Вести

Grigori još i sad,
ovdje pored nas,
vatra ljubavi,
što zapalismo je Mi.

+++

Sve je veći blam,
sve je veći sram,
sve je bliže dan
kada rećićemo „Da“.

Grigori vatraa
sad u namaaaa,
Grigori ljubav
puna blama.

Da l’ to sanjam,
il’ je stvarno
tako lijepo?
Il’ te Trone
ja zavoljeh
ludo, slijepo?

Dođi sad, dođi sad, dođi sad,
reci „Da“, reci „Da“

Grigori vatraa
sad u namaaa,
Grigori ljubav
puna blama
Grigori vatraaaaaaaa

izvor: pravoslavi forum IHTUS

+++

VLADIKA BEZ DLAKE NA JEZIKU

izvor: VESTI

Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije iz Trebinja žestoko je ovih dana ustalasao javnost obraćanjem sabraći u Hristu oštrim, iako prilično kontradiktornim pismom u kojem bez „dlake na jeziku“ iznosi razmere „vanrednog stanja“ u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, otvoreno pišući o brojnim problemima i skandalima, kao i o sprezi državnih struktura sa vrhom crkve, kako u prošlosti tako i danas. A još ih i upozorava da postoji mogućnost da do kraja „otvori usta“, jer kako navodi, nije izneo sve ono što nagriza srpsku crkvu iznutra.

Rođen je 17. decembra 1967. kao Mladen Jevrić-Durić u Vareš Majdanu u radničkoj porodici, od oca Zdravka Jevrića-Durića i majke Slavke, rođene Jovičić. Roditelji su mu iz sela Planinice. Porodica se od dva prezimena, koja je nosila, opredelila za Durić i to 1977. godine.

Mladen se školovao u Varešu, gde je zatim jedno vreme radio i kao električar. U Beogradu je 1995. završio Bogoslovski fakultet, posle čega je dve godine bio na postdiplomskim studijama u Atini. Zamonašio se u manastiru Ostrog 1992. i dobio ime Grigorije, po svetom Grigoriju. Četiri godine kasnije postao je iguman manastira Tvrdoš kod Trebinja. Na tronu Eparhije zahumsko-hercegovačke nalazi se od 1999. godine i nasledio je svog duhovnog oca vladiku Atanasija (Jevtića), koji se zbog bolesti povukao.

Grigorije se ubraja u mlađe episkope, kako po životnom dobu tako i po stažu, a ubrzo nakon ustoličenja na vladičanski tron pročuo se kao kontroverzna osoba: dobar deo Srba sablaznio je pozivom Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću da se predaju Haškom sudu, rečima da „nije hrišćanski da svi stradamo zbog jednog ma ko da je on“ i da je „potpuno promašena priča o tome da li je taj sud pravedan ili nepravedan“. Veći deo crkvenih visokodostojnika i vernika šokirao je takođe svojim insistiranjem da se za vreme živog patrijarha Pavla bira novi duhovni poglavar svih Srba. Neki su u tome prepoznali novi „lapot“, inače prevaziđeni paganski obred kada je sin fizički likvidirao zanemoćalog oca, nesposobnog da doprinosi porodici.

S druge strane, među bosanskim Hrvatima pozitivno i snažno je odjeknuo Grigorijev komentar da je papa Benedikt „čovek velikih mogućnosti i velikih dometa“. Oni vladiku vide kao preduzimljivog čoveka, velikog crkvenog neimara i intelektualca sa svežim idejama, nesputanog tradicijom i političkim obrascima. Međutim za neke Trebinjce „Don Grigorije“, kako ga nazivaju, slovi kao „opasan tajkun koji je u sprezi sa premijerom Miloradom Dodikom i vlastima Srpske“. Drugi mu se, pak, dive što je imao hrabrosti da podrži ponovnu izgradnju Begove kuće u Trebinju, rekavši: „Što su Srbi srušili, Srbi moraju i da podignu.“

Bošnjaci ga i pored toga tretiraju kao „četnika-početnika“, jer ih ljuti rečima da „imaju problem identiteta“ podsećajući ih da su starinom Srbi, da su se u komunizmu deklarisali kao Jugosloveni, a raspadom Jugoslavije postali Bošnjaci: Oni su se našli u jednom problemu koji je Meša Selimović okarakterisao vrlo dramatično rečima: „Mi smo potok, koji se otkačio od svog izvora, a ušće ga ne prima“, poručivao je episkop zahumsko-hercegovački.

Ima i sporadičnih zlobnika koji vele da je Grigorije „za račun nogu glavi rekao zbogom“, aludirajući na njegovu zaljubljenost u fudbal i nogometnu rekreaciju kojom se u Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj bave i kaluđeri i kaluđerice, zbog čega su ga i prozvali „Griša Maradona“. Pripisuju mu još i zalaganje za uniju sa katolicima, ali ipak među mlađim Srbima, naročito intelektualcima o ovom vladici se govori kao o čoveku koji jednako ležerno priča o sportu ili filmskom stvaralaštvu Andreja Tarkovskog ili Mela Gibsona, dok u svojoj eparhiji proizvodi vino, rakiju ili gaji ovce. Ali isto tako autoritativno govori o svetom Savi i istoriji srpske duhovnosti, aktuelnim društveno-političkim i verskim pitanjima.

S podjednakim poštovanjem odnosi se prema prijateljima, među kojima je i proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga, kao i prema neznancima, te bogatašima i siromasima. Ume i da kaže kako mu više znači kad među prilozima vidi „leptu ( sitninu) sirote udovice, nego milione bogataša“. Ima, međutim, i onih koji u Grigorijevim istupima prepoznaju impulsivnost, ali mu ne osporavaju dobronamernost, dok mu se drugi dive na hrabrosti zato što za njega nema tabu teme i što jasno i glasno govori o svemu, pre svega o problemima u crkvi koji su do sada najčešće ostajali zaključani iza sedam brava.

Radmila LONČAR

izvor: VESTI, 14.12.2008