Вести

У сусрет најрадоснијем празнику. На Бадњи дан започиње божићно славље, у кућу се уноси бадњак и слама, а укућани не спавају у очекивању најрадоснијег тренутка

ВЕСТИ, 06. 01. 2008

+++

Ниједан хришћански празник нема више народних обичаја као Божић, који се одржавају и дан данас, а настали су, како тумаче етнолози, услед стапања незнабожачких и хришћанских идеја оличених у овом празнику. Најчешћи обичаји су: налагање бадњака, застирање домова сламом, квоцање и пијукање, мешење чеснице, печење печенице, долазак положајника или радована, а има и многих других веровања, изрека и пословица. У православним породицама с нестрпљењем чека се данашње Бадње јутро и одлазак по бадње дрво, и вече кад се бадњак и слама уносе у кућу.

Најсвечанији од предбожићних празника је Бадњи дан којим започиње божићно славље. По тумачењу Цркве, дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, зато што се тог дана и те вечери бденише – не спава, у очекивању најрадоснијег момента у историји људског рода – рођење Исуса Христа.

 Цер или храст

У селима на Бадњи дан, пре него што изађе сунце домаћин са најстаријим сином оде у забран (шуму) и изабере дрво, које мора бити млад цер или храст. У неким крајевима пуцањем из пушака најављивао се овај свечани догађај, а у шуми пре него сто замахне секиром, бадњачар поспе дрво житом и назове му: „Добро јутро и честити ти Бадњи дан“. Затим засече на два места да испадне ивер, који такође понесе кући. Одсечено дрво окреше, однесе кући и увече наложи на ватру. Данас се бадњак у градовима купује на пијаци, али му је симболика иста, а ритуал скраћен, или се једноставно само држи у кући.

Према исконској традицији након заласка сунца, приликом уношења бадњака у кућу, домаћин поздравља све укућане са: „Добро вече и срећно вам Бадње вече“! Домаћица посипа бадњак и бадњачара житом да би укућанима година била срећна и берићетна. Затим, глава породице полаже бадњак на ватру. Кад дрво прегори, један крај се, у неким селима, носи око торова и штала, а други се оставља за на огњишту за сутрашњег божићног положајника или радована.

Уколико има деце у кући, мајка уноси са њима сламу и посипа је по свим собама. Мати том приликом имитира квочку, а малишани пилиће што, према тумачењу Цркве, симболише зближавање људи у једну хришћанску заједницу, као што квочка окупља пилиће и греје их материнском љубављу.

Потом домаћин благосиља кућу орасима бацајући их по један у сваки угао собе, а онда по слами проспе новчиће, бомбоне, суве шљиве и смокве, а деца их пијучући сакупљају. Пре уношења Бадњака, из собе се изнесу столице и на простртој слами се поставља посна бадњачка вечера – трпеза звана „софра“.

 Бадњаче, мили рођаче

По народном веровању, код старих, многобожачких Срба у претхришћанском периоду, постојао је бог Бадња, чији је кип био издељан од дрвета. Примивши хришћанство, Срби су свог старог Бадњу бацили у ватру. Пошто им је он био врло драг, тај обичај у спомен на бога Бадњу, понављају на свако Бадње вече, а бадњак на једном крају, у неким пределима, намажу медом да би тиме показали како им је бадњак сладак и драг. Отуда и песма: „Бадњаче, бадњаче, ти наш мили рођаче“. Црква је бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњег дрвета укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.

На софру се прво ставља вино, со и Бадњачка погача умешена без квасца. Традиционалне су и три врсте јела: риба пржена на уљу, мед и пасуљ (обично „пребранац“ или „мељанац“). У ситу, поред жита, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, домаћица сервира и разно воће: јабуке, орахе, крушке, суве шљиве, смокве, бадем, лешник, суво грожђе. Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, па отпева „Рождество твоје Христе Боже Спасе наш“ и очита „Оченаш“. Онда разломи погачу и сву чељад понуди вечером у којој се уз чашу црвеног вина дижу здравице.

На Бадње вече у кућу се уноси и печеница са ражњем, наслања на источни зид собе и сутрадан, на Божић се сервира.

Након бадњачке вечере спава се на слами или припремљеној сламарици где за то има могућности, а иза поноћи, на Божић, једни у цркву на јутрење (обично домаћин и најстарији син) , други у свитање за воду на извор, бунар, чесму или кладенац (обично ћерке – водоноше) , трећи у шталу код стоке (млађи синови) , а домаћица меси чесницу и приправља божићни ручак. У сеоским кућама слама на поду стоји сва три дана празника, а у градовима ова је симболика сведена на руковет сламе која се поставља уз бадњачки букет храстових или церових гранчица. Слама се никако, по завршетку празника не сме спалити, јер се верује да то доноси несрећу.

У неким крајевима је обичај да удавача, после бадњачке вечере, покупи прибор за јело и нешто мрвица са стола у своју кецељу, изађе у двориште и ослушкује. Ако чује да је неко изговорио мушко име, или сокаком наиђе мушко чељаде – знак је да ће се она до идућег Божића удати. Постоји и веровање да не ваља на Бадње вече заспати док бадњак не прегори, јер ћеукућани умирати изненада и без реда.

Народна метереологија каже: „Ако на Бадњи дан буде облачно – биће родна година. Ако се на бадњаку накупи доста пепела, зима ће бити јака са пуно снега. Уколико варнице из бадњака искачу саме, без џарања по ватри, биће доста меда“.

Р. ЛОНЧАР; ВЕСТИ, 06. 01. 2008