Srpska pravoslavna Državotvornost i “državnost“ pod okupacijom!

Рубрика: Политика, Актуелно, Религија Аутор: Часлав М.Дамјановић пута прочитано Датум: 19.02.2009 Одштампај

Na Sretenje, Srbi u Orašcu izviždali petokolnašku vlast na proslavi nepostojeće državnosti u okupiranoj Srbiji!

Časlav M. Damjanović, 17.02.2009

+++

Sretenje: “nacionalni praznik Srbije“

“U Orašcu je 15 februara 2009. godine proslavljen Dan Državnosti Srbije. Svečanosti su prisustvovali premijer Srbije Mirko Cvetković i državni zvaničnici. Obraćajući se prisutnima, premijer Cvetković je, kako prenosi Beta, rekao:

“Srbija ima snage da se izbori sa svim iskušenjima“.

Ta “snaga“ Srbije otvoriće: “Perspektivu za sve građane“. (“Sa jučerašnje svečanosti u Orašcu“, B.G., Politika, 16/02/09)

“Perspektiva za sve građane“

“Na obeležavanju Dana Državnosti bili su i pripadnici pokreta i udruženja koja sebe nazivaju patriotskim, opremljeni obeležjima Ravnogorskog pokreta, među njima su bili predstavnici udruženja “Naši“ iz Aranđelovca, pokreta 1389 i Familije srpskih navijača.“ (Isto)

“Skandirajući “ustanak, ustanak!“, “Mirko, odlazi!“, “NATO dahije, marš iz Srbije!“ i “Izdaja!“, ističući transparent “Prezir diktaturi!“ oni su zvižducima prekidali govor predsednika srpske vlade.“ (“Desničari izazvali incident na proslavi Dana državnosti Srbije u Orašcu“, E.A.-B.J., Politika, 16/02/09)

“Otvorena perspektiva za sve građane“ Srbije, proglašena na proslavi “nacionalnog praznika“ – odmah je sprovedena u delo: 40 uhapšenih!

“Srpski narodni pokret 1389“ saopštio je da je kod crkve u Orašcu policija uhapsila više od 40 pripadnika te organizacije i udruženja “Naši“, i da su njihovi članovi bili lišeni slobode tri sata bez ikakvog obrazloženja.“ (Isto)

U izveštajima se naravno ne konstatuje činjenica da su na “nacionalnom prazniku“ pohapšeni oni koje slavljenička vlast smatra “nacionalistima“.

Ko je činodejstvovao hapšenju?

Iako je “manifestacija počela svetom arhijerejskom liturgijom, koju su služili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop šumadijski Jovan“ (Isto), i iako je umesto predsednika Tadića “Besedu o državnosti“ održao mitropolit Amfilohije, u izveštajima se ne spominje da li su i hapšenjem kod crkve Vaznesenja Gospodnjeg činodejstvovali mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i njegov verni pratilac, episkop šumadijski Jovan, ili su sa gospodima serdarima, uz zaslužen krkanluk, smerno blagosiljali “perspektivu“ “otvorenu svim građanima“, kojom će se Srbija izboriti “protiv svih iskušenja“.

“Crkva“ ni pomena o hapšenju!

Na sajtu SPC hapšenje uopšte nije spomenuto! To je naravno zbog ljubavi prema “perspektivi“, pogotovo zato što je “otvorena svim građanima“. Baš zato je na sajtu SPC Srbija nazvana “suverenom i svetski priznatom državom Srbijom.“ I to je naravno zbog ljubavi prema “perspektivi“.

Bezumlje i Mudrost!

“Crkva“ je nadimak mitropolita Amfilohija u crkvenom okruženju. Pošto se ne zna kako je i zbog čega nadimak nastao, može se predpostaviti da je nadimak nastao zato što jedino mitropolitova mudrost shvata šta je Bogu ugodno… a mitropolitovoj mudrosti “perspektiva“ je najugodnija – jer đe bi Crkva bez “perspektive“?

Zato je umesto Borisa Tadića mitropolit Amfilohije održao Besedu proslave državnosti.
Ali ne o srpskoj državotvornosti – taman posla!

Tom prigodom mitropolit je istakao da “se ljudski poredak ne zasniva na ljudskom bezumlju i mudrosti, već na Božijoj pravdi“ i da se na sveti dan Sretenja “ostvarilo i drevno proroštvo koje kaže“:

“Milost i istina se sretoše, pravda i mir se zagrliše.“

Pomenuto proroštvo se očigledno ne odnosi na naša doba, jer, nasuprot mitropolitovoj mudrosti svakako da “bezumlje“ srpskih rodoljublja dokazuje koliko su Srbi nazadan narod.

Zato valjda pohapšeni nisu uopšte spomenuti na sajtu SPC?

Nekad Sloboda – Danas Blagopodrig!

“Da su srpski prvaci 1804. bili poput Tadića, Cvetkovića i ostalih demokrata i demokratora, ustanka ne bi ni bilo, već bi se Srbi „integrisali“ u tursku carevinu i nestali još onda!“ Kaže to “Sivi soko“, i zaključuje “pre dvesta godina Srbija je ustala protiv Turaka zbog samovolje i ugnjetavanja četvorice dahija. Najviša vrednost tadašnjih Srba nije bila „da se bolje živi“ već sloboda, jer su znali da bez slobode nikakvog boljeg života ne može da bude.“ (Sivi Soko, 16/02/09, 06:06:00)

Zar to ne znači nekad zbog Svete Slobode – danas zbog presvetog podrigivanja? Pa zato “Sivi soko“ pita “A šta je Srbija danas? Republika bez korena, osakaćene teritorije, opljačkana i ponižena, sa nacijom u mentalnim okovima izmišljene i nametnute krivice, i trulom državom koju izjedaju kvislinški crvi. Ovakva Srbija nema šta da slavi, a bilo kakva asocijacija njenih današnjih vođa sa ustanicima iz 1804. i posle je ne samo neprimerena, već i nepristojna.“ (Isto)

Bogu hvala da i “Sivog sokola“ ne uhapsiše kao “izgrednika“ srpskog “bezumlja“ – a možda i zato što je zborio mudrije od “Crkve“.

Nikad se ne zna.

Tadićeva Čast oružju koje je rasprcao!
.
U međuvremenu Boris Tadić je odao počast onom istom oružju pred onom istom vojskom koju je uništio pre nego što su ga Srbi izabrali za predsednika države Srbije, upisavši u knjigu utisaka posvetu Srbiji – i to u vidu “nebuloze“:
„Srbiji jednoj i jedinstvenoj pod evropskim nebom.“

Nije to bila jedina “nebuloza“. Tadićevo prigodno “svečano odelo“ – patike, vijetnamka, crne farmerke, doduše bez minđuša – postavlja pitanje poštovanja, pa čak možda i nepoštovanja!

Nepoštovanja čega?
Nepoštovanje naroda koji ga je podrignuo na vlast ili zemlje kojom upravlja? Ili se možda oseća neprijatno jer nije Srbin… ili možda… možda nipodaštavanje pa čak i mržnja nisu isključeni?

Ko će ga znati… ali zato “Sivi soko“ kaže da od te iste vojske koju je Tadić rasprcao, koja je “pre deset godina uspešno izdržala orgiju NATO agresije sa minimalnim gubicima“ – “nije ostalo ama baš ništa“! (Isto)

Možda zvuči nebulozno, ultradesničarski, pa možda čak i raskoljnički, ali sve mi se nekako pričinjava da je “Crkva“ zaista mudar onoliko koliko to sam za sebe tvrdi – da bi mu Beseda trezvenije zvučala da je bar tu i tamo citirao “Sivog sokola“, ali… đe ćeš s mudrošću, zar ne?

