Вести

Kada se nešto strašno desi većina ljudi zanemi pred neprijatnošću onog što se dogodilo, ali uvek se tu nađe i neko ko kaže „nije strašno, nije sve propalo, nije nada izgubljena“.

Z.D. 19.02.2009

+++

Tako i novo obraćanje javnosti gospodina Milića Dragovića, govori o njemu da nije sve propalo i nije sve izgubljeno.

Ako uporedimo prethodni tekst, kojim se gospodin Milić predstvio javnosti, sa naslovom „A šta ako se ne pokatoličimo“, sa današnjim tekstom „Jeretička propoved protiv crkve u Srbiji“, videćemo da je imenovani gospodin u mnogome napredovao.

azlika u stilu pisanja dva pomenuta teksta vidi se u današnjem tekstu gospodina Milića. Danas on koristi gramatiku pravopisa. Zatim se vidi da je poslednji tekst pisao sa pažnjom i bez žurbe. Vidimo i to da nas je u poslednjem tekstu informisao da sem domaćih partizanskig filmova i serija, prati i američke filmove i latinoameričke serije. Uskratio nas je za taj podatak u svom prvom obraćanju. Nećemo mu zameriti ako nas tek u sledećem obraćanju obavesti da su postojali i crtani romani, kako domaće, tako i strane proizvodnje.

Možemo da vidimo i to da je gospodin Milić u ovom obraćanju bio manje opsednut komunizmom, da nam je danas kroz trud pokazao da možemo da verujemo da je on bogoslov, ako ne u duši onda bar u poznavanju sadržaja teoloških udžbenika.

Kada kažem „ako ne u duši“, to ne kažem radi uvrede ličnosti pomenutog gospodina, već radi istine da nas je sve ostavio u dilemi „ko je on u stvari“. Jer ako pročitate tekst koji obiluje rečenicama koje prizivaju duh prošlosti (a to je duh komunizma), ako još u tim rečenicama pronađete opise i poređenja kojima se jedno biće ili više bića mogu zastrašiti, zbuniti, ako u tim rečenicama ne nalazite bogoslovsku ljubav koja se nalazi u rečenicama Jevanđelja, a znamo da oni apostoli koji Božije reči sakupljene spojiše u Jevanđelje i ovi današnji apostoli koji su odeđeni da te sakupljene Božije reči iz Jevanđelja narodu proslede, treba da budu bogoslovski vesnici, onda se opravdano pitamo „ko je otac Milić Dragović“. Opravdano sumljamo, pa tako i ja, da li je on (ako je i otac vernicima) bogoslov u duši.

Gospodin Milić u oba svoja obraćanja spominje sekte, i kroz to spominjanje želi javnosti da objasni šta je sekta i ko liči na sektu. Mislim da treba da ga poštedimo tog napornog truda i da mu priznamo da mi iz javnosti znamo ko su sekte. Da lik sekte znaju i deca, pa tako i odrasla bića. Dovoljno je samo reći „onaj, ili oni koji prizivaju duh ili duhove“, i automatski se zna da je to sekta.

Dalje, ako se pažljivo pročitao prvi tekst kojim je gospodin izašao u javnost (ili seminarski rad) i ako se pažljivo pročita ovaj današnji tekst, mora se autoru pisanog odati pohvala i priznanje. Pohvala da se u ovom današnjem tekstu bazirao na pravoslavlje a ne na katolicizam. U svom prvom obraćanju (seminarskom radu) prednost je dao gordom Kanditi, pa tek kasnije dedi i babi Svetoga Save. Priznanje da je uspeo da pobedi svoj latinski apetit i da se „zadovolji“ onim što se nalazi u istočnoj duhovnoj hrani.

No ne treba mu stavljati na teret, niti mu suditi zbog tog prvog seminarskog rada. Njegovu slabost u snalaženju sa onim o čemu je želo da piše, gospodin Milić je već i sam iskreno obrazložio. Nesebično je mnogo puta napisao kakvi su đaci i ljudi izlazili iz komunizma. Kakvo i koliko je njihovo znanje bilo. Sam nam je priznao da je komunizam školovao mnoge bogoslove. Da su iz tih bogoslova mnogi kasnije postali sveštenici, monasi, episkopi. Ako je već bio toliko iskren, sa tolikim priznanjem nam opisao odakle je poteklo zlo bogoslovskog licemerstva i lažnog učenja (čast čestitim bogoslovima), i mi moramo biti ljudi i prihvatiti njegovo tumačenje nesnalaženja u gledanju Istine Božije.

Da gospodin Milić Dragović zaslužuje (u nečem) naše javno priznanje potvrdiće njegov pisani pasos koji će ovde biti citiran.

