logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Z.D.    559 пута прочитано    Датум: 11.12.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ono što je za vas izanđalo, to je za nas svetosavlje „Подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вечни, да се радују заједно и који сеје и који жање;

Z.D. 10.12.2008

+++

јер је у томе истинита беседа да је други који сеје а други који жање. Ја вас послах да жањете где се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте“ (Јов.4:35-38)

Ове речи је Господ упутио својим апостолима.

Данашњи апостоли су црнорисци заветовани Спаситељу. Њихова воља је била да се одлуче за завет Богу. Том одлуком су се посветили пастирској служби. Та посвећеност их је довела до рукополагања. Рукоположени, као пастири, послани су међу народ.

Као што домаћин шаље своје раднике да сеју плодове по земљи његовој, тако и Господ своје пастире посвећене, рукоположене, шаље по земљи својој да народу сеју речи Његове.

Послани радник прво служи домаћину свом, а затим служи земљи његовој.
Послани пастири, хришћанске посвећености, прво служе Богу, а затим служе народу Његовом.

Без посвећености Богу, пастирско служење је бесплодност. Без плода остају ако су лажно служили, или ако су лажнима служили.

Без плода остају јер нису били уз Бога и нису били уз браћу своју.
Писмо епископа Григорија говори да је он погазио завет дат Господу јер се одрекао дужности да служењем човеку служи Господу.

Ђоном своје монашке ципеле стао је и на речи Господа „…да се радују заједно и који сеје и који жање…“, а стао је гордељивим речима „Како ћемо ово објаснити младим људима који нису били баш пресрећни нашом најновијом одлуком (да Павле остане доживотно патријарх, прим.ред.)? Насупрот тих литургијских активних, свежих и одговорних људи, којих је сваким даном чудом божјим све више, стоје изанђали, потрошени, тужни људи изгубљене вере. Они то надокнађују фанатизмом, страхом, слепилом и дивљењем себи-као, на пример, један саблажњени и самозвани академик и један пропали поп политичар, надоучени професор и уз то моралиста“, па даље епископ каже „што као разбојници упадају на Свете литургије (прикривајући своје безбожништво повењем побожних песама и псеудохришћанским паролаштвом)“ разликују по томе што „први воле Цркву и знају шта је Црква, док други то надокнађују верским фанатизмом“.

У Господњим речима „…да се радују заједно и који сеје и који жање…“ дато је право да једни сеју, а други да жању и повезују снопове. Оно што посвећени пастири посеју, то верујући народ треба да пожање, а изданци тог народа у снопове да повежу.

Када се Господ обратио апостолима речима „…Ја вас послах да жањете где се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте“, Он је тим речима подсетио апостоле да се не заносе да је труд почео од њих, да су се пре њих трудили многи други, као Мојсије и пророци, а да они својим данашњим трудом убирају њихов сазрео плод.
A шта је својим писмом рекао епископ Григорије, посвећени пастир у служби Божијој, самозвани учитељ и самоме Богу?

Рекао је да труд припада само сејачима, а сетве не би било да нема младих, активних, свежих и одговорних људи, којих је сваким даном чудом Божијим све више. Ти, по врлинама (за епископа Григорија) набројани сејачи биће и жетаоци. Српом својим покосиће изанђале, потрошене и тужне људе изгубљене вере. У снопове ће их повезивати њиховим фанатизмом, страхом и слепилом.

Господине Григорије, Ви се ипак плашите наших „изанђалих, потрошених, тужних људи изгубљене вере“. Плашите се старине којој они служе. У том страху плашите се још више сазнања да светосавље за те изанђале није потрошна, ни потрошена материја. Плашите се сазнања да су ти изанђали изгубили веру, али не у Бога, већ у Вас и ону младост (која је продукт само Ваше маште) иза које се Ви кријете.

Кренули сте у сетву а да њиву Вашег бога не познајете, па се питате којим чудом је сваким даном сејача све више.