Nacionalni praznik “naružen“ nacionalnim pevanjem

U zvaničnom saopštenju je navedeno “da su svi uhapšeni oslobođeni posle podne kada su predstavnici Vlade Srbije napustili Orašac.“ (“Desničari izazvali incident na proslavi Dana državnosti Srbije u Orašcu“, E.A.-B.J., Politika, 16/02/09)
Tako i treba jer tako beše i u doba Kumrovčanina, ali policija tvrdi “da niko nije bio uhapšen, niti zadržavan u pritvoru“!
“Samo su bili okruženi policajcima jer su rizični i to je poznato. Stajali su pored straže kojom su prolazili premijer i državni zvaničnici i zviždali, vikali i pevali navijačke pesme i naružili državni praznik.“ (Isto)

Pevanje znači naružilo državni praznik!
Naravno, bilo bi zato “apsurdno nasedati na njihove provokacije i zato smo učinili sve da se spreče incidenti“, kaže sagovornik iz MUP-a.“ (Isto)

Eto ti… tuga u Orašcu: ne zna se ni ko je šta naružio, niti čak šta je naruženo, niti da li je naružena nebuloza… mora da je posredi Orahovača – ili Nju neko naružio… ili Ona, nestašna, mudrost naružila. Napisah Orahovaču sve sa velikim “O“, “Nj“ i “O“ jer sve mi se pričinjiva Ona jedina Čast zasluživa… pod ovijem “nebom evropskim“.

Dan ranije 5 uhapšenih! 50 isteranih!

A samo dan ranije, u Kragujevcu “policija privela grupu vernika i protiv njih je pokrenut krivični postupak za ometanje javnog reda i mira.“ (“Policija privela grupu revnitelja u Kragujevcu“, Izvor: “Borba za Veru“, 14/02/09 )

“Na dan Svetog mučenika Trifuna, 14. februara 2009. godine, oko pedesetak vernika iz Kragujevca, koji su došli u “staru crkvu“ Svete Trojice u Kragujevcu na Svetu Liturgiju, nije prisustvovalo Svetoj Liturgiji, koju je služio vladika šumadijski Jovan, zato što je Liturgija služena po poretku koji nije u skladu sa odlukama najvišeg zakonodavnog tela SP Crkve – SA Sabora“ i “ogorčeni samovoljom, bahatošću i raskolničkim činjenjima vladike Jovana, u vreme trajanja Svete Liturgije“ nezadovoljni vernici “upriličili su lituju oko hrama.“ (Isto)

“U toku drugog ophoda oko hrama ove revnitelje Svetog Pravoslavlja, prekinula je policija koja se pojavila u porti“ (Isto), “proterala ih“ i “privela u policijsku stanicu“. (“Jovane odlazi“, Pravoslavni forum IHTU, 14/02/09)

“Vladika“ Jovan je iz hrama izašao sa svojom svitom –telohraniteljima, ne obazrevši se na okupljene vernike i ne udostojivši ih razgovora“. (Isto)

“Jovane, odlazi!“

Pošto se ova tragična nebuloza – episkop koji nipodaštava srpske pravoslavne vernike i poziva policiju da ih hapsi i izganja iz crkvene porte – kao ni hapšenje u Orašcu – takođe ne spominje na sajtu SPC – niti da srpski pravoslavni vernici zahtevaju “Jovane odlazi“ – na šta se ni “Crkva“ ni Crkva ne samo ne obaziru nego hapse i izgone – postavlja se pitanje:
“Da li su to dela Crkve kao čuvara Božijeg Otkrovenja?“ (Pismo Mitropolita Serafima Pirejskog Njegovoj eminenciji biskupu Francisku Papamanolisu u Sirosu, 25. oktobra 2007)

Jer… ako Crkva istinski ljubi svoje vernike, ako istinski brine o večnom spasenju vernika… ta Crkva ne proganja vernike, ne stropoštava ih niti u ambis Antihrista niti u smutnju dogmi ekumenskih “teoloških dijaloga“ – naravno ako je zaista pravoslavna svetosavska srpska Crkva. A ako nije…

Zato, pošto episkop šumadijski Jovan Mladenović jeste poznat po tome da redovno poziva policiju da raščisti bezumlje vernika, pa čak ima i telohranitelje za istu svrhu, i zato vernike i ne udostojava razgovora – ipak, iako je danas takvo ponašanje postalo tipično za episkope naše Crkve od Australije do Žiče, upitajmo se ko je naučio episkopa Jovana da bude takav kakav je?

Za odgovor na ova pitanja koristiće se jedan episkopov intervju u “Nezavisnoj svetlosti“. (Intervju: Episkop Šumadijski Jovan (Mladenović), “Nezavisna svetlost“, 21-28/09/2002)

Srpska pravoslavna Državotvornost i “državnost“ pod okupacijom!

“Stotine godina naš srpski narod je gledao kako da se nacionalno osamostali, s obzirome da smo bili pod mnogim ropstvima“, kaže episkop Jovan u pomenutom intervjuu.

Pre svega, nije srpski narod bio pod “mnogim ropstvima“ “stotine godina“ nego ceo jedan milenijum i dva veka!
A od zasnivanja takozvane Svete Rimske Imperije, iako se imena porobljivača jesu smenjivala, cilj uvek jednog te istog neprijatelja, od Šarlemana i Latina do konkordata i NDH klanja, sve do današnje inkvizicije kojoj pripada i sam episkop Jovan – bio je uvek isti – isterivanje pravoslavnog Duha iz Srpskog nacionalnog Duha i pokrštavanje srpske nacije u nebuloznu masu pokornu Antihristu.

Niti srpski narod “gledao“ kako da se “nacionalno osamostali“.
“Gledaju“ džeparoši i šibicari po ćoškovima, “gledaju“ šićardžije i lihvari kojima je Isus ispreturao tezge! Srpski narod nije “gledao“ kako da se “osamostali“ – srpski narod je ozbiljno i sa odgovornošću prihvatio Hrišćanstvo odmah po stizanju na Balkan – ne Rimokatolicizam koji tada nije ni postojao nego izvorno i stvarno Hrišćanstvo – i postojao je srpski narod kao hrišćanska Bogougodna nacija, država i crkva, i kao takav, još od dana Višeslava i Časlava borio se za svoju slobodu sve do Ravne Gore… i bori se i danas pred inkvizicijama episkopa šumadijskog i epsikopa australijskog – da spomenemo samo neke od neobrazovanih Pravoslavljem koje je na položaje postavilo upravljačko žezlo “Crkve“ – zato da bi u od Isusa osvećenoj Slobodi mogao da stvaralački razvija Duh Pravoslavlja kojima su ga zadužili Božija Istina i Božija Pravda.
A episkop šumadijski kaže “tu je bila i ideja o državnosti“!

Šta znači “tu je bila i ideja o državnosti“?
“Tu je bila“ znači kao da je “ideja državnosti“ bila jedan od džeparoških artikala na rasprodaji indulgencija!

“Međutim“, kaže dalje episkop koji ojadi Šumadiju, “svemu tome je prethodio stav Svetog Simeona Mirotočivog – Stevana Nemanje, da je država telo, a Crkva duša i da telo bez duše ne može da živi.“ Pa, kada je “tu došlo do razmimoilaženja, izgubilo se saglasje Crkve i države.“

Pre svega nisu ni Nemanja, ni Rastko, niti Srbi izmislili ni državnost niti “da je država telo, a Crkva duša i da telo bez duše ne može da živi“! Iz ovakvog oprimitivljenog tumačenja ispada kao da je Svetinja Srpskog pravoslavnog Duha baš onaj takozvani srpski nacionalizam kavim se danas taj Sveti Duh lažno prikazuja zato da bi – takav lažno prikazan – poslužio Antihristu da ga optuži za nakaradnost pa čak i za nekakvo svetogrđe nekakve navodno srpske šovinističke zaostalosti od koje je Srbe jedini Vatikan u stanju da pokrsti u stvarnu Isusovu decu!

Niti “ideja državnosti“ nije “tu bila“ tek tako, niti su principi “da je država telo, a Crkva duša“ i “da telo bez duše ne može da živi“ “tu bili tek tako“ – kako ispada iz teološki neobrazovanog episkopovog podmetanja! Ti principi proistekli su iz suštine Isusove poruke – iz Isusovog ozakonjenja prava na slobodu nacijama – da kao takve pronose u budućnost Njegov i Njegovog Oca Logos Ljubavi i Poštovanja – i iz srpske odanosti toj Ljubavi i tom Poštovanju – zbog kojih su branili Slobodu – a sve to blagodareći mudrosti Rastka i njegovog oca koji su shvatili božansku suštinu koja se mora odbraniti, ali i od koga se ta suština mora odbraniti, i najzad, kako tu suštinu odbraniti.

Iako je suvišno podsećati da ta mudrost ne bi ni nastala niti opstala bez svesne odanosti srpskog naroda suštini Svetog Duha, očigledno je da je naizgled neuka konstatacija da je “tu“ navodno “došlo do razmimoilaženja“ zbog kojeg se navodno “izgubilo saglasje Crkve i države“ – ustvari zlonamerna – jer niti u Isusovoj poruci niti u srpskoj odanosti niti u čitavom Pravoslavlju – nije došlo ni do kakvog razmimoilaženja!

Do razmimoilaženja je došlo među poslužiteljima crkvenim koji su podlegli jeresi papske bezgrešnosti koja je nespojiva sa Pravoslavljem.

Dokaz istovremene zatupljenosti pogrešnim teološkim vaspitanjem, ali i smišljene zlonamernosti ovog podleganja poslužitelja Crkve pod jeres su reči samog episkopa Jovana – da će Crkva i država “i dalje neminovno sarađivati“, ali “naravno, niti Crkva treba da pretenduje da bude država, niti država treba da bude Crkva“ jer se zna “šta je starije, starija je vera, iz nje je proistekla država“! Jeste Vera starija ali u našem današnjem slučaju ove episkopove reči znače nešto sasvim drugo. Prvo, dodeljivanje papskog primata poslužiteljima Crkve da odlučuju koji vernici politički “zaslužuju“ progon, prebijanje, hapšenje, policiju, anatemu – i drugo, saradnju sa petokolonaškim režimom po izričito politikantsko-klerikalnim stranim direktivama sa ciljem rušenja Pravoslavlja kao takvog.

“Dete je svetinja, simbol nevinosti, čistote. Ono je raskravljeni vosak i dok je taj vosak topao oblikujete ga onako kako god hoćete“, kaže episkop Jovan.

Da li shvatamo šta znači to “Kako god hoćete“?

Koja je to Bogougodnost vaspitala navodno Božijeg čoveka da Božije dete modelira “kako god hoćete“? Da episkop šumadijski, po čijem nalogu se hapse šumadijski vernici, ne govori možda o tome kako su od voska dok je raskravljen i topao oblikovani onako “kako god hoćete“ neki od naših vladika i mitropolita koji, kako bi to rekao mitropolit Amfilohije, nisu “bolji“ ne zato što srpski narod “nije bolji“ – nego zato što je teološko vaspitanje izopačeno u stvaranje “ličnosti“ koje odgovaraju ne samo poltronstvu opšteg društvenog petokolonaštva nego i jeretičkom odboženju teologije – jer, “zato je ogromna uloga i Crkve i društva kako od njih stvarati ličnosti“ a “mi se zaista bavimo mnogim problemima, ali malo problemom čoveka kao ikone Božje“, pa tako “i to dete, ako ga mi sada usmerimo pogrešno, otići će na pogrešno“.
Na koje “pogrešno“? Da li na “čovek kao ikone Božje“?

Ikona je molitva Božijem – ikona nije ikona “ličnosti“ modeliranoj “kako god hoćete“ – čak nije ni jeretički modelirana po nekakvoj “papskoj bezgrešnosti“, zar ne?

Očigledno je da episkop šumadijski tako ne misli jer ga verni pravoslavci koji danas sebe nazivaju revniteljima – što zaista i jesu jer ih je Isus zadužio da se bore za čistotu Vere – optužuju za tri “Jovanova čuvenja“ od kojih baš prvo to i dokazuje:

Jovanovo prvo čuvenje: “Episkop je Crkva“

Kako tvrde revnitelji:

“Episkop Jovan, ne da možda misli da ima um Hristov – već mnogo puta pominje da je On (kao Episkop) Crkva“! I s pravom zaključuju da je to “klasičan papizam.“ (Nenad Dimitrijević. “Otvoreno pismo: Nasilno uvođenje “Papizma” u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?’’, Borba za Veru)

Kad može papa… kad može “Crkva“ da bude Crkva… onda sam i Ja pa ja – Crkva. Ja, “ličnost“, ja “svemoguć“, Ja koji modeliram “kako god hoću“!

Nije to nikakva “modernizacija Crkve“ – to je jeres Antihrista.
U “klerikalnoj ustanovi Vatikanu“, koja se “ophrvana jeresima“ “odvojila“ od hrišćanskog Pravoslavlja, “zablude“ su vremenom narasle a od njih je najsvetogrdnija smatrati sebe, poput pape, “biskupom Crkve Božije“! To jovanovsko umišljanje sebe “Crkvom“ srušilo je ustanovu u “Ljubav bez Istine a “Ljubav bez Istine je potpuno bez svoje suštine“.
Zato stvarni čist Pravoslavac, Mitropolit Serafim Pirejski, proziva papstvo pitanjima:

“Zbog čega prvih hiljadu godina, vaša učenja o jurisdikcionom primatu rimskog pape, njegovoj nepogešivosti, o čistilištu, o kupovini oprosta, o skladištu zasluga, o bezgrešnom začeću, nisu postojala?“ (Pismo Mitropolita Serafima Pirejskog Njegovoj eminenciji biskupu Francisku Papamanolisu u Sirosu, 25. oktobra 2007)

Šta će “nepogrešiva“ Sveta stolica reći Gospodu “za sve one ljude koje je ubila jeres“ Rimokatolicizma “svetom inkvizicijom“, “svetim ratovima“, “krstašima“ – sve “u ime nekakve čistote vere“ – “za sav taj kriminal“ i “za napuštanje poruke slobode, ljubavi i izabranosti od Sina Božijeg koji se žrtvovao na Krstu?“

I za razliku od našeg jeretički obrazovanog klera, mitropolit Serafim proziva jeres Vatikana povezujući je sa zločinima u našim vremenima:

“Kanonizovali ste kardinala Avgustina Stepinca iz Zagreba u Hrvatskoj, čoveka koji je stojao iza fašističkih ustaških hordi Ante Pavelića (kome je Vatikan pomogao da pobegne u Latinsku Ameriku) i time opravdali ubistvo 800,000 Pravoslavnih Srba.“

Pa kao da ne proziva Svetu Stolicu nego našu današnju takozvanu srpsku Crkvu – kaže:

“Nisam Vas video da ste tada protestvovali, niti da ste se ogradili od toga, iako“ tvrdite da “služite “Crkvu Hristovu“! I tako, sve do “srpskih novomučenika iz dvadesetog veka“, čija smrt “osudi i unizi papski tron i vođu jeresi, primata tog trona“, pita:

“Da li Vatikan smatra ta “hladnokrvna ubistva“ – “blagoslovenim“? (Isto)

Tako se Pravoslavac sučeljava sa izazovom ne samo današnjeg vremena nego svakog od modernih vremena u kojima se zacarila jeres.

Jovanovo drugo čuvenje: “Ima ko misli!“

Nevaspitana oholost Jovanova očituje se i u njegovom drugom čuvenju – umesto da odgovori na smerna i dobronamerna pitanja, a pokatkad i prigovore vernika – što mu je dužnost – episkop Jovan odbrusuje:

“Ima ko misli!“ (Nenad Dimitrijević. “Otvoreno pismo: Nasilno uvođenje “Papizma” u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?’’, Borba za Veru)

Taj partijski odgovor bukvalno znači da vernici nemaju pravo da misle jer jedini navodno bogomdani sa pravom da misli – jeste navodno episkop Jovan.

Jovanovo treće čuvenje: “Nisi čovek!“

“Znači nas preko 1.000 u Šumadijskoj eparhiji koji smo se potpisivali protiv nasilnih promena u Crkvi (mada Ep. Jovan svuda govori – to je šačica – tobože – nekih buntovnika) nismo narod, nismo ljudi. Doduše, Ep. Jovan je to i javno izjavio jednom čoveku u selu Venčani – rekavši mu “Nisi čovek“ – čovek nije naravno zbog toga jer se suprostavio Njemu, tj. Crkvi – kako Ep. Jovan voli da istakne“. (Isto)

Uzurpatori, odlazite!

Krajnje je vreme da se “Borba za Veru“ proširi od šumadijskog zahteva “Jovane, odlazi“, i australijskog zahteva “Inkvizitore, odlazi!“ – u zahtev: