Вести

У последњих неколико година били смо сведоци тоталне деструкције нашег народа на свим нивоима: на националном, на државно- политичком и на црквеном нивоу,

Јереј Саша Петровић, juli-avgust 2008.
+++

који долази као кулминација и последица општег национално-моралног пада у коме се тренутно налази наш народ. Ово хаотично стање у нашој Цркви огледа се највише у нарушавању богослужбеног поретка као основног видљивог чиниоца јединства једне помесне цркве. У последње две године ово одметништво појединих епископа прелази у један вид верске хистерије изражене у прогону свештенства и монаштва чија је једина кривица што поштоју одлуку Св. Арх. Сабора о придржавању утврђеног богослужбеног поретка, поретка за чију су се доследност у спровођењу заклела и господа дотични Архијереји. Јасно је да се оваква нецрквена и противканонска појава у ниједној озбиљној црквеној организацији не може толерисати, али у нашем случају опште националне дезорјентисаности и пометње која се преноси и на Цркву, ова појава несметано се примењује у праксу од стране појединих епископа који не бирају средства да своја лична литургијска и верска схватања (од којих су нека не само неправославна него и нехришћанска) спроведу у дело, а све под окриљем обнављања “заборављене традиције” познате, очигледно само њима! У овој непримерној кампањи прекорачене су све границе једног црквеног дијалога, или богословске расправе, употребом средстава јавног информисања као оруђем за најбескрупулозније и најсрамотније бешчашћење и опадање своје сабраће архијереја и свештеника који се не придружују овом новом покрету унутар наше Цркве.

Најврелије теме на интернет страницама и у новинама постале су циничне изјаве епископа и препуцавања недостојна за сваког хришћанина, а камоли архијереја СПЦ. Услед честих инцидената који се дешавају на подручјима епархија чији епископи крше саборску одлуку, јавља се просто потреба у српском новинарству да се између осталих рубрика нађе места и за црну- црквену хронику. Сви смо на овом континенту преко електронских медија могли да видимо како свештеник у одеждама физички насрће на вернике у Душковцима, само зато што су тражили објашњење зашто се не поштује саборска одлука. Али и поред очигледног насиља које је овај свештеник показао, поборници “реформског богослужења” су се одмах потрудили да оправдају овакаво понашање писањем нових клевета и “апологија” које су се, на жалост, нашле на патријаршијском веб-сајту и још понеким сајтовима епархија где се практикује ново несаборско – неканонско – насилно уведено богослужење.

Патријархова болест и изнемоћалост стварају још бољу климу за “лов у мутном” и за необуздано пропагирање ове идеје ткзв. “oбнове литургијског живота” Цркве.

Чињеница је да ова анархична појава у Цркви навелико процурела у јавност и постала део дневне расправе на сpским пијацама, трговима и јавним местима. Садашња дешавања у србској цркви су највећа саблазан за већ саблажњен и збуњен народ у новијој србској историји. У читавом вртлогу обмана, бесконачних уцена и условљавања које спроводи такозв. Mеђународна заједница под паролом демократије и људских права, ова појава у Цркви долази као уље на ватру, или со на рану нашој Цркви и нашем народу. За све ове године искушења и страдања, једина сигурна стаза којом је наш народ ходио и које се држао била је Србска Црква. Али сада се и та стаза губи и затире кроз неприродне и Цркви и црквеном поретку стране реформе које све више попримају размере једног дубоког и трагичног раскола, који неоспорно постоји, али само још није озваничен. Дакле, у овим тешким временима смутње и распарчавања Србије кроз отимање Косова и Метохије као душе и језгра националног и духовног идентитета србског народа, наш народ је још више збуњен и растргнут посматрајући испаде појединих архијереја и њима служећих свештеника. У појединим случајевима народ је био принуђен да брани своју Цркву и њен поредак на начин на који је знао и онако како је своју Православну веру доживљавао кроз векове свога мукотрпног, али поносног постојања на ветровитом Балкану. Варали су се они који су мислили да србски народ не познаје Св. Литургију и да ће му се тек тако лако и непримећено подметнути кукавичије јаје: да наш народ не зна шта је србско појање; да не зна да се у светосавској Жичи поје онако како је Св. Сава установио, а не као Фанариоти; Да не зна да србски владика када не служи треба да носи камилавку, а када служи да треба да носи митру! Многи од наших свештеника су били присутни у Лос Анђелесу када је један од гостујућих непослушних архијереја, главни пропагатор новог богослужења, отимао свештеницима служебнике штампане у српској Патријаршији и када се на Св. Литургији понашао као фудбалски судија или боље рећи као избацивач у бару. Многи наши свештеници који су прешли у православље – конверти, као људи којима је страно свако насиље и вулгаризам, чудили су се шта се то дешава на Св. Литургији. Лично сам био присутан у овчарско-кабларском манастиру Сретење 2003 године, када је гореспоменути владика служио Св. Литургију ( у изгужваним и прљавим одеждама) непрекидно ударајући чврге и клемпе својим ђаконима, када је викао целе Литургије прекидајући монахиње у појању и јавно вређајући их говорећи им како треба да се поје. Питам се да ли је управо овакав начин служења тај “предањски, светоотачки,” односно циркузански начин који смо сви ми православни Словени временом, тобож’запоставили?! Па ако је то заиста тачно, онда је боље што се на такав сраман начин више не служи и онда можемо само употребити ону народну: Било, не повратило се ! Заиста су се оствариле пророчке речи Св. Владике Николаја да ће народ бранити Цркву од епископа и свештеника…

Пошто су за ове реформаторе сви они који се држе досадашњег устаљеног богослужбеног поретка и поштују Одлуку Св. Арх. Сабора незналице и робови западног терезијанско-могиловског утицаја који је тобож дошао кроз Карловачку Митрополију, нема потребе улазити у дубину овога спора јер то није ни потребно, али морамо нагласити само две неоспорне чињенице од којих је једна историјска, а то је да је Карловачка Митрополија у периоду од 1710 па све до обнављања Србске Патријаршије 1920 године била расадник знања и образовања и неприкосновени носилац верске и националне буктиње српског народа која је обасјавала све поробљене српске покрајине кроз таму петовековног турског робства. Она је у канонском смислу одржавала у континуитету црквеност, национални и верски идентитет не само србског, него и других народа, штитећи их од унијатске пропаганде. Једном речју казано-када србске цркве није нигде било, (у канонском погледу ако то некоме нешто представља) било је у Карловачкој Митрополији. Срамота је и грехота износити неистините податке, које је барем са историјског аспекта веома лако побити.

Друга необорива чињеница којој се сва философирања и демагогијски закључци непослушних јерараха не могу супротставити јесте да је Св. Арх. Сабор јасно и недвосмислено донео одлуку да се до даљњег има служити по устаљеном Типику. Сва тумачења ове одлуке у неком другом смислу, тојест да новоуведена Литургија представља управо то устаљено богослужење, иста су као и тумачење Резолуције 1244 од стране Европске Уније и такозване међународне заједнице која нам “помаже” отимајући нам најсветији део државне територије. Предпостављајући да су дотична господа Архијереји у мору прочитаних књига ( до којих очигледно не може свако доћи) негде пронашли и то да је основни принцип функционсања Цркве – саборност и да без ове карактеристике Црква и не може постојати,( ово исповедамо у Симболу вере) онда не можемо а да не констатујемо да се они отворено противе Цркви и да се практично налазе у једном крајње шизматичком односу према њој.

У Цркви не постоји никакав дуализам и ствари су јасне: или смо у Цркви или, пак ван Ње! Свака непослушност и кршење црквених одлука, легитимно донетих на саборима, представља расколничко понашање које захтева одговарајућу канонску санкцију.

Поставља се незаобилазно питање свима нама који радимо на њиви Господњој на овом континенту и који прижељкујемо да црквено јединство коначно завлада и у овом делу Цркве Светосавске, а то је: како ћемо успоставити црквено јединство овде у дијаспори позивајући се на одлуке Св. Арх Сабора, када се одлуке тог истог Сабора не поштују у Отаџбини?! На који ауторитет ћемо се позвати у одбрани канонског поретка на овом континенту, ако се тај Врховни ауторитет наше Цркве оспорава у Отаџбини. Исувише је наша Црква на овом континенту пропатила и још увек пати због несрећног раскола од пре 40 година, који није задирао у литургијска и докринарна питања. Па зар нам је потребан још један раскол много ширих и дубљих размера?! Исувише је велики број и оних који o овоме проблему ћуте и мисле да ће сам од себе исчезнути, али напротив, ова епидемија нарушавања богослужбеног поретка и “модерног богословља” је почела полако да се шири и на ову страну океана,!

Зато устанимо сви у одбрану канонског поретка наше Цркве и не дозволимо никоме да нам у овим смутним временима уноси пометњу, немир и саблазан, када нам је национална слога и црквено јединство потребније него икада!

Остаје да се молимо Богу, Светом Сави, Св. Владици Николају и Преподобном Ави Јустину да нас сачувају од овог зла и да морално подржимо нашу храбру браћу свештенослужитеље у Отаџбини, који имају храбрости и ревности да се супротставе овом безакоњу.

Јереј Саша Петровић,
Парох храма Св. Николе, Омаха,

izvor: http://www.serborth.org/files/path/julyaugustsrbpages.pdf