Možda će se neko pitati zašto zaslužuje priznanje?

Da, verujte da u mnogome zaslužuje priznanje.

Već duži period se trudimo da odbranimo pravoslavlje. U tome nam nesebično pomažu urednici sajtova koji su ozvaničili sajtove na koje će narod moći da uputi svoj glas, uputi svoju bol, zatraži svoje pravo, i zavapi da mu ne diraju svetosavlje, pravoslavlje.

Braneći prvoslavlje i želeći da tom odbranom pomognemo da ne upućeni ne budu zavedeni na pogrešan put, napisali smo mnogo tekstova. U tom pisanju su učestvovali i oni koji sem ljubavi prema Bogu, svetosavlju, pravoslavlju i srpstvu imaju i teološko obrazovanje, učestvovali su i oni koji nemaju teološko obrazovanje ali imaju ljubav prema Bogu, svetosavlju, pravoslavlju, srpstvu i imaju istančanu dušu da razlikuju dobro od zla.

Bilo kako bilo, ko god da je pisao i time dao doprinos svoje duše i svoje ljubavi prema Bogu da se starozavetnost sačuva i odbrani, niko na pravi način nije uspeo da opiše ko su oni koji narušavaju svetosavlje i pravoslavlje. Niko, sem gospodina Milića Dragovića, nije uspeo da opiše pravo stanje koje se danas dešava u srpskoj Crkvi.

Zato postoji obaveza da ne upućenom narodu objasnimo šta se dešava u srpskoj Crkvi. Da bi narod konačno shvatio ko su ti koji uvode izmene u načinu služenja liturgije, ko su ti koji Crkvu brane uz pomoć milicije, ko su ti koji su izazvali narod da im se suprotstavi u hramu u Duškovcima i ko su ti koji pravoslavni narod dele na dve zaraćene strane, obavezni smo da iscrpan pasos napisan od strane gospodina Milića pružimo (u originalu) javnosti.

Pre nego što usledi pasos gospodina Milića, ovim putem mu se zahvaljujem što je iskreno opisao sebe i one koje sledi. Nikome, pa tako ni gospodinu Miliću, nikada nije bilo lako javno govoriti o sebi i o putu koji slediš. Lako je o tome govoriti samo onima koji se nalaze na pravednom putu.

Neka se Bog i srpski obraz mučeništva i časti smiluje na autora citiranih tekstova i neka ga narod ne gleda kroz ono što je u svojoj palosti činio. Neka narod ne iznosi detalje iz njegove palosti u javnost jer je i preko mere dovoljno što te detalje zna Bog, ne treba mu omču oko vrata stezati time što će o tome znati i narod. Neka niko ne razotkriva ničije palosti učinjene po promisli ljudske palosti i ljudske samovolje, ako prvo nije razotkrio svoje palosti. Ovde smo da pišemo o našim palostima u nošenju vere ka Bogu, a ne o palostima koje nosimo u svojim ličnim životima i kojima štetimo sebi a ne narodu, ne pravoslavlju.

Zato, zanemarimo šta gospodin Milić čini od svog života, okrenimo se samo na ono šta gospodin Milić čini od Božije svetlosti i nauke iz te Svetlosti.

Tako, pozdravimo hrabrost i iskrenost gospodina Milića i citirajmo njegov pasos. U tom citatu ćemo pronaći lične karte svih onih koji nam uništavaju svetosavlje, pravoslavlje i koji su se poigrali sa istrošenim srpskim životima i narod podelili na dve zaraćene strane.

JERETIČKA PROPOVED PROTIV CRKVE U SRBIJI

U proteklih dve hiljade godina, jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva se često susretala sa pokretima koji su za cilj imali opkrojavanje Crkve prema uobražavanim plitkorazumskim principima, koji su isticani kao kriterijum pravoslavnosti. Sasvim je razumljivo i da savremeno doba donosi novi rat protiv Crkve kao ikone Božijeg carstva, budući da istorijska realnost predstavlja degeneraciju Budućeg života. Svetska logika se temelji na prelesti da je pozvana da sudi (=prosuđuje, rasuđuje, osuđuje i određuje) Večnom životu, nasuprot logike Crkve Božije koja govori o suđenju svetu, iz perspektive Večnog života, koji u ikoni okuša Božiji narod. O tome nam svedoči apostol Pavle kada govori o Crkvi, hrišćanima u Korintu: “Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bih poznat“

(1 Kor 13, 12). Sukob između istorijske logike sveta i logike Večnog života posebno naglašava apostol Jovan Bogoslov, svedočeći: “U svetu beše, i svet kroz njega postade, i svet ga ne pozna“, ili “Ja sam im dao reč tvoju; i svet ih omrznu, jer nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta“ (Jn 1, 10; 17, 14). Nerazumevanje ove bogoslovske stavke predstavlja polazište svakog otpadništva od Crkve kroz istoriju,a i danas nastavlja da bude kamen spoticanja za svakog čoveka koji u svom blagodatno – podvižničkom životu ne uspeva da napravi pojmovnu razliku između blagoslovene bogoslovsko – molitvene smelosti i pogubne pompa diaboli – satanske gordosti koje smo se odrekli pre nego što smo postali novorođena deca Božija, krstivši se vodom i Duhom, u Oca i Sina i Svetoga Duha. Pojava samoproglašenih pokreta za pročišćavanje Crkve nije nova u iskustvu, i predstavlja kontinuirani pritisak istorijskih grupacija, koje su po svom karakteru najbliže pojmu “verska sekta“. One se razlikuju po klupskim bojama, ali igraju istu igru, jer su saglasne u nekoliko tvrdnji: A) trenutno stanje Crkve (bez obzira na vreme u kome Crkva boravi u istoriji) ne ispunjava kriterijum pravoslavnosti; B) obraćaju pažnju samo na jedan deo stvarnosti, koji apsolutizuju, i koji postaje identitet grupe; V) grupa sudi Crkvi na osnovu kriterijuma koje je sama odredila. Savremeni pokret “NOB – a za veru“, koji pokušava da ospori autentičnost života pravoslavne patrijaršije u Srbiji je još jedan u nizu dvomilenijumskih pokušaja prepravljanja Crkve prema onome što je neko naučio, i u potpunosti zastupa pomenutu shemu: A) “pojedini episkopi i sveštenici“ unose novotarije u SPC; B) sajtovi pomoću kojih se pljuje na Crkvu, (u stilu nevladinih organizacija koje su plaćene od raznih političkih lobija u svetu kako bi promovisale ideje, poput: “Srbi su zločinački narod i genocidna nacija“) baziraju svoj identitet na problemu ekumenizma i liturgike, iza koga stoji nerazumevanje kompletnog svetootačkog Predanja…

ovde se prekida ostatak teksta jer nam nije potrebno da strnice zadržavamo rečenicama koje govore o delima episkopa Atanasija. Dela ep.Atanasija su mnogo pre u narod otišla i mnogo pre u narodu doživela i slavu i razočaranje, od trenutka koji sada koristi g.Milić da javnost upozna sa ep.Atanasijem-komenatr autora.

Inače, ovde se ne završava tekst teme o kojoj je ovaj put pisao gospodin Milić. Ovaj deo je izabran jer dovoljno javnosti govori ko su oni koji su izmenama u liturgiji ustali protiv svetosavlja, pravoslavlja i naroda koji brani svetosavsku veru. Dovoljno govori ko su oni koji prete jedinstvu srpske pravoslavne vere i ko su oni koji miliciju koriste za rasterivanje naroda iz hramova i porti hramova. Sve ovo u mnogome govori da ličnosti iz opisa teksta gospodina Milića smatraju da su sila u čijim je rukama i komad i nož i da kao takvi imaju pravo na okupaciju Odluke sabora o služenju liturgije, imaju pravo na svu crkvenu, narodnu imovinu, imaju pravo da prostor Patrijašije, eparhije, pa i samog hrama koriste kao opstadno zdanje iz koga će kao samozvana pravoslavna institucija pokretati državnu instituciju i iz nje izvlačiti miliciju koja će se upućivati na narod.

Celokupan tekst gospodina Milića može se pronaći na jednom od pravoslavnih sajtova.

Uz dužno poštovanje prema trudu gospodina Milića, moram priznati da se ja ne zalažem da se narodu vera ka Bogu propoveda kroz elaborate i mnogobrojne podatke, pa iz tog razloga celokupan tekst imenovanog gospodina nije bio potreban u mom tekstu. Sve što je preko mere šteti i gubi u vrednosti svoje polazne tačke. I kada se zakrštavamo ne izgovaramo tomove reči kojima priznajemo Boga i oslanjamo na Njegovu zaštitu, nego pobožno kratko odajemo priznanje Njegovom postojanju i izgovaramo „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin“.

Tako da ja ne pripadam teoriji gospodina Milića i ne smatram da bi se vera naučila iz njegovih tekstova, ili tekstova sličnih njegovim. Velika opširnost onog što se učila u bogosloviji nije primenljiva kao takva za narod. Jer da je primenljiva za narod onda ne bi postojala Bogoslovska škola i Teološki fakultet. Onda bi se svi učili iz zapisanih teorija svetih otaca, pa bi sveštenik i propovednik bio onaj ko je bio brži u učenju i jači u borbi da sebe proizvede u sveštenika.

Vladika Nikolaj Velimirović je završio veće i opširnije teološko školovanje od gospodina Milića, ali je svoja dela pisao tako da ih je razumeo i školovan i neškolovan čovek. Razumeo ih je i onaj koji nije umeo sam da ih čita, ali je slušao dok mu je neko drugi čitao. Vladika Nikolaj je iscrpno o veri pisao, od nemogućeg pravio moguće primere i sva ta količina ispisanog nije zamarala čitaoca nego ga je uvek vodila samo ga Bogu i ka razmišljanju kako sebe usmeriti ka Bogu i tim usmeravanjem pokazati da je pročitano pisano na korist a ne na prolaznost napisanog.

Vladika Nikolaj je znao da je nemoguće, jer nije u prirodi ljudskog života, da svi završe teološke nauke. Zato je narodu ostavio verski Bukvar u delima Omilija. Lektiru koju će narod čitati kada savlada znanje Bukvara ostavio je u Prologu, a i jedno i drugo je proizveo iz Jevanđelja, a ne iz svoje nauke i ne iz svoje samovolje. Znao je vl.Nikolaj da se bogoslov može ukiseliti u odeždi sveštenika ako mu rod nije dobar bio, pa u pronicljivosti ljudske budućnosti, očinskom brigom i odanim zavetom Bogu ostavio je narodu Omilije i Prolog za vremena kad u verskom životu propovednici budu ukiseljeni bogoslovi.

Kroz Omilije i Prolog narod i bez sveštenika i bez episkopa može razumeti i naučiti nauku koju mu je Bog ostavio. I u miru i u progonu narod može znati šta mu je Bog kroz nauku ostavio da čini ako ga nevolja snađe ili ako ga blagostanje ponese, ako kraj sebe ima Omilije ili Prolog. A ako kraj sebe tad ima sveštenika ili episkopa mora da zna da kraj sebe prvo ima čoveka pa tek onda odeždu. Sa spuštenim pogledom na sveštenika ili episkopa mi, kao narod, ne znamo da li je on očistio čoveka u sebi kada je primio odeždu na sebe. Tek ako se reči sveštenik a ili episkopa sjedine sa rečima iz Omilija i Prologa narod može da veruje da kraj sebe ima Božijeg zavetnika.

Dokle god narod kraj sebe ima sveštenike ili episkope koji mu govore da je iz komunističkog kota potekao, dokle god narod kraj sebe ima sveštenike ili episkope koji na njega šalju miliciju, narod zna da tad kraj sebe ima čoveka obučenog u odeždu i da kraj sebe tad ima diktatora jedne ideologije.

A mi kao narod znamo da vera nije ideologija, već da je vera Istina čovekovog postojanja i života koji mu je kroz to postojanje dat.

Ali vratimo se napisanom delu gospodina Milića.

Uz svu brigu da ovaj svoj tekst napiše što pismenije, umerenije, preciznije, gospodin Milić je opet pisao tako da je koristeći sve navedene primere ostavio trag prolaznog pisanja. Upotrebio je ono što je on učio i kroz filozofiju svog poziva krenuo da na filozofski način uči javnost pravoslavlju. Takvim stilom pisanja i upotrebom takvog stilskog propovedanja vere zaboravio je da je Gospod bogočovek i da se čovekovim rečnikom obraćao okupljenom narodu. Zaboravio je da Gospodu nije bilo teško da svoje božanstvo kroz čovečnost približi čoveku
-narodu.

Jer da je Gospod prilazio narodu sa citatima filozofa iz perioda pre Njegovog dolaska među narod, niti bi slepi progledali, niti bi se gubavi iscelili, a po najmanje bi se jeres pretvorila u hrišćanstvo.

Gospod je narodnim, čovekovim rečnikom rekao „Ljubite se kao što ja vas ljubim“.

Tako, gospodine Miliću i javnost poručuje vama „Ljubite nas gorušičinim zrnom od ljubavi kojom nas ljubi Gospod, učite nas gorušičinim znanjem od znanja kojim nas uči Gospod, i onda neće biti podele, neće biti nas koji stojimo na odbrani pravoslavlja i vas koji ste nas na liniju te odbrane doveli“.

Ne zavirujmo u prošlost ako sadašnjost izgradili nismo. Ne citirajmo starozavetnike ako nismo poneli Boga u srcu pre nego što smo uzeli u ruke reči starozavetnika. Onda je to isto kao da smo oženili sina a još ga ni rodili nismo.

Pustite gospodine Miliću da se Bog prvo rodi u vama, pa se onda oženite Crkvom Njegovom, kako vi, tako i svi mi. Amin Bože daj!

Z.D. 19.02.2009