Вести

„Ova tragična činjenica morala bi da ujedini sve poštene Pravoslavce u Otadžbini i Izbeglištvu da shvate da su suočeni sa preživljavanjem pravoslavlja kao takvog i da zato moraju da se svim duhovnim i intelektualnim snagama založe da spreče uzurpaciju Svetosavlja jer to znači sprečiti likvidaciju Pravoslavlja“…

Z.D. 18.11.2008

+++
Hvala biću koje je napisalo ove reči. Hvala duši koja vapaj istine još jednom upućuje svom narodu u otadžbini i onim istim, svojim u rasejanju...“Ova tragična činjenica morala bi da ujedini sve poštene Pravoslavce u Otadžbini i Izbeglištvu“…

Da, morali bi da se ujedinimo. Do juče smo trebali, mogli, a sada moramo. Nije ovo fraza književnog talenta, ovo je istina. Ova istina govori da izvor našeg nacionalnog stradanja leži u našem nacionalnom egoizmu. Iz tog egoizma uvek je izlazila sujeta i vladala nacijom. Iz te sujete izlazila je potkupljivost i oni koji su vladali uvek su se prodavali onima koji su vladali nad njima.

Danas Srbijom vladaju strašljivi sujetnici. Vladaju s mržnjom prema državi sa čijih jasala su se i oni hranili, hrane se i danas. Pored svoje države oni mrze i svoj narod, onaj isti koji i dalje puni jasle sa kojih se oni napasaju.

• A zašto nas mrze?
• Zato što mržnja ne dolazi iz hrabrosti, mržnja izlazi iz straha.
• A zašto se plaše?
• Zato što smo brojniji (veći) i jači od njih. Slabotinja je uvek mrzela veličinu. Znaju oni da pripadaju toj slabotinji. Isto tako znaju da narod pripada toj veličini.

Godinama oni koriste sve kečeve iz svojih rukava, nogavica, šešira, mitri, da ostanu na vlasti. Godinama narod prebacuje preko svojih pleća te njihove izbačene kečeve i korača dalje. Snalazi se narod i dalje da obezbedi za njih, da sačuva i za svoje.

Ta slabotinja je već izlizala sva mesta svojih skrivenih kečeva. Već drhtaj u ruci osete kada treba prste da zavuku na tajna mesta, već ih štipa miris znoja hoće li naći još jednog keca ili će naći pustoš svog kockanja.

Vidi slabotinja da narodu nisu gubu svoje mržnje preneli, da narod sve više u zdravlju svoje duše pred njihove kečeve izlazi i sve više obmanu njihovih aduta obelodanjuje.

Pustiše vašljivost svojih novotarija u srpske hramove. Naprašiše sebe pepeinom Zapada i bolesno pometeno poverovaše u latinski izum. Uđe narod u tu njihovu vašljivost bez straha. Tim ulaskom narod im pokaza da je u srpskom, narodnom genu veština borbe protiv vašaka. Srbin kroz vekove trebi vaške iz svoje otadžbine.

Zakoračiše dalje kroz narodnu veru, a svoju administraciju. Slabotinja reši da slabog i nemoćnog starca smesti na lečenje. Kada zatvoriše bolnička vrata za njim poverovaše da su ga se rešili, da je bela pana sad na njihovom terenu. Opet im se izjalovi i taj kec izvučen iz tajnovitosti njihove slabotinje. Malena senka ljudskog bića pokazuje smelost da i dalje nosi otkucaje srca u svojim grudima. Sklonjen u mirisu medicine, odsečen od svog naroda, od trenutka sedanja na tron patrijarha poče po prvi put istinski da živi.

Snagom Svetog Duha njegov život iz bolničkog kazamata nastavio se kroz narod kojeg je ostavio napolju. Seobu svog opstanka narod svakodnevno obavlja, ali u toj seobi narod ne zaboravlja lik svog Patrijarha. Ne skida narod pogled sa onih koji bi alavošću svojom u sekundi jednoj presekli nit koja pulsira u toj malenoj senci.

Dva imena najhrabrije danas pišu. Svojim pisanjem pokreću i druge hrabrosti. Svojim rečima podižu Srbiju, bude srbadiju. Čast i dobrota, dve reči izvučene iz dva imena snagom svoje iskrenosti udahnuće snagu i u one koji su presali da veruju u istinu. Da nesreća ne dolazi sa Neba već iz čoveka, da ne dolazi iz čovekove poseljice već egoizma kom se on okrenuo, govore i reči „Ova tragična činjenica morala bi da ujedini sve poštene Pravoslavce u Otadžbini i Izbeglištvu“…

Sačuvati se izbeglištva u otadžbini i izbeglištva u rasejanju, mogu samo poneti pošteni i poneti Pravoslavci.
Čovek u svom životu ima mnoštvo planova, ali iza svih planova ostaje samo jedan cilj. Taj cilj je sloboda. Ako nema slobodu svi drugi ispunjeni planovi su samo bogatija porcija u službi gospodaru.

Čovek u svom životu ima mnoštvo planova, ako sve te planove kroz molitvu razastre pred Gospodnje skute, svi njegovi planirani putevi vodiće do slobode postojanja. A naša sloboda postojanja je naše PRAVOSLAVLjE.

Da li ćemo postojano PRAVOSLAVLjE izgubiti zbog ovozemaljske administracije koja misionari u ime Boga, a svoje ime stavlja ispred Njegovog imena, to zavisi od naše sloge, od naše spremnosti da iskreno i odgovorno (do ispunjenja) ponesemo reči  „Ova tragična činjenica morala bi da UJEDINI SVE POŠTENE PRAVOSLAVCE u Otadžbin i……“

Z.D. 18.11.2008