Вести

Ako smo se negde izgubili, oni koji nas čekaju, koji nas traže put naše izgubljenosti ne znaju, ali ga zato znamo mi koji smo za njih izgubljeni.

Z.D. 15.10.2008

+++

Kada se ponovo sa njima sretnemo najlakše je uzburkane emocije, strahove, razočarenja, umiriti iskrenim odgovorom, gde smo bili i zašto smo se izgubili.

Možda nas oni tad neće razumeti, ali istina će ostati razumna.

Tako i kada nešto pišemo i pričamo možemo doživeti da se u tome izgubimo, da oni koji čitaju ili koji nas slušaju ne znaju zašto smo se izgubili. Naše gubljenje vide sprem svoje mogućnosti, ili prema rečima koje smo pred njih izneli.

Komentar na tekst „Plamenim duhom da služiš Gospodu“, od strane g. Janka Bojića govori o rečitosti i kulturi imenovanog gospodina. Govori o prilici koju je imao da vidi, upozna, okusi, ispljune. Njegov komentar govori dosta o njemu samom. Ako vas ceni cenom pristojnosti će uzvrtiti. Ako vas ne ceni kusurom nepristojnosti iz trgovine će izaći.

Svojim komentarom, na citirani tekst, dao je (između redova, a i u redovima) objašnjenje zašto se njegova ličnost, tačnije duša, tačnije srce, odlučilo da „tvrdim“ rečnikom piše o onima koji se žuljaju na toj tvrdini.

Da li je g. Bojić u pravu sa svojom tvrdnjom da ima zašto i da sumlja u one za koje mekost svog rečnika ne da, ili ne, to sada nije u prvom planu. U prvom planu je način na koji je g. Bojić prokomentarisao tekst u kome se našlo i njegovo ime (napred citiran tekst).

Taj način govori o jednoj pismenosti, razložnosti samog autora. Čak u svom komentaru nije prevideo da se dotakne objašnjenja zašto se možda udaljava od teme teksta koji komentariše, pa tako navodi paralelu, ili spajajuću liniju između onih koje je imenovao u svom tekstu (komentaru).

To pokazuje da je g. Bojić vodio računa o svemu onome što je pisao i o onome što ga je u pisanje odvelo (a to je želja da napiše komentar na citiran tekst).

Ja kao autor teksta „Plamenim duhom da služiš Gospodu“, ovim putem se zahvaljujem g. Bojiću na komentaru koji je poslao na moj tekst, i zahvaljujem mu se što mi je pružena prilika da upoznam i drugu stranu njegovog stila pisanja i izražavanja, iznad svega što je pokazao da „reži“ kad mora i „tepa“ kad treba.

Bilo bi lepo, uz to iznad svega korisno, u ovom mutnom srpskom vremenu, kada se ne zna ko laže, ko govori istinu, kada se ne zna ko je patrijota a ko izdajnik, kada se ne zna ko je vernik a ko antivernik…kada se ne zna kome verovati a od koga pobeći, da svi pokažemo priču svoje ličnosti „zašto smo se izgubili“.

Bilo bi lepo, uz to iznad svega korisno, da svi nosimo spremnost da podnesemo „pljuvanje“ i prihvatimo da ne moraju svi da nas vide onako kako sami želimo sebe u ogledalu da vidimo.
Iznad svega bi za opstanak srpske nacionalnosti, srpskog pravoslavlja, bilo potrebno da niko nikoga ne optužuje bez originalnih dokaza koje će priložiti uz svoju optužbu. Da niko ne sudi masi zato što mrzi pojedinca, zato što optužuje pojedinca.

Masa se povede. U toj masi postoje i iskreni i neiskreni, i iskusni i neiskusni, i učeni i blaženi.
U toj masi ima onih koji iskreno veruju da čine dobro što su tu i sa takvim. Ne zato što veruju u svoju ambiciju, u svoju pamet, u retoriku onih koji su ih poveli, već zato što veruju u svoje srce koje ih je za tom masom povelo.

Srcu niko ne može da sudi. Ako je zdravo onda je iskreno, ako je bolesno onda mu se odbija na bolest.

Koristim ovu priliku da kažem onima koji čitaju ovaj sajt NOVINAR.de, onima koji ga za svoje tekstove koriste, i onima koji ga prate i kontrolišu, da ne sabiraju jabuke i kruške, jer to i u matematici ne može da se sabere, a ako se takvim računom ne služe, onda da ne veruju u račun onih koji sabiraju jabuke i kruške.

Da li je urednik NOVINAR.de špijun ili ne, ostavimo tu glavobolju njemu i obavezu onima koji se bave špijunima.

Da li mi koji pišemo i pisano na taj sajt šaljemo lažno klevetamo, udbaški crkvu i sve što je srpsko, progonimo, neka pokaže istina koja jednom mora doći. Svako je odgovoran za ono što je napisao, rekao, uradio.

Vladike izlaze sa svojim rečnikom i on predstavlja njih i njihov način da odbrane sebe i ono što rade.

Političari izlaze sa svojim rečnikom i on predstavlja njih i njihov način da odbrane sebe i ono što rade.

Narod koji piše izlazi sa rečnikom onakvim kako može sebi da dozvoli kroz način na koji je uspeo da sagleda, dokuči…a verujte tolikim narodnim glavama je jako teško da shvate ko laže a ko govori istinu, ko je Srbin a ko anti Srbin, ko je vernik a ko protivnik vere.

Bilo bi lepo kada episkop Atanasije ne bi tako oštro sudio, govorio, o svemu onome što iz naroda dolazi, a njemu se ne dopada. Kada bi mesto te oštrine koja još više narod buni, razljućuje, pokušao da shvati narod, pokušao sa čvrstom ISTINOM da izađe pred narod i narodu kaže zašto mu uzimaju LITURGIJU, zašto se dotiču i zareza u toj Liturgiji, a ne većih stvari.

I da li će iko od verskih reformatora, analitičara, shvatiti da nemaju pravo da diraju narodu ono što mu je ostalo od Svetog Save, ostalo od praotaca?

Da li će iko od njih shvatiti da manastirske crkve, mirjanske crkve, tamo gde se služi Liturgija (na koju narod odlazi) nisu u vlasništvu nikoga od onih koji nose na sebi crnu rizu, bez obzira koji čin uz nju nose…da su te svetinje zadužbine naše prošlosti, pravljene i ostavljene samo za svetosavlje, samo za narod.

Svi oltari današnjih srpskih svetinja, kako oni iz prošlosti, tako i ovi koji su podizani u zadnjoj deceniji, pripadaju samo svetosavskoj veri…osveštani su Liturgijom za koju se narod bori, onom koju današnji nosioci crne rize menjaju.

Narod samo BRANI I ČUVA ono što je njegovo, ono što je njega radi i podignuto.

Ako narod to brani, to ne znači da je narod antisrpski, antiverski okrenut protiv svoje SVETE nacionalnosti i svoje SVETE vere (a svete su jer se i za jedno i za drugo prolilo mnogo krvi, prolilo najteže dečije krvi) i kao takav služi nekim i nečijim špijunskim mašinama.

To ne znači da narod mrzi one o kojima priča, piše. Da narod blati one o kojima priča, piše.
Ne, to ne znači to. To samo znači da narod ISKRENO ISKAZUJE GDE MU JE RANA KOJU MU PRAVITE.

Niko nikoga ne može ni da unizi, ni da uzvisi. To možemo samo mi sami da uradimo svojim delima, ili svojim nedelima.

I neka se današnji revnitelji, oni koji o nama sude, ne ljute što i mi njih vidimo, onako kako „vide“ i oni nas.

Istina, ko je kakav, videće se na kraju. Na kraju će se znati ko je bio patriota, vernik, da li oni koji su se borili da im se ne otme, ili oni koji su se borili da otmu.

Da, i svima vama, pa tako i sebi upućujem ovu rečenicu KO JE KO REĆI ĆE POBEDA, DA LI ONIH KOJI SU ČUVALI ILI ONIH KOJI SU OTELI.

Svako ko u meni vidi, tačnije u mojim tekstovima, vidi špijuna, nevernika, nacionalnog neprijatelja, „pljuvača“ državnika, ili nosioca mantija, može da mi „pljune“, ne u lice, već pod prozor mog života…jer moje biće ne zna mnogo, ali zna šta je PATRIOTIZAM (u njemu Srbija), šta je LjUDSKOST (prema svakom ko nije Srbin), šta je VERA (prema jedinom Bogu, i svim Svetim), šta je ODGOVORNOST PREMA POKOLENJIMA…moje biće jedino zna da borcima koji su se borili da mi danas imamo ovo što lako kockamo DUGUJEMO dokaz BORBE da nismo svi kockari.

Kakvi god da su u nedelu oni koji na sebi nose crnu rizu, ja ih „pljuvati“ neću (u njima ću uvek ceniti trenutak kada su rizu na sebe primali), ali komentarisati hoću. Kakvi će moji komentari biti, to će zavisiti od onog što moje oči vide i moje oči čuju.

Ali znajmo i to…dok se mi MRZIMO svet RADI svoje…radi za sebe i PROTIV NAS.

Neka nam istina Boga bude zajednički cilj, tada neće biti ni „pljuvača“, ni „ispljuvanih“…tad neće biti ni belih, ni crnih…tad ćemo svi biti stvorenja stvorena od Boga, sa pravom na život…

Z.D. 15.10.2008