Вести

Objavili ste pismo episkopa Grigorija u Vašem listu od 9. i 10.12.2008., u kome je ovaj nadobudni episkop, opterećen gordošću zbog koje je Satana proteran sa neba, a Adam isteran iz raja, episkopu koji drži svima lekciju, a samo sebi ne ume, indirektno pomenuo moje ime u negativnoj konstataciji.

Protojerej Žarko Gavrilović uredniku lista „Večernjih novosti“; 14.12.2008
+++
U tekstu prvog dela pisma, gde je konstatovao, da nasuprot „svežim i odgovornim ljudima“, koji su željni liturgijskih promena u SPC, dakle onih koji krše kanone, saborsku odluku i stvaraju raskol u Pravoslavnom narodu Božijem, nasuprot onima koji „stoje izanđali, potrošeni, tužni ljudi izgubljene vere. Oni to nadoknađuju fanatizmom, strahom, slepilom i divljeljem sebi… kao na primer…jedan propali pop političar, nedoučeni profesor i uz to moralista“, čime je episkop pokazao ko je na Hristovom putu, a ko ne; ko etiketira ljude u duhu minulog komunizma, i svog prethodnika, a ko ne; ko je moralista kad osuđuje sve druge, i ko je oslepljen fantizmom, ko je toliko opterećen prelešću gordosti, ko je vezan za materijalna dobra, iako je položio pred Bogom zavet siromaštva, zavet devstvenosti, da ne idem dalje. Za ovog episkopa nema niko u SPC ko je dostojan da služi Bogu i svome rodi, osim njega samog. A Gospod je rekao, a ne ja: „što ne učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, (ni) Meni (ne) učiniste“ (Mt 25, 40. 45).

Razočaran, valjda, što nije izabran za patrijarha, a sve je pripremio kao car, u jevanđelskoj priči o Velikoj gozbi, koji je, kako kažu, za to angažovao, čak i izvesne globaliste iz inostranstva, episkop Grigorije, je ovo, inače dijagnostički dobro pismo, opteretio jedom i žučju, etiketiranjem svih, pa i mene među najstarijim sveštenicima u SPC, rečju pop, a ne rečju otac, čime episkop dokazuje da nema ni elementarno domaće i versko vaspitanje. On je izabran za episkopa, igrajući nogama („nogomet“, kako kažu braća preko Drine), a ja sam pet godina učio Bogosloviju, četiri godine BF SPC, tri godine bio na poslediplomskim studijama u inostranstvu, doktorirao na dva fakulteta, pa opet sam, za ovog nadobudnog, gordošću i sablažnjivim životom opterećenog čoveka, nedoučen, a on učen samo zato što se bavio borilačkim veštinama i fudbalom, i da nije bilo toga i njegovog prethodnika, nikad ne bi postao episkop SPC, a kamoli patrijarh; episkopa koji ne poštuje ni položene monaške zavete, koje je dao Bogu, a kamoli mene; koji ne zna šta Gospod uči „Ne sudite da vam se ne sudi“ (Mt 7, 1-3), a on sudi svima arhijerejima, meni, samozvanom akademiku, samo sebi ne. A u Hrišćanstvu je dozvoljena samo jedna osuda: osuda sebe za svoje grehe, koji manir nema episkop.

Osim svega toga, ja nisam učestvovao u izboru patrijarha, jer nisam arhijerej, pa ne znam zašto se episkop na mene okomio; ja nisam „propali pop političar“, jer sam se bavio duhovnom obnovom srpskog naroda i među obezboženim političarima, to jest, bavio sam se toliko politikom koliko je to činio i Sveti Sava, koji mi je, pored Gospoda Hrista, uzor života i vere: ja nisam „nedoučeni profesor“, jer imam završenu petorazrednu Bogosloviju, i to Bogosloviju „Sveti Sava“, Bogoslovski fakultet SPC gde sam proglašen za najboljeg diplomiranog studenta te godine, zajedno sa jednom monahinjom, imam dva doktorata: bogoslovski i filosofski; proveo sam pet godina na poslediplomskim studijama u Oksfordu i, napokon, što nisam zaražem virusom ekumenizma i vatikanizma, što se ne bi moglo reći za dotičnog episkopa.

Pored svega toga, ja imam: skoro dva puta više godina službe Bogu i svome rodu u SPC nego što episkop ima godina života i episkopovanja zajedno; a onaj koji ne poštuje ni svoju stariju sabraću arhijereje, a kamoli najmanju, zna se šta je – najamnik u Crkvi čiji je cilj bogaćenje i najviši položaj; uprkos mojim godinama života ja sam duhovno mlad i čio, borac za veru, čime se ne može episkop podiči. I ne znam kakav će on izgledati u mojim godinama; što moja vera nije izanđala niti izgubljena, već je kao u „dečaka Hristovog“; što sam se odlučio da idem u Bogosloviju u najgore vreme tiranije ateizma i komunizma 1949., kada episkop nije bio ni u povoju u utrobama svojih roditelja; kad se episkop nije ni rodio, ja postao sveštenik SPC (1956), i hrabro ispovedao veru po komunističkim i verskim tribinama u Beogradu i po svetu, kad se episkop nije ni rodio niti bio začet. A ako se iko bavi politikom više od mene, to čini episkop Grigorije, koji posećuje ekumeniste i oni njega, ide na molitvene skupove u Vašington i London, traži da se Karadžić i Mladić predaju, ne zna sa kakvim pravom. Sve što sam činio, radio sam to sa žarkom željom i verom, kako i moje ime govori, da se posvetim u svemu službi Bogu i SPC, i moja vera ne jenjava, uprkos mojih podmaklih godina, pa ćemo videti kako će završiti svoju karijeru, episkop koji me napada. Uostalom, oba ćemo, kao sluge Božije ili najamnici, dati odgovor na Strašnom sudu Hrista Gospoda.

Episkop bi morao da zna da sam ja postao sveštenik kako bi se borio, ne za svoje pozicije u Crkvi, već pozicije Crkve i pravoslavne vere u našem narodu; ne da budem episkop, kao što je to činio episkop, pored ostalog igrajući fudbal sa episkopom Atanasijem Jevtićem; ne da se borim, po svaku cenu, da budem patrpjarh pomoću lobista i globalista, kao što to čini dotični episkop, koji je, kako neki kažu, nudio čak i novac svakom episkopu koji glasa za njega da bude patrijarh, što je za veru težak greh simonije, a po državnom pravu mito i korupcija – krivica za krivično gonjenje.

A što se tiče da sam „propali pop političar“, što me jako zabolelo, to je velika zabluda, ali ne moja nego episkopova, koji se više bavio politikom i to antisrpskom, nego ja, šetajući i dodvoravajući se globalistima u Vašingtonu, Londonu, Vatikanu, koji ga danas podržavaju da bude i patrijarh; što je tražio od g. Karadžića i Mladića da se predaju Hagu, ne na fer suđenje, nego na umorstvo u tamnici, kao u davno tursko doba; što ga podražavaju globalisti, a on sam ima bolesnu ambiciju, da po svaku cenu bude patrijarh. Ja nemam te ljude uza sebe, političare i izmećare, koje ima episkop; ja nisam nikada bio doušnik, ma koje obaveštajne službe, i zbog toga su mi pretili u vojsci vojnim sudom, na građanskom sudu – robijom i likvidacijom, o čemu postoje dokazi u vojnim i policijskim arhivama Jugoslavije, u SUP-u u mom Dosijeu debljine najdeblje knjige. DB mi je brak razorio, baš zato što sam bio antikomunista; u mom Dosijeu postoje dokazi da su me špijunirali čak episkopi i sveštenici, da ne kažem prostački popovi, čiji termin upotrebljava episkop; što sam našao u svom Dosijeu, sve podatke o izboru episkopa Pavla za patrijarha. Ne znam da li su sada u taj Dosije rasporeda za izbor episkopa Grigorija za patrijarha u Saboru stavili te podatke? A takvi, kakav je episkop Grigorije, Irinej Bulović i neki drugi, koji se bore protiv mene u SPC, kod DB, Vatikana i drugih, pokazuju svoje lice i dušu pred Gospodom, a ne moje, koga etiketiraju i olajavaju.

Završiću ovo svoje pismo, bojim se sa malo neučtivom konstatacijom, ali to je zaključak naše narodne mudrosti: Ko je na popovsku kapu lajao, uvek se je kajao.

O ovom skandalu sam dao izjavu Kuriru, istog dana po objavljivanju, na zahtev njihovog novinara, koji tu izjavu nije „smeo“ da objavi.

Molim Vas g. Uredniče, da ovaj moj protest objavite u Vašem listu shodno Zakonu o štampi, na čemu ću Vam biti zahvalan. U suprotnom, javnost će Vas osuditi kao navijački i neobjektivan medij informisanja.

Beograd, 11.12.2008.

Dr Žarko Gavrilović, protojerej

Upućeno:

• Večernjim novostima,
• Sv. Arh. Sinodu SPC na dalju nadležnost,
• na Internet

izvor: borbazaveru.com