне принципе уставног решења за Босну и Херцеговину“, а којима је уговорено да БиХ остане у постојећим границама као јединствена држава али са три конститутивне јединице од којих би свака била заснована на етнонационалном принципу и неутралног Града Сарајева. Све у свему, према потписаном Кутиљеровом плану би око 12-15% становништва БиХ остало да живи ван својих етнонационалних кантона.

Ови кантонизациони принципи су убрзо допуњени 30. и 31. марта у Бриселу са три нова документа: 1. апелом за уздржавање од акција којима би се могло угрозити мирно споразумевање; 2. разрадом механизама за свеобухватну заштиту људских права као и права етнонационалних мањина; и 3. одлуком о формирању специјалне радне групе која би имала задатак да одреди етнонационалне кантоналне јединице у оквиру БиХ: I) српску; II) муслиманску; III) хрватску; и IV) неутралну територију Града Сарајева. Основни задатак те радне групе је био да сачини конкретну мапу територијалног разграничења и поделе али да при том води рачуна не само о етнонационалним већ и конфесионалним, саобраћајним, културолошким и комуникационим критеријумима за организовање кантона. Мора се скренути пажња да су у том тренутку све три локалне заинтересоване стране биле у принципу задовољне са планом па су га стога и све три и потписале. У том контексту вреди навести речи Радована Караџића који је 18. март 1992. г. назвао „великим даном“ за Босну и Херцеговину:

„Ако будемо поштовали оно о чему смо се споразумели, могли бисмо казати како су отклоњени сви узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини“…“Остало је још само да се разграниче компетенције заједничких институција и органа конститутивних јединица, што је, како нам се чини, неупоредиво лакше“ („Грађански рат више не прети“, Дневник, Нови Сад, 19. март 1992, стр. 1).

Остаје чињеница да је Кутиљеров план о „швајцаризацији“ БиХ био неупоредиво лошији за српску страну у односу на Дејтонски споразум из новембра 1995. г. и то из два разлога: 1. Република Српска (тј. српска држава у држави) као конститутивни етнополитички ентитет не би постојала; и 2. српске територије би и физички биле разједињене на два дела са великом муслиманском енклавом уз Дрину и две мање муслиманско-хрватске у Западној Босни.

Иако је у почетку након стављања потписа на Кутиљеров план о кантонизацији БиХ изгледало да је грађански рат и стварно избегнут постизањем искреног споразума све три стране о међународно признатој јединственој и функционалној „Швајцарској на Балкану“ лидер муслиманске преговарачке стране – Алија Изетбеговић, прави неочекивани политички salto mortale који само неколико дана касније уводи БиХ у крвави грађански рат. Наиме, оно што је урадио Изетбеговић након потписивања Кутиљеровог плана сигурно би требало да уђе у анале прљаве дипломатије с обзиром да је након разговора са (последњим) америчким амбасадором у СФР Југославији, Вореном Цимерманом, променио став и ноншарлантно повукао потпис са споразума (као да поништава већ орочен штедни улог у банци) јер му је Вашингтон понудио више од Кутиљера а то је не само јединствена већ и унитарна Босна и Херцеговина. Да је Радован Караџић био у праву рекавши да су САД испровоцирале потоњи међуетнички рат у БиХ потврђује и сам Ворен Цимерман који индиректно признаје у својим мемоарима (као последњи амерички амбасадор у СФР Југославији) да је управо он (тј. америчка администрација која је била незадовољна одлуком Председника босанскохерцеговачког Председништва да прихвати Кутиљеров план) убедио Изетбеговића да на крају одбаци лисабонски споразум и мапу. На крају ипак остаје неоспорна чињеница да је Изетбеговић повукао потпис са већ углављеног мировног споразума у Лисабону управо након разговора са представником америчке администрације у Београду. Као директна последица оваквог америчког мига долази 6. априла 1992. г. до признавања независне БиХ од стране Европске Заједнице као целовите и унитарне државе уз формално образложење да се оваквим ужурбаним дипломатским потезом спречавају сукоби (који су иначе већ избили 1. марта).

Међутим, Изетбеговићево поништавање Лисабонског споразума као и исхитрено и „глупаво“ (како је то у једном интервјуу признао сер Лорд Овен употребивши реч „foolish“) признавање независне БиХ након тога су само долили уље на ватру међуетничких сукоба у несуђеној „Швајцарској на Балкану“ јер Србе након случаја на Баш Чаршији

више нико није могао да убеди у концепцију унитарне БиХ о којој је сањао Изетбеговић након тајног састанка са Цимерманом. Да иронија судбине буде још већа, пред крај рата када је било јасно да ће Изетбеговић и Бошњаци неким Дејтоном добити мање него што им је Кутиљеро нудио а Караџић и Бобан на ту понуду пристали још пре почетка самог рата, сам Цимерман је признао да Кутиљеров план о „Швајцарској на Балкану“ уопште и није био лош и да је његово одбацивање од стране Изетбеговића била чиста грешка (Николић М., „Бејкер, Де Микелис, Карингтон, Дима, Венс: Признавање Словеније, Хрватске и Босне била је катастрофална грешка“, Аргумент, Београд, 24. фебруар 1995, стр. 3-5). Оно што је на крају ипак заживело од Кутиљерове босанске дипломатије било је само трипартитно потписивање споразума о прекиду ватре на читавој територији Босне и Херцеговине 12. априла 1992. г. Ипак, од модела Босне и Херцеговине као „Швајцарске на Балкану“ није било ништа и то превасходно захваљујући америчкој политици што већег слабљења позиције Србије на постхладноратовском Балкану. Швајцарска ће у сваком случају још морати да чека да уђе на Балкан. Бар све док се други буду петљали у евробалканске послове.

Владислав Б. Сотировић

http://ovsiste.webs.com