logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    625 пута прочитано    Датум: 22.12.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Naši emisari u Vašingtonu„Сада није време Карађорђа и Лазара, сада је време Стефана Лазаревића, који је узео своју сестру Оливеру и одвео је свом оцеубици у харем. То је оно што сам ја радио када сам ишао у Вашингтон и

извор: борбазаверу.цом

+++

за што мислим да је једино што сада можемо да радимо” — казао је епископ Григорије. -Блиц, 27. април 2005.
Данас када се целокупна православна јавност дигла на ноге шокирана иступањем једног архијереја Србске Православне Цркве, дакле представником њеним, оним ко се увукао у њу па је онда баца на улицу и то у најгрубљем смислу речи, јер заиста како би се могло схватити иступање једног од млађих епископа, господина Григорија и то прво писмом које је тобож` украдено и представља приватну пошту, а онда све то потврди и још дода у ексклузивном интрвјуу. Да би се то ипак боље расветлило, да не остане ”дело љубави” и као такво несхваћено, ми ћемо се вратити на иступање истог епископа 2005, у коме је он „препоручио“

„…Караџићу и Младићу да се угледају на генерала Владимира Лазаревића, који је једног дана рекао: „Реч је о судбини мог народа, ја идем тамо”. Епископ захумски је оценио да „ми имамо и ту склоност, што је последица изолације, да одређене одлуке прогласимо за апсолутну ствар”.

— Тако је апсолутна ствар да је патриотизам сакрити се у шуми — рекао је он и упозорио да је „некада патриотизам узети своју главу и рећи: ‘Ево моја глава за ову Републику Српску, зато што ја знам и многи од нас знају какве су дивне главе дате за ову РС и за опстанак нашег народа у БиХ.”

Даље следи цитат са почетка текста. Овај увод је морао да се постави да би се схватило да је код епископа Григорија дошло до озбиљно поремећаја расуђивања, а просто и не знамо којим речима да све ово искажемо, а да ипак причу задржимо на неком пристојном речнику. Овако је значи требало да се Србија понаша, према мишљењу епископа Григорија.

Зар је тако Србија требала да се понаша након напада на њу и њен народ од стране водећих земаља света; након извршених злочина над недужним становништвом; након бачених касетних бомби, које су су стању да побију много људи одједном и не може се одредити ни њихов домет распрскавања, а активирају се и данас после десет година од 1999. год., када неко дете или човек случајно наиђе на њих? Е, таквим зликовцима, од којих су највећи баш амерички, јер су нашу земљу и народ наш и народ епископа Григорија, бесомучно бомбардовали, таквим зликовцима смо следујући логику злог мишљења требали да изведемо мајке, сестре, ћерке, да их увесељавамо, јер је он нашао да је то део србске традиције. После би тако весели Американци њима (мислимо на оне који су дали своју нејач, не дај Боже) дали визе за путовање по њиховим лепо уређеним земљама у којима смо у медијима приказани као сваковрсни одрод и зликовци. Не би нас зачудило да на својим капијама, ако Србија икада уђе у ту Европску унију, почну да каче табле : -Чувај се пса и Срба. И могли би смо да овом методом развијамо даље шта би све било, али то препуштамо машти читаоца.

У традицији Србског народа јесте витештво. За увреду мајке, супруге или ћерке, њихови заштитници нису жалили живот. Још док Срби нису примили Хришћанство знало се да су били народ, који је имао јак култ мртвих и да је Небеска Србија и онда била важнији део његовог постојања. Срби нису никада пристајали да буду робови испод црте људског достојанства. Умирали су за слободу, користили су их кад – кад због њихове наивности многи, и економски су трпели притиске, али никада није било могуће да они учине прљаве ствари ради голог живота. Тада им тај живот није требао. То су знали Срби незнабошци, али један модерни епископ србски није порастао у таквој традицији, па ни породици. Јер да јесте, зар би му пало на памет да баш он позове србске јунаке на предају непријатељу, који чак неће ни војнички да их побије, па хајде да кажемо, сваки војник кад крене у рат зна да можда мора живот дати, али пасти непријатељу жив у руке, да га мрцваре, да се играју игара са њима, да их вуку по блату и понижавају… Овде није реч о обичним људима, већ су то команданти србске војске – њени прослављени хероји. А епископ Григорије је командант духовни, он је генерал војске која војује и увом свету и која треба да стигне у Небеску Србију. Он треба да васпитава свој народ и истиче узоре које ми треба да следимо. Покушавамо да разумемо да је епископ мислио на вазалство после изгубљеног рата. Али вазалство није модел понашања. Вазалство је наша неспремност да умремо као они који су заробљени. Онда роб покушава да преживи робство, ако окупатор не тражи неиздрживо. Ако је подношљиво за људскост, човек по својој слабости улази у служење новог господара. Он може да трпи и вера га томе учи, али стално бди да то не пређе меру самопоштовања. Ако пређе ту меру, он мора да откаже послушност и умре за своју слободу и своју веру. Ђакон Авакум, Свети Теодор Вршачки, и сви мученици пострадали за веру и отачество, то су примери који светле и данас. То би било природно да каже један учитељ Цркве. Па шта је народ који изведе своју нејач непријатељу на иживљавање. Нормалном човеку такав живот више не би требао. Сви су се ратови и водили да се заштите породица и кућни праг. Човек је дужан то да брани. Своје потомство готово све животиње бране не жалећи себе. Да ли је могуће да једном епископу једином у две хиљаде година таква глупост заузме ум и да је још објави целом свету и вернима и невернима.Заиста многи су свашта урадили, али овако нешто још нигде није било. Он је вероватно изгубио веру и људско достојанство. Он је себе већ рашчинио, јер пастир више није, а када ће то и урадити Црквени Сабор, то је питање времена. Ко њега подржава, тај такође није православан и није Србима добронамеран.

Верујемо да је јавно деловање господина Григорија плод неке тренутне смућености у жељи за напредовањем у служби, како он сматра свој положај. Он није ушао у Цркву да јој служи и да се жртвује, него да нешто добије. Зато и јесте незадовољан и нестрпљив да стави белу пану на главу поред живог старог србског Патријарха. Он овако делује да Србску Православну Цркву приведе Антихристу.

Ова прича обухвата највише иступање епископа Григорија у 2005. Била је скандалозна. А време је показало да је вучић у међувремену порастао у правог крволочног курјака, па зато и имамо његово писмо архијерејима и интервју новинама. И сада се сви питају ко је мање, а ко више крив, и ко му је ментор.

Мислимо да у овој несрећи, јесте срећа једино у томе што је оваквим јавним иступањем он упознао народ са својим намерама и сада верни знају кога да се чувају. Јесте необично да су добили уместо пастира вука, али када вукове народ препозна умеће да се носи са тим.

Теодул Прости, 18.12.2008

izvor: www.borbazaveru.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo