Вести

Међународни суд правде у Хагу (основан 1899. г.) је само неколико дана уочи Савиндана 2009. г. саопштио да даје рок држави Србији (тј. њеним остацима) да се до краја марта месеца

Владислав Б. Сотировић, 17.02.2009

+++

наредне године (2010.) званично изјасни (тј. да одговор) на тужбу Републике Хрватске поводом њених оптужби (и административних тужби) за „геноцид“ над не-Србима у Хрватској (у границама које су одредили 1945.-1946. г. полу Словенац/полу Хрват Јосип Броз-Тито, Словенац Едвард Кардељ и „Црногорац“ Милован Ђилас) у периоду 1991. г-1995. г.

Као што је већ познато, власти Србије (без КосМета а још увек са Војводином и Рашком/Санџаком) су најавиле истом Суду подношење контраоптужби против Туђманове Хрватске за злочине над Србима на простору (непризнате) Републике Српске Крајине почињене током хрватске војно-редарствене операције „Олуја“ почетком августа 1995. г. Све у свему, долази се до закључка да је коначно дошло време да се сравне „повијесни рачуни“ на просторима бивше Југославије узимајући у обзир и најновији захтев Приштине да се држава Србија „извини“ држави Косова и њеним (албанским) житељима.

Дакле, држави Србији је „бачена рукавица“, како из Загреба, тако и из Приштине, а на званичном (европском) Београду је да трасира одговарајућу политику, тј. одговор на загребачке и приштинске тужбе и захтеве. Од врсте „адекватног“ одговора Београда у многоме ће зависити будући односи Загреба и Приштине са државом Србијом (за сада само без Косова и Метохије) утолико пре што и Хрватска и (осакаћена) Србија желе да постану чланице Европске Уније, тј. да бивствују у истој наднационално -(кон)федеративној државној заједници, а Београду се у јасној, али политички закамуфлираној форми, поставља као услов за улазак у ЕУ признање Респубљике Косова (вероватно уз још једно формално морално-политичко-национално „извињење“).

Дакле, може се закључити следеће у вези са гореспоменутом повијесно формулисаном интердржавном тужбом „Croatia vs. Serbia“ да:

1. држава Хрватска тужи државу Србију за ГЕНОЦИД, а држава Србија тужи државу Хрватску за ЗЛОЧИНЕ;

2. држава Хрватска оптужује државу Србију да је на њеној територији починила геноцид у временском трајању од ЧЕТИРИ године (1991.-1995.), а држава Србија оптужује државу Хрватску за почињене злочине над етносом који иначе не припада њеном грађанству за период од ЧЕТИРИ дана (4-7 август 1995. г.);

3. на територији Тито-Туђманове Хрватске држава Србија у било ком претходном периоду повести није починила никакав нити геноцид, нити злочин, иначе би хрватска оптужба другачије гласила;

4. над српским етносом на простору „Липе Наше“ никаква држава Хрватска није никада раније (тј. пре коловоза 1995. г.) починила икакве злочине и стога нема ни временско-повесно проширене званичне оптужнице од стране Београда против Загреба; и

5. државе Хрватска и Србија су биле међусобно признате у временском периоду геноцида/злочина за који једна другу оптужују.

Према међудржавној оптужби из прве ставке сваком просечном житељу Југоисточне Европе, али и судијама Хашког суда, је уочљиво да се две дотичне, данас суверене и међународно признате, државе међусобно оптужују на РАЗЛИЧИТИМ НИВОИМА јер је ниво „геноцида“ вишљи (и јачи) од нивоа ЗЛОЧИНА што може имати великог утицаја на коначну потенцијално „пов(иј)есну“ међународну пресуду поводом сравњивања историјских рачуна Хрватске и Србије. Друга ставка ad hoc не признаје државу Србију да баш она уопште и покреће питање „Олује“ јер прогнани Крајишници нису били и држављани Србије, а по тадашњем Уставу Републике Србије држава Србија је била држава „свих њених грађана“, тј. експлицитно није била и држава Крајишника а имплицитно није била ни национална држава „Срба“ уопште. Само да напоменемо, да правно гледано, Срби у времену трајања крвавог распада бивше Југославије нису ни имали своју „националну“ државу јер се таква одредница не налази ни у једном уставу нити једне тада међународно признате државе.

Са повесне тачке гледишта, трећа ставка је „најчистија“ (уколико се заобиђу политички натегнута и пропагандно пласирана „достигнућа“ новохрватско-туђмановског повијесног знанства о наводно, тј. недокументовано заснованом, почињеним масовним злочинима српске војске, односно војске Краљевине Србије, у Хрватској и Славонији у јесен 1918. г.)[1] али је зато четврта ставка од круцијалне важности за Србе као етнолингвистичку нацију. Уколико (европски) Београд „омане“ на овој четвртој ставци (тј. не поднесе и не одбрани званичну оптужбу против садашње државе Хрватске, као правног наследника Титове СР Хрватске и Павелићеве НДХ уз приложену,  тј. још увек неуништену, архивску грађу) Србија није ни заслужила да се у Европској Унији нађе под другим називом осим „Београдског Пашалука“, тј. нешто проширеног садашњег региона Шумадије и Поморавља. Коначно, пета, и последња ставка, у правно-бирократском смислу речи, може да буде и најпроблематичнија јер се de facto ове две државе, као државе, у спорном временском периоду међусобно нису признавале нити су формално једна другој објавиле рат.

С обзиром да се тренутна хрватска оптужба против Србије врти око термина „геноцид“, а и будућа повесна оптужба (европске) Србије против Хрватске би бар у моралном контексту требала да буде заснована на истом термину, неопходно је само укратко да се потсетимо како „International Community“ схвата овај термин. Другим речима, међународно усвојена дефиниција „геноцида“ (у балканском случају „етноцида“) под овим термином подразумева да је сваки од следећих аката спроведених у намери да се у потпуности или делимично уништи нека национална, етничка, расна или верска група „геноцидна радња“:

1. убијање припадника групе,

2. наношење озбиљних телесних или/и менталних повреда члановима групе.

3. смишљено стављање групе у такве животне услове у којима група у целини или пак делимично трпи психична оштећења,

4. планско спровођење мера како би се спречило рађање (биолошка обнова) у оквиру групе,

5. присилно превођење деце из једне групе у другу (нпр. отомански „данак у крви“ или римокатоличко прекрштавање православних сирочића у НДХ) и

6. систематско и/или намерно уништавање културних добара једне групе од стране друге. Јасно је одмах на први поглед да се под оваквим међународним схватањем термина „геноцида/етноцида“ и „командне одговорности“ на разне међународне судове правде могу послати многе комплетне владе, читава руководства многих политичких странака и удружења као и председници многих држава.

Дакле, ствар је само до добре људске воље, политичке храбрости и исплатљивости али и до стварне правно-политичке независности рада оваквих судова. Међутим, управо због начина рада и доношења конкретних правоснажних пресуда „Међународног“ (УН) суда за ратне злочине на простору бивше Југославије (нпр. случајеви опраштања кривице Насеру Орићу и Рамушу Харадинају као и убиство Слободана Милошевића у затворској ћелији самог суда) нисмо нимало сигурни да ће његов „градски колега“ – Међународни суд правде у Хагу, који се званично прогласио надлежним за дотични хрватско-српски „геноцидни“ спор, бити реално објективан и независтан.

У наредном параграфу желели бисмо да дамо певесно-временске смернице за формулисање контраоптужбе (европске) Србије против како (европске) Хрватске тако и оних који су стајали иза ње а на основу горе наведене међународне дефиниције „геноцида“ издвајајући само један историјски фактор у оквиру кога се у суштини спроводио плански етноцид.

Наиме, православни Срби су од самог почетка суживота са новим римокатоличким суседима како у аустријској Војној Крајини тако и у Цивилној Хрватској-Славонији и млетачкој (од 1815. г. аустријској) Далмацији доживљавали свакодневне организоване нападе римокатоличког прозелитизма (који је до дана данашњег легализован од стране римске Курије) на њихову „шизматичку“ веру, а све зарад „спасења душа“ залуталих „шизматика“. Парадоксално је али повесно истинито, да су Срби православци напуштали своја огњишта у Босни, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Македонији (тј. са простора Отоманског Царства) управо да би сачували „вјеру прађедовску“ али су се одмах након пресељења у хришћанску Аустрију и Млетачку Републику (тј. на просторе данашње уједињене и проширене државе Хрватске) суочавали са насилним покушајима локалних цивилних и црквених власти да их покатоличе и касније de facto похрвате. Римокатолички прозелитизам[2], као вид денационализације или расрбљивања,  је постао и главни разлог за српске миграције у Царску Русију (Малу Русију – тј. данашњу Украјину) у 18. столећу.

Познато је да је читава данашња Јужна Украјина била називана „Новом Србијом“ услед великог броја српских емиграната управо са простора Далмације-Хрватске-Славоније.[3] Убрзо након пресељавања на просторе данашње Хрватске пракса је показала да је управо вера (православна) највећи гарант (заједно са „ћириличним писменима“) очувања етно-националног битка Срба па није ни чудо што је крилатица „За Крст Часни и Слободу Златну“ постала уједно и национални мото. Напади и притисци на „шизматичке Влахе“ су вршени како од стране хрватске феудалне господе тако и од стране обичног хрватског народа (у неким случајевима и зарад преотимања додељених имања). У једној од хрестоматија списа хрватско-славонског Сабора у Загребу хрватског повијесничара Ферда Шишића може се наћи на десетине списа у којима саборници захтевају најстроже казне за неверне Србе, тј. за оне који се још увек нису поунијатили или покатоличили.[4]

Међутим, док су забележени случајеви у којима је феудална аристократија (великим делом нехрватског порекла) спречавала насртаје хрватског пучанства на Србе „шизматике“, до сада није пронађен ни један документ из кога се види да је хрватски народ узео у заштиту своје српске суграђане у одбрану од насилничких аката или пак неправди власти или господе.

Надамо се да ће влада (европске) Србије успети да поред неоспорног знања, стручњака и сакупљене архивске грађе смогне и морално-политичке снаге да одговори на бачену хрватску рукавицу на адекватан начин адекватном контратужбом у Хагу. За сада се само надамо. Од (европске) Србије се да свашта очекивати.

Владислав Б. Сотировић, 17.02.2009

Напомене:[1] Нпр., Ivo Perić, Povijest Hrvatske, Drugo, izmijenjeno i prošireno izdanje sa 16 povijesnih karata u boji, Naklada P.I.P. Pavičić, Zagreb, 2000; Ivo Perić, Povijest Hrvata, Centar za transfer tehnologije, Zagreb, 1997.[2] Прозелитизам, или право на превођење у другу веру зарад „спашавања душа“ је забрањен у православним црквеним организацијама.

[3] О сеобама Срба из Млетачке Далмације у Русију у 18. в. због римокатоличког прозелитизма видети у: Марко Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Просвета, Београд, 1984.

[4] „Hrvatski saborski spisi“, uredio Ferdo Šišić, pravi član Jugoslavenske akademije, knj. III (1558-1577), Zagreb, 1916.