logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    2.268 пута прочитано    Датум: 21.09.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Aljaski vladika Sorajić drugi put među hercegovačkim SrbimaPrevalio hiljade kilometara da bi posetio bratstvenike u Dubočici i upoznao rođake Obiloviće iz sela Kameno u hercegnovskoj opštini.

VESTI, 14.07.2006

+++

Vladika Nikolaj, episkop pravoslavnih Eskima i Indijanaca sa Aljaske (SAD) ovog leta je, po drugi put u životu, stigao u Hercegovinu i LJubinje, odnosno selo Dubočicu, postojbinu predaka po ocu Nikoli Sorajiću, a prvi put je u hercegnovskom zaleđu, posetio i familiju Obilović, rodbinu svoje majke Vere. Na svakom koraku dočekivan je srdačno i radosno, domaćinski je ugošćen, kako među rođacima, tako i među sveštenstvom Eparhije zahumsko-hercegovačke SPC.

Nakon što je, početkom jula, sleteo na aerodrom u Tivtu, uspinjući se putem od Herceg Novog ka Trebinju, vladika Nikolaj se najpre zaustavio u selu Kameno. Tu se prvi put u životu sreo i upoznao sa rođakom Đokom Obilovićem, a zatim nastavio put Trebinja i LJubinja.

Darovi dragom gostu

Bogosluženju su prisustvovali mnogobrojni vladičini rođaci i građani LJubinja. Folklorna sekcija lokalne “Prosvjete” izvela je zatim, dragom gostu, program starih hercegovačkih pesama i igara, a grb grada i prigodne poklone uručio mu je gradonačelnik Vesko Budinčić.

-Veoma je lepo što dolazim ovde kod mojih – ponoviće po ko zna koji put aljaski vladika, dodajući da je sada posetio Crkvinu, manastir Tvrdoš, Duži, Dobrićevo, Žitomislić, crkvu u DŽivaru.

Vladiku, koji je rođen 1949. u gradu Bjutu (Montana), pre dve godine putem Interneta pronašao je bratstvenik dr Đoko Sorajić, LJubinjac, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Istočnom Sarajevu, i pozvao ga u goste.

- Kad su me prvi put pozvali da ih posetim ovde u LJubinju i starom selu Dubočici, najpre sam se preko crkve u Trebinju raspitao kakvi su ljudi ti moji Sorajići, a iz manastira Tvrdoš su mi potvrdili da je to čestita, crkvena familija – priseća se episkop Nikolaj.

Sa vladikom Atanasijem Jevtićem učestvovao je na jednom predavanju u Trebinju i govorio o pravoslavlju na Aljasci, lepotama i hladnoći severne zemlje, o svojoj eparhiji pravoslavnih Eskima, Indijanaca i Rusa.

- Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije primio me ja kao brata. Otvorio je sva vrata za mene i omogućio mi da bogoslužim u kojem god hramu njegove eparhije – priča preosvećeni Nikolaj koji je na Pavlovdan, 13. jula, predvodio liturgiju u novoj ljubinskoj crkvi Rođenja Isusa Hrista.

- O, kakva velika čast! – zahvaljivao se vladika Aljaske Nikolaj, na čistom srpskom jeziku, dok su mu oči
iskrile neskrivenom radošću. I nije ga ni trebalo pitati da li će opet doći. Već: “Kad ćemo se ponovo videti”. A gotovo je sigurno da hoćemo “ako Bog da”, kako bi rekao vladika Nikolaj Sorajić.

Ž. JANJIĆ

 

VESTI iz Frankfurta, obj. 14.juli 2006.

 

+++ 

 
EPISKOP NIKOLAJ PRVI PUT BORAVIO MEđU BRATSTVENICIMA U HERCEGOVINI

ALJASKA JE SADA MNOGO BLIŽE

VESTI,17.06.2004

Jedini vladika u pravoslavnom svetu poreklom iz Hercegovine posetio postojbinu posle uspostavljanja veze internetom sa rođakom Borkom Sorajićem. Opet ću doći, poručio episkop aljatsko-sitski Ruske pravoslavne crkve na polasku iz LJubinja U Bjutu je bilo barem 300 kuća Srba s korenima iz Hercegovine, seća se vladika svog detinjstva Prvi put posetio Mrkonjiće, rodno mesto svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca

Ono što sam ovde doživeo u familiji i crkvi sto puta je više nego što sam i mislio da može biti, rekao je pred polazak iz LJubinja, opraštajući se s bratstvenicima, episkop aljasko-sitski (Ruske pravoslavne crkve) Nikolaj (Sorajić), jedini vladika u pravoslavnom svetu poreklom iz Hercegovine.

A ovo “poreklom” je tim zanimljivije kad se zna da je vladika prvi put bio u Hercegovini. Ono je, u stvari, zasebna priča.
- Moj najstariji stric Sava Sorajić, iz ljubinjskog sela Dubočice, stigavši u Ameriku omogućio je i mom ocu Nikoli da tamo dođe. Nikola je planirao da će ostati samo nekoliko godina, sakupiti pare i vratiti se nazad. Nikad se nije vratio… Iskrcao se u NJujorku, produžio do čikaga, odselio u Arizonu, iz Arizone u Vajoming, iz Vajominga u Montanu – gde je, radeći kao rudar, živeo u Bjutu. Tu je oženio moju majku, koja je rođena u Americi, ali je poreklom iz Kamenog u Boki Kotorskoj… U Bjutu je, pamtim to dobro, bilo barem tristo kuća Srba, s korenima iz Hercegovine!

Ja sam tu rođen 1949, a ove godine krajem jula biću ponovo u tom gradu, gde se priprema velika proslava povodom 100-godišnjice crkve Svetog Tihona. Podsetiću vas da je u vreme njenog podizanja cela Amerika pripala Ruskoj crkvi, a Tihon je u Bjutu bio episkop, da bi se posle 1907. vratio u Rusiju i bio patrijarh Ruske pravoslavne crkve!
Toliko je potrebno da se shvati otkud je i sam Nikolaj episkop ruske crkve, kao i zbog čega će na pomenutoj proslavi biti još tri pravoslavna episkopa.

PAŽNJA NA SVAKOM KORAKU

Dočekivan s pažnjom i poštovanjem na svakom koraku u Hercegovini, pojasnio je i kako je tek sada prvi put u zavičaju svog oca.

- Bio sam u Jugoslaviji pre 25 godina. Boravio sam u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori, najavio da ću stići u Hercegovinu. No, tada se dogodio onaj aprilski zemljotres na Crnogorskom primorju (1979) i morao sam otputovati u Ameriku, a da ne svratim u LJubinje… Godinama onda nisam imao veze ni sa kim ovde, sve dok me putem Interneta nije našao unuk moga strica Save, Borko (dr Borko Sorajić iz LJubinja, zaposlen kao vodeći inženjer zaštite životne sredine u Elektroprivredi Republike Srpske u Trebinju i predavač na Poljoprivrednom fakultetu u Srpskom Sarajevu). Razmenjivali smo poruke skoro dve godine. Dva puta sam mu čak pisao “uskoro dolazim”, pa bi nešto iskrslo da bih morao odustati… Ovog puta nisam se posebno najavljivao, i, evo, sreli smo se…
Sećanje za ceo život

Priča dr Borka Sorajića je takođe vrlo zanimljiva.
- Moj pokojni otac Milovan dopisivao se sa stricem Nikolom u Americi. Poslednje pismo stiglo je 1971. godine. Onda, nekako kao božjim proviđenjem, tačno 30 godina posle toga, kad smo krečili kuću i sređivali podrumske prostorije, među starim stvarima moja starija kćerka Aleksandra našla je to pismo. Videvši da u adresi pošiljaoca stoji ono “Soraić”, počeo sam po Internetu pretraživati ko se sve krije iza tog prezimena i naiđem na vladiku Nikolaja. U biografskim podacima pročitam da je rođen u pravoslavnoj porodici od oca Nikole i majke Vere O Bilović u Bjutu, u Montani. Poslao sam mu moj imejl i dobio odgovor. Zatim sam došao do broja telefona, te smo se i čuli. Bio sam iznenađen kad je progovorio srpski. Ostali smo, naravno, u prepisci. Lane je poručio da će doći, ali su ga obaveze odvukle u Rusiju. Ove godine dao je čvrsto obećanje, samo je napomenuo da mora dobiti blagoslov vladike Grigorija. I dobio ga je, ne samo blagoslov, negoi počasti na kojima sam, evo, i ja zahvalan vladiki zahumsko-hercegovačkom i primorskom. Dočekali smo ga moja supruga Branka, ja, naša deca Aleksandra, Stanislava, Aleksandar, moj rođak Miladin i njegova supruga Vera, te još jedan moj rođak, Mišo iz Srpca sa suprugom Borkom i sinom Aleksandrom. S nama je proslavio našu krsnu slavu đurđevdan, a onda je u Dubočici održao parastost svojim pradedi Savi, dedu Lazaru, rođaku Milovanu… Da skratim, svim umrlim Sorajićima.
Tom prilikom okupilo se 37 Sorajića iz sela, od četverogodišnje Saške do 81-godišnjeg Spasoja.
Svako od njih će, kao što nam to reče 34-godišnji Bogdan, pamtiti taj događaj celog života..

Na ovome mestu sjaj očiju otkriva više od ma kakvih reči kojima biste taj i sve njegove druge susrete po Hercegovini opisali, pa, opet, ni neke reči nisu suvišne:

- Na đurđevdan sam služio u staroj crkvi Svetog đorđa u Dubrovniku. Vladika Grigorije me zamolio da idem tamo i da služim. Onda sam držao parastos na groblju u Dubočici, služio sam u Sabornoj crkvi u Trebinju, zatim u LJubinju, pa sam potom bio na Vračaru (u Beogradu) sa vaseljenskim patrijarhom, patrijarhom Pavlom i još pedeset arhijereja. Zatim sam se ponovo vratio u LJubinje i na Vasilijevdan, 12. maja, služio sam u Mrkonjićima (Popovo polje), u rodnom mestu svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca… Uvek se setim kako mi je otac pominjao svetog Vasilija i dodavao “slava mu i milost”… Bio sam ja i ranije kod njegovih moštiju pod Ostrogom, kad sam dolazio u Jugoslaviju, ali u mestu gde se rodio nisam, i to je poseban doživljaj…

DVADESET SATI LETA

Govoreći o svojoj eparhiji na Aljasci, episkop Nikolaj kaže:

- Sedište Aljaske je bilo Sitka. Tu je 1794. iz Rusije stiglo deset monaha i počelo da širi pravoslavnu veru. Danas imamo 97 parohija, imamo školu, bogosloviju, 54 sveštenika; više nego što je ikad do sada Aljaska imala. I idemo napred.
Odlazeći iz LJubinja (odakle su njegovog oca davne i gladne godine s početka prošlog veka odvukle u “beli svet”), gde ga na putu do eparhije čeka skoro 20 sati avionskog leta, dodao je:

- Nemojte shvatiti da sam došao jedanput kod vas, nemojte ni misliti da mi je ovo zadnji put. Nego, ovo mi je prvi put kod vas, i doći ću opet…

Sve je to, kao i u toku celog razgovora, izgovorio na odličnom srpskom jeziku.

 

izvor: VESTI, 17.06.2004





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo