Вести

Šta Srbiju očekuje u sledećoj, po mnogim najavama, tegobno gladnoj godini i kako je svetska ekonomska kriza pustila korene u našoj zemlji?

izvor: REVIJA 92, 10.12.2008
+++Da li će se promeniti negativan politički stav prema Srbiji od kako je na čelo najveće sile sveta došao Barak Obama i šta nam sprema poznata srpska zloća, Hilari Klinton? Šta smo mogli, a nismo uradili da bi sačuvali Kosovo i Metohiju? Zašto nema više nikakve šanse da uđemo u porodicu Evropske unije i šta je za nas u tome dobro, ekskluzivno za “Reviju 92” tumači dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog mesečnika “Hronike” (“Chronicles”) i direktor Centra za međunarodne odnose “Rokford” instituta u Ilinoisu.

* Srbija će, predviđaju stručnjaci, 2009. godine da se suoči sa teškom ekonomskom i poltičkom krizom?
– Krajnje je neodgovorno što su neki srpski političari rekli da će kriza mimoići Srbiju ili što je strašnije da, kad je reč o profitu, kriza predstavlja šansu za Srbiju. Tvrdim da će globalne razmere krize i kod nas postati još vidljivije i dublje u narednoj godini. Glavni problem rastućeg javnog duga Amerike nije rešen. Samo u federalnim obveznicama američkog trezora on je dostigao neverovatnih 12 milijardi dolara. Dno krize sa hipotekarnim kreditima skoro da je dotaknuto. Problem američkog finansijskog sistema je prvenstveno u tome da američka privreda više ne stvara vrednost, već godinama funkcioniše po principu knjigovodstvenog hokus pokusa. Dislociraju industrijska postrojenja u zemlje trećeg sveta, južno od reke Rio Grande, u Meksiko, ili na Deleki istok na pacifički rub Azije. Godinama su probleme sanirali internet ili informatskom revolucijom, i činjenicom da je ostatak sveta bio voljan da finansira američki javni dug kroz kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti. Pre ili kasnije, međutim, servisiranje tog javnog duga nadmašiće sposobnost Amerike da apsorbuje sveže fondove stranih investitora. Tada ćemo imati krizu prema kojoj će ova sadašnja da bude mačji kašalj. U svemu tome vidim veoma teške dane i za Srbiju, jer je tempo ekonomskog rasta Srbije bio bitno zavisan od priliva stranih investicionih fondova. Evropu i Ameriku je zahvatila finanasijska kriza i ona će u punoj meri kod nas tek da se oseti sledeće godine.

* Da li Zapad srlja u sopstvenu propast i zbog politike neograničenog intervencionizma prema svim zemljama u svetu?
– To je zanimljivo pitanje, na koje upozoravaju mnogi zapadni anlitičari. Zapad se uverio u moralnu i duhovnu faličnost sopstvene civilizacije. Kroz istoriju ne postoji drugi primer da je jedna civilizacija sebe osudila time što je ustuknula pred estetskim i moralnim kriterijumima drugih, kao što radi Zapad, navodno u ime multikulturalizma i političke “korektnosti”. Reč je o civilizaciji koja je umorna od sebe same i nema više šta da ponudi ni sebe ni ostalom delu sveta. Zato daju prvenstvo tuđim kulturama i tradicijama, što oni nazivaju multikulturalizam, ali radi se o antikulturalizmu, odnosno težnji za odricanjem od sopstvenog nasleđa. Zbog tog jezgra velikih gradova kao što su Los Aneđelesa, Njujork, ili Pariz i Berlin, sve manje podsećaju na centre zapadne civilizicaje, a sve više liče na zemlje trećeg sveta.

*Kako tumačite stav amaričke administracije da se Rusija suočava sa izborom? Doskorašnji Bušov potpredsednik Čejni osudio je postupke ruske vlade i upozorio da politika Moskve može da ima “užasne posledice”?
– Čejni je poznat po izrazito antagonističkom stavu prema Rusiji. Na istim je talasnim dužinama sa čitavim nizom američkih političara i javnih komentatora koji smatraju da bi bilo najbolje kada bi se Rusija raspala na pet i više zemalja. U tom pogledu kriza sa Južnom Osetijom je predstavljala osvešćenje za američke pobornike novog hladnog rata sa Rusijom. Shvatili su da adekvatnog odgovora na rusku intervenciju u Osetiji, zapravo i nema. Amerika zato u ovom slučaju nije bila u stanju da projektuje svoju moć i da adekvatno uzvrati na ruski izazov. To ne znači da će rusofobija, kao vrednosna orjentacija većeg dela američke javne scene nestati, već da će u administraciji Baraka Obame možda biti manje prisutna. Obama će prvenstvo dati domaćim pitanjima i saniranju finanansijske krize. Hilari Klinton, kao novoizabrani državni sekretar za spoljnje poslove loša je vest sa Srbe i Srbiju. U pogledu Rusije neće da eskalira retorika, ali je za očekivati da stave moratorijum na antiraketni sistem. Razmeštanje u Poljskoj i Češkoj bio je kamen spoticanja između Vašingtona i Moskve.

* Smatrate li da predsednički kandidat Džon Mekejn i novoizabrani predsednik Amerike, Barak Obama imaju sindrom “aksiomatske rusofobije” koja nije podložna racionalnoj kritici?
– Taj sindrom je prisutniji kod Mekejna, nego kod Obame. Kod Obame je bio problem da u savetničkom timu ima ljude poput Zbignjeva Bžežinskog i njegovog sina Marka. Ali to nije odraz njegovog dubokog ubeđenja, niti je to autentično doživeo. Sa tog stanovništva izbor Obame će donekle pogodovati smirivanju odnosa između Vašingtona i Moskve, odnosno, deeskalaciji novog hladnog rata. Da je izabran Mekejn došlo bi i do opasnog pogoršanja odnosa dve zemlje.

* Mogu li se od Baraka Obame očekivati pozitivne promene prema Srbiji?
– Na žalost, ne, zato što je za vreme Džordža Buša, postojao kontinuitet klintonovske politike, gde su Srbi glavni krivci za sva loša zbivanja. Kad je reč o Hilari Klinton moramo hitno da razbijemo sve iluzije, jer je tvrdila da je lično uticala na svog supruga da borbarduje Srbiju 1999. godine i time se dičila u svojim memoarima. Njena izmišljotina kako je na tuzlanskom aerodromu bila dočekana hicima iz snajpera sa srpskih pozicija ili kako je u vreme bombardovanja Srbije, intervenisala kod vlade u Skoplju da otvori makedonsku granicu albanskim izbeglicama sa Kosova, samo ukazuje na njeno negativno određenje prema Srbima.

* Šta naši poličari mogu da urade da promene takav stav, ne samo kod supruge Bila Klintona?
– Prvo i pre svega ne bi smeli da prihvatimo EULEKS, jer to je ogroman korak u priznanju kosovske secesije. Zahtev Međunarodnom sudu pravde za savetodavno mišljenje nema pravno obavezujuću posledicu već je to samo krivulja linije manjeg otpora. Bilo je za očekivati da tužimo zemlje, koje su priznale otcepljenje Kosova i Metohije, zatim da uskratimo gostoprimstvo ambasadorima tih zemalja i otežamo tranzit kroz teritoriju Srbije. Kosovo i Metohija vitalno zavise od električne energije i od robe i usluga koje dolaze preko teritorije Srbije. Takvi potezi naše vlasti bili bi savršeno legitimni i legalni, ali nisu preduzeti. Neshvatljiva je njihova kooperativnost i popustljivost. Srbija se nada da će sa zapadne strane biti uzvraćeno istom merom, ali do toga nikada neće doći. Trebalo bi da shvate da će svako popuštanje dovesti samo do nove eskalacije zahteva.

* Da li je Srbija sposobna da odradi ono što je najbolje, s obzirom na sve uslove koje mora da ispuni i dokle će trajati uslovljavanje?
– Kraja novim zahtevima neće biti, na žalost, zato što se stalno izmišljaju novi pragovi koji moraju da budu dostignuti. Osim priznanja kosovske secesije, neminovno će na dnevni red doći i revizija programa, kojima bi se morala prihvatiti isključivo srpska krivica za sve ratove na ovim prostorima. Pojaviće se novi zahtevi koji duboko zadiru u veoma tanane niti srpskog nacionalnog bića i ponosa. Sa našom politikom ugađanja i popuštanja, umesto zahvalnosti, njihovi novi zahtevi će eskalirati do tačke kada će potpuna destabilizacija Srbije doći na dnevni red.

*Šta je cilj Vašingtona i Brisla što se tiče njihovog stava o neminovnosti otcepljenja Kosova?
– Američka politika godinama ugađa islamskim interesima na Balkanu i na taj način kupuju poene za sopstvene promašaje, kao što su proizraelska politika i ratovi u Iraku i Avganistanu. Iako to ulizivanje islamu nije urodilo plodom, kada politika velikih sila nešto zacrta, teško se to menja. Srbija je zato osuđena na duge staze sa veoma teškim bremenom problema.

* Predstoje li Srbiji novi pritisci u pogledu Kosmeta?
– Neće toga da bude. Sa vladom koja prihvata razmeštanje EULEKSA, prećutno se priznaje secesija Kosova i tiho leganje na rudu. Sve će manje tema Kosova biti aktuelna, bilo na svetskoj diplomatskoj sceni ili u domaćoj debati.

* Da li to znači da je Kosmet i definitivno izgubljen za Srbiju?
– Lično smatram da ništa nije definitivno, ukoliko narod nije spreman da to prihvati. Za žaljenje je da naša diplomatija nije preduzela odlučne mere u drastičnom primeru secesije jedne sedmine matične teritorije jedne države. Da je Srbija odlučnije i čvršće reagovala krajem februara ove godine, kada su počela prva priznanja, daleko ozbiljnije bi bio shvaćen stav Srbije.

* Koliko ima istine u tvrdnji da je Ričard Holbruk prevario Karadžića, i da li će, osim Karadžića, i Srbija snositi posledice te priče?
– Ne sumnjam uopšte da je postojao sporazum Holbruka sa Karadžićem, kao ni da je namera Holbruka bila da Karadžića izigra. Nije sada važno što je Karadžić prevaren, jer Holbruk zbog toga neće izgubiti ni jednu noć sna. Čak i kad bi se pojavio taj famozni dokument, slegnuo bi ramenima i rekao da je bilo bitno okončati rat i da je bio spreman na sve da se Dejtonski sporazum što pre realizuje. Taj sporazum je potpuno nebitan i Karadžić greši što na njemu toliko insistira. Morao bi da sagleda da je njegova lična sudbina manje bitna od suprostavljanja zlokobnoj optužbi da su Srbi počinili genocid. Srbija će uveliko da oseti posledice te optužbe, zato što su i njeni, doduše, bivši funkcioneri prikačeni uz Karadžića u revidiranoj optužnici koja je prezentirana 14. septembra ove godine kao saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu Ukoliko Karadžić bude osuđen, a to je sigurno, BiH će ponovo tražiti od Međunarodnog suda pravde da proglasi Srbiju krivom za genocid, jer će im presuda Karadžiću za to biti dobar argument. Veroma je značajno da se sagleda da je suđenje Radovanu Karadžiću, suđenje i svim Srbima sa obe strane Drine. Zavaravanje jednog dela javnosti i političkog establišmenta u Beogradu da će optužnica biti ograničena samo na prekodrinske Srbe je jalova. Reč je o zločinima koji su po definiciji kolektivni i za koje u slučaju da budu kvazi pravno verifikovani u Haškom tribunalu, Srbija će osetiti teške posledice. Karadžić greši što se brani sam, jer njemu apsolutno nedostaju profesonalni kvaliteti. On nije pravnik. Za tako složen slučaj, čak i sa vrlo dobrim pravnim timom, teško bi mogao da se izbori pred sudom čije tužilaštvo uživa neograničene resurse, a koji će biti veoma škrt kada je reč o odbrani. To, na žalost, nisu shvatili ni političari u Beogradu, a ni u Banjaluci.

* Šta sledi posle hapšenja (tvrde da su im za petama) Mladića i Hadžića?
– Zahtevaće normalizaciju odnosa Srbije sa svim susedima, što je eufemizam za prihvatanje kosovske secesije i razmena ambasadora Prištine i Beograda. Ponovo će na scenu da stupe evrointegralisti koji će reći da na putu ka Evropi ni jedna cena nije previsoka, te da je to bolna i teška odluka, ali da moramo da je donesemo. Evropa nema alternativu. Lično smatram da od našeg ulaska u Evropsku uniju nema ništa, jer sa irskim referendumom u junu, proces proširenja Evropske zajednice nema ni pravnu, ni administrativnu podlogu. Ugovor iz Nice iz 2000. godine predvideo je Evropu sa 28 članica i teoretski postoji još samo šansa za Hrvatsku. Svaka zemlja, članica EU može u bilo kom trenutku da stavi veto čak i na približavanje bilo koje druge zemlje. Osim toga, unutar EU postoji veliki zamor zbog proširenja. Smatraju da su pogrešili što su primili Rumuniju i Bugarsku, koje nisu bile ni u pravnom, ni u bilo kom drugom pogledu spremne na članstvo. Srbiji se tako pruža šansa za pogodnosti u trgovinskoj razmeni sa Rusijom koje ne bi mogla da uživa kada bi postala deo porodice EU. Srbija može da vodi i ekonomsku politiku koja neće biti diktirana iz Brisla. Pitanje je da li je zaista neminovnost naš ulazak u EU. Zemlje poput Norveške i Švajcarske nisu u EU i to im nije smetalo da beleže ekonomske i druge rezultate. Naše ugađanje Evropi, zapravo, stvara jedan potcenjivački odnos prema Srbiji. Ma koliko šamara pretrpela, ponovo će poturiti obraz kada se postavi drugi zahtev, a sve u ime te mistične evrointegracije.

RUSIJA

Demonizacijom Srbije do kraha Rusije

*Zašto je Srbija skoro dve decenije, po većini tumačenja, epicentar loših dešavanja?
– Pitanje politike svetskih sila prema Srbiji od početka raspada bivše Jugoslavije je vrlo složeno. Zapadnjaci su u Srbima videli živ duh patriotizma i ponosa poreklom i sopstvenim nasleđem, što je nedospustivo u ovo vreme. Zato je sa Srbima odrađen posao demonizacije. Ciljalo se da se koncept srpskih vrednosti uništi. Pored toga, dugo je u zapadnoj politici i EU prisutna težnja da se Rusija potisne što dalje ka istoku i da se oko nje stvori lanac nenaklonjenih zemalja poput Gruzije i Ukrajine. U tom pogledu, računali su na to da se sa istrebljivanjem Srbije, Rusiji uskrate potencijalni aduti za povratak na Balkan kao velike sile. Primarni cilj, ipak je bio da se ugađa globalnom islamu i da se srpski patriotski duh zauvek ućutka.

MORAL

Dvostruko ubistvo srpskog naroda

* Nije li cilj Amerike sadržan u rečima da ako ubijete moral jednom narodu, ubili ste i državu?
– Uklapanje u globalnu supkulturu prisutno je na malim ekranima, internetu. To je u Srbiji uzelo maha sa najnegativnijim aspektima i uz istovremeni gubitak osećaja sopstvenog porekla. Zato je za strahovati da će posao demonizacije Srba koji je počeo 90-ih konačno biti krunisan jednom dubokom izmenom srpskog nacionalnog bića, pre svega među mladima. Neki će to pozdraviti kao približavanje Evropi i svetu, međutim, sa stanovišta tradicionalne kulture i morala, to predstavlja katastrofu.

DŽIHAD

Muslimane ne mogu da kupe

* Upoznati ste sa opasnostima koje sobom nosi džihad. Napisali ste i knjigu o toj temi. Koliko Americi, svetu i Srbiji preti opasnost od muslimanskih ekstremista?
– U Americi ne postojo svest o opasnosti od islamske inflitracije iz prostog razloga što u SAD trenutno nema više od jedan odsto muslimana. Još nisu dostigli onu kritičnu masu kada istupaju sa konkretnim zahtevima poput islamista u Zapadnoj Evropi koji su već u Francuskoj premašili 10 procenata. U Francuskoj je trećina novorođenih beba iz islamskih porodica. U Americi nije sazrela spoznaja da će islamisti, na primer u Bosni ili Čečeniji vrlo rado prihvatiti njihove usluge, ali time Amerika neće kupiti njihovu blagonaklonost. Dajući sitno islamskom narodu na Balkanu, Amerika se neće oprati za krupne grehe, kao što je šest decenija podrške Izraelu i ratovi u Iraku i Avganistanu. Srbija je naravno na prvoj liniji tog udara i bilo bi iluzorno zatvarati oči pred činjenicom da zelena transferzala nije nikakav paranoidni san srpski, već je to realnost u kojoj je dobar deo programa uveliko ostvaren. Srbiji, međutim, mnogo veća opasnost preti od katastrofalne demografske slike. Ukoliko se ovakav trend nastavi, stanovništvo Srbije biće prepolovljeno do polovine veka.

APOSTOLI

Vladari iz senke gube kontrolu

* Poznato je da svetom ne vladaju izabrani državnici, već ljudi iz senke, odnosno 12 apostola, kako ih nazivaju?
– Nema sumnje da se političke odluke u vodećim zemljama ne donose kroz regularne mehanizme parlamentarne debate. Prisutnost sila iz senke ne bi trebalo zanemariti, ali ne treba ni preuveličavati njihovu sposobnost da planiraju stvari koje su po prirodi nepredvidljive. U ljudskoj istoriji postoji suviše nepoznatog, da bi mogli da se projektuju krize i ratovi, a da se, pritom, sačuva kontrola nad događajima. Verujem da je i ova finansijska kriza isprojektovana, međutim, upravo najveću štetu pretrpele su institucije Volstrita koje su, navodno, kreatori zakulisne politike. Tajne sile koje vode politiku vodećih zemalja sveta imaju ključni problem, a to je prevelika količina informacija koje bi trebalo kontrolisati i inputa koji bi trebalo dozirati, da bi mogli da dođu do željenih ishodišta. Upravljači svetom mogu samo da dozirano utiču na formiranje neke odluke ili spoljnopolitičkog poteza. Iluzorno je misliti da odlučuju o sudbini šest i po milijardi ljudi.

SRBI

Raskoli u dijaspori i matici

*Koliko su Srbi razjedinjeni, kako u dijaspori, tako i u matici?
– Problem srpske dijaspore je što je veoma dugo bila podeljena po crkvenom pitanju, koje je bilo rak rana nejednistva od početka 60-tih do danas. Iako je taj raskol prevaziđen pomirenjem patrijarha Pavla i mitropolita novogračaničkog Irineja pre 17 godina, posledice se još osećaju. Drugi problem je bio u latentnom nepoverenju između vlasti u zemlji i rasejanja u periodu komunizma, gde je dijaspora tretirana kao sumnjiva, gde su naši konzulati bili agenture državne bezbednosti. U novije vreme sve je to proizvelo nedostatak pravog autoriteta u redovima iseljeništva. Imali smo mnogo samozvanih vojvoda, a malo vojske. Srpska dijaspora je podložna asimilacionim trendovima. Srbi kao da se trude da što pre zaborave svoj jezik i poreklo, što je ključ očuvanja identiteta. Dodatni problem je i što iz matice nema ozbiljnih pokušaja jedne stvarne saradnje. Već godinama Ministarstvo za dijasporu se tretira samo kao jedan deo plena za neke koalicione partnere gde se sredstva za projekte dodeljuju po principu rođačkih i ličnih veza. Srbi u rasejanju ne znaju ni koliko ih ima. Srpska narodna odbrana je volonterski pokušala da popiše Srbe u Americi. Pokušaj je propao zato što Srbi ne vole da se registruju. Kad je reč o Srbiji i Republici Srpskoj, tragično je što je Srbiji, po Dejtonu, legitimno dato pravo da razvije specijalne veze sa RS. Na žalost, to nije zaživelo u praksi, jer Srbija ne doživljava Srbe preko Drine kao neraskidivi deo jednog naroda.

SRPSKA

Pritiscima do prazne ljušture

*Priprema li se odavno teren za nestanak Republike Srpske?
– Da li je u Banjaluci, ili lično kod Milorada Dodika sazrela spoznaja da će dalje leganje na rudu pritiscima međunarodnih faktora dovesti do same likvidacije RS, nije mi poznato. Neće dugo vremena proći da delo izađe na videlo. Nadam se da će Dodik shvatiti da je đavo odneo šalu. Politikom sitnog sečenja na šnite ostataka Dejtona predvidljivo je da će od RS ostati samo jedna prazna ljuštura, bez ustavno pravnog ili političkog sadržaja. S druge strane, svestan sam da je veoma teško suprotstaviti se pritiscima međunarodne zajednice. Tim gore što Banjaluka u Beogradu nema bezrezervnu i čvrstu podršku. Ona je, na žalost, kada je najpotrebnija, izostala.

BIOGRAFIJA

Bogata karijera odbrane srpstva

Dr Srđa Trifković, istoričar i politički analitičar doktorirao je savremenu istoriju na Sauthemptonskom univerzitetu. Prevod disertacije objavljen je na srpskom jeziku 1999. godine pod naslovom “Ustaše:balkansko srce tame na evropskoj političkoj sceni”. Novinarsku karijeru započeo je u Bi-Bi-Siju, gde je radio šest godina, potom je pisao za američki nedeljnik “U.S. Nenjs & Njorld Report” i dnevni list “Njashington Times”. Istovremeno je pisao i za beogradsku “Dugu”. Početkom devedesetih bio je šef kancelarije prestolonaslednika Aleksandra i neformalni predstavnik Republike Srpske u zapadnom svetu. Dao je u to vreme na stotine intervjua vodećim medijima u SAD, Kanadi, Rusiji i Australiji. Predavao je međunarodne odnose na Univerzitetu “Sv. Tomas” u Hjustonu i na koledžu “Rouz Hil” u Južnoj Karolini. Od 1999. godine je spoljnopolitički urednik američkog mesečnog časopisa “Hronike” i direktor Centra za međunarodne studije “Rokford” instituta u Ilinoisu. Dr Trifković živi u Čikagu, ali ne može bez Beograda.

Piše:Željka Radulović,

REVIJA B92, 10.12.2008