logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    710 пута прочитано    Датум: 14.10.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Poruka:„Kao što dim iščezava-tako da iščeznu svi protivnici Hrista!“ Ep.Atanasije Jevtić, verski analitičar Živica Tucić i svi drugi koji spadaju u kategoriju predstavnika vere i verskog znanja,

Z.D. 13.10.2008

+++

a smatraju da se nalaze na listu prozvanih, „pljuvanih“, optuženih, iz svog ugla pravednosti neka se drže Hristovog rečnika, Hristovih dela, Hristovog života, neka se drže molitve koja je jedino „oruđe“ u njihovom „zanatu“ i neka u svojoj smirenosti (koju u svom pozivu i svom činu moraju da imaju) sačekaju da pravoslavna reka sama iz sebe izbaci prljavštinu (da li ćemo to biti mi ili oni neka to pokaže snaga njihove molitve).

Ep. Atanasije Jevtić zamera uredniku NOVINAR.de i tekstovima koji se nalaze na tim stranicama, tačnije, kako vladika kaže lažima, koje piše NOVINAR.de.

Svako ima pravo da iskaže da li se sa nečim slaže ili ne, pa tako i ep. Atanasije. Ali jedno se mora razjasniti. Reči se ne mogu tek tako drobiti i udrobljene koristiti. I pred sudom ako se koriste udrobljene reči, zakon pravnog rečnika brzo će progutati onog ko udrobljeno priča, tačnije presudiće se na štetu njegovu.

NOVINAR.de ne piše, već se na njegovim stranicama nalaze tekstovi koje drugi pišu i NOVINAR-u.de šalju.
Urednik NOVINAR.de s vremena na vreme priloži svoj tekst ili svoj komentar. Prednost onog što se piše i što NOVINAR.de objavljuje imaju građani, kako Srbije, tako i dijaspore.

Da li je urednik NOVINAR.de špijun ili lažno optuženi špijun sa nama koji pišemo nema nikakve veze. Ako je „ON“ špijun, nismo špijuni (ili bar nismo svi) mi koji pišemo.

Pero u ruke uzimamo terani nezadovoljstvom, razočarenjem, nacionalnom satanizacijom…a veliki broj nas koji pišemo pero uzimamo terani nacionalnim i ljudskim ponosom. Tim ponosom ne pokazujemo da smo špijuni stranih država, po najmanje plaćenici njihovi, već tim ponosom pokazujemo da imamo svest i smelost da branimo svoju državu i svoju veru. Pokazujemo da nismo izgubili odgovornost koju svaki građanin ima prema svojoj državi, svaki vernik prema svojoj veri, svaki roditelj prema svojoj deci.

To što ep. Atanasije (urednika) NOVINAR.de optužuje da je strani špijun neće uticati na nas da i dalje nastavimo sa pisanjem i svoje napisano šaljemo UPAVO uredniku koji je optužen za špijunažu.

Ep. Atanasije zaboravlja da smo mi koji pišemo formirane ličnosti. Da se mi upravo i oglašavamo da bi pokazali formiranost svoje ličnosti i znanje da smo dokučili šta nam spremaju neki naši političari i neki naši verski političari. Svojim oglašavanjem pokazujemo da smo prerasli period kada se smatra da se jede sve što leti, i da kao takvi nećemo „progutati“ osudu na račun urednika NOVINAR.de.

Sajt NOVINAR.de koristimo da bi iskazali ono sa čim se ne slažemo. Pišemo ne iz dokolice da negde utrošimo vreme i u toj dokolici napadamo neosnovano nikoga, već pišemo da sačuvamo napadnutu nacionalnost i kroz to napadnutu pravoslavnu veru.

Kada uzmemo „pero“ u ruke i posvetimo se temi o kojoj želimo da pišemo, u tom trenutku ne razmišljamo da li je urednik NOVINAR.de špijun ili patriota. Ne razmišljamo ni kakvo je odelo (u tom trenutku) obukao na sebe. Ne razmišljamo da li je očešljan, umiven, nahranjen, ili je zapušten i neuhranjen. Razmišljamo samo o problemu koji je pred nama i o tome da se naša reč „čuje“ i u Srbiji i u dijaspori. Ta želja da se „čujemo“ nije produkt naše sujete, već poziv svim Srbima da se podignu, ujedine i odbrane ono bez čega nećemo moći da postojimo. Pa ako i neuspemo da odbranimo (ne daj Bože) bar ćemo znati da smo uspravni pokošeni, da nas nisu pokosili udarcem noge u zadnjicu (izvinjavam se zbog ovog primera, ali drugi nemam, možda i postoji ali ga ja u ovom trenutku ne znam).

Ep. Atanasije optužuje NOVINAR.de da je pljuvaonica svega što je u srpskoj Crkvi, da objavljuje sve i svašta, da ga opslužuju nekvalitetni ljudi.

Ako ep. Atanasije sam kaže da je NOVINAR.de „pljuvaonica svega što je u srpskoj Crkvi“, znači on sam potvrđuje da u srpskoj Crkvi ima svega i svačega. Zašto se onda ljuti što narod o tome piše?

Ep. Atanasije se ljuti što nečiji rečnik nije primeren kulturi pisanja. Tu ću se složiti sa njim, jer i meni smeta nečija nekultura u pisanju, isto kao što me boli i njegova nekultura u govoru.

Bio je trenutak kada je i moje biće postavilo pitanje uredniku NOVINAR.de zašto se sve objavljuje. Dao mi je odgovor da želi da ispoštuje svačiju ličnost koja se iskazala kroz napisano. Njegov odgovor je imao jačinu iskrenosti (a da li je bilo suprotno meni to nije bilo važno, važniji su mi problemi koje kao nacija imamo da bi se izvukli iz živog blata u koje smo gurnuti) i za mene je to dovoljno.

Primedbu da nešto ne treba da stoji na njegovom sajtu, da je to u takvom načinu kako je poslato zasmetalo mnogima (ne zbog špijunaže, ili razbijanja Crkve, države, već sadržaja bljutave nepristojnosti), urednik NOVINAR.de je prihvatio primedbu i to stavio pod šifru. Time je znači potvrdio da nije neprikosloveni „vlasnik“ NOVINAR.de, i da je tu zbog prava na slobodu izražavanja svih nas, kako talentovanih tako i antitalentovanih, kako pismenih tako i nepismenih, kako kulturnih tako i nekulturnih.

Bilo bi lepo kada bi se i predstavnici Crkve ponašali poput urednika NOVINAR.de (a oni su najobavezniji da se tako ponašaju), kada bi uvažavali naše primedbe i kada se ne bi postavili kao neprikosloveni vladaoci i Neba i Zemlje.
Tužno je to što ep. Atanasije ne čuje glas svog naroda, a čuje glas Hrvatskog naroda. Što ne uvažava glas svog naroda, a uvažava glas Hrvatskog naroda.

To što se Hrvati smeju nama Srbima, ja ne doživljavam lično. Iako se oni smeju celoj srpskoj naciji, ja to opet ne doživljavam lično. Niti me to boli, niti se osećam nelagodno i bezvredno zbog njihovog smejanja. Kroz to generalno smejanje srpskoj naciji, oni se ne smeju srpskom narodu, već se smeju i ismevaju SRBE koji predstavljaju SRBIJU, u toj SRBIJI PREDSTAVLjAJU državu i pravoslavnu veru.

Ako ikome treba da bude nelagodno zbog tog Hrvatskog smejanja, to onda treba da bude nelagodno političarima koji vode državne interese i episkopima koji vode crkvene interese. Narod je samo tu podčinjen element i jednima i drugima.
Kao što se čovek ne ogleda na ramu ogledala, već u ogledalu, tako se ni kvalitet Srbije ne ogleda na narodu već u onima koji odlučuju o državi i narodu.

Pa i taj ismejani srpski narod zna da hrvatski narod nije USTAŠA ili STEPINAC, zna se da su Ustaše produkt hrvatske vlasti, a Stepinac produkt hrvatske Crkve. I ovako ismejani znamo da je i hrvatski narod, isto kao i srpski, isto kao i bilo koji drugi narod, samo marioneta u rukama onih koji državu predstavljaju.

Pitam se zašto ep. Atanasije kao učen čovek, posvećen Bogu, znači ljubavi prema čoveku, prema čovekovoj reči, u tom hrvatskom smejanju nije video onu lepšu stranu? Ta lepša strana govori da smo mi, ovako ismejani, opet iznad onih koji nas ismevaju. Kako?

Istinito. Nas hrvatski narod doživljava kao komedijaše, lakrdijaše. Znači mi na njih delujemo uveseljavajuće. I drobro je da je tako. Ne pamte nas po zlu.

Mi hrvatski narod doživljavamo kao opasnost, kao genocid, kao logore, kao smrt. Znači oni na nas deluju kao signal za opasnost. Za hrvatski narod nije dobro što je tako. Nije dobro što ih jedan narod pamti po zlu.
I dalje se pitam zašto ep. Atanasije nije video bitnu razliku između smejača i ismejanog? Zašto je tu bitnu razliku između smejača i ismejanog pogazio, podcenio i sam svoj narod stavio ispod onih koji nikada nisu bili dobro za nas, jer nisu imali dobro ni za svoju savest?

Ne verujem da o toj razlici ep. Atanasije ništa ne zna. Sam on je nekada stavljao anatemu, kletvu na taj narod. Te njegove kletve i anateme mnogi od nas nismo odobravali, mnogi od nas smo smatrali da ceo hrvatski narod nije kriv za ono što je pokrenuta hrvatska lavina učinila.

Ep. Atanasije bez ustezanja urednika NOVINAR.de optužuje da je špijun, pljuvaonica svega što je u srpskoj Crkvi. Zaboravio je da je „alat“ u rukama njegovog „zanata“ Gospodnja reč „…sakri golotinju brata svog“…

Pošto su Gospodnje reči „alat“ u rukama svih predstavnika vere, pa tako i ep. Atanasija, od ep. Atanasija se očekivalo (to duguje i Bogu i narodu pred kojim je on učitelj Božijih reči) da sedne u avion i odleti do Nemačke, pronađe „zalutalog“ urednika, prione sa njim zajedno na kolena pred ikonom Gospodnjom i umoli od Gospoda milost da se njegov brat istrgne iz demonskih ruku (špijunske službe). Očekivalo se da ep. Atanasije ne ipsravi kolena dokle god svojom molitvom ne „omekša“ srce Gospoda da ovom grešnom, palom čoveku oprosti i da ga iz slepila izvadi.

Ep. Atanasije nije neko ko nema sredstva da putuje, on ne pripada običnom srpskom čoveku koji jedva putuje po svojoj Srbiji, a ne van Srbije. Ep. Atanasije ne pripada materijalnoj slici srpskog naroda, a to je nemanje, on pripada materijalnoj slici pravoslavnih predstavnika, a to je imanje. Episkop nije trebao u taj put da uloži borbu da dođe do novca za isti, već je trebao samo da uloži svoju obavezu pred Bogom da će misionariti i ljudska bića od propasti spašavati.
Mesto misionarenja i obaveze da palo biće od palosti sačuva, ep. Atanasije je još dodao vodenični kamen oko vrata „palog“ urednika NOVINAR.de.

Sada se postavlja pitanje ko je, u stvari, ovde u službi engleske i nemačke obaveštajne misije. Da li urednik NOVINAR.de (koji je optužen da je šijun) ili ep. Atanasije (koji ga je svojom osudom gurnuo u tu špijunsku službu)?
Ponovo se pitam šta se desilo sa ep. Atanasijem Jevtićem? Gde je nestao taj stameni, srpski episkop? Ko je čovek koji danas prestavlja lik i delo ep. Atanasija Jeftića?

Zašto sa takvim pogrdama priča o svom narodu, o svima nama koji se oglasimo i postavimo onako kako je i on sam nekada svojim oglašavanjem branio i srpsku nacionalnost i srpsku pravoslavnu veru? Sam je nekada iznosio sve ono što ga je žuljalo u srpskoj cipeli. I onda je srpski narod stajao uz njega i njegovu borbu, kako na nacionalnom polju, tako i na verskom polju. Narod je i dalje ostao na svom mestu odbrane, narod nije otišao ni od njega ni od granice koja državu štiti od nesrba, veru od nevere. Ep. Atanasije je sam otišao od svog naroda, otišao od svoje borbe i svojih reči.

Narod sa granice odbrane ne viče za ep. Atanasijem da bi ga ispljuvao, i tu viku pljuvanja čuli oni koji Srbiji i pravoslavnoj veri ne žele dug vek, pa se tako obruše i na njega. Narod za njim ne viče sa smišljenim planom protiv njega, kao što on viče na pojedince iz naroda, pojedince iz pravoslavne vere, kao što viče na NOVINAR.de. Narod ga svojim govorom (usmenim ili pismenim) poziva da se vrati tamo gde pripada, da se vrati tamo gde je uložio sebe i svoje sazrevanje u nošenju mantije, gde je služio i Bogu i narodu.

Pa i Gospod kada je apostolima rekao „Rode neverni…“, nije to izgovorio kao osudu i tom osudom ih ostavio izložene pred neprijateljima hrišćana, već ih je nazvao „rodom nevernim“ iz ljubavi prema njima, iz bola za njima.
Narod ga proziva iz razočarenja koje je u narodu ostavio kada je od naroda otišao. Narod ga proziva jer mu je stalo do njega.

Da li je nečiji rečnik (kojim ga narod poziva) primeren kulturi govora ili ne, o tome ne može da sudi ep. Atanasije. Nema pravo na to. On sam koristi takav (neprimeran) rečnik. On je sam pokazao narodu da se može i ovako razgovarati, pisati.
Ep. Atanasije sam zna, to je i učio, kroz učenje i doktorirao, da je osnov hrišćanstva ljubi bližnjeg svog i ne osuđuj brata svog.

Kakve je sve reči koristio ep. Atanasije da osudi svog brata koji je ostao uz narod i koji je podržao narod u borbi da sačuva svoju veru i svoj nacionalni identitet (onog koga on naziva konvulzivnim duhovnikom). Zašto se onda pita kako se sad narod izražava kada je on u pitanju?

Episkop tako učen sudi iz svoje učenosti primitivnom rečniku svog naroda i time, slučajno ili namerno, zaboravlja da srpski narod više od jedne decenije živi u primitivnim uslovima koje su mu obezbedili ovi iznutra (koji „brinu“ o državi i narodu) i oni spolja (koji „edukuju“ srpski narod), i da se iz ovakvih uslova ne može očekivati sačuvana narodna svest i narodna kultura.

***

Ovaj deo ću staviti u svoj podtekst. Ove rečenice će biti lična sloboda koju pružam sebi i kojom ću se obratiti dvojici koja se nalaze u „rasejanju“.

Ovim rečenicama ću iskazati sebe i onaj deo koji me interesuje u njihovom liku. Ujedno ću dati pravo svima koji čitaju NOVINAR.de da sami procene da li je navedeni „list“ špijunska tabla na koju se iznose tekstovi špijunčića koji su u službi plaćenog špijuna, ili je NOVINAR.de „tabla“ na koju imamo pravo svi da stavimo reči svog razmišljanja.

Između mene i urednika NOVINAR.de postoje izgovorene rečenice, znači vođen živi razgovor. Nešto se ne sećam da posle tih razgovora nosim gorak ukus reči jednog plaćenog špijuna. Mnogo više mi urednik NOVINAR.de liči na „Lesija“ koji bi se vratio kući, ali ne može jer mu je put do kuće posut prahom srpskih špijuna koji taj prah seju upravo zbog toga da bi „njuh“ svih nas Srba bio onesposobljen. Da niko od nas Srba više ne nosi osećaj nacije, pravoslavlja, domaćinstva i poštenja. Sa njihovim zavaranim tragom srpskog puta (to je srpsko nacionalno biće mukom sačuvano kroz srpsku istoriju) svi treba pogubljeno da njuškamo i tim njuškanjem da se udaljimo od srpske putanje. Što se više budemo udaljavali od srpske putanje sve bliži ćemo biti zamkama koje su za nas postavljene oko Srbije i unutar Srbije, oko srpskih hramova i unutar samih hramova.

Kada je Bog odlučio da potopi zemlju dozvolio je izabranima da stvore barku, da u tu barku sklone sebe, sklone životinje i biljke. Znači Bog je dozvolio da ipak neko izađe iz tog potopa. Kada je Bog ponovo pustio „potop“ na Srbiju, dozvolio je da neko napusti taj srpski potop.

Oni koji su barkom izašli iz potopa, oni koji su kasnije izašli i iz te barke, razmnožavali su se i u ljudstvu i u delima. Niti su im sva dela razmnožena u dela, niti im se svo ljudstvo razmnožilo u ljudstvo.

Bog ih nije napao, pustio ih je da sami odluče kojim putem žele da idu. Pustio je i odgovorne da pokažu da li su odgovornost dobijenu od Boga pred Njim opravdali i zalutale spasili od lutajućeg puta. Pustio je i sve te „lutalice“ da njihova dela ostanu iza njih kao svedok istine njihovog života.

Ako se tako Bog postavio prema onima koji su izašli iz potopa i kasnije iz barke, zašto se onda ep. Atnasije tako ophodi prema onima koji su izašli iz srpskog potopa iz otadžbinske barke? Zašto su oni za episkopa strani, špijunski plaćenici? Da li on to zasigurno zna da su oni strani špijuni? Ako ima neoborive dokaze u svojim rukama, onda neka taj dokaz pošalje upravo na „tablu“ NOVINAR.de. Ako NOVINAR.de odbije da taj dokaz pokaže javnosti, onda neka se episkop ponovo oglasi i neka dokumentuje šta je poslao, i šta je urednik odbio da objavi. Neka nam dokumentuje koliko je on sam uložio truda da svog zalutalog brata spase od propasti lutanja, i da je tek posle neuspelog uloženog truda javno objavio palost brata svog. Ali da to javno nije uradio da bi brata osudio, već da bi ostaloj braći pokazao gde je opasnost i čega treba da se kolne.

Ovo nije drsko traženje dokaza o uloženom trudu od strane ep. Atanasija, ovo je opravdano traženje, jer ako je Bog pokazivao uložen trud, ljubav, praštanje i samim tim strpljenje prema palosti bića koje je iz svoje ljubavi stvorio, koliko onda tek mi ljudi (bilo da smo sa titulama ili bez titula) imamo obavezu pred Bogom da pokažemo svoj trud koji ulažemo u sebe, i koji moramo da ulažemo i između sebe.

Sam urednik NOVINAR.de na tablu svojin „novina“ stavio je tekst kojim ga ep. Atanasije optužuje da je strani špijun, znači nije prećutao ono što se ružno o njemu govori, čak se nije ni branio.

Pošto je ta osuda izašla pred nas ljude, sada očekujemo da nam i ep. Atanasije dokumentuje svoju optužbu da bi znali da li je naš „mir“ opravdano ili neopravdano „narušio“.

To duguje i ljudskoj borbi da se zabrani upotreba klevetanja, bez obzira od koga to klevetanje dolazi.

Evo, od mene je izašla hrabrost da urednika NOVINAR.de uporedim sa pričom „Lesi se vraća kući“, i sloboda da tražim da ep. Atanasije dokumentuje svoju optužbu (tako što će priložiti papir na kome stoji potpis urednika NOVINAR.de da pristupa špijunskoj mreži Engleske i Nemačke).

 

+++ 

Sada se tekstom obraćam g. Janku Bojiću.

Prvo mu upućujem zahvalnost u svoje ime i u ime srpskog naroda (da li pravopisno treba moje ime da stoji prvo ili moje ime da stoji iza srpskog naroda…to neka kaže urednik NOVINAR.de, ako je dokon na isti način kao što je dokon i ep. Atnasije kada ima vreme da polemiše oko onog ko piše, a ne polemiše oko problema ZAŠTO SE PIŠE).

Zašto se zahvaljujem? Zato što svojim tekstom pod nazivom „Sveta špijunska tajna“, kojim je stao u odbranu lika urednika NOVINAR.de, pokazuje da ima nade da se ostvari koban srpski vapaj „SAMO SLOGA SRBINA SPAŠAVA“.
G. Janko Bojić nije tekst stavio samo iz lične dokolice, već je spremno stavio sebe ispred urednika NOVINAR.de i time pokazao svoju nameru da zaštiti brata i da gurne sebe pred strele napada. Smelo se suprotstavio ep. Atanasiju imenom i prezimenom, i spremno sebe svrstao u isti „špijunski“ red u kome je i urednik NOVINAR.de (bar tako tvrdi episkop).
Sada dajem sebi za pravo da pitam g.Janka Bojića zašto svoje tekstove piše „tvrdim“ rečnikom? Da li se „nežnosti“ pisanja nije naučio u Srbiji, ili se na odstupanje od „kulture“ pisanja odlučio kao jedini način da ga oni nekulturni razumeju? Da li je njegova komunikacija sa ep. Atanasijem, sa vođama Srbije i srpskog naroda, kako kroz državu tako i kroz crkvu, jedini način da oni o kojima piše razumeju šta on to piše, i zašto on to piše?

Ja iza svog napisanog stojim. Da li će se na moje reči „obrušiti“ čitaoci, pa tako i ovde dvoje „prozvanih“ (urednik NOVINAR.de i g.J.Bojić) ja ću i dalje stajati iza svog rečenog.

Pošto se ep. Atanasije žali (kroz osudu) na narod i pojedince iz tog naroda da o njemu i Crkvi pričaju neistinu, tačnije pljuju po svemu što se nalazi u srpskoj Crkvi, ja iznosim svoj komentar, iznosim svoje obraćanje za ono što mi smeta, što me boli, što mi nacionalno-verski opstanak ugrožava, i ne osvrćem se ko će me i kakvim rečima protumačiti. Moja borba je sveta obaveza mog postojanja, kako kao čoveka, tako i kroz tu čovečnost kao nacionalnog čoveka, kao verskog čoveka i kao čoveka koji je stvorio potomke.

Iz reči kojima mi sude prvo ću analizirati sebe da li podležem tim osudama. Ako vidim da ne podležem neću se na njih ni ostvrati. Ako vidim da ta osuda može da zavara narod, onda ću se zbog naroda oglasiti. Ali ne zbog lične kontra osude prema onima koji meni sude, već radi javnog tumačenja zašto mi sude, zbog reči koje ću pred narod pustiti iz želje da narod ne bude zaveden nečijim neistinama.

Da bi demantovali nečije reči osude moramo imati prave argumente u rukama, prave dokaze, i demantovati samo kroz te dokaze. Dokazi moraju biti u prvom planu našeg demanta. Ako su u prvom planu naše poštapalice kojima želimo da onemoćamo jačinu onog koji nas osuđuje, i tim poštapalicama zagušimo istinu zbog koje smo se oglasili, onda smo mi isti kao i sejač koji seje seme a zna da rod iz njega izaći neće.

Tako je i namera ep. Atanasija da stilom svog demanta izađe pred javnost i predstavi „otpadništvo“ urednika NOVINAR.de, sejanje semena bez roda.

Ali demant demanta ep. Atanasija, od strane g. J.Bojića, i pored toga što nosi sličnost žargona žargonskih reči episkopa, nije sejanje bez roda. Demant nad demantom ep. Atanasija od strane g. Bojića pokazuje da g. Bojić, bez obzira na stil pisanja, opravdava rečima kroz svoj stil zašto sumlja u ep. Atanasija i sve druge o kojima piše ili priča.

I loše upakovan proizvod, izgubiće utisak lošeg, ako se pronađe ispravnost njegove unutrašnjosti.
Tako i stil pisanja g.Bojića gubi na važnosti tog prvog utiska, zato što problem o kome on piše dobija bitnost jer on uspeva da dokaže ono o čemu piše. Ne dokazuje dokumentima, već svojim rečima. Za istinu nam nisu uvek potrebni dokumenti, postoji i istina koja se dokazuje jačinom reči i sigurnošću sa kojom branimo tu istinu.

+++ 

Ovo pismo završiću istim citatom „Kao što dim iščezava-tako da iščeznu svi protivnici Hrista!“

Ove Gospodnje reči ostavljam i vama koji ćete ovaj tekst čiati, i onima koji će ovom tekstu suditi, ostavljam i sebi…dokle god među nama bude naša lična sujeta, naša želja da tom sujetom sakrijemo sebe a optužimo i obelodanimo onog do sebe, mi smo protivnici Hrista, i neka nas Bog kao dim rastera i iz vere i iz života (zemaljskog i večnog).

Srbija je uništena lažnim patriotama, lažnim hrišćanima, lažnim analitičarima, istoričarima, učiteljima…lažnim stvaraocima, lažnim borcima…jadnim, puzajućim „nacionalistima“…

Gospodo, vi koji oštro ustajete protiv nas koji o vama pišemo, izbacite oštrinu i ustanite istinom protiv nas. Nađite i vi u nama nešto o čemu treba pisti, kao što smo to mi videli u vama i o tome pišemo.

Nemojte se sa nama svađati, tom svađom nas ne možete demantovati već tom svađom više govorite o sebi i potvrđujete da se o vama ima šta i pisati.

Samo nemojte ponovo pisanja počinjati tako što svoja dela opravdavade time što sve radite zarad naroda i u ime naroda. Nemojte se više kriti iza naroda. Pa i Tito je sve radio zarad naroda i u ime naroda, pa je vreme pokazalo da je sve radio protiv i na štetu tog naroda. Taj narod, i zarad tog naroda je bio narod koji je sačinjavao Jugoslaviju. Iz te Jugoslavije svi su izašli kao ošišane ovce, izašli kao gubitnici. Iza koje god borbe ostanu grobovi, ostane siročad, otanu porušeni domovi, ta borba nije iznela pobedu već GUBITAK. A ko stvara slobodu, tako što prvo mora stvoriti ogromnu grobnu parcelu, taj nije borac već grobar…

Posebno ovo poručujem verskom analitičaru g. Živici Tucić i molim ga da on i njemu slični ne stvaraju veru u ime naroda i za narod. Gospod je stvorio svog Sina za narod i u ime naroda, svi drugi stvaraoci sebe kao Gospoda ili Sina Njegovog su fariseji. I neka se ne ljuti on i njemu slični na nas koji smo verni Gospodu i Njegovom upozorenju da se čuvamo fariseja.
A što se tiče njegovog primera „Srpske vladike i mitropoliti nekad slavne Karlovačke mitropolije bili su bogati ljudi. Setimo se vladike Letića, braće Anđelića i Stratimirovića. Oni su imetak zaveštali svom rodu, gradili škole i druge ustanove“…kada budemo u jednoj našoj današnjoj eparhiji videli slavnost Karlovačke mitropolije mi ćemo videti i nadu za našu sadašnjost i našu srpsku budućnost. Kada u jednom od naši episkopa, ili nekih drugih velikih srpskih imena budemo videli dela (od ličnog imanja ozidane bolnice, škole i druge za narod potrebne ustanove) vladike Letića, braće Anđelića i Stracimirovića, mi nećemo morati da se prisećamo tih velikih imena iz prošlosti, mi ćemo moći kroz dela današnjih velikih imena stalno da ih se sećamo…

I nije tačno to što g. Tucić kaže da crkva znatno kasni iza društva. Društvo se deli na vođe i na pratioce. Vođe su političari društva, a pratioci su narod zbog kojih je i postala politika-političar.

Crkva ne kasni za tim „društvom“. Čak šta više pretekla je delove tog društva. Standard koji se vidi u tom društvu, koji bode oči velikom broju pratioca tog društva, vidi se i u standardu crkve. Ako neko kasni za društvom to sigurno nisu vođe društva i nisu predstavnici Crkve (a protiv Crkve narod i ne ustaje), to je ZASIGURNO samo narod koji strpljivo trpi i koji verno služi i društvu i predstavnicima vere.

Današnje društvo nije primer ni društvenoj nauci, pa tako ni pojedincu koji sačinjava društvo. Toga smo svesni svi. I ako to priznamo i ako to ne priznajemo istina je opet ista – današnje društvo nije primer nikome.

Ako predstavnici crkve rade na tome da ne kasne za takvim današnjim društvom, onda neka nas Bog sačuva od takvim predstavnika Crkve, neka Bog sačuva i Crkvu od takvim predstavnika.

Episkop Nikolaj je rekao o Gospodu „On je kao zdravi brat preneo Svoju zdravu krv na bolesnu braću Svoju, i evo kroz 19 vekova On to čini skoro neprestano, i nije Mu se dosadilo“…da li se to ep. Atanasiju i onima koji reformišu pravoslavnu veru dosadilo da u istoj budu? Ako jeste neka slobodno iz iste izađu, ali ono što u imovinu svojim boravkom nisu uneli, neka iz imovine i ne uzimaju. Neka uzmu samo sebe i svoja dela i neka idu za svojom voljom. Gospod je svima dao pravo slobode, ali nikome nije dao pravo na ukidanje te slobode. Tako neka ni oni nama ne ukidaju slobodu koju nam je doneo Sveti Sava i u kojoj je ostavio one iz kojih smo se i mi rodili.

 

 

Z.D. 13.10.2008




2 коментара у вези ““Plamenim duhom da služiš Gospodu””
  1. Gospodin Z.D govori sa aspekta da je Tanasije ikada bio rodoljub i patriota. Cenim i uvazavam svacije misljenje. I ja licno poznajem te dane i vidjao sam Tanasija kada se predstavljo kao toboznji patriota i nacionalni borac.

    Da je to bio onda, bio bi i danas. Isto kao i njegov kolega i veliki prijatelj Amfilohije, koji dok ovaj komentar pisem, saznajem da Amfilohijev Sinod saziva Sabor za 11 novembar. Na kome jedna od tacaka dnevnog reda bice predlog Amfosinoda da kazne vladiku Artemija penzionisanjem. To sto Amfilohije saziva sabor za 11. novembar, nije ni malo slucajno. Ne radi on to cudesa radi, vec zato sto samo nedelju dana kasnije nazoviepiskop Djokic mladji ima legalnih obaveza u Hamiltonu. Znaci li to da ce Amfilohije imati protiv sebe jedan glas manje na tom istom Saboru? Da upravo to znaci. Jer nazoviepiskop, nikada za ovakve, ja necu reci episkop nema nikakvih mogucnosti da se poajavi na oba mesta. S obzirom da se u ovom slucaju radi o sudskom procesu nazoviepiskop Djokic mladji ne moze definitivno putovati u Beograd tih dana sem ako je resen da ga pri povratku malo ucorkiraju.

    No vratimo se prama gospodinu Z.D. episkopu Atanasiju, koga ja nikada necu tako osloviti. On je za mene nazoviepiskop i to bivsi, a danas samo Tanasiju. Jer to, sto ste i sami napisali o njemu, i njegovom karakteru govori da on nije episkop, kako danas tako I nikada onto nije bio, niti biti moze. On u stavri, iz nekih razloga, neki tvrde da on i nije Srbin vec Ciganin, dok mi opet drugi vele da jeste, ja zapravo ne znam, u svojoj dusi on nikada nije bio iskreno moraln. Nacionalno opredeljen, ili covek patriotske svesti i osecanja. Iz njga je uvek i to sam se i sam uverio, izbijao jedan obican primitivni lik. Pazljivo sam ga slusao jednom prilikom u Torntu, u ono vreme dok je u Bosni i Hercegovini buktao uzareni rat. Najveci deo svoga govora, ako se ono i moze nazvati govorom, umesto da posveti strahotama rata, on je njegovo izlaganje, prilicno dosadno i rastegljivo, posvetio neosnovanoj kritici Slobodana Milosevica. Kroz najvece uvrede, koje cak ni jedan covek sa ulice ne bih upotrebio. Moze se neko ko je protivnik i vredjati, ali to mora da se cini znalacki umetnicki, po vrh svega duhovito. No Tanasije je bio grub, glup, sirov i primitivan. Ni malo hriscanin. Zato, i hocu da podvucem, a to mi i iskustvo govori. da je nekada Tanasije bio nesto drugo, on to drugo bi bio i danas. No on je i onda kada su mnogi naivno mislili da je Tanasije, bio to drugo u stvari bio isto sto je Tanasije danas. Covek patriotske svesti i osecanja se ne prodaje nikako, niti pak preskupo. Nema para koje mogu platiti dostojanstvo. A Tanasije se prodao ne samo jeftino, vec i za dzabe. Moje iskustvo pokazuje da oni kojima sam nekada verovao, da su patrioti, i ljudi od casti i postenja takvi su ostali za uvek. Ono sto je spomenuo gospodin Marjanovic, u svom komentaru na osvrt Tanasijevog intervijua “obratite paznju na mimiku”. Tu paznju je uvek trebalo bas upravo posvetiti njegovoj mimici. I upravo to je ono, sto kada sam tada drugi i poslednji put video u zivoj predstavi Tanasija, meni najvise privuklo paznju njegova mimika.

    Navescu ovde jos jedan primer oko govora i mimike. I sam sam imao prilke da vise puta govorim u javnosti. I sam znam kako to sve izgleda. Vise sam govorio na Engleskom nego na Srpskom, to je na zalost istina. Najuspesniji je onaj govor koji se ne pise nego se iz duse, i od srca iskazuje. Tu toplinu nikakva izvestacenost ne moze da prikrije. Gledao sam tako jedinom prilikom Tanasijevog Prijatelja Amfilohija, u tom istom Torontu. Razglaseno je bilo da dolazi kao najvece umece retoricko u SPC. Na zalost, mene je razocarao. Pored mene sedese tada jedna starija gospodja Somborac, koja me u opste nije tada poznavala i kada Amfilohije zavrsi, a govorio je on tada o Svetom Savi, ona se okrete prema meni i onako prilocno sazaljivo zena rece: “Pa vala gospodine ovaj vam i nije neki govornik.” I nije.

    Dosla su na red pitanja. Amfilohije se i nekako koprcao. Ali kada mu postavi pitanje pokojni gospodin Jovetic nekadasnji profesor sa Cetinjske Bogoslovije. Amfilohije poce da zamuckuje, a onda onako jezuitski, lukavo i podmuklo ce profesoru. “To bi profesore bilo dobro da Vi i ja nasamo progovorimo.” Da li su ili nisu kasnije razgovarali, to danas jedino Amfilohije zna.

    Inace sto se tice hrvatskog podsmevanja Srbima. To ne treba nikako shvatitiu kao nesto vazno. Ti iz hrvatskih redova koji se podsmevaju Srbima, su se oglasili kao njihovi neprijatelji. Ali o neprijatelju je primerno svasta reci. Ali kada prijatelj veli za nekoga kao sto je to slucaj danasnje Amerike koja se deklarisala kao prijatelj Hrvarvta da su oni kao njen prijatelj u vreme desparacije upotrebljeni u njihovu korist kao psi lutalice. Onda da li se zbog ovoga treba smejati ili sazaliti i taj faktor sto se zovu Hrvati?

    Kada je Srbima Amerika bila prijatelj. Tkao nesto se nije moglo ni sanjati. A ako oni kji se podsmevaju Srbima smatraju da je americki imperijalizam oznacio kraj istorije, o tome grdno se varaju.

    Upotrebio sam u ovom komentaru jedan neobican pristup. Nisam se striktno drzao teme koju je zadao gospodin Z.D. Ubacivao sam u temu Amfilokvija Razdorica. Nedostojna rec za jednog Arhijereja. Da je Razdoric Arhijerej ja bi ga prvi obradovao sa Radovic. To je nemoguce, posto je on svu svoju radost kao i njegov mu kolega Tanasije prodao Vatikanskoj dusegubnoj Tamnici. Nadam se da mi nece biti mnogo zamereno za ovakav pristup.

    Uparalelio sam dvoicu koji koji su po mojoj proceni najvece zlo koje je nasrnulo na dusu pravoslavnu. A i jos zbog necega drugog. Dok je obican svet dizao bas upravo ovu dvoicu u zvazde, jedan advokat iz Cikakga, mislim da je to bio gospodin Stefanovic, je za Amfilokvija rekao jednom svom prijatelju sledece:
    -Koliko vi dugo poznajete ovoga coveka? – upitao je on.
    - Pa takoreci od ranog dtinjstva – sleddio je odgovor.
    - On je veoma opasan covek. – odgovorio je advokat.
    I te kako je Razdoric bio, kako onda tako, i danas opasan covek. Ne u smislu neke hrabrosti i nekog junastva. Vec u smislu jedne najobicnije bede, prostakluka i kukavicluka.

    A sto se tice nekih lepih reci uputiti ne samo ovoj dvoici nego i citavom Triumviratu Radovic – Bulovic – Jeftic. To je nemoguce. Njima se sve danas vraca prema njihovoj zasluzi. Bas onako kako Holbruk rece za Hrvate. Oni su psi lutalice. Ako tako Holbruk misli o svoim saradnicima, gde triumvirat nije izuzetak, zasto bih ja, ili bilo ko drugi imao lepsih reci za njih. Da upravo kao i Holbruk i ja cu reci: Live them alone. There is nothing more there but junk yards dogs.

  2. Gospodin Z.D. Mi postavi jedno pitanje, na koje nisam, bar se meni cini u predhodnom komentaru, dao dosledan odgovor.

    Zasto malo ne omksam recnik? – pita on

    Vreme primitivizma!

    Ovo bi u jednu ruku bio najjednostavniji odgovor na postavljeno pitanje. Jer dragi Z.D. na zalost ovo je vreme kada su primitivci dobili mesto velikih uloga. Krajnje glupi, neobrazovani i neskolovani. Pre neki dan jedan Holivudski glumac kritikujuci Saru Palin, rece da ne moze da veruje da je ona u opste dosla u poziciju, da po nekoj verovatnoci bude sledeci predsednik Amerike. Jer americki Zirinovski po imenu Makain, ne samo da je ludak, kako rece taj holivudski glumac, po prirodi, vec je ozbiljno bolestan. I ako bi bio izabran za buduceg predsednika, prognoze su da bi umro negde ubrzo posle preuzimanja predsednickog mandata. Naravno onda bi ta Palin posle njega preuzela taj polozaj. E sada vi bi ste rekli kakvo iznenadjenje? U stvari nije iznenadjenje nego namestanje. Ja cu da vam ovde postavim jedno drugo pitanje. Cija je ona bila mistresa u visokim krugovima da bi joj taj namestio, da ovako prodje i dodje do drzavnickog polozaja? Razmislite malo o tome. Jer u postojecoj Americi se za novasc i seks moze sve prodati i kupiti. Pa necete valjde od mene ocekivati da sada se na tu glupost osvrnem, sa teglom slatog na stolu. Ne ja to necu uciniti nego sam dohvatio bic. U maldosti sam kao seosko dete izucio nesto, sto je veoma vazno i kroz sam zivot. U utreniravanju konja, uvek ih mozete podeliti u dve grupe. Jedni su pitomi, pametni, i reaguju na lep pristup i odnos. Drugi u manjem broju su bandoglavi, znaju da ugrizu, ili da se ritaju nogama. Za one prve kocka secera u ruci je najvece sredstvo sa kojima cete ih utrenirati da Vasu komandu postuju. A za ove duge jedino srdestvo je batina. Na zalost kod ljudi batina u ruci nije sredstvo vaspitanja. Coveka morate recima da izsibate. Vas nastup prema Tanasiju je izvanredna kritika. Ali takva kritika noze da utice na mene. Ali na njega pokvarenog do maksimuma, nikako. Znate sta ce on na tako nesto, i ne samo on, nego svi oni kao sto je on da ucine. Okrenuce glavu i opsovati vam negog najmilijeg, uz dodatak. Vidi budale. Verujte da hoce.

    Ali kada za takve pronadjete metod da im na njihov nacin, samo naravno, civilizovano ali ostro uzvratite, onda kuce iako je lutalica savije rep. Evo jednog primera: U svoje sam vreme veoma kulturno i civilizovano pokusavao da nazoviepiskpa Djokica pridobijem, da se jedan nesporazum resi. No dok sam ja pisao kao vi probirljivim recdnikom bio je tajac. Kada sam mu se obratio ostrim recima, podsetivsi ga cak i na to da ga je Gospdin Radojkopvic, u sudu cak volom nazivao. Podsetivsi ga jos i na to da komunizma nije bilo on u manastiru ni koze cuvati ne bih mogao. Onda se Djoka obrusio na mene pa me jos pita da li duse imam. Milost prem milostivom, dostojanstvo prema dostojanstvu, gospostvo prma gospodstvu se suprotstavlja. A primitivnost se uceno mora ismevati, i to je jedini nacin da se primitivnosti koja se igrom slucaja dokopala moci, stane na put.

    I evo kada smo kod te primitivnosti. Vidim da je Rajtzinger, Amfilohijev prijatelj, koji je lagao javnost da ja sa bogom vodio razgovore i da mu je bog (za boga Rajtzingerovog ne upotrebljavam veliko slovo) rekao da u vreme seksualnog interakta narod ne upotrebljava kondome. Greh je ovakvu pokvarenost maksimalno ne ismevati. Taj isti Rajtzinger je ovih dana izantemisao Medjugurje. U stvari to Rajtzinger po meni ne cini iz neke dobrote, vbec zato sto je u Medugurju katolicki pop Vlasic, prvo jednu casnu, vidute bogati i takve casti, setru napravio trudnicom. Od straha da ga ne uhvate i najure, iz sluzbe, on nju posalje u Nemacku, i obeca da ce se raspopiti i doci da je ozeni. No od toga nista nije bilo on ju je naravno prevario. Onda ona pocne da mu pise pisma i u tim pismima mu saopstava da joj je zivot postao tako mizeran, da bi vise nego bilo sta volela da na porodjaju umre. Ta pisma pohvata vlasnica koja joj je rentala stan, i posalje ih preko svog prijatelkja Vojtili u Vatikan. Vojtila posto je i sam bio kao i pop Vlasic, nista nije hteo da preduzme po tom pitanju. Vlasic dozna da ga Vojtila drzi u ruci, pa da bi celu stvar zamazao on izmisli “Hodocasce” Medjugurje. I da ne idem u detalje Medjugurje je zna se procvetalo. Trideset miliona od 1976, pa na ovamo je tuda proslo i zavedeno. A Vlasic ako je sada verovati onome sto pise Britanska stampa ovih dana, je taj biznis pretvorio naravno i u svoju licnu korist. Vise nije bila jedna “casana” koja je zatrudnela. Nego cetri ili pet. Te ga zato Britnaska stampa toga Valsica prozva Raspucinom sa zapada. Sve je to ucinjeno u ime Majke Bozije.

    I sta sada ocekujete od mene da presutim ovo sve. Nikako! Jos sam vec osmislio da Vlasica modernog Raspucina usporedim sa rasnim ovnom koji je sovojom seksualnom pohlepnoscu zadovoljio citavo stado naivnih ovaca. Zasto? Da je kojim slucajem moderni Raspucin silovao decu, vodio orgije sa homoseksualcima Rajtzinger bi ga cak i unapredio. Ovako posto nije pripadao njegovom Rajtzingerovoim klanu. Mora da odplovi u mutnoj reci. Za takve ja nemam blazenijeh reci kao sto to ima triumvirat Bulovic-Radovic-Jeftic. I takve ne mogu nazvati setrinskom, crkvomn moje crkve. Cudite se za Radovica sto je takav. Proveo je on u vatikanskoj ludnici pet godina. A sta je tamo sve doziveo. Medjugorje svedoci.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo