logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    1.903 пута прочитано    Датум: 21.09.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Helsinškog odbora za ljudska prava, Samoizolacija: realnost ili cilj, Beograd, 2008.Prikaz knjige:Helsinškog odbora za ljudska prava, Samoizolacija: realnost ili cilj, Beograd, 2008.

Slobodan Antonić, NSMP

+++

Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 «nacionalističkih» profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na «odgovornost za svoje delovanje» (str. 103), a njihovi radovi «cenzurisani» (str. 75).

Knjiga «Samoizolacija: realnost ili cilj» (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je «srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju» (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle «Bljeska, «Oluje», «Milosrednog anđela», nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek «ne predaju». Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da «dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom» (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. «Najveći deo kulturne i intelektualne elite», kaže se u ovom izveštaju, «ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite.

Naročito treba povesti računa o «nacionalistima» sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. «Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima», pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, «prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama» (92). Najpre, «jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju» (74). «Međutim, osim medijske promocije», piše dalje, «propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama» (74). «Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (…)Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente» (103). «Na taj način», zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, «ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom» (74).

Rešenje je jednostavno: odstraniti iz javnosti «nacionalističke» profesore, kontrolisati šta pričaju na predavanjima i vežbama, proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova: «Preporučuje se(…) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona« (75).

Spisak «problematičnih» profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, «najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta» (66). Srpski nacionalisti i članovi «anti-Haškog lobija» poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanvić, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).

Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonić i mr Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjana Vasović, dr Slobodan Samardžić, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Đurković. Na spiku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić. U popisu nacionalističkih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Đosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, zatim slikari Miloš Šobajić i Ljuba Popović, pa režiser Emil Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Slobodan Reljić (NIN), Zoran Đirjaković (NIN), Bogdan Tirnanić (NIN), Ljiljana Smajlović («Politika») Svetlana Vasović Mekina («Politika») itd.

U knjizi se (str. 78-81) sa nostalgijom podseća na čistku Pravnog fakulteta od «srpskih nacionalista», nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Đurić, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Čavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanović, dr Stevan Đorđević i dr Danilo Basta . Kao prvo ime «zdravih snaga» sa Pravnog fakuletta, koje su se te 1972. obračunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijević (81). Nažalost, misle autori ovog izveštaja, ta čistka nije bila dovoljno radikalna, jer se «srpski nacionalizam» obnovio u još većem stepenu. Iako ova nova grupa «srpskih nacionalista» obuhvata gotovo polovinu nastavnika na fakultetu, od kojih su neki čak u ličnom ili stručnom sukobu, za autore ovog izveštaja «nema dileme da su članovi grupe ideološki istomišljenici» (87). Zato valjda, bez obzira na sve nijanse, članove grupe treba tretirati jednako i izložiti ih jednakom postupku «lustracije».

Inače, ovo zahtevano obezglavljenje srpske nacionalne elite napisano je veoma neobičnim jezikom. Tu nalazimo reči kao što su «jugoslavenski» (10), «Europa» (11), «promicanje» (u smislu propagiranja; 18), «razina» (79) «uboistvo» (baš tako napisano, čistim «korienskim» pravopisom; 100), itd. Kao da je lektor propustio da ispravi baš sve reči iz originalnog rukopisa koji je nastao ko zna gde. Zanimljivo je, takođe, da izveštaj sadrži i pravi panegirik Hrvatskoj i njenoj politici. Tako se kaže da «u odnosima na relaciji Beograd-Zagreb hrvatska strana pokazuje veću toleranciju i strpljenje» (479). To je zato što, dok u Srbiji nema čak ni osnovnih pretpostavki za «demokratsku tranziciju» (17), Hrvatska je već ušla u red «konsolidovanih evropskih demokratija» (480). «Evropsko opredeljenje Hrvatske (za razliku od Srbije, gde su svaki novi izbori i dalje presudni za eventualni evropski put zemlje), više ne dovodi u pitanje izbor bilo SDP ili HDZ kao vodeće stranke u vladi» (482).

Pored ostvarenja pune demokratije, Hrvatska je «tokom 2007. zabeležila još dva velika uspeha», kaže se u ovom izveštaju o stanju u Srbiji. «Prvi je izbor Hrvatske u Savet bezbednosti, a drugi je otvoreni poziv da u 2008. pristupi punopravnom članstvu u NATO» (482). Takođe, «na osnovu svih do sada objavljenih analiza EU, Hrvatska je postigla najveći uspeh u procesu pridruženja u odnosu na sve zemlje bivše SFRJ, izuzev Slovenije (484). Stoga, sve optužbe iz Srbije da Hrvatska sistematski onemogućava povratak srpskih izbeglica u Krajinu, jeste samo nacionalističko klevetanje jedne razvijene evropske države. «Kada je reč o izbeglicama, Srbija je od samog početka opstruirala povratak (u Hrvatsku – A. S) i ta tema je isključivo u funkciji ucene Hrvatske» (485). Dakle, za to što se Srbi ne vraćaju u Krajinu odgovorna je Srbija koja na taj način «ucenjuje Hrvatsku» (?!).

Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine. «Nacionalna suđenja su jako važna i nesumnjivo je na tom planu učinjen napredak, ali su i ona još uvek u senci relativizacije vlastite odgovornosti. To se odnosi prvenstveno na suđenja koja se odvijaju u Srbiji i na opstrukcije sa kojima se ona suočavaju» (486).

Srpski intelektualci, kaže se na istom mestu, zloupotrebljavaju neke pojave u Hrvatskoj kako bi doveli u pitanje demokratsku i europsku hrvatsku državu. Tako su, recimo, srpski profesori, akademici oko SANU i velikodostojnici SPC zloupotrebili «koncert pevača Marka Petrovića Tompsona» (493). Taj koncert je, inače, održan 17. juna 2007, a direktno ga je prenosila državna HTV. Umesto da srpski inetelektualci pokažu razumevanje za ovakvu vrstu «zabave» svojih demokratskijih i europskijih suseda, «ovakvi i slični događaji se u srbijanskim medijima koriste kao dokaz da je Hrvatska, pre svega, ustaška i kao takva neprihvatljiva za Srbe. Taj odnos prema Hrvatskoj neguje jedan deo intelektualne elite koja je učestvovala u definisanju srpskog nacionalnog programa i pripremama rata (deo Akademije i SPC, te onaj deo elite koji i dalje profiliše Hrvatsku kao ustašku i genocidnu tvorevinu)» (493). Zato se i u ovoj tački pokazuje da Srbija ne može da ostvari istinski napredak u EU i NATO integracijama sve dok se njena nacionalna inteleginecija ne podvrgne iscrpnoj čistki.

Ovakva prilično primitivna i providna hrvatska propaganda garnirana je i sa svim mogućim zamislivim i nezamislivim antisrpskim optužbama. Tako se, recimo, kao «stožer srpskih nacionalističkih snaga u Crnoj Gori» (524) navodi Srpska pravoslavna crkva. Za nju se doslovce kaže da je u Crnoj Gori «zaposela mnogobrojne manastire proglašavajući ih svojom svojinom» (524). SPC je toliko drska da, o užasa, «ima neprijateljski stav prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkkvi kojoj ne dozvoljava da vrši svoje obrede u pravoslavnim hramovima koji su bili u njenom posedu do Podgoričke skupštine 1918» (524). Za sve je kriva, naravno, srpska intelektualna elita. Ona širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, europske i multukulturne zemlje, koje predvode njihove napredne, europske, demokratske i multikulturne elite. «Težnje srpske elite da zadrži Crnu Goru u svojoj orbiti su nerealne, posebno imajući u vidu tempo i kvalitet političkih procesa Crne Gore, koja je okrenuta emancipovanom multietničkom crnogorskom društvu. Crna Gora je postala važan faktor u regionu zahvaljujući svojoj evropskoj, modernoj i demokratski profilisanoj eliti» (526).

Mediji u Srbiji su i inače puni autošovinističke propagande «Druge Srbije». Ali ova knjiga-izveštaj je osobena po više stvari. Prvo, ona je obuhvatila sve negativne stereotipe o Srbima, sve najgore antisrpske optužbe i sve maksimalističke antisrpske zahteve. Povrh svega, ona je napisana i nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom (koji valjda treba da postane novi književni standard «denacifikovane» Srbije). Knjiga sadrži i dva antisrpska «novuma», koja do sada nismo imali prilike da susretnemo u «drugosrbijanskoj» propagandi. Prvi je direktan zahtev da se promeni srpski nacionalni identitet tako što će se izvršiti čistka Univerziteta, medija i kulture od «nepodobne» inteligencije. Zahtev za cenzurom univerzitetskih predavanja i univerzitetskih udžbenika zlokobna je najava pravog totalitarizma. Takvu vrstu nasrtaja na elementarne akademske slobode može izvesti samo okupaciona sila ili marionetski režim. Izgleda da neko u «Drugoj Srbiji» misli da je bar jedan od ovih uslova na najboljem putu da bude ispunjen.

Novost je i naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? «Sandžak»? «Preševska dolina»? «Vlaška Krajina»? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?

Fusnote:

1. «Brisanje nepodobnih» , Pečat , 12. septembar 2008, br. 29, str. 52-54.

Slobodan Antonić

izvor: NSMP (Nova srpska politička misao)

podebljanja, ilustracija i veze prema drugim sjatovima -novinar.de

+++

Redakcisjki komentar

Knjigu Helsinškog odbora za ljudska prava na engleskom jeziku: “Samoizolacija: realnost ili cilj” -Beograd, 2008 možete pogledati ovde (4MB).

Verziju na srbskom jeziku možete pročitati ovde(5MB).

Urednik




1 коментар у вези “Čišćenje univerziteta?”
  1. Junkyards Dogs, (termin za Hrvate koji je verovatno radi njihovog opisa i pojasnjenja, ko su, i sta su kroz istoriju bili,upotrebio najveci prijatelj Hrvata i svih rimokatolickih Slovena iz SAD Ricard Holbruk), jos uvek nisu u stanju, da procene da pripadnost Vatikanskoj tamnici, ne znaci za kreatore novog svetskog poretka ama bas nista. Cela Latinska Amerika, je izuzetan primer robovanja pripadnosti toj pedofilsko, homoseksualnoj, kriminalnoj instituciji. Zato sada Latinska Amerika i pravi zaokret u svojoj politici u odnosu na Vatikan. I za divno cudo, priziva slovensku Rusiju, da je brani od Bele Anglo kuge.

    No ipak u pravu je Hobruk. Njega, pa i sve one koji vode i kontrolisu, politiku sa reke Potomak, savrseno po nihovoj definiciji ne zanima marva sa Balkana. Njih zanima nesto sasvim drugo. Svetska dominacija. A marva sa Balkana, im je jedno od orudja sa kojim ce se posluziti na isti nacin kao sto se Adolf kaplar posluzio sa tom marvom u pokusaju da nametne svoju dominaciju u svetu. Rumuni ce Adolfu kod Staljingrada na zrtveni razanja doneti, ne secam se tacno cifre, ali negde oko 50 ili vise hiljada svojuh vojnika. Hrvati nekih, ako me secanje ne vara, sedamnaes hiljada. Ne znam koliko su prilozili Bugari. Ondasnji Junkyards dogs, i ovi danasnji se ne razlikuju, mnogo. Osim konceptualno, inace ideja je ista. To Holbruk odlicno zna i na kraju iako mazohisticko – sizofrenicni slucaj, opterecen patoloskom lazljivom prirodom i arijevskom rasnodiskriminatorskom mrznjom, on u jednom momentu postaje eksplicitan i jasan, pa na kraju i iskren. Hrvati su za njega, kao i ceo establisment sa reke Potomak to sto je rekao. Psi jajare. Jer, ovo Junkyards dogs, pas jaajra, ili polozaqra.

    No Holbruk kao i njegovi sefovi i oni koji su mu po rangu isti zna jos nesto, i to vrlo vesto prikriva. A to je da Hrvati u odnosu na Srbe i, zaista nisu bili jednom upotrebljeni kao Junkyards dogs. Prvo ih je kao takve iskoristila Hasburska lunokratija da naprave pokolje u Macvi 1914. O tome iscrpno govori Dr Rudolf Arcibald Rajs, u svojoj knjizi Raport Srbije o Zlocinima Austrougarske. Zatim ce ih Adolf, opet Austrijski kaplar iskoristiti kao Jaunkyards dogs da naprave neopisive masakre koji po brutalnosti, prevazilaze svaku brutalnost u istoriji covecanstva. I danas ih koriste potomci Austrougarskih i Nemackih Jevreja u istu svrhu. U pozadini svih ovih nedela stoji i te kako Vatikanska pedofilno – homoseksualna tamnica.

    Zar to nije ironij? Tako da po mome vidjenju ova knjiga paranoicno patoloske Sonje Userko ili kako li vec, nije nikava neobicnost. Njome se pokusava proturiti nesto, sto na zalost istorija nece moci da prihvati. A to je da se sa dzelata krivica baci na zrtvu. To je radila Becka kamarila, to su radili Adolfovi Nacisti. To isto radi kamarila sa reke Potomak. Userko, i njeni po rangu isti psi polozare, kako ih opisa Holbruk, da nije lunokrata poput njega, bi jaja sa pologa jedino mogli da kradu bez lavezi. Sto polozare u stvari i rade. Polozare jedino laju kada im je u blizini gazdina ruka da ih zastiti.

    Ali ostaje ipak nesto sto nije na odmet da se spomene. A to ali, je pitanje da li ce lunokratija sa reke Potomak uspeti u svoim namerama? I kao sto ni sam Adolf kaplar nije uspeo u svojem projektu, niti pak Becka kamarila u svojem, tako isto ni lunokratija sa reke Potomak ne uspeva vec punih dvadeste godina permanentnog rata da promeni miroljubivi tok istorije. Jucerasnje bombardovanje u Islamabadu, govori o otvaranju treceg fronta u verovatno poslednjoj i zavrsnoj fazi lunokratskog pohoda na svet. U istoriji sve ima svoj pocetak i svoj kraj. Samo istorija nema kraja. Ko bi mogao poverovati, da ce ludak, koji po svojoj ludosti, je predstavljao vrhunsku pamet, u odnosu na danasnje lunokrate sa reke Potomak, zavrsiti onako neslavno, u svom pohodu na svet. Kada je otvorio drugi front protiv ondasnjeg izmrcvarenog ali veoma fanatiziranog komunizma, Adolf je sebi suprotstavio, ekvivalentan malo samo umereniji fanatizam, i tako iskopao samoubilacku grobnicu. Danas fanatizirani lunokrati otvaraju treci front. Protiv kako to oni definisu, fanatiziranog islamskog fundamentalizma. Moguce. Jer i taj islamski svet ima oruzje kojim se brani. Fundamentalisti ili ne, samoubilacki bombarderi, su za iuslamski svet oruzje izbora (weapon of choice) usmereno u cilju samoodbrane. Ne vidim da je taj islamski fundamentalizam za jednu ajotu gori od lunokratskog fanatizma sa reke Potomak. Naprotiv. Fanaticