Вести

Разочарање је осећај који долази после одушевљења. Људи се одушевљавају и разочаравају многим стварима у животу. Но међутим, највеће одушевљење, као и разочарање бива од самих људи и њихових поступака.

Аца Равногорац, 09.12.2008

+++

И док је одушевљење најчешће еуфорично, субјективно, нереално, проузроковано предугим исчекивањем нечег бољег, разочарање је скоро увек објективно и базирано на конкретним чињеницама.

Што веће одушевљење, то ће веће бити и разочарање.

Једно такво одушевљење, односно разочарање за Србе северноамеричког континента је млади епископ Западноамерички Максим Васиљевић. После владике Јована Младеновића, коме су и верници и свештеници Западноамеричке епархије једва чекали да угледају леђа, дошао је млади, школовани, и мора се рећи, веома амбициозни епископ. Људи су се надали и веровали да ће то бити онај који ће духовно освежити обалу Пацифика, да ће то бити онај који ће разорено обновити, а понајвише, онај који ће коначно зацелити још увек отворене ране пређашњег раскола. Е то је оно нереално одушевљење које су калифорнијски Срби осетили приликом његовог постављења на епископски трон. Нису ни могли слутити кога су заправо дочекали. Нису ни могли замислити да ће овај млади епископ тако ангажовано употребити своју енергију на пропагирање те нове Зизјуласовско-мидићевске теологије и да ће радити на увођењу те нове Атанасијеве Литургије у овој епархији и на тај начин придубљивати незарасле ране на телу Цркве на овом континенту. Нису верници ни могли предпоставити да ће се и овај епископ придружити тој петој колони која ровари по Српској Цркви, која се упорно противи Св. Арх Сабору, која се Бога не боји а људи не стиди…..

Још од самог доласка на епархију Западноамеричку, епископ Максим је почео да прекраја Св. Литургију, не изговарајући молитву Трећега часа. Још једна новина, којој су се сви верници чудили, била је и везена Атанасијева капа коју је овај епископ почео да носи уместо митре за време богослужења, а која је српским верницима на овим просторима потпуно страна. Такође чуђење је изазвла и грчка камилавка (са “тањиром” на врху) коју је епископ почео носити у свечаним тренутцима.

Верници на овим просторима веома су уkључени у богослужења, а нарочито Св. Литургију. Већина их пева у хору, а у црквени живот су укључени и кроз учешће у разним црквеним помоћним организацијама као Управни одбор, Коло српских сестара, фолклор, добротворна друштва и разни други одбори и под-одбори при Црквеним Општинама. Из тога разлога ни епископ Максим није могао одмах да примени у подпуности све новине у богослужењу као што то чине одметнути епископи у Србији, Црној Гори и Херцеговини. Овде се верници не дају називати “марвом која ништа не зна” и која само треба да аминује оно што им се каже. Наши верници су на овом континенту подигли велелепне храмове од свога мукотрпно и поштено зарађеног новца и много су осетљивији када је у питању Црква и њен поредак него верници у Отаџбини. Зато је владика прибегнуо мало блажој стратегији у циљу испуњавања задатака добијених од стране Централе која се налзи час у Београду, час у Требињу, Тврдошу или ко зна већ где.

Америка је некада имала Дивљи запад, а сада се тај Дивљи запад изгледа преселио у Српску Цркву у Отаџбини , где се више не зна ни “ко коси, а ни ко воду носи“! Зато је млади владика ипак изабрао стратегију убеђивања, наговарања, објашњавања, уместо стратегије Дивљег запада коју спроводе поједини архијереји преко океана.
Нашао је млади владика ту и тамо по којег бескичмењака свештеника који је спреман све да уради шта му владика заповеди, па макар и да се покатоличи или чак потурчи. Међутим, ипак план није ишао како треба јер су уз младог владику само 3-4 свештеника из његове епархије и један свештеник из Новограчаничке Митрополије – Станислав Дурић, брат владике Григорија, несуђеног Патријарха.

Ко ће први да пристигне у помоћ из Централе него онај који игра улогу Великог инквизитора у СПЦ – Зоран (Атанасије) Јевтић. У августу 2007 овај ватрени и бескрупулозни проповедник новотарења (који се појављује и по другим епархијама где год се верници побуне) дошао је у сунчану Калифорнију да просипа своје знање и да убеђује свештенство како треба литургисати. Своју прекоокеанску мисију крунисао је својим личним примером како се служи Св. Литургија – уз уобичајено викање на свештенике и најпримитивније понижавање њиховог свештеничког и људског достојанства. Али и после овога, свештенство западноамеричке епархије у огромној већини није пристало да саучествује у кршењу саборске одлуке. Једини који се повињавају епископу више него Христу и Цркви су следећи свештеници:

1. Братислав Кршић (представља се као Брацо) парох храма Св. Георгија, у Сан Дијегу.

2. Stephen Tumbas , парох у Џексону при најстаријем српском храму у Америци.

3. Никола Чеко – старешина храма Св. Стефана Првовенчаног у Алхамбри. (пошто је у непосредној близини вл. Максима, онда није ни чудо)
( Попадија Сандра Чеко је иначе Максимова, односно епархијска секретарица. Интересантно!

4. Станислав Дурић – парох при храму Св. Николе у Финиксу, Аризона (Митрополија Новограчаничка)

Ова парохија припада Новограчаничкој Митрополији чији је епископ Владика Лонгин, али то није од значаја свештенику Дурићу да попут свог брата Григорија крши саборску одлуку, мења Св. Литургију и противканонски спомиње епископа Максима на Входу и јектенијама, као и да га позива у своју парохију без одобрења владике Лонгина.

Све је евидентније да још један свештеник из Фер Оукса свесрдно подржава епископа Максима, али због својих верника не сме још увек да служи по новоме.

Taкође, постоје велике индиције да један млади свештеник, парох Саборног храма Васкрсења Христовог у Чикагу (Redwood Drive), блиски сарадник владике Максима, који такође покушава да уведе неке нове моменте у Св. Литургију.

Колико се види ова бројка не представља већину, те је зато владика Максим позвао у помоћ и професора Београдског Теолошког Факултета Др. Ненада Милошевића у помоћ, не би ли поправио ситуацију.

Прошлог септембра сазвао је све свештенике на обавезни семинар, а да би овај “шоу” што боље драматизовао позвао је и хор студената овог, на жалост, све мање православног и српског факултета, који су наравно, певали све у византијском стилу. Владика Будимљанско-никшћи Јоаникије је такође требало да увелича овај спектакл, те је и он овом приликом допутовао у Лос Анђелес. И тако, у сали су се слушала предавања зизјуласовско-мидићевске теологије, а у цркви оријентални звуци Блиског Истока – а владика Максим на “седмом небу“! Али, свештеници овога пута нису хтели да допусте да им још један пропагатор савременог богословља испира мозак. Било је доста тешких питања на која проф. Милошевић није могао да одговори, док је владика Максим превртао очима и претећим погледима гледао у свештенство које је само постављало логична и практична питања. Опет ствари не оду по плану! Као кап у препуној чаши (жучи) за владику Максима, дошао је један коментар једног угледног проте који је рекао: >>Нисам знао владико да ћемо ми овде у сунчаној Калифорнији бити као да смо у Фанару.< < Другога дана семинара, млади студенти су покушали нешто да отпевају и на српском напеву, али њихова несигурност и непознавање свог собственог појања били су очигледни! Није ни чудо што им је један други саркастично прота рекао:

„Момци, па ви знате и српско појање?! И ово да вам кажем момци: да ми овде у Америци желимо да слушамо византијско појање, отишли би у неку Грчку катедралу ,која постоји у сваком већем граду, и тамо га слушали у оргиналној, много бољој интерпретацији, коју ви никада не можете постићи. Заиста сте нас разочарали…“

ПЛОДОВИ МАКСИМОВОГ РАДА

Колико је епископовање владике Максима било “корисно” за Западноамеричку епархију показује најбоље финансијско стање епархијске касе. Ова кампања довођења разноразних предавача, изгледа да је веома скупо коштала Западноамеричку епархију. Такође, његова скоро свакодневна путовања по разним местима у његовој епархији ( изгледа да од свих највише воли Хаваје) довела су, до тада финансијски стабилну епархију, скоро до потпуног колапса.

На последњој Годишњој Скупштини, владика Максим и неколицина око њега, успели су да “прогурају” буџет за наредну годину са предвиђеним дефицитом од око 75,000 долара. . Свему овоме на тежину придодаје и чињеница да његова рођена сестра, монахиња, ради као његова лична куварица и епархија плаћа само за њено здравствено осигурање велике суме новца. Сада се прича и да доводи свога оца, свештеника, и да му тражи негде парохију?!
Верници и свештенство Западноамеричке епархије се питају: Откуда овакво недомаћинско, безобзирно и раскалашно понашање од стране једног српског епископа према повереној њиви Господњој? Зашто на вебсајту западноамеричке епархије нема нигде имена Србска Православна Западноамеричка Епархија него само стоји “WESTERN AMERICAN DIECESE” као да се ради о некој вестерн-каубојској епархији која нема никакве везе са Српском Православном Црквом?! Откуда да су на овом истом веб-сајту толики публицитет и пажња посвећени рату у Грузији, а у светлу као да су Руси агресори а Грузинци страдалници? Откуда интригирајући наслови линкова (са других сајтова који се налазе на владикином сајту) каo например „Russian Church stands against human rights“ – Руска Црква против људских права?

Да ли су све ове чињенице проста случајност или део једног јасно смишљеног пропагандног плана да се српски народ у овом одсудном тренутку одвоји од Православне Русије, прво преко мењања Литургије, а после и преко политичих сплеткарења? Све су ово питања на која ће епископ Максим морати да да одговор прво пред својом савешћу, а онда и пред забринутим представницима црквених општина у његовој епархији, као и пред Црквено-народном Сабору који треба да се одржи наредне године у Кентону, Охајо.

Ништа тако не покреће Србе Калифорније на размишљање него празна каса! И за ту празну касу неко ће морати да одговара и то ускоро!

 
Аца Равногорац, 09.12.2008  -дописник из сунчане Калифорнији