logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Z.D.    969 пута прочитано    Датум: 3.02.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ismevači nemaju vrlinu ni čoveka, ni žene, ni detetaDa čovek može da pogreši kada se nad njim, njegovim radom, njegovom odlučnošću da odlučno sledi put koji ga vodi ka opravdanju životnog postojanja, govore svakodnevni primeri.

Z.D. 03.02.2009

+++
„Isprovocirani“ primeri dobronamerom čoveku mogu da posluže kao pravilan tok razmišljanja da i oni koji provociraju nečiju odlučnost ljudskog življenja su pre svog provociranja bili od nečeg ili nekog isprovocirani.

Svetosavska borba verujućeg naroda vođena je tim razmišljanjem da su svi oni koji su se danas podigli protiv starozavetnog toka pravoslavne vere, tako i pravoslavne Liturgije, nekada bili vernici starozavetne pravoslavne vere, ali u slabosti svog bića posrnuli pred provociranjem onih koji nisu prijatelji ni čovečanstvu, pa tako ni veri u Boga za koju se opredelio jedan narod.

Ukazivati na grešku je zadatak svakog čoveka. Mnogo veći je zadatak za čoveka koji sledi Boga i reči iz Jevanđelja.

Ako se dignemo protiv čoveka koji čini grešku, i u tom dizanju na čoveka koji greši obrušimo na njega sa uvredama, klevetama, mržnjom, onda smo ispod najgrešnijih dela i daleko i od Boga i od Jevanđelja.

Jevanđelje nas uči da ne mrzimo, da volimo drugog kao što volimo i sebe. Radi odnosa čoveka prema čoveku, čovekove podložnosti da greši i da pada u najteža sagrešenja, u Jevanđelju nam je ostavljena rečenica koja kaže „sakri golotinju brata svog“.

To skrivanje golotinje brata svog, od nas traži da se ne rugamo nečijem sagrešenju. Da nečije sagrešenje ne uzimamo u svoje ruke kao oruđe kojim ćemo ismejati onog koji nam se ne dopada ili onog u kome gledamo svog neprijatelja.

Ako tako činimo, onda smo ismejači, a ne borci protiv štetnih dela.

Iskustvo ljudskog života, kroz vekove je pokazalo ko su ljudi koji ismevaju čoveka koji greši.

To iskustvo je pokazalo da ismevači namaju ništa od vrlina u sebi, pa čak nemaju ni „vrlinu“ mane koju ismevaju. To su akvarelna bića koja može svaka veštija ruka sa četkicom i vodom razvodnjiti i novi lik im oslikati.

Ismevači nemaju vrlinu ni čoveka, ni žene, ni deteta.

Oni su kao „borci“ koji ni jedan metak nisu ispalili, jer skriveni u senci svoje skučene duše prate one koji metke ispaljuju i smeju se svakom njihovom ispaljenom metku koji je otišao daleko od mete.

Oni su kao žene koje se nikada nisu odlučile da majke postanu ali se cerekaju svakoj majci koja nije uspela dete od posrtanja da sačuva.

Oni su kao deca koja se nikada u igru upustila nisu, ali skriveni u senci svoje asocijalnosti grickaju nokte i bacaju kamenice na one koji se u osmišljenoj igri pronlaze.

  • U srcima tih ismevača leže sve guje koje svojim ujedom seju otrove sprem šare koju na sebi nose.
  • Ljudi koji život hane samo traženjem situacije koju će ismejati, žive i u prostoru pravde i u prostoru nepravde.
  • Ta pihtija ljudskog bića nije poštedela ni jednu kategoriju života.
  • Ti klevetnički jezici i iscerene usne truju i prostor korova isto kao i prostor žitnica.
  • Kada su u redovima nepravednih oni tu nepravdu osakate više nego što je sama osakaćena.
  • Kada su u redovima pravednih oni tu pravednost bacaju pred noge nepravde isto kao što se i „biseri bacaju pred svinje“.

Borba verujućeg naroda da se svetosavlje sačuva u svim delovima, onako kako je preneto nama na čuvanje dok ga ne prenesemo na one koji dolaze posle nas, je larva početka, a dok se razvije u krila istine proći će vreme i u tom vremenu znoj i bol odbrane.

U tom znoju bola i odbrane nećemo biti terani samo na borbu protiv onih koji nam svetosavlje uzimaju, već ćemo morati da se branimo i od onih koji se nalaze u našim redovima (a zašto su tu to znaju oni, nama je to nepoznato), ali tu nisu zakoračili ni kao ljudi, ni kao pravoslavci, ni kao patriote nacije kojoj pripadaju, već su tu da nam svojim cinizmom sakate tok odbrane i pavednost koja nas na odbranu obavezuje.

Takvi kukolji i u polju pšenice zbune iskusnog agronoma. Koliko li tek ljudski kukolji idu na ruku lažnim „agronomima“ i daju im temu da sastave elaborat svoje laži. Iz tih lažnih elaborata izlaze svi zlonamerni tekstovi na ime i delo svih onih koji slede put odbrane svetosavlja.

Pokretači i savetnici onima koji se lažnim perom lažno usmere ka nekom ko ni jednim delom, ni jednom reči ne zaslužuje redove njihove laži, upravo su ti ismevači kojih ima u svim kategorijama ljudskog života, pa tako i u redovima odbrane pravoslavlja i odbrane otetot dostojanstva Srbije i srpskog čoveka.

Da čovek čoveka može da opomene i umnom pravednošću, svedoči i tekst „Godišnjica i slava Zakonopravila“. Da sabornost ljudi pod nazivom „Zakonopravilo“ može virus bolesti i bola da opomene da je lek protiv nove virusne zaraze pronađen svedoči i „Priznanje“ koje je upućeno ka izvoru zaraze.

Ukus moje ličnosti mnogo je zahtevan. Malo je arome ljudskih dela koje prijaju nozdrvama moje duše. Čitajući tekst „Zakonopravila“ pod nazivom „Godišnjica i slava Zakonopravila“, pronalaženje srži u tekstu dodeljenog „Priznanja“, kroz nozdrve svoje duše udahnula sam čistotu mirisa jedne istine.

Način na koji je ta istina izneta u imenovanom tekstu „Zakonopravila“, govori o tome da se sve može iskazati kroz ljudskost, kroz mudrost, kroz duhovnost. Kada smo vođeni napred navedenim vrlinama onda nam leži i savet, i kritika, i humor. Onda iz svih tih upotrebljenih elemenata, onome kome upućujemo nešto, upućujemo to kroz savet, dobronamernost i odlučnost da se svog puta nećemo odreći.

Sve ovo napred izneto pišem iz obaveze da se oglasim i svojim oglašavanjem pojasnim ono oko čega se sada zlonamernici otimaju kao i gladna usta koja se otimaju oko komada hrane.

Duži jedan period svoje tekstove šaljem na sajt Novinar.de, nešto manje na sajt Borba za veru i Pravoslavlje danas. Ovim putem upućujem zahvalnost urednicima imenovanih sajt-ova što postoje i što pružaju mogućnost da se čuje istina.

Pero u ruke nisam uzela iz razloga što vreme svog života nemam čime da ispunim. Nisam ga uzela ni iz razloga što negde moram da se dokažem. Po najmanje sam ga uzela u ruke iz bolesti kompleksa sa željom da nekog drugog napravim većim kompleksiranim bolesnikom od onoga što u sebi nosim.

Pero u ruke sam uzela kao delić istinske celine ljubavi koju nosim ka Bogu, ka srpstvu i ka svakom nedužnom ljudskom biću.

Kao i svaki čovek tako i ja u sebi nosim dva plućna krila. U jednom plućnom krilu je moje pravoslavlje, moje srpstvo. U drugom plućnom krilu moja slovesnost prema svakom slovesnom biću, bilo da je to slovesno biće belo ili crno, u veri ili neveri, u sastavu moje države ili pripadalo nekoj drugoj državi.

Kada je Bog izabrao mene, a ne ja Njega, bilo je to u mojim dečijim godinma kada nisam znala da postoji reč Bog koja imenuje jednu Snagu. Bio je to dodir koji se dotakao uma i duše smeštenih u neznanje i neiskustvo dečijeg bića. Taj dodir sam podelila sa staricom. Ta starica mi je rekla „Bog se dotakao još jednog svog jagnjeta“.

Kao i svako dete, tako sam i ja postavila mnoštvo pitanja „ko, kako i zašto“.

Starica mi je obećala da će mi pokazati ko je On. Odvela me je u crkvu kojoj je ona pripadala. Pre nego što me je uvela u svoj hram ispričala mi je priču Starog i Novog Zaveta. Još tako mala, predškolskog uzrasta od oca sam bila upućena u sve naše epske pesme. Svaka epska pesma za mene je bila jedna životna priča. U saznanju da otac ne može uvek da mi čita epske pesme, naučila sam sama da čitam i tim čitanjem popunjavala svoje dečije dane.

Smatrala sam da nema lepših reči, da nema većih priča sem onih koje se nalaze u epskim pesmama. Kada mi je starica ispričala Stari i Novi Zavet shvatila sam da se moj život, koliko god da traje, nikada više neće odvojiti od priča iz tog Zaveta. Da će sve druge priče moći samo da budu ispod priča koje svedoče Istinu i svedoče da bez te Istine ne bi postojala ni jedna druga priča.

Sa tim saznanjem sam uvedena u hram starice i dovedena pred Hristovo raspeće. U dečijem prostoru shvatanja prizor raspeća sam doživela kao trenutak u kom se Gospod još uvek na raspeću muči. Ne predvidivom brzimom našla sam se na postolju na kome je stajalo raspeće. Sa neverovatnim naporom da se održim na samim vrhovima prstiju, propinjala sam se da prstima svoje ruke izvučem ekser iz Njegovih nogu. Starica i svi prisutni u tom hramu pokušali su da me skinu sa tog postolja. U želji da me ne spreče da Ga „skinem“ sa raspeća, čvrsto sam obgrlila Krst na kome je bio razapet i udarcima noge sam terala od sebe svakog ko mi se približio da bi me odatle skinuo. Malog bića i male snage bila sam brzo savladana od snage njihove odraslosti.

Dobila sam ćušku i slušala staricu kako se izvinjava što je divlje dete dovela u hram. Izletela sam iz hrama na ulicu da pronađem policajca koji će mi pomoći da njih oteramo i da skine namučeno telo sa raspeća.

Deca mojih godina, iz generacije kojoj sam pripadala, nisu poznavala centar grada kako ga poznaju današnja deca. Tako i ja, po prvi put u tom centru bez prisustva roditelja, trčala sam nepoznatim, sporednim ulicama da bih pronašla policajca. Utrčavši u jednu ulicu zastala sam pred jekom jakih zvona. Pogledala sam ka pravcu odakle je dolazio zvuk zvona. Spazila sam još jednu sličnu „veliku kuću“ kao i ona u kojoj se nalazi raspeće i iz koje sam pobegla da bih pomoć za Njega našla.

Utrčala sam unutra. Unutrašnjost je bila drugačija od one iz koje sam pobegla. Našla sam se u velikom prostoru nekog drugog sveta. U hramu sem ikona, velikog zida (ikonostas) ispunjenog najlepšim životnim slikama i mene nije bilo nikog drugog. Trčala sam od ikone do ikone. Nemo sam dodirivala svaki lik na ikoni i osećala da su svi oni iz mog roda i da ja potičem od svih njih. Tako sam došla i do vrata tog velikog zida (ikonostasa). Polako sam ih otvorila, provirila unutra i čula onaj isti glas koji me je dotakao i te noći kada sam od starice potražila odgovor na to Ko me je dotakao. Taj glas mi je rekao „tu ne možeš“. Privukla sam vrata nazat, onako kako su i bila. Trčala sam ponovo od ikone do ikone. Pronašla raspeće na jednoj ikoni. Dotakla se prstima Njegovih rana i zavetovala da se neću vratiti u kuću u kojoj su Ga razapeli, ali ću odrastati u borbi protiv onih koji su Mu to učinili.

Skinula sam patikice sa svojih nogu, sakrila ih iza vazne sa cvećem pred tronom Bogorodice, da „obuje“ svoje bosonogo Dete koje je držala u rukama i gledajući u prelep lik Majke (za koju tad nisam znala da je Majka Hrista, i da je to bosonogo Dete u Njenim rukama Hrist) zavetovala se da ću uvek štititi gladne, gole, bose, nemoćne.

Bosonoga sam izašla na ulicu, vratila se ka mestu odakle sam pobegla i prišla okupljenoj grupi ljudi koji su na ulici tešili staricu koja je „izgubila“ divlje dete.

Te bose noge su tad ponele dušu vezanu za Boga. Kako su se godine odrastanja obavijale oko mog bića, tako se i ljubav prema Bogu obavijala oko mog krvotoka.

Oduzeti mi veru, mora mi se prvo oduzeti život. Oduzeti mi pavoslavlje mora mi se prvo zaustaviti krvotok.

Obasipati me uvradama, udarcima, mučenjem, da bi me od Boga odvojili, moraju se pronaći uvrede, udarci, mučenja koja su jača od jačine ljubavi prema Bogu, da bi se u tome uspelo. Pošto nema ništa što je ni u dobru ni u zlu jače od moje ljubavi prema Bogu, sve što dolazi od čoveka poneću sa mislima i molitvom ka Bogu.

***

Sve napred napisano moralo je biti iskazano u jednoj opširnosti da bi ovaj trenutak obrazloženja bio jasniji za javnost kojoj se obraćam. Progrešnom procenom počela sam kontakt sa čovekom koji nije zaslužio da sa njim u kontakt stupim. Vodeći se tim da mu se tekstovi nalaze na pravoslavnom sajtu, da smo na istoj strani odbrane, stupila sam sa njim u kontakt.

Ubrzo sam shvatila da njegovo interesovanje i moje nemaju ništa zajedničko. Šta više, shvatila sam da sam se kroz život uvek klonila ljudi koji u sebi poseduju takav stil ophođenja prema bilo kom čoveku. Zamolila sam ga da prekinemo komunikaciju jer dalje komuniciranje nije na korist ni njemu ni meni.

Umesto da to prihvati on se odlučio na uvrede, pretnje, klevete i sabotaže svih razmera.

Da bih ga izbegla u bilo kojoj situaciji odlučila sam se da svoje tekstove ubuduće potpisujem sa M.G., umesto Z.D.

Došlo je do greške pa je moj tekst objavljen na dva sajta sa različitim naslovima i različitim inicijalima. Sa sajta gdeje bio objavljen sa inicijalima Z.D. uklonjen je po objavljivanju da bi se greška ublažila.

Ostao je na sajtu gde je bio objavljen sa inicijalima M.G.

U svakom radu greške se javljaju. Ova greška nije bila namerna, jer moja potreba da menjam inicijale ne bi postojala da nisam morala da zaštitim svoj dan od uvreda, napada i pretnji čoveka zbog koga sve ovo danas i pišem.

U dokolici svoje nepronađenosti, sa umišljenošću da nekoga može da zastraši, da može sebi da da naziv „ja sam bič Božiji, ja sam taj koji imam pravo da vređam pogrdnim imenima, izmišljenim klevetama“ (ova rečenica je moj lični citat opisa svih bahatosti koje izlaze iz tog čoveka) i kao takav da bude iz roda ljudskosti i iz redova hrišćanstva, okomio se na moje ime, moja pisanja i moju elektronsku poštu.

Ovim putem, u ime greške koja se desila sa mojim tekstom koji je bio objavljen sa različitim naslovima i različitim inicijalima, izvinjavam se javnosti koja je to uočila.

Zašto je zbog toga došlo objasnila sam vam u ovom opširnom pismu. Kroz to objašnjenje sam morala da vam pružim sliku o sebi i tom slikom svakom zlonamerniku ukažem na to da me sa ovog puta neće odvojiti ni jedna kleveta, ni jedna uvreda, ni jedna pretnja.

Učinjene greške, da li moje, ili ljudi sa kojima sarađujem, ne stidim se i od nje ne bežim.

Ako je učinjena u ne znanju obrazložiću je. Ako je učinjena u zlu (a zlu ne pripadam) moliću za oproštaj.

Pred neprijateljima neću stati, strahu se neću predati. Ako mi za trenutak strah zatreperi na putu kojim koračam, tu su pravednici koji mi kažu „Ne boj se. Idi dalje. Bog je uz tebe a i naše molitve te prate“.

Ako vas obmanu pričom koja kleveće moje ime, moju veru, moj moral, moju ljubav prema svom rodu i svim onim ljudima koji pripadaju nekom drugom rodu, a nisu krivi za globalnu sliku moćnika, znajte da to ne pišu i ne pričaju o meni, već svoje „vrline“ kao kukavičko jaje poturaju pod prostor mog imena.

Iza svih svojih izgovorenih i napisanih reči uvek stojim. Od njih nikada ne odstupam, njih samo mogu da objasnim i pojasnim ako su kod nekoga izazvale nekakvu sumlju ili zabludu.

Svoje pisanje završiću rečima apostola Petra i Jovana.

Apostol Petar je sledeće reči ostavio hrišćanima:

„Budite željni razumnoga i pravoga mlijeka, kao novorođena djeca, da o njemu uzrastete za spasenje“.

Apostoj Jovan hrišćanima je ostavio sledeće reči:

„Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se djeca Božja nazovemo i budemo; za to svijet ne poznaje nas jer Njega ne pozna“.


Z.D. 03.02.2009




2 коментара у вези “Ismevači nemaju vrlinu ni čoveka, ni žene, ni deteta”
  1. U ime redakcije i svih dopisnika NOVINAR.DE izvinjavamo se našem saradniku, inače iskrenom i istinskom pravoslavcu Z.D. koji je našom greškom -prebrzim publikovanjem navedenog članka dao šansu čoveku(?) koji pod različitim imenima i mail-adresama zatrpava naše mail adrese “člancima” koji izlaze iz okvira normalnog komuniciranja. Mi se kao i do sada, nećemo osvrtati na takva pisanja.

    Autoru Z.D. želimo svako dobro od Gospoda i snage da navedena pisanija tog čoveka(?) jednostavno -ignoriše.

    u ime Redakcije

    Srđan Marjanović
    Goran Stefanović

  2. http://www.novinar.de/2007/08/02/pistolj-u-slepoocnicu-i-pisi.html
    Po ovom naslovu se izgleda svima nama pise -onima koji se bore za veru i stavljaju svoje prave adrese i imena.
    Draga moja, i ja sam pisala Istinu godinama, no Novotarci su me satrli i nisu stedeli ni moju familiju i decu!
    Clanak koji ste napisali, pa je povucen- je najmudriji clanak srbskog novinarstva u poslednjih 5 godina!!!
    Gleda sa visine i obrazlaze i dokazuje svaki paragraf.
    Protivnici pravde i mudrosti pisu prljavim recima, glupavo zaobilaze temu i apsolutno nemaju nikakve dokaze niti cinjenice, pa nisu oborili cak nijedan clanak koji sam ja objavila!? Ovako oni pisu kao vladike A. Jevtic, Grigorije, Irinej ili prota Milic:
    http://www.novinar.de/2009/02/10/o-licemerju-popa-milica-dragovica.html
    Portal http://www.ihtus.us je doziveo velike napade i pogrome, ali je i razotkrio inkvizicijske metode vladika Teodosija, Jevtica i o.Janjica–objavljivanjem njihovih pisama. (Prave kriminalne radnje -gde je milicija imala sva prava da ih pohapsi- ali umesto toga oni se pozivaju na neki zakon o stampi)
    Najgore je sto po zapadnom receptu posvadjaju ljude koji se bore za odbranu vere (naprimer portali Novinar.de i Savest.org) Misle isto i rade isto a svadjaju se?
    http://www.novinar.de/2007/07/22/milijarderi-australije-identicni-beogradskim-a-novinare-na-lomace.html
    Politika i Novosti ne objavljuju adrese i identitet komentara i autora ponekad, dok Novinar.de to cini najvise na sopstvenu stetu!
    http://www.novinar.de/2008/09/27/crkva-je-naj-biznis.html


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo