Вести

Upancireni sateliti. Ovih nekoliko poslednjih godina naslušali smo se svakojakih partijsko-predizbornih obećanja, počev od „otvaranja novih radnih mesta“, preko „borbe protiv korupcije i kriminala“, pa sve do

Dušan Vukotić , 01.01.2008
+++

„kandidature“ za mesto podvornika pred vratima razjedinjene Evropske unije.

Istina, bilo je tu i onih obećanja, koje su oni koje bi narod „izabrao“ i „dao“ im vlast, barem prividno, pokušavali da ispune. Setimo se samo silnih „mafija“, koje su nekakvi izaslanici „milosrdnog anđeli pravde“, s čarapama na glavama, hapsili uz reflektore, kamere i sprave za noćno osmatranje: duvanska, carinska, drumska, prosvetna, fudbalska, gasna, konačno, i policijska… Moglo bi se čak reći, da jedno vreme u Srbiji nijedan lopov nije mogao biti siguran da ga neće stići ruka pravde, osim ako nije uz sebe imao vladin „pancir“ ili „satelit“.

Privatizacija stečaja

Jedino se, valjda, još nisu stekli uslovi za hapšenje stečajne mafije (pod dirigentskom palicom privatnih agenata iz Agencija za privatizacije), u čije se džepove, ne njihovom krivicom, steklo više para nego što je to uspelo da se prilije u kase svih ostalih (gore pobrojanih i, pride, nepobrojanih) mafija đuture. Predsednik države je, negde u septembru prošle godine, dokazujući svoju eliot-nesovsku odanost „borbi protiv razbojništva“, kao i nesalomivu prvrženost „osnovnim principima pravde i prava“, izašao pred svoju partiju i otvoreno priznao, da je „korupcija u Srbiji postala način života“. Tada je predsednik Srbije „odlučno“ nagovestio da će najpre pomesti dvorište ispred svoje DS kuće, te da će se pozabaviti i drugim strankama, pošto se i tamo nalazi „izvor korupcije“.

Vizija iza rešetaka

Naravno, kako to inače obično biva, govor stranačkog lidera tada je propraćen frenetičnim aplauzom članstva, na koji je ovaj „zagonetno“ odgovorio: „Nisam siguran da baš svi treba da se raduju ovoj mojoj rečenici u DS-u i ostalim strankama“. I zaista, nije prošlo dugo, u zatvoru se našao jedan od članova Glavnog odbora DS – gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević. Mnogi su u Demokratskoj stranci (ali i u „demokratskoj“ Srbiji) bili zatečeni takvom vrstom borbe protiv, sada „novoformirane“ građevinske mafije, na čijem „čelu“ se našao, niko drugi do jedan od najcenjenijih funkcionera DS i čovek, koji je samo godinu dana ranije, dobio nagradu „Gradonačelnik s vizijom“, kao tadašnji najbolji lider lokalne samouprave. Iole informisani građanin Srbije, u času hapšenja „najboljeg među jednakim“, logično je mogao da očekuje da će barem devedeset posto gradonačelnika i predsednika opština biti takođe strpani iza rešetaka.

Hrvatska veza

Danas postaje jasno da se Kneževiću ne sudi ni za kakvu krađu, jer je pljačka u državi Srbiji odavno legalan „posao“ onih koji su na ili blizu vlasti. Jednostavno, na Kneževićevu nesreću, proradila je „hrvatska veza“, pošto je Zrenjanin već prilično dugo u čeljustima „austro-ugarske“ ekonomske „vizije“, koju zdušno nadgledaju hrvatski tajkuni i srpski Hrvati. Zapravo, u Zrenjaninu se sve zna: Kneževiću je „robiju“ napakovao niko drugi, do njegov „najbolji“ partijski „drug, Predrag Grgić, zvani Grga. Opet, iako to svi znaju, nikome ne pada na pamet da to javno kaže, te da dođe pod udar tog „srpsko-hrvatskog“ moćnika. Pune tri godine, Predrag Grgić je proveo u Zagrebu, gde je prošao specijalnu obuku hrvatskih službi, da bi se odonud vratio 2004. godine i preuzeo jednu od trenutno najvažnijih funkcija u Izvršnom veću AP Vojvodine – gde je zadužen za oblast regionalne i međunarodne saradnje. Ako tome dodamo da je pokrajinski sekretar Pokrajinskog sekretarijata za „međunarodne odnose“ Ivana Dulić-Marković (kao i Predrag hrvatski kadar), tada postaje jasno da su „vanjski odnosi“ Vojvodine (koja se na zvaničnom sajtu vojvođanskog government-a već imenuje kao „evropski region“; čitaj austrougarski), potpuno samostalni u odnosu na državu Srbiju.

Gospodar iz senke

Zapravo, zatočenje prvog čoveka zrenjaninske opštine, Gorana Kneževića, svojevrsno je upozorenje preostalim „srpskim kadrovima“, kako u Zrenjaninu tako i u celoj Vojvodini, kakva će ih sudbina zadesiti, ukoliko pokušaju i da pomisle da se suprostave interesima države Hrvatske. Kada znamo da Predrag Grgić i Ivana Dulić Marković imaju nesumnjivu srčanu podršku predsednika Republike Srbije, tada postaje jasno, zbog čega se i sam Knežević, iz zatvora, ne usuđuje da jasno ukaže prstom na onoga zbog koga je uklonjen sa političke scene. Zapravo, Knežević se još nada, da će, kad malaksa „hrvatska“ jarost, ipak uspeti da se izbavi iz tamnice i, na neki način, nastavi svoju političku karijeru. Jasno je, da je mig za hapšenje Kneževića došao direktno iz Republike Hrvatske, jer je njihova infiltracija u ekonomske i političke tokove severne srpske pokrajine sve snažnija; to jeste, utamničenjem Gorana Kneževića, koji je godinama unazad bio jedan od dva-tri vodeća političara u Vojvodini i čija je popularnost mogla samo da raste, Hrvatska je pokazala da je njen „namještenik“, „štovani“ gospodin Grgić, sada neprikosnoveni gospodar u Vojvodini.

Podmićeni od srbo-koljača

Na ovom mestu, možda će se neko upitati, kako je moguće (ako je sve gore rečeno istina), da na takve aktivnosti nama neprijateljske države Hrvatske ne reaguje niko iz Beograda, nijedan Srbin koji se tamo nalazi na vlasti, da ćute poslanici u srpskom parlamentu, te da, ka kraju krajeva, o tome ozbiljnije ne progovori srpska štampa? Zar je moguće da je sva Srbija pala na kolena pred hrvatskom političko-ekonomskom knutom i pred onim ko je glavni zastupnik hrvatskih interesa u Srbiji, a koji je trenutno, na srpsku žalost, i srpski (ili pre hrvatsko-srpski) predsednik. Neshvatljivo je da su se srpski političari, svi do jednog, prodali onima koji su u prošlom veku pola Srba poklali a pola proterali sa teritorije, na kojoj su danas formirali novu NDH. Kako objasniti da oni Srbi, koji se nalaze na mestima sa kojih bi mogli da ostvare određen uticaj na osvešćivanje srpske politike i srpskog naroda u celini, ništa ne preduzimaju, iako su im svi detalji oko preuzimanja Vojvodine od strane Hrvatske morali biti poznati. Na gornja pitanja postoji samo jedan mogući odgovor, a taj je, da su se političari Srbi prodali, neko za veće neko za manje svote novca.

Arčibaldova istina

Danas se najbolje može videti ono što je nekada o srpskim političarima govorio veliki prijatelj Srba – Arčibald Rajs! Naime Arčibald je primetio da srpski političari (a donekle i intelektualci) posmatraju svoj rod s krajnjim prezirom. Evo šta on kaže u čuvenom članku „Čujte Srbi!“: „Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je „štićenik“ političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.“ Izgleda da se ništa nije promenilo od tog doba, kada nas je Arčibald tako nemilosrdno, a opet, tako dobronamerno „(iz)grdio“. Danas smo, zahvaljujući „prozoru u svet“, svi mi svedoci jednog neopisivog beščašća u srpskom parlamentu, kakvo, verovatno, ni sam Rajs nije mogao da zamisli. I zaista, da li je taj osvedočeni prijatelj Srba mogao da pretpostavi da će Srbi, samo za dizanje ruku, moći da inkasiraju čitavih dva miliona evra? Ili, možda nisu u pitanju milioni, već nekakva „tričava“ suma od nekoliko stotina hiljada „evrića“? Svejedno. Jasno je da je „najpatriotskija“ srpska stranka, SRS, dogurala dotle, da je spremna da „ispunjava želje“ i da „peva“ bilo koju „pesmu“, samo ako joj se dobro plati.

Duša u đubretu

Ko god je pred kraj 2008. godine pratio zasedanje parlamenta, morao je, i da nije ni hteo, da primeti kako su na završnim sesijama „radikali“ srdačno ćaskali sa onima na njihovoj desnoj strani. Gledaoci su bili zbunjeni, jer nisu mogli da veruju da su se „šešeljevci“ i „tadićevci“ toliko slizali, kao da su rod najrođeniji. Kao da do juče jedni druge nisu nazivali izdajnicima i prodanim dušama, kao da im je ideologija ista, kao da nema ničega na belom svetu što bi te dve partije, jednu „levu“ i jednu „desnu“, moglo razdvojiti ili sukobiti. A državotvornost, interes naroda, nacionalna ideja, očuvanje Kosova i Metohije u okvirima Srbije, borba protiv kriminala i korupcije, zaustavljanje depopulacije i povećanje nataliteta, radna mesta sa i bez motki? Krišto? Opet „brat“ Hrvat, ko bi drugi? No dobro, za njega je jasno. Nije nikakvo čudo da on „leši“ sebi neprijateljsku državu, kao što nikakvo iznenađene ne bi trebalo da bude kada nam sutra Boris, Predrag i Ivana, i Hrvatska država, tako zapapre čorbu, da budemo prinuđeni da se selimo i iz Vojvodine. Hrvati dobro znaju, odreši kesu i plati Srbinu, i on će samom sebi da gradi vešala. Zapravo, naši političari veruju da oni nisu rođeni za stradanje, barem ne dok još ima njihovih sunarodnika, koje će bacati kao hranu u ždrelo nezasitoj Meduzi. Vratimo se još jednom Arčiju i čujmo šta nam je on davno poručio:

„Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.“

——————————————————————————–

Srpska Zora Bela