Вести

Naivno je misliti da se „glad” za državom – za moći, novcem i vlašću – kakvu ispoljavaju naši „autonomaši” može nahraniti normalnom autonomijom

Slobodan Antonić, 18.12.2008

+++
U nedelju je održan 6. kongres LSV-a. Nenad Čanak je tom prilikom rekao da „jedino pitanje koje raspadom SFRJ još nije rešeno jeste pitanje Vojvodine”. Zahtevao je donošenje novog ustava, koji će Vojvodini dati istinsku autonomiju, „zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, pravo na vlasništvo i izvorne prihode”. Pročitao je i pismo ruskom ambasadoru u kome ga upozorava da Rusija kupuje postrojenja NIS-a u Vojvodini koja ne pripadaju onome ko ih prodaje. „Ruskoj federaciji ne treba sramota kupovine ukradene imovine. Ako i dođe do potpisivanja tog ugovora, treba očekivati da on u nekom doglednom periodu bude stavljen van snage”, rekao je Čanak.
Na kongresu je usvojena i Povelja o budućnosti. U Povelji se navodi da Vojvodina „ima pravo da odlučuje o svojoj sudbini, koje je stekla sa narodima republika bivše Jugoslavije u zajedničkoj borbi protiv fašizma”. Vojvodina ima i „nedvosmislenu međunarodnu podršku da joj se vrati autonomija”, što potvrđuje Rezolucija Evropskog parlamenta od 29. septembra 2005, kojom se traži da se Vojvodini „vrati autonomija kakvu je imala do 1990. godine”.

U ovim govorima nalazimo dva stara secesionistička trika. Prvi je da se pod autonomijom podrazumeva država. „Zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast”, u doslovnom smislu, imaju samo države. Ono što hoće vojvođanski „autonomaši”, zapravo je pretvaranje Srbije u (kon)federaciju Vojvodine i ostatka Srbije. Autonomija ne podrazumeva izvornu i neomeđenu vlast. Još manje autonomija podrazumeva da sva državna imovina na nekoj teritoriji pripada isključivo toj teritoriji. Autonomija je prenošenje samo jednog, ograničenog dela izvršne i zakonodavne, a ponekad i dela sudske vlasti, na regionalni nivo. Autonomija je prenošenje i samo manjeg dela vlasničkih prava sa države na region. Ta mera autonomije, u oba slučaja, pogođena je Ustavom. Da „autonomaši” hoće samo autonomiju, oni bi se čvrsto uhvatili za Ustav. Ali, baš zato što oni pod autonomijom hoće da prošvercuju (kon)federaciju, Ustav za njih nije dobar i pokušavaju da ga obore.

Drugi stari trik je pretvaranje identiteta u suverenost. Pošto postoji identitet Vojvodine, iz njega se izvlači pravo na odlučivanje o svemu što se tiče Vojvodine. Takvo „pravo na osnovu identiteta” nigde ne postoji. Ono postoji samo u suverenim državama. Ako deo teritorije neke države ima suvereno pravo da odlučuje o sebi, a u to odlučivanje ne može da se meša ostatak zemlje, onda je to nova suverena država. Vojvodina „ima pravo da odlučuje o svojoj sudbini” jedino u državi Vojvodini. U državi Srbiji, o Vojvodini, kao i o Beogradu, Šumadiji itd, odlučuju svi građani države Srbije.

Ovaj trik sa pretvaranjem identiteta u suverenost često ide u paru sa smicalicom koja počiva na „identitetskoj dvosmislenosti”. Autonomaši, naime, pod „Vojvođanima” podrazumevaju nešto posebno u odnosu na ostale građane Srbije. Iz njega, onda, izvode pravo da sami „odlučuju o svojoj sudbini”. Kada im se to pravo odbije, oni kažu: „Čega se bojite, pa u Vojvodini živi 67 posto Srba”. Dakle, u prvom koraku, kada iz identiteta treba izvući suverenitet, „Vojvođanin” nije isto što i „Srbin”. Ali, u drugom koraku, kada se ukaže na secesionističke konsekvence tog zahteva, „Vojvođanin” odjednom postaje „67 odsto Srbin”. Autonomaši treba da se odluče. Da li „Vojvođanin” nije „Srbin” 100 odsto, pa zato „Vojvođanima” treba stopostotna „autonomija”? Ili „Vojvođanin” samo 33 odsto nije „Srbin”, ali onda mu treba samo 33 odsto autonomije? No, onda ostaje nejasno zašto se uopšte bune, pošto im Ustav daje daleko više od tih 33 odsto autonomije.

Naravno, autonomaški secesionisti pod „Vojvođaninom” pokušavaju da razviju ne regionalni, već kriptonacionalni, nesrpski, pa i antisrpski identitet. To je ponavljanje puta koji su „Montenegrini” već prešli u Crnoj Gori. Treba samo pogledati različite autonomaške sajtove i videti koliko je ligaško „vojvođanstvo” napredovalo u tom pravcu. Mnogi Srbi u Vojvodini na ovo ne obraćaju pažnju, tešeći se da „ovde ipak ima 67 odsto Srba”. Ima, ali dvotrećinska većina lako postane manjina. Dovoljno je da se, po montenegrinskom modelu, kroz zvanične medije raširi identitet „Vojvođana”, kakav nalazimo na LSV sajtovima. Onda se, po estonskom modelu, izvrši revizija biračkog prava. Dobiju ga samo oni koji su u Vojvodini živeli do 1990, ili do 1945, ili još bolje do 1918. (odn. njihovi potomci). Zatim se upriliči referendum, sve uz evropske posmatrače. A na njemu se sa „ubedljivih 55 odsto glasova”, reši „poslednje pitanje koje raspadom SFRJ još nije rešeno”.

Naivno je misliti da se takva „glad” za državom – za moći, novcem i vlašću – kakvu ispoljavaju naši „autonomaši” može nahraniti normalnom autonomijom. Zato je naivno i bilo pretpostaviti da će novi pokrajinski statut zadovoljiti autonomaše. Oni nikad neće biti zadovoljni. Ni statutom, jer oni neće statut, već ustav. Ni autonomijom, jer oni neće autonomiju, već državu. Svi u Srbiji to već sasvim dobro razumeju. Da li je moguće da jedini, ko to još ne razume, jeste njihov koalicioni partner? Da li je to stvarno moguće?

politički analitičar

Slobodan Antonić; POLITIKA
[objavljeno: 18/12/2008]

+++

Komentar

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=0NQf9kiFbxU]

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=eR8EuxtGxTA]

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=6slMrlLUbc4]

Čanak: Poželjna nezavisnost Kosova

7. septembar 2006. | 15:52 | Izvor: Beta

Novi Sad — Nenad Čanak kaže da što pre Kosovo postane nezavisno, to će se Srbija pre morati suočiti sa stvarnim životnim problemima.

„Nakon što Kosovo dobije nezavisnost, priča ‘jako nam je teško zbog Kosova’, koja se sada forsira iz Beograda, brzo će prestati. Onda ćemo konačno dobiti priliku da se suočimo sa stvarnim životnim problemima, kao što je razvoj zemlje, standard građana, ali i autonomija Vojvodine“, rekao je predsednik Odbora za evropske integracije i međunarodnu regionalnu saradnju Skupštine Vojvodine.

Čanak je kazao da je do faktičkog osamostaljenja Kosova ostalo manje od godinu dana, dok će Kosovo i formalnu nezavisnost, prema njegovim rečima, dobiti 2008. „Osamostaljenje Kosova konačno će u samoj Srbiji otvoriti pitanje propalih nacionalsocijalističkih projekata, od Garašanina, preko Mojovića, do Miloševića i Koštunice“, rekao je Čanak.

On je optužio zvanični Beograd da Srbe na Kosovu koristi kao „alat destabilizacije“ umesto da im pomogne da se integrišu u kosovsko društvo. „Beograd i inače Srbe van Srbije drži kao taoce svoje centralističke politike“, kazao je Čanak.

+++