Видите, млада, преплашена препелице, ми када се рађамо, када Богу све више прилазимо, ми то не сматрамо да је чудо Божије, ми то прихватамо као веру у оно што нам је Бог обећао. А када је решио да нас створи, том одлуком нам је веру и пружио.

Кажете да Ви и младост која Вас чува волите цркву, а ми љубав према Цркви надокнађујемо фанатизмом.

Као прво, Ви још увек немате цркву, тек је стварате. Још увек сте члан светосавке Цркве. Како Вас нисмо својом вољом у Њу довели, тако Вас из Ње нећемо ни извести. Одлазите Ви сами. Оно што Ви у нама видите, и виђено називате фанатизмом, то се мала, уплашена препелице не зове фанатизам, то је воденични камен који снагом љубави према Богу цео остаје и када се кукољ са пшеницом под каменом провуче. Како Ви нисте у стању да се носите са оним што својом вољом напишете (а то је писмо које сте упутили архијерејима, па када је то писмо објављено Ви сте се пред тим објављивањем уплашили), тако нисте у стању да се носите са воденичним каменом који стоји на средини светосавке православне Цркве. Пред теретом оног што понети не можете, пред неискуством младости у којој се налазите Ви одлазите. Тражите неког новог бога, неку нову младост, нека нова семена и њиву где ћете сејати.

А ми, мала уплашена препелице, остаћемо ту одакле сте Ви отишли. Нећемо палити крпе за Вама, палићемо свеће да Бог (онај кога Ви упознали нисте) учини чудо и да се Његовој њиви што пре вратите.

Даље кажете да је већина верника који активно живе црквени живот због одлуке Сабора да се не бира нови патријарх била „тужна, постиђена и саблажњена чином владика“.
Пре него што се сложим са овим што сте написали, морам на нешто да Вам укажем, да не би било забуне и да не мислите да ми не видимо активност оних о којима Ви пишете. Мала, уплашена препелицо, видимо ми ту активност. Знамо ми да Ви и они које спомињете активно користите Цркву и да се зато и разликујете од нас који се трудимо да својом активношћу будемо корист Цркви. А корист можемо бити само дотле док се држимо светосавске вере.

Верујемо ми да је та Ваша већина, по спознаји да ће патријарх Павле остати на челу православне Цркве и испред свог православног народа до свог последњег тренутка, осећала тугу, постиђеност и саблажњеност према одлуци већинских владика.
Па ко год не оствари своју амбицију прво осети тугу.

Чије се год нечасне амбиције спрече, онај коме припадају остаје постиђен.
Увек смо саблажњени када сазнамо да смо залуђени били сами собом и вером у ту залуђеност. Тако су се и ти Ваши активни корисници црквеног добра саблазнили када су сазнали да у Сабору има и владика који нису корисници њихове залуђености.
А зашто се Ви нама жалите (кроз писмо) да су они сада оболели од саблажњивости? Па они су Ваша чеда. Како то бринете о деци коју сте својом назвали онда када сте их у своју мрежу увели? И како сад не знате чиме да их лечите?

Оно што је за Вас изанђало, то је за нас светосавље. Из љубави која је једина наука тог светосавља ми ћемо Вам помоћи и рећи како да лечите своју, кроз саблазан, оболелу децу.
Поведите их пред Распеће Господа, пред слику јасеновачке деце. Нека се прстима својим дотакну Господњих рана и аветињски изгладнелих, намучених тела недужне српске деце. Иако немате веру у нашег Бога, додиром са истином те две страхоте, десиће се чудо и Ваша чеда ће се исцелити.

Мала, уплашена препелице, ако немате смелост да својим прстима и Ви дотакнете истину тих претрпљених мука, прислоните своју мантију. Иако не верујете у нашег Бога, десиће се чудо и Ви ћете спознати да сте изиграли завет који сте својом вољом дали том Богу. Ако исцељење не проструји Вашим венама, Ви се онда вратите на оно исто место, на онај исти под испред чијег сте олтара лежали када су Вас у ризу облачили. Лезите на том месту све док не угрејете студен тог каменог пода. Трпите ту студен исто онако како је трепео и тај камен док сте на њему тад лежали. Јер изгледа је само камен знао истину коју је не формирани искушеник у себи носио.

Ако Вам крик стида напуни душу не страхујте да га пустите из душе да изађе. Не стидите се да закукате. Закукао је пре Вас и српски народ. Закука увек када је у невољи. Ако сте читали дела владике Николаја, прочитали сте да је он опевао „…закукаше Срби у невољи, ал се живог Бога не сетише…“. Мала, уплашена препелице, ево ми Вас подсећамо да живи Бог постоји, да сте то некада знали и Ви. Ако нам не верујете пронађите прамен своје пострижене косе који су Вам стопили са воштницом и тај прамен ће Вас подсетити да сте се том живом Богу заветовали, том заветом Његово постојање признали.

Приглите тај прамен косе, пригрлите своју прву монашку мантију, своје прве монашке бројанцие, пригрлите снагом као што и мајка грли изгубљено, пронађено дете. Подигните поглед ка Богу исти онај који подиже мајка док држи пригрљено дете уз себе. После бола да је агонија завршена долази радост над радостима.

Ови изанђали, потрошени, тужни људи изгубљене вере, из душе свог светосавља желе Вам да из агоније изађете и да осетите радост над радостима.

Мала, уплашена препелице, не болуј те сада због „агоније“ у којој је одлука да патријарх остаје на свом трону за свог живота.

Одболуј те сад свој пораз, јер ова болест доноси добро Вашој души.

Не болуј те ни што је епископ Фотије говорио: „Сачекајте да гласамо“. Не болуј те ни за оним што се чуло (па и сами сте написали да се то узалуд чуло): „Зар се тако поштује патријарх“? Веруј те, мала препелице, зна патријарх Павле и данас у казамату ВМА, као што је знао и док је имао право да борави у својој келији, колико га поштујете Ви и Ваши гласачи, а колико га поштује народ и народна одлука. И немој те мислити да Вас је митрополит Амфилохије изневерио. Он је само (за себе) довољно мудар да прати људске знаке, ако већ не прати Божије знаке. Број епископа који је присуствовао јутарњој Литургији коју је он служио, био је за њега знак да не треба да се опроба са ОДЛУКОМ братије и народа да се патријархов трон не дира док га Бог у животу држи и тамо где сте га склонили. И сами кажете да је епископ Иринеј бачки узалуд изговорио: „Не можемо тако да завршимо, сутра треба наставити о овој озбиљној теми“. Тако се и народ узалуд обраћа вама и узалуд вам говори „Не можете тако да завршавате своје амбициозне одлуке, и сутра, после вас, треба народ да настави обзиљно светосављу да служи“.

Чему боловати ако је нешто већ одлучено? Па и сами сте написали „Одлука је већ била донесена! Те ноћи било је и велико весеље у келији код владике банатског“.

Зашто се нисте и Ви придружили том весељу? Чега сте се плашили мала препелице? Да ли новинских фотографија на којима се види, да у време саборске паузе, неки епископи вире иза одшкринутих врата кафића? Или сте се плашили народа да ће Вас препознати на некој од тих фотографија? Народа не треба да се плашите. Народ носи палост својих епископа, као што носи и оданост према онима који се паду одупиру.

Мала, уплашена препелице, да ли Вас је збунило славље у келији епископа банатског? Не треба ни то да Вас збуњује. Светосавски народ, а од народа су и светосавски епископи, па тако и епископ банатски, слави рођење Христа Спаситеља, слави и Васркс Христа Спаситеља. Тако је и одлука Сабора за светосавце била ВАСКРСНА истина да је патријарх Павле међу нама, да није пензијонисано упокојен по вама.

Да ли Вас је, мала препелице, уплашило што се славље одвијало у монашкој келији? Нека Вас ни то не плаши. Светосавци своја славља обављају у келијама својих домова…кафићи су за оне који се испусте из келије дома свог.

Мала, уплашена препелице и даље срце груди Ваших куца у страху пред истином светосавља па пишете и питате се даље „Да ли је индивидуализам толико преовладао у свести наших архијереја да је важнија популарност нашег патријарга у народу, него сама заједница у којој је он предстојатељ“, па даље наглашавате да се чини да је патријарх Павле постао и параван иза којег владике скривају безброј сопствених недосатака.
Да сте у бездану свог стаха говоре Ваше следеће речи „Питам се и питам вас коме чинимо услугу о умољавању да остане на трону. Да ли Свјатјејшем Павлу одбијајући његову вољу и жељу, или Цркви која је, понављам, блокирана, да ли народу престоног града, или пак одређеном броју оних којима хаос одговара“?

Индивидуализам је појам који обухвата јединку или само један предмет. Наши епископи нису пали под појам индивидуализма. Управо то показује и њихова одлука да се изборе са вама који сте вођени жељом да се решите патријарха Павла. Том борбом они се боре против вашег европског индивидуализма. Ви служите сили која се сматра силом Неба и Земље.

Архијереји, за које Ви сматрате да су пали под појам индивидуализма, својом одлуком да се патријарх Павле сачува на трону православне Цркве до смираја свог овоземаљског живота, показују да признају народ и признају обавезу свог завета да су као пастири послани у народ. Ако негде уђете (а ви улазите у народ) са намером да се чује ваш глас, онда морате да знате да тамо где сте ушли треба да се чује и глас оних међу које сте дошли. То нам говоре и Господње речи „Да се радују заједно и који сеје и који жање“.

Да одлучни архијереји и верни народ не припадају појму индивидуализма, можете и сами утврдити.

Како?
Напишите молбу да желите да се повучете са дужности епископа захумско-херцеговачког и видеће те да на ту Вашу молбу, ни одлучни архијереји, ни верни народ, неће обратити пажњу, неће у Вама видети јединку коју желе у својим редовима да сачувају.

А зашто неће?
Зато што немају разлоге због којих би се борили за ту јединку. Зато што после посејаног (од те јединке) немају шта за своју корист да пожању.

Наравно да је важније шта народ мисли о свом (и за свог) патријарху Павлу, него што је важна заједница којој Ви припадате. Народ припада заједници са Богом, са свим светима, у тој припадности руководи се Божијим законом. Њега налази у свом светосављу. А каквој Ви то заједници припадате, по чему ту заједницу делите од заједништва са народом, то нека буде Ваш одговор, а не моје тумачење.

Кажете да владике безброј сопствених недостатака скривају иза (паравана) патријарха Павла.

Па? Где је ту грех?

У снази својој скривао је и сам патријах Павле њихове људске недостатке. Господ нас и учи да сакријемо голотињу брата свог.

Они се крију иза свог духовног оца, а Ви се скривате иза (паравана) завета који сте пред Богом дали.

Као родитељ, увек када би ми деца стала иза леђа долазила је спознаја да су нешто згрешили. Нису та њихова сагрешења завршавала пред ногама света, већ у мојој родитељској души.

Мала, уплашена препелице из Ваше следеће реченице се види и горчина Ваше душе, па нестрпљиво пишете „Питам се и питам вас коме чинимо услугу о умољавању да остане на трону. Да ли Свјатјејшем (народ би из поштовања додао патријарху) Павлу одбацујући његову вољу и жељу, или Цркви која је, понављам, блокирана, да ли народу престоног града, или пак одређеном броју оних којима хаос одговара“?

Вера није игра размажене деце, па да се по вољи учини најразмаженијим међу њима. Овде се не ради о чињењу некоме по вољи. овде се види истина да Бог услишује молитве онима који му се искрено моле. Народ се молио Богу, молио је и вас архијереје да не склањате патријарха Павла за живота са православног трона. А то што народну молбу нису чули (случајно или намерно) сви архијереји, па тако ни мала, уплашена препелица, то није до народа, то је до хришћанског слуха оних који су се хришћанству заветовали.

Мала, уплашена препелицо у свом писању спомињете да је Црква блокирана, понављате да је блокирана. Није препелице, није блокирана. Хоће да је блокирају али неда светосавље. Хоће да је блокирају они којима хаос одговара. Ти којима хаос одговара нису у светосављу, они се налазе у гњезду малих препелица. Да ли зато што су младунчад увек несташна и тим несташлуком знају да направе хаос, или зато што су младунчад клица лошег семена, народ ће ипак пре веровати у ову другу предпоставку.

Даље се својим писањем обраћате архијерејима па кажете да су све владике показале колико су „озбиљне“ и „одговорне“ према Цркви којој служе и према друштву у ком живе.
Сада Вас, мала, уплашена препелицо, народ пита да ли је ово Ваше писмо сав квалитет Ваше озбиљности и одговорности према Цркви којој служите, према друштву у коме Вам живи народ због кога сте се на службу одлучили?

Ако јесте, онда Вас народ моли да се писања оставите, да се епископске митре оставите и да се вратите на онај камени под са кога је кренула Ваша верска мисија. Тамо, на том каменом поду пронаћиће те студену истину Ваше озбиљности и Ваше одговорности.

И не страхуј те у чему ће остати светосавски народ. У популизму није ни сад, а неће бити ни по Вашем одлажењу. Биће и остаће у светосављу. А светосавље за народ није никакав књижевни покрет, већ Истина постојања наслеђена од светих отаца.

Мала, уплашена препелице да је зелен кљун преко ког прелазе Ваше речи, и нејако крило којим исписујете те исте речи, говори и Ваша следећа реченица „А ми и даље уживамо у популистичком замајавању и говорењу о томе како је већина архијереја и већина народа за неку одлуку. Већина ког народа? Већина је постала мерило! Где? У Цркви? Зар је то могуће“?

Кљакав, сиромашан, ропством исечен народ окупљао се око Господа. Господу, такав какав је био, народ око Њега није сметао. Није рекао „Какав народ“! Господ је знао да мерило није у већини, већ у Величини за коју се народ определио. За Господа је било природно да се опредељење народа износи пред Њим. Он је тад био Црква том народу. Народ друго здање, сем здања Његовог бића, тад није имао.

После Његовог Распећа остао је мали број народа да сведочи о Њему. Из дана у дан све више је било народа који се одлучио да прати Његово постојање, да сведочи Његову Истину.

И мала, уплашена препелице, та народна већина се одлучила за хришћанство и постала мерило одлуке да се хришћанство не угаси.

Та одлука се није проналазила на грани, на облаку…није се проналазила у обманама и пороцима…није се проналазила на игралиштима и играноницама, кафићима и сплавовима.
Народ одлучен да крене за Господом, већинско мерило своје одлуке увек је исказивао у Цркви, и само тако му је било могуће да одлучено у дело спроведе када из Цркве изађе.
И пре него што у миру, који желим и Вама мала, уплашена препелице, завршим ово своје писање, признаћу да је ипак МОГУЋЕ, да је на жалост истина да сте Ви аутор писма које смо јуче сви могли да прочитамо.

А још јуче, моја душа и мој ум су размишљали да је то неко потурио и Вас аутором назвао.

Као што сте Ви своје писмо завршили речима „Зар је могуће“, ја ћу моје завршити овим речима СВЕ ЈЕ У ПРЕЛЕСТИ МОГУЋЕ.

З.Д. 10.12.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo