Вести

Mutna je bila bujica ljudskog života i ljudske istorije. Čelična podmornica razvrata, krvi i smrti, vukla je ljude u podzemni ad. Smilovao se Bog i stvorio Sina svog.

 Z.D. 02.10.2008

+++

Verovao je Sinu svom da će verno ispuniti Njegov zadatak da se ta ljudska životna podmornica izvuče iz smradnog mulja i da se usmeri ka čistom, večnom, besmrtnom.

Pustio je Bog da se nad obrazom Njegove rodnosti izvrši izdaja, prodaja, mučenje, raspeće. Pustio je Bog da iz duše Majke, stvorenog mu Sina, izađe najteži nemi krik što joj razapinju Sina.

I ne bi tu kraj Božijoj milosti prema blatnjavim, smrdljivim crvima koje je stvaro kao ljude i za koje je iz vere u njihovu ljudskost, dao da im lik bude poput lika Njegovog. Ne zgadi se Bog na stvorene ljude i ljudsku izdaju da ljudskost menjaju za smrdljivi, crvljivi život. Ne razjari se Bog što mu Sina izdadoše, prodadoše, mučiše i razapeše. Ne razjari se Bog na ljudske, srmdljive crve što tim � aspećem raniše dušu Majke nad majkama.

Gledao je Bog zemlju i ljudske crve na zemlji. Gledao je Bog sukob dobra i zla. Sukob mržnje i ljubavi. Sukob samoljublja i čovekoljublja. Video je Bog da mu Sina niko zaštitio nije.

Užas viđenog nije Boga zaustavio da i dalje voli te crvljive ljude. Nije Ga zasenilo da ne vidi skriveno kandilo u uplašenim dušama onih koji su kasnije revnosno stradali i revnosno se borili da Raspeće ne ostane zaborav na Golgoti, već da se kao živa snaga kroz život prenosi.

Znao je Bog da će ta skrivena kandila u ljudskim dušama shvatiti zašto je u tom trenutku pustio da zlo pobedi dobro.

Zlo je trajalo tri dana. Treći dan je Sin Njegov vaskrsao iz groba. Posle tri dana sila dobra je pobedila trodnevno zlo. Sila zla je imala snagu od tri dana, sila Dobra traje više od dve hiljade godina…trajaće i dalje, trajaće do samog kraja…ali ni tu neće biti kraj, tu će početi večno rađanje.

Zadah tog trodnevnog zla širi se kroz ove dve hialjde godina. I to zlo je samo u snazi zadaha.

Sa tog Raspeća zli su poneli samo pobedu smradnog zadaha, Sin Božiji poneo je tri pobede. Pobedio je demone, pobedio demonske ljude i pobedio smrt.

Smrt se i danas pobeđuje novim rađanjem. Jedan život se ugasi. Iza njegovog tela ostane grob, iza njegovog života ostanu nečije suze, nečije uspomene, ostane vreme dolazećeg zaborava. Jedan život se rodi. Iza njegovog rađanja stoji radost, veselje, pesma, roditeljska ljubav, stoji budućnost i novo rađanje.

Iza trodnevnog zla, iza Gospodnjeg groba, ostala je Gospodnja pobeda nad zlom ada, zlom ljudi i hladnom smrti. Iz groba se Gospod nije rodio, već VASKRSAO. Svojim vaskrsom odvojio je svoju božansku dušu od ljudskog tela.

To vaskršnje rađanje, ta božanska duša je snaga koja traje više od dve hiljade godina i trajaće do vaskrsa svih hrišćanskih duša.

Kroz istoriju sveta, čije je to ljudsko carstvo sile i vlasti uspelo da pobedi svet, rađanje i smrt? Ni jedan silni čovek, ni jedno silno carstvo.

Propalo je Rimsko carstvo, propala je Napoleonova sila, propala je Hitlerovska arijevska misija, propao je boljševizam, staljinizam, Titov komunizam.

Sadam Husein je zadnje dane provodio kao krtica pod zemljom. Nije sebe sačuvao u tom krtičnjaku, nije se sačuvao ni od demonske ljudske sile da ga do vešala odvedu, nije se sačuvao od smrti. A lične smrti se bojao veiše od svih drugih strahova koji pokreću prazno crvljivo biće. Bojao toliko da je taj strah od sebe terao gledajući u smrti ljudi čije je živote uzimao bez milosti.

Svi ti istorijski silnici su krastavci na fabričkoj traci, čija se putujuća misija trake završava u kiseloj tečnosti zapečaćene tegle.

Jedino je Sin Boga trostruka snaga pobede. Njegova snaga je nedostižna, neprolazna i nepobeđena.

Srpski narod je pre više od hiljadu godina obgrlio Gospodnje skute. Spleo se sa Svetim trojstvom kao što se i najlepša devojačka kika plete od tri čedna pramena kose.

Istorija Srbije i istorija srpske pravoslavne vere preorana je turskim vladanjem, Austro-Ugarskim i Nemačkim ratovanjem.

Ta mala Srbija ratovala je goloruka. Jedina snaga oružija za tu Srbiju bio je Hristov krst. Hristov krst je bio grb i zastava srpskog naroda. Kako od kosovskog bojišta, kako od uzhuktale Drine, tako i preko teškog prelaska Albanije.

Spasitelja sveta Srbi, poput Jevreja, odbacuju samo u vreme ulaska komunizma na tlo srpske monarhije.

Zašto su to Srbi tad uradili? Verovatno, kao i današnji Srbi, vođeni prevrtljivim političarima, razočarani verskim učiteljima, uplašeni kraljevim ubistvom, poverovaše da im komunisti donose pravo na državu, pravo na sadašnjost i pravo na budućnost.

Komunistička ideologija i jeste bila pitka, lepljiva prevara. Kao što je u bajci o vuku i jarićima, vuk prevario jariće, obukavši na sebe ruho lika njihove majke, i jarići poverovaše da im majka kuca na vrata doma, tako je i komunizam na sebe obukao ruho Jagnjeta Božijeg, zakucao na vrata Srbije i prevario izigrane, ostavljene srpske jagnjiće…i Srbi poverovaše da im je sadašnjost dovoljna, da im večna budućnost ne treba.

Da li smemo da krivimo tadašnje lakoverne Srbe? Ne smemo. U lakoverstvo su ih odveli tadašnji političari, tadašnji predstavnici vere. Da li smemo da verujemo u tu predpostavku, u tu tvrdnju? Smemo. Danas imamo isti scenario srpskog života kakav su nekada imali Srbi kada su poverovali komunizmu.

Da li Srbi danas imaju političkog vođu kao što su Srbi nekada imali kralja? Nemaju. Da li imaju isti ofucan, haotičan život koji su nekada imali kada su im ubili kralja? Imaju. Da li Srbi danas mogu da veruju svim svojim episkopima, kaluđerima, svešenicima? Ne mogu. Da li su nekada mogli da veruju svim svojim episkopima, kaluđerima, svešenicima? Da su mogli ne bi se Hrista i Ksrta odrekli i masvno pristupili komunizmu. Ne bi odbacili tri prsta i koristili samo dva, koja su im bila dovoljna da petokraku zakače na sebe.

Da li je propao komunizam, ili Hrist? Propala je laž komunizma i pobedila sila istine Hrista.

Ko je u tom komunizmu sačuvao žar Hrista? Sačuvao ga je vl. Nikolaj Velimirović, Ava Justin Popović, sačuvala ga je mala četa kaluđera, sveštenika, narodnog bogomoljačkog pokreta. Ko je istrebio kukolj u tom bogomoljačkom pokretu? Vl. Nikolaj Velimirović, Ava Justin Popović i malobrojna hristoljubiva bratija kaluđera i sveštenika. Znači opet pobedonosno trojstvo sile dobra nad silom zla.

Jel evropska Nemačka udarila silom oružija na Srbiju? Jeste. Jel komunistička lažna ideologija povela Srbe za sobom? Jeste. Jel posleratni period rađanja Srbije kroz Jugoslaviju, rađalo i školovalo decu kroz ideologiju petokrake i odbacivanje krsta? Jeste.

Ko je danas, posle toliko godina u Srbiji pobednik, a ko gubitnik?

Pobednici su, opet, mala četa iskrenih hristoljubivih predstavnika vere, mala četa iskrenih pravoslavnih Srba.

Gubitnici su, opet, oni koji su mislili da iz stvorenog haosa mogu izaći kao sila, kao vladaoci, kao umovi političko-duhovnog života u Srbiji.

Gubitnici duše, duhovnog vida, srpskog patriotizma su oni mali đaci, studenti, koji iz komunizma izađoše sa šansom da u razbijenoj Srbiji budu političke vođe, verske vođe.

Imaju li Srbi danas duhovnu snagu duhovnih vođa vl. Nikolaja Velimirovića, Ave Justina Popovića, čete bogomoljačkih sveštenoslužitelja i tadašnjeg bogomoljačkog naroda?

Imaju. Dela vl. Nikolaja Velimirovića, Ave Justina Popovića su svetosavski neugašeni plamen. Manastir Lelić i Ćelije su pravoslavna tapija istine da su bili u službi Hrista, da su danas u službi Hrista i da će otići u večnost kao istina Hristove istine.

Njihove usnule postelje su živi izvor bistre istine na kojoj se napajaju današnji naši duhovni učitelji, duhovni borci, duhovni za stradanje dobrovoljci.

Neumorno i odlučno napajaju svoja usta na izvoru tih usnulih postelja i svojim rečima hrišćanske istine krope duše dnašnjih bogomoljaca.

I tiha kiša najbolje napaja zemlju, najbolje napaja i nežnu travu i čvrsta stabla.

Komunizam je poput bujice uplovio u vode srpske, razbijene monarhije. Natopio i nežne i odvažne. Dotekao i istekao. Nežne je potopio. Odvažne je kao hronične bolesnike ostavio da rađaju i vaspitavaju one koje danas imamo na političkoj sceni.

Na vrata bogoslovskih škola zakucao je kao prerušen vuk iz dečije bajke. Kako je vuk prevario jariće, tako je komunizam sa lažnim jarićima prevario pravoslavnu nauku, pravoslavni narod, i sve one pravedne sveštenoslužitelje, pravedno monaštvo koje je u pravdi krenulo i kroz pravdu i danas stoji na Hristovom putu.

Ti jarići ubačeni od komunista u bogoslovske škole, danas su oni koji snagom svog uma caruju po pravoslavlju, caruju kroz Liturgiju i odlučuju šta će tu ostaviti, šta će izbaciti i šta će tuđe na izbačeno mesto staviti.

Šta su nam donela deca odvažnih, hroničnih komunista? Donela su nam danas ljudsku trulež političkog vođenja Srbije.

A gde nas to vode? Vode nas ka Evropi i Americi. Da li treba da nas vode ka Evropi? Pa gde se to Srbija kontinentalno nalazi? Da li se Srbija na geografskoj karti traži u Africi ili u Evropi? Svako zrelo, pismeno biće zna da se Srbija nalazi na evropskom kontinentu.

Svaka istorijska knjiga svedoči da je Srbija i sebe i Evropu branila od osmanlijskog zla.

Svaka istorijska knjiga svedoči da je Srbija i sebe i svet branila u ta dva svetska rata.

Svako ko priznaje Boga zna da su Srbi pravoslavci danas isto ono što su bili nekada vernici kraj Hrista i borci posle Hristovog raspeća. Svako ko poznaje Jevanđelje zna da Srbi i danas izgovaraju iste reči u molitvi Oče naš, iste reči u zavetu Verujem u Jednoga Boga Oca…

Da li onda danas lažu Srbi ili laže ta Evropa, ta Amerika?

Laže Evropa i Amerika. Evropa je lagala Srbiju da će joj pomoći u borbi protiv osmanlija. Amerika je lagala Srbiju da će joj kao saveznici pomoći u borbi protiv Hitlera.

Evropa već deceniju laže Srbe da će joj kartu do Evrope dati ako još ovaj nacionalni ustupak napravi.

Amerika je slagala Srbiju da će je do demokratije odvesti kada je oslobodi od Slobodana Miloševića.

Posle svih srpskih, nacionalnih ustupaka prema Evropi, mesto karte za Evropu šta je Srbija dobila…dobila je nova podrugljiva traženja lišavanja svega onog što je za Srbiju sveto. Dobila je sav razvratni otpadni materijal Evrope. Brane pravo na moralan nacionalni život…kažu bolujemo od vidovdanskog šovinizma…daju pravo na gej populaciju, daju pravo na kriminal, daju pravo na drogiranje, opijanje…pravo da se mlado biće ne uči da pljune u radne dlanove i tako ublaži bol žuljevite kože, već da se uči da pljune na roditelje…pravo da se na fakultet ima javno vole profesori i studenti, ali ne ljubavi duha, već ljubavi tela, jer i jedni i drugi su punoletna bića…daju pravo da izbrišeš nasleđeno prezime i da se svi stavimo u lozu prezimena Bordžija.

Kakvo je bilo američko oslobađanje Srbije od Slobodana Miloševića? Kakva je bila američka demokratija u tom „slobodarskom“ periodu oslobađanja Srbije od Slobodana Miloševića?

Bilo je bombardovanje Srbije, bombardovanje srpskog naroda, srpske dece. Bilo je rušenje fabrika, ključnog ekonomskog opstanka Srbije i srpskih usta.

Da li je Amerika bombardovala svoje gradove, svoj narod, svoju decu, svoje fabrike, kada su spremali atentat na Kenedija, kada su „oslobađali“ američki narod od Kenedija? Naravno da nije. Postavila je sigurnog ubicu, sigurnog izvršenja zadatka.

Da li Amerika nije mogla da uhapsi ili ubije (po izboru svoje sile) Slobodana Miloševića i tako srpskom narodu pokaže da je ispunila obećanje da će ga tako nacionalno malog oslobodili od trulih, socijalističkih korena Slobodana Miloševića? Naravno da je mogla. Ali nije. A zašto nije? Zato što Amerika nije marila za uništenje Slobodana Miloševića, već je kroz Slobodana Miloševića žurila da povredi, onesposobi srpski narod. Da mu razljulja nacionalne stamene noge pre nego što ga uništi.

Amerika se razjarila na Slobodana Miloševića i „sažalila“ na Kosovo koje je trpelo silu Slobodana Miloševića. Pa zašto je onda Amerika poslala 19 evropskih zemalja da bombarduju Kosovo? Da li je to možda Amerika mislila da je Slobodan Milošević na Kosovu, da je Slobodan Milošević pihtijasta hemijska masa koja može nevidljivo da se raširi po celom Kosovu, pa ga jedino mogu uništiti zasipajući Kosovo radioaktivnim bombama?

Naravno da Amerika to nije mislila. Naravno da Amerika nije glupa. Istina, možda bi ta Amerika i bila glupa da je snaga njihove sile, njihovih izuma i njihove tehnologije, sačinjena samo od njihovih američkih umova. Ali pošto Američku snagu sačinjavaju umovi i iuzumi glava koje nisu američkog gena, već glave koje su iz sveta došle i naselile tu Ameriku. Najveća glava u istoriji Amerike je upravo glava srpskog porekla, glava Nikole Tesle, bez koga bi oni još prostor mraka savladavali impulsom pipanja i dodira.

Kojoj mi to Evropi verujemo? Zbog koje mi to Evrope prodajemo naše nacionalno blago i uništavamo našu nacionalnu vrednost? One Evrope koja je svojim bombama Srbiju pretvorila u ogroman rengenski prostor. Koračamo svi poput užarene sijalice sa ozračenim kostima.

Zbog kog to komunizma, socijalizma nama Evropa i Amerika sudi? Pa taj komunizam je njima išao na ruku, a nama na uništenje. Taj komunizam je iz jezgra uništio Srbiju, srpski narodni duh. Ono što nije mogla Evropa i Amerika u nama da uništi (jedni kroz laganje da će nas odbraniti od osmanlijskog carstva, drugi kroz laganje da će nam biti saveznička sila kao odbrana pred Hitlerovom silom) uništio je kasnije komunizam.

Da nije bilo tog komunizma ne bi oni danas imali srpske političare kao izdajice sopstvenog naroda i marijonete u njihovim rukama, zarad njihovih interesa. Da nije bilo tog komunizma, tih stamenih, hroničnih Srba koji su u tom komunizmu izrodili i prevarili sopstvenu decu, pa su ih tako kao prevarene poslali u odgoj današnjih srpskih političara. Danas ti, u detinjstvu prevareni, srpski političari, bili bi čestite vođe srpskog naroda i Srpske države.

Čitaoče, srpski narode…ti koji si ovde u Srbiji, i ti koji si van granica Srbije…otrezni se, saberi se, ujedini se, oglasi se…ističe nam vreme kao i pesak što ističe kroz peščani sat…kada znaš ko je Amerika, ko je Evropa, ko su ti „dušebrižnici“ otetih srpskih duša…da li ćeš i dalje biti u dilemi da li treba da se borimo da kao nacija ne nesanemo, da li treba da polemišemo da li ćemo verovati svetosavcima, ili reformatorima…?

Vratimo pogled unazat…zaustavimo ga tamo gde napisano stoji da se srpski narod, sa dolaskom komunizma, odrekao Hrista i Krsta, kao što su ga se odrekli Jevreji pred Pilatom.

I znamo da je istina da se srpski narod tad odrekao Hrista. Ali znamo i da se srpski narod vratio Hristu. Ko ga je vratio? Da li Sveti Duh Istine, ili snaga vl. Nikolaja Velimirovića, čije se umiranje nije završilo u njegovom smrtnom času, čije će umiranje trajati dok traje umiranje njegove Srbije i njegovog srpskog naroda…to nemojmo sada tumačiti, da u tom tumačenju ne ogrešimo dušu od snagu Svetog Duha ako nas je to veri vratilo, a da ne razgnjevimo i u veći greh ne pošaljemo one duše koje se danas ponovo dižu na lik i delo vl. Nikolaja Velimirovića.

Jedno je sigurno nepogrešiva istina ako verujemo da nas je veri vratilo Gospodnje Vasrksenje.

U to Vaskrsenje verujmo. Ne živimo samo u nadi od Vaskrsa do onog sledećeg Vaskrsa. Hrišćanski Vaskrs nisu samo tri dana u godini. Hrišćanski Vaskrs je svke Nedelje. Ako nadu polažemo samo u čekanju vaskršnjih dana, u razmaku od Vaskrsa do Vaskrsa doći će nam prerušeni vuci na vrata.

Sabirajmo se svake vaskršnje Nedelje u naše pravoslavne hramove. Smelo koračajmo ka onim hramovima u čijim oltarima teče čista, netaknuta Liturgija. Prođimo sa iskrenom tugom pored hramova u čijim oltarima teče namučena, iskidana i izmenjena Liturgija. Između pruženih koraka na stazi kraj hrama gde nesrećnici i slepci sile svoje ne poštuju više ni oltar, ni oltarske dveri, ni reči Svete Liturgije, molimo se iskreno Bogu i za te nesrećnike i za svetosavske dane, svetosavske ruke, svetosavsku istinu koja je napustila te hramovne oltare.

Kada svojim koracima napustimo tu stazu zablude i nastavimo da koračamo stazom ka hramovima hrabrosti i istine, znajmo da je srpska istorija, srpska sudbina ponovljena drama Hristovog života. Da smo kao i On mnogo puta stradali, mnogo puta bili razapinjani, ali nikada razapeti.

Od te razapetosti čuvalo nas je Gospodnje Vaskrsenje. Bili smo mu verni, odani. Bili smo odani nauci Svetog Save…opevali smo nepresušnu molitvu da se srpski narod složi, umnoži i oboži.

Ako odbacimo notu našeg nacionalnog dara (a to je naša istorija, to je naša istorijska istina, to je naše svetosavlje, to su naši srpski grobovi, to je naše Kosovo polje) i prihvatimo notu Evrope i Amerike (koje se nalaze na muzičkoj lestvici u rukama naših nesrećnih političkih vođa), prihvatimo note „sestrinske crkve“ (koje se nalaze na muzičkoj lestvici u rukama naših verskih reformatora), ostaćemo bez istine da je sve u znaku Hrista, raspetoga i vaskrsloga.

Doći ćemo do sudbine života da će za nas Srbe Veliki Petak biti nepodnošljivo težak, a da za Vaskrs nećemo ni znati…VASKRS će nam iz duša uzeti Amerika i Evropa za kojom ponizno idemo, a Bog koga smo zbog te poniznosti prema Americi i Evropi ostavili…

Zato živoga srca verujmo u Vaskrsenje…verujmo da će naša nemoć jednom Vaskrsnuti u moć, ali neće vaskrsnuti kroz čaroban štapić, već groz našu odlučnost, odanost i borbu…

Z.D. 02.10.2008