Вести

Na dan 15. ovog meseca izdato je Saopštenje za javnost Svetog Arhijerejskog Sabora SPC, održanog u Beogradu od 11. do 15. novembra 2008. godine.

Časlav M.Damjanović, 16.11.2008
+++
Već prva rečenica Saopštenja toliko neodoljivo potseća na prvu rečenicu Saopštenja sa prolećnog majskog zasedanja da se stiče utisak da je bukvalno prepisana:

“Suočen sa velikim duhovnim izazovima našeg vremena, Sveti Arhijerejski Sabor se bavio vitalnim pitanjima života, ustrojstva i misije Srpske pravoslavne Crkve.“

Kada se nešto uniformisano ponavlja onda to postaje fraza.
Prema tome fraza “vitalnim pitanjima života“ možda i odgovara “duhovnim izazovima našeg vremena“ – iako se mora istaći da je čak i ovo “možda“ vrlo problematično – ali je vrlo teško, pa čak i nemoguće shvatiti i prihvatiti da ta fraza ima ma kakve veze sa “ustrojstvom“ naše Crkve!

Zašto?

• Zato jer se “Misija“ naše Crkve ne menja iz vrlo jednostavnog razloga:
• Zato što se ne menja “Misija“ Pravoslavlja!

A ne menja se zato jer je današnje “suočavanje sa duhovnim izazovima“ istovetno davnašnjim!

I pošto baš večitost duhovne suštine Pravoslavlja i jeste Njegova božanska snaga – postavlja se logično pitanje da li je Sabor diskutovao ne samo oko nepotrebne, pa čak i jeretičke promene “ustrojstva“ Crkve – nego i o još jeretičkijoj promeni suštine Pravoslavlja?

Iako se ne zna odgovor na ovo pitanje, ostaje ipak činjenica nad kojom se mora zamisliti – da je u odnosu na Suštinu Pravoslavlja u Saopštenju upotrebljen izraz “Misija“ koji je prevashodno Vatikanova formulacija?!?

I zaista, uopštena formulacija zaključka navodi čak na logično pitanje da li je SA Sabor uopšte pokušao da precizira “duhovne izazove“ specifične za “naše vreme“ ili je raspravljao zapravo o restrukturi “ustrojstva“ SPC koju zastupa i nameće, pa čak i sprovodi grupa takozvanih novotaraca?

Pošto uopštena formulacija nedvosmisleno daje povod za ovakvu sumnju, ona podstiče i postojeću sumnju, pa čak i javno iznesenu optužbu, da se ne radi ni o kakvoj formalističkoj restrukturi naše Crkve već o restrukturi upravo duhovne suštine Pravoslavlja – restrukturi čije je stvarno značenje podređenje naše Svete Crkve pod “Svejeres“, kako bi to rekao Ava Justin.

Iako je uopštenost formulacija karakteristična i za sve ostale zaključke Saopštenja, o čemu će biti reči prilikom navođenja dotičnih, važno je napomenuti dve činjenice:
Prvo, uopštene formulacije karakteristične su za centralne komitete diktatorskih režima zato da bi prikrili od javnosti prave namere onih koji odlučuju o sudbini naroda. I drugo, u pravoslavnom opštenju crkvenih poslužitelja sa pastvom takve dvolične formulacije su neprihvatljive zato jer predstavljaju direktno zavaravanje, izigravanje i poniženje pastve.
Ista neprihvatljivost odnosi se i na konstataciju da je Sabor “posvetio posebnu pažnju molbi Njegove Svetosti Patrijarha“ kojom je “molio da mu se odobri povlačenje iz aktivne službe.“

Ovako uopšteno formulisana “potvrda“ postojanja patrijarhove molbe ne samo da je upravo potvrda sumnje uskomešane javnosti da ta Njegova molba zaista nije verodostojna, već na protiv, čak i produbljuje sumnju koju je iznela Dobrila Bošnjaković da je Njegova Svetost patrijarh Pavle ustvari zatvorenik na VMA i da su iz kontaka sa Patrijarhom isključeni ne samo vernici nego i većina vladika! (Dobrila Bošnjaković, “Pismo za sve novinare u Srbiji“, Pariz 14.11.2008. PravoslavljeDanas)

Pitanja koja je postavila pomenuta vernica, zašto uz Patrijarha nisu monasi nego isključivo osoblje VMA, zašto nije dozvoljena poseta i onih vladika koji ne spadaju u uži krug probranih, i najzad, zašto se komuniciranje sa Njegovom Svetošću svelo takoreći isključivo na mitropolita Amfilohija (Isto) – zaista postaju vrlo aktuelna baš zbog ovakve uopštene formulacije Saopštenja koja daje vrlo razložan povod sumnji da se Njegovu Svetost zaista drži izolovanim!

Jer baš zbog te izolovanosti “narod veruje da“ Njegova Svetost Patrijarh “ne zna ništa o zbivanjima koja se odvijaju oko njega i njegovog trona“ i da “ne može da spozna licemerstvo“ činjenice da je “mitropolit Amfilohije dobio priliku da i dalje “zamenički“ upravlja Crkvom, verom i verujućim“, i da čak “i ako može“ da prepozna licemerstvo, Njegova Svbetost Patrijarh “ne može da mu se odupre“! (“Budite ljudi!“ Svetosavka, Subota, 15. novembra 2008.)

U Saopštenju se dalje tvrdi da uprkos Njegovoj molbi “Sabor je umolio Svjatjejšeg Patrijarha da ostane na čelu Srpske Pravoslavne Crkve“. Naravno, bilo bi vrlo hrišćanski i propisno da je Sabor tako postupio – ali… da li je zaista tako postupio? Jer… baš to je opravdana sumnja pastve i javnosti – da li su komunikacije sa Njegovom Svetošću pod kontrolom? Jer baš to je prouzrokovala sumnju ne samo da li nam je sve rečeno – na šta pastva ima pravo da zna – već i da su uopštena objašnjenja o radu Sabora zapravo dvolična, uključujući i ovo objašnjenje o kontaktu sa Njegovom Svetošću Patrijarhom! Na kraju krajeva, pošto danas raspolažemo detaljnim izveštajima sa Sabora održanih čak i pre hiljadu godina zašto ne bi pastva dobila detaljne izveštaje i sa današnjeih sabora?
Zašto se uopštenim formulacijama produbljuje zbunjenost vernika? Iz te zbunjenosti narasta sve dublje nepoverenje, pa čak i sve dublje nepoštovanje – jer takvim uopštenim formulacijama je zaista teško poverovati – pogotovo što su po svom stilu i sadržini istovetne “saopštenjima“ iz doba titoističke diktature – praksa koju je nastavio i današnji petokolanški politički režim – a prema kojoj je narod sve odbojniji jer mu je sve jasnije da to nije pošteno opštenje!

U Saopštenju nam se kaže da je “veoma ozbiljna pažnja posvećena crkvenoj prosveti i školstvu, školskoj i parohijskoj katihizaciji dece i omladine, kako u zemlji tako i u rasejanju“.

Danas, kada je na osnovu dokumentovanih izjava i postupaka novotarskih uzurpatora unutar naše Crkve očigledno da je Crkva u velikoj meri žrtva pogrešnog teološkog obrazovanja čitavih generacija novijih crkvenih poslužitelja – prethodnu formulaciju će i pastva i javnost shvatiti za dvolično prikrivanje istine i to kao prikrivanje istine na udbaški način nastao u vremenima Patrijarha Germana – jer je baš po pitanju očevidne neispravnosti bogoslovskog i teološkog obrazovanja pastva zahtevala i zahteva pošten odgovor.

Zašto?
Zato što su i pošteni teološki satručnjaci, i pošteno sveštenstvo, i ogromna većina pastve, uključujući čak i laike – shvatili da je u pitanju izneveravanje Pravoslavlja.

Ovako kako je uopšteno formulisano u Saopštenju… ne samo da traženi odgovor nije dobijen već je produbljeno uverenje da se nastavlja sa sakrivanjem Istine. I zaista, svaki sledeći deo Saopštenja potvrđuje pomenutu dvoličnost:

“Sabor je, odgovorno i analitički, razmatrao stanje na Kosovu i Metohiji, kao i nagomilane probleme u životu Eparhije raško-prizrenske, pokazujući brigu Crkve za njen verni narod i svetinje na Kosovu i Metohiji.“

Šta znači “odgovorno i analitički“?
Osim što je takoreći istovetna fraza upotrebljena i u Saopštenju sa prolećnog majskog Sabora, zar “odgovorno i analitički“ ne znači zapravo pokušaj opovrgavanja pravednosti optužbi da SA Sinod ne postupa odgovorno u odnosu na Kosovo?

Jer… nisu se “nagomilali problemi“ u “životu Eparhije raško-prizrenske“ – “problemi“ su se “nagomilali“ u SA Sinodu!

Zaveden uzurpacijom novotaraca i dodvoravanjem ekumenizmu, Vatikanu i petokolonaškom političkom režimu u zemlji SA Sinod sabotira Vladiku Artemija da obavlja svoj sveti posao u njegovoj eparhiji.

Iako Kosovo jeste državni, politički i nacionalni problem, Kosovo je pre svega i iznad svega sveti problem jer je simbol odbrane ne samo srpskih svetinja već i bedem Moći Pravoslavnog Duha i Pravoslavne Suštine.

I to je baš ono što vladika Artemije brani.
Prema tome, formulacija Saopštenja da je otimačina Kosova nekakvo “stanje“ – jeste direktno skrnavljenje! A to skrnavljenje potvrđuje se i sledećim objašnjenjem datim u Saopštenju:

“Saborski oci su sa velikom brigom i staranjem razrešili sve nesporazume po pitanju obnove svetinja na Kosovu i Metohiji. Umolili Episkopa raško-prizrenskog Artemija da ih u što kraćem roku primi i stavi u tu funkciju.“

Koji su to “svi nesporazumi“ – “razrešeni sa velikom brigom“?
Koja su to “razrešenja“ koja je vladika Artemije “umoljen da ih u što kraćem roku primi i stavi u funkciju“?

Vladika Artemije je razrešio “sve nesporazume“ u svojoj eparhiji! I pošto ih je “razrešio“ na jedini način kakav dolkuje jednom poslužitelju stvarne pravoslavne i stvarne svetosavske i stvarne srpske crkve – i pošto je njegovo pravo isključivo da “razrešava“ probleme u svojoj eparhiji – da li je Sabor aminovao novotarsko sabotiranje Vladike Artemija od strane SA Sinoda i naredio mu da se pokori i da te sabotaže “u što kraćem roku primi i stavi u funkciju“ – ili je vladiki Artemiju dao odrešene ruke da na Kosovu nastavi pravoslavnu “Misiju“ SPC?

Iz sledeće dvoličnosti Saopštenja očigledno je da vladiki Artemiju nije dato vladičansko pravo koje mu pripada:

“Istovremeno su oci Svetog Arhijerejskog Sabora potvrdili sve ranije odluke svetog Sinoda vezane za upravu i bratstvo manastira Visoki Dečani, uz uvažavanje kanonskih nadležnosti Episkopa Artemija.“

Ponovo je uopštenost formulacije, najblaže rečeno zbunjujuća!
Kao i u Saopštenju sa prolećnog majskog Sabora, iz “uvažavanja kanonskih nadležnosti Episkopa Artemija“ moglo bi da se shvati da se Sabor saglasio sa smenjivanjem vikarnog vladike Teodosija, sa kažnjavanjem nasilja dečanskih monaha, sa prestankom korišćenja Dečanske Svetinje za dodvoravanje petokolonaškom režimu Srbije i albanskim otimačima srpskog Kosova, pa čak i saglasnost da se obnova Srpskih Svetinja oduzme iz ruku onih koji uz zdušnu saglasnost SA Sinoda takozvanom “obnovom“ ustvari nastavljaju da ih ruše…

Međutim, iz prvog dela ovog istog pasusa, da su “oci Svetog Arhijerejskog Sabora potvrdili sve ranije odluke svetog Sinoda vezane za upravu i bratstvo manastira Visoki Dečani“ proizilazi da uprkos svim diskusijama, pa čak i povišenim krvnim pritiscima na Saboru, uzurpirani SA Sinod nastavlja sa svojom saboterskom i dodvorivačkom politikom – jer je “Sabor potvrdio“ – navodno – “sve ranije odluke SA Sinoda“!

“Sve ranije odluke Sinoda o upravi bratstva manastira Visoki Dečani su donete protivno kanonskoj nadležnosti Episkopa Artemija. Sada Sabor potvrđuje protivzakonite odluke Sinoda “uz uvažavanje kanonske nadležnosti Episkopa Artemija“ Ko je ovde lud? Sinod ili Sabor?“ (Izvor: Ihtus.us)

Pošto je očigledno da se SA Sinod u ovakvom sastavu bavi isključivo politikom koja nema nikakve veze sa Crkvom – jasno je da se ustvari pod okriljem SA Sinoda nastavlja antipravoslavna uzurpacija SPC!

Zato se postavlja pitanje da li je svemoguća Kontrola nad SA Sinodom u ovakvom sastavu uopšte dozvolila učesnicima Sabora da postave na dnevni red presudna pitanja – da li rok od maksimalno dve godine namesnog staranja važi i za “zamenjivanje“ Njegove Svetosti Patrijarha od strane mitropolita Amfilohija; da li isti propis od maksimalno dve godine važi i za članove Svetog Sinoda; i da li je članom 62 Ustava SPC zaista moguća njihova politička vlast za vjeki navek?

Jer… rok namesnog staranja je baš zato vremenski ograničen da bi se sprečilo da se primenjivan u dužem vremenskom periodu ne pretvori u kontrolu i uzurpaciju.

Dvoličnošću uopštenih formulacija odiše i obrazloženje odnosa i saradnje sa “pomesnim Pravoslavnim crkvama“ što je navodno bio “predmet dužne pažnje i brige Sabora, kao i odnosi i dijalog sa drugim Crkvama i verskim zajednicama.“ Dvoličnost je pogotovo došla do izražaja u konstataciji da je “Sabor sa dužnim poštovanjem saslušao izveštaj i poruku o nedavno održanom susretu poglavara svih pravoslavnih crkava održanom u Fanaru od 10. do 12. oktobra 2008. godine.“

“Saslušao izveštaj“ – ne znači ništa!
“Papina poseta Fanaru i Arhepiskopova poseta Vatikanu nisu bili u skladu sa običajima pravoslavne eklesiologije! U Fanaru je Papa primljen kao da je kanonski vladika Rima. Tokom službe, Papa je oslovljavan od strane Vaseljenskog Patrijarha pozdravom „blagosloven da je onaj koji dolazi u ime Gospodnje“ kao da je Papa Gospod Hristos. Papa je blagosiljao skup i pominjan je kao „najsvetiji“ i „Njegovo Preosveštenstvo Rimski Vladika“.“ (Saopštenje Zajednice Svete Gore, od strane predstavnika svih predstojatelja zajedničke Skupštine dvadeset Svetih Manastira Svete Gore Atonske, povodom nedavnih poseta Pape Fanaru (Konstantinopolj) i Njegovog Preosveštenstva Arhiepiskopa Vatikanu, Kareja, 30.12.2006.)

Zar Fanar nije “Suočavanje“ sa pokušajem omalovaženja Duhovne Suštine Pravoslavlja i shodno tome pokušaj direktnog nametanja promene “ustrojstva i misije Srpske pravoslavne Crkve“?

A Sabor je to sa “dužnom pažnjom saslušao“ – šta znači to?
I najzad, kao i u Saopštenju sa prolećnog majskog Sabora, u Saopštenju se kaže da je s jedne strane Sabor “iznenađen ponašanjem pojedinih, elektronskih i pisanih medija po pitanju pomenute molbe Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog, g. Pavla“, a da sa druge strane Sabor “zahvaljuje onim medijima koji su na objektivan način obaveštavali javnost o njegovom radu“.

Dobar deo elektronskih medija je zaista nezavistan i slobodno iznosi svoje mišljenje na dostojanstven i dokumentovan način. Najveći deo pisanih medija je pod kontrolom, ne samo direktnom partijsko režimskom nego i crkvenom – korišćenjem podmetnutih poslušnih propagatora koji preplavljuju medije pod vidom nekakvih profesionalnih verskih analitičara. To preplavljivanje bio je smišljeni pokušaj da se sakrije ukazivanje na suštinske probleme pa je baš zato Sabor “iznenađen“ samo “ponašanjem“ u odnosu na “pomenute molbe Njegove Svetosti Patrijarha“ što zapravo nije uopšte dominiralo pritužbama i optužbama slobodnog pisanja u periodu od prolećnog do ovog Sabora!

Zato i jeste logično da se pisac ovog dvoličnog Saopštenja zahvaljuje ustvari samo poslušnima – zapravo isključivo podmetnutim propagatorima kojima je umišljeno preplavljen medijski prostor!

Pošto se pisac ovog dvoličnog Saopštenja izražava isključivo politički – to znači da takođe i misli isključivo politički. Prema tome, jedan od prvih komentara na Saopštenje – “Ko je ovde lud? Sinod ili Sabor?“ (Izvor: Ihtus.us) – žao mi je da kažem, ali nije tačan – jer je očigledno da je SA Sinod pod Političkom Kontrolom. Ta Politička Kontrola uopšte ne haje niti za ono što su zahtevali pošteni učesnici Sabora, niti za ono što zajtevaju pošteni elektronski i pisani mediji, niti za ono što zahtevaju svi oni pošteni vernici i sveštenstvo koji se organizovano ili pojedinačno bore za Istinu Pravoslavlja.

Kao što je napisala jedna vernica, kada je u Patrijaršiji tražila da je primi Njegova Svetost Patrijarh, osećala se u Patrijaršiji kao da joj je rečeno “hej, mala“, ko si ti da se sastaješ sa Patrijarhom! (Dobrila Bošnjaković, “Pismo za sve novinare u Srbiji“, Pariz 14.11.2008. PravoslavljeDanas)

A baš takav ton – ton vratara Udbine Glavnjače jeste ton kojim Kontrola nad SA Sinodom tretira ne samo Sabor nego i SPC. I što je najtragičnije… ta Kontrola tako tretira i Pravoslavlje.

To bolje od svega dokazuje zaključak Saopštenja:

“Svoj punoći Srpske pravoslavne crkve i svim ljudima dobre volje Svešteni sabor upućuje poruku mira i ljubavi. Punoća srpske pravoslavne punoće je Svetosavska punoća.“ (Izvor: SPC.RS, 15. novembar 2008. 11:50)

Mnogo nakaradnog je očigledno u ovom kratkom pasusu:
Pisac ili pisci Obaveštenja nemaju pojma o pravoslavnoj terminologiji. Izraz “punoća“ upotrebio bi samo neko ko je upravo prisiljen da piše o Pravoslavlju! Prisiljen jer očigledno ne samo da nema pojma o pravoslavnoj verskoj terminologiji, nego nema čak ni poštovanja prema ičemu verskom jer očito nema u sebi Verovanje koje bi mogao da iskaže pravim rečima pa je zgrabio prvi zgodan termin koji mu je pao na pamet… a ta poslednja rečenica je jedina koja se – navodno – odnosi na Svetosavlje…

Ali zato ekumenistički termin “ljudi dobre volje“, baš kao i prvenstveno vatikanski termin “misija“ nekako isuviše mirišu na omiljene termine navodno pravoslavnog australijskog nadbiskupa.
Neka nam je alal…

Ne daj svakome da bude pastir

„Zato Srbine, znaj ovo i zapamti i hodi mudro kao i oci tvoji. Ne daj svakome da bude pastir. A kad dobre pastire imaš to je nebeski dar veći od celoga sveta. Poštuj dobre sveštenike svoje kao dete roditelje svoje, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.“ (Sveti vladika Nikolaj)

“Ko je ovde lud?

Dvoličnost Saopštenja nije samo odgovor na pitanje zašto je SPC izgubila poverenje i poštovanje – dvoličnost i pogubna ispraznost Saopštenja dokaz su tragične uzurpacije SPC – zato Saopštenje ne govori pravoslavnim jezikom!

Ova tragična činjenica morala bi da ujedini sve poštene Pravoslavce u Otadžbini i Izbeglištvu da shvate da su suočeni sa preživljavanjem Pravoslavlja kao takvog i da zato moraju da se svim duhovnim i intelektualnim snagama založe da spreče uzurpaciju Svetosavlja jer to znači sprečiti likvidaciju Pravoslavlja.

Časlav M. Damjanović