logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    1.024 пута прочитано    Датум: 30.09.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Kad ućutkani narod progovoriZ.D. – ko je to? To je neko ko sedamdesetsedam puta pada i isto toliko puta ustaje. Neko ko svoj pad stidno ne krije pod tepih svojih ustalih koraka.

Z.D. 29.08.2008

+++

To je neko ko svoje padove iskreno iznosi pred prijatelje i one manje prijatelje. Iznosi ne iz maloumnosti, već iz ljubavi prema onima koje je Bog u slovesnosti stvorio, iznosi da se na tim padovima uče i oni, da ne padnu, ne propadnu.

Z.D. – to je biće koje je glupe glave ušlo među verujuće. Nije tu ušlo da traži Boga, tu je ušlo da traži sabornost, bratstvo, da traži ljubav hrišćana. Z.D. je imalo Boga u duši, u krvotoku, u mislima. U toj istoj duši, krvotoku, mislima, nosilo je odrastnje epske Srbije, epske istine, epskog opstanka. Z.D. je ušlo do samog ognjišta vladike , samozvanog Hrista.

Ulaskom do samog ognjišta nije se ogrejalo…glupo se opeklo…naivno izgorelo…
Neko je pokupio pepeo te gluposti, te naivnosti. Ko je to bio? Danas se zna. Bio je to Anđeo čuvar naivnog bića sa registarskim imenom Z.D.

Ko je duvao u pepeo izgorelog bića? Ko je verovao da će iz tog pepela ponovo oživeti hrišćansko naivno, glupo sagorelo biće?

Verom svojom i verom svojih predaka u izgorelo biće duvao je onaj koga danas nazivaju konvulzivnim duhovnikom.

U pepeo jednog postojanja nije verovao svojom magijom, svojom sektom, već verom Hrista, verom Svetog Save, verom u svoj zavet da mantija na njemu nije ukras njegovog puta, već amanet da je Istini sve moguće.

Pad koji tada Z.D. u pepeo sagori, molitvom vernog sluge Boga, danas kao nadahnuće trepti.

Kao što na svet ne dolazimo svojom voljom, svojom željom da se rodimo u tom danu i na tom mestu, već dolazimo voljom Tvorca, tako se ni u veri ne možemo roditi bez volje Tvorca, a kroz veru vaspitavati bez vere naših pravoslavnih otaca.

Čin episkopa je sagoreo jedno biće, čin arhimandrita je oživeo to sagorelo biće. Po verskoj tituli se razlikuju, po obrazovanju isto. Obrazovanje donosi i titule. Veće obrazovanje, veća i titula (da se titulama ne sme verovati svedoči istina pepela i života iz tog pepela).

Da li Srbija može opstati sa svojim intelektualnim titulantima?
Da li pravoslavna vera može opstati sa školovanim teolozima?

Da li Srbija danas sme da zaboravi, sme da se stidi, podsmeva, nepismenoj raji koja je iznela stvaranje srpske države, koja je iznela slobodu srpske države, koja je nepismenost iznela u pismenost?

Srbija ne sme i neće. Neintelektualni narod ne sme i neće. Niži činovi od episkopa ne smeju i NE ŽELE.

Srbiji i srpskoj istoriji, srpskoj pravoslavnoj veri, smejaće se samo oni koji bez diplome intelektualca ne bi bili ni primećeni ni imenovani. Oni koji bez te diplome ne bi imali čime pred svet da izađu. Ali u praznini svoje ljubavi prema zvanju intelektualca vidom slepca ne mogu da vide da je ta intelektualna diploma ismejala njihovo biće. Narugala im se. Kroz naruganost od njih pravi velike umove. Pa i kaže se da smejač najteže na kraju ismeje sebe. Ismeju ga njegova dela.

Neko je rekao da Srbija ćuti, da ćuti srpski narod. Istina je, narod danas ćuti. Umoran, izigran, izdat, narod se na kraju ućutao. Pa i truba ćuti dok je neko ne uzme u ruke i kroz nju ne dune vazduh svojih pluća. Kakav će iz trube izaći zvuk to zavisi od (za)daha trubača.

Kakvo je tek ćutanje bilo među Srbima koji su se nalazili u najtežem pohlepnom vremenu između Istoka i Zapada, Severa i Juga. Vreme razorene Vizantije i lažnog Latinskog carstva. Kakvi su umni jezici plameno palacali po nepismenoj srpskoj raji, to zna samo to vreme i tadašnji srpski narod. To istorija nije mogla da napiše, to gusle nisu mogle da opevaju. Da je to bilo vreme dna bez dna, govori nam milost Boga i dolazak Save na daske srpske pozornice. Bilo je to vreme kada je srpskom čoveku mogao pomoći samo čovek svetlosti i duhovne jačine. Samo onaj koji je delima Save prešao u istinu Svetog Save.

Sava stupa na tlo istorije u vremenu velikih osvajačkih pokreta sa Istoka i Zapada. Iskoračio je sigurno i sigurnu pobedu doneo. Monah, isposnik, sin srpske utrobe. Kad je iskoračio na istorijsko tlo nije se uzdao u svoj um već u ljubav prema umu Tvorca. Nije bio odan sujeti svog bića, već srpskoj poseljici iz čije vrpce je stvoreno njegovo duhovno biće.

Snaga njegovog bića padala je na vladare njegove Srbije, na pokretače Istoka i Zapada, padala i na sultane.

Sava nije mit jednog vremena. Sava je istina jednog vremena. Svetost neprolaznog vremena.

Sava nije otišao u zaborav, u zaboravu su osvajači Istoka i Zapada. Te osvajače od zaborava čuvaju samo istorijske enciklopedije, od prašine police muzeja i biblioteke. Savu od zaborava čuva svetost Isine, čuvaju svetosavska deca koja su se posle njega rađala i koja su kroz vernost njemu prešla u nova rađanja.

Da li će Srbija otići u zaborav? Hoće ako o njoj budu brinuli intelektualci. Da li će srpska istorija nestati iz srpskog čoveka, rođenog deteta, nestati iz istorijskih enciklopedija, polica muzeja i biblioteke? Hoće ako je budu tumačili, predavali ovi današnji intelektualci…ove današnje ribice zapadnog akvarijuma.

Kako današnji intelektualci mogu da podcenjuju srpsku istoriju, srpski opstanak…podcenjuju duhovno-politički život monaha Save…podcenjuju znanje napaćene raje čija je sposobnost epskim pesmama opevana…kad vrlinu srpske istorije, srpskog opstanka, duhovno-političkog života monaha Save, stih epske pesme, nisu ni upoznali, ni nasledili, ni stekli???!!!

Kako oni o srpskoj sudbini mogu da odlučuju kad put svoje sudbine nisu pronašli?
Ali eto odlučuju! Odlučivaće sve dotle dok im ućutkan narod to bude dozvolio. Dok nečija glupost ne upali narodno ćutanje. Kad taj ućutkani narod progovori, to neće biti treptaj uspavanog govora, to će biti prasak naelektrisanog groma.

A srpsko ćutanje je već naelektrisano. Vara se svako ko u to ne veruje. Gubi svako ko to podcenjuje.

Mi koji govorimo, zašto govorimo kroz prošlost, kroz vreme srpskog napaćenog života, govorimo kroz epskupoeziju?

Zato što sadašnjost govora nije srpska. Zato što taj govor izlazi iz latinskih glava. Zato što ta usta nisu žeđ državnog umora kvasila na srpskim izvorima, već se napajaju po latinskim barama.

Z.D. dok piše ne piše za te latinske glave, ne piše za glave koje lice gnjuraju u te latinske bare…oni i ne treba da razumeju…Z.D. piše za narod koji ćuti…piše za one Srbe koji su kao pupoljak izašli iz jagodica skupljena tri prsta, čije latice šire miris reči postojanja, reči prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, piše za usta koja će progovoriti i izgovoriti U IME OCA I SINA I SVETOGA DUHA AMIN…i biće AMIN srpskog ćutanja… Z.D. piše za one koji se pokreću, koračaju, oglašavaju. Piše u ime svojih predaka, pravednih i zalutalih. Piše u znak odanosti duši koja je iz pepela oživela naivno, sagorelo biće. Piše za one koji su izašli iz krvotoka Z.D. i smelo odrastaju u veterane hrišćanskog polja.

Z.D. i piše zbog rodoljubnog naziva NOVINAR.de i hrišćanskog borca sa imenom S.M.
Z.D. piše ne da bi se znalo ko stoji iza imena Z.D. već da bi jednog dana bilo mnogo više srpskih pisaca, srpskih besednika, srpskih hrišćanskih inicijala.

Nije važno ko je Z.D. Važno je šta je u tekstu iza inicijala Z.D. Važno je da reči tog teksta pokrenu ućutkani narod. Pa ni tvorci ikona nisu na ikoni ostavili svoje inicijalie. Ostavili su oči svetitelja. Svoje ime su skrili da se slabost čoveka ne usmeri ka imenu njihovom, već ka očima svetitelja. Da se delo ruku njihovih kroz lik svetitelja pretvori u snagu onoga ko u taj lik gleda.

Sada se još uvek u miru borimo za istinu vere, za istinu Srbije…dok smo u miru izađimo svi svojim inicijalima na put borbe…ako mir nestane, ako stradanje nastupi, izađimo onda smelo sa svojim imenom i prezimenom…smelo stradajmo za ime Gospoda i ime Srbije…

Ono što mi danas smelo ostvarimo, to će biti testament u rukama naše dece kada nas više ne bude bilo.

Dve stvari im u tom testamentu možemo ostaviti…SLOBODA ili ROPSTVO…ako smo ućutkani lažima, prevarom, izdajom, progovorimo onda ljubavlju prema svojoj deci…ta ljubav će nas odvesti i do ljubavi prema veri, prema Bogu…

Neka nam milost Božija otvori usta dahom svoje snage i svoje istine…ako nam latini i učenici latinskog znanja budu otvarali usta, neka nam Bog za navek moć govora oduzme…

 

Z.D. 29.09.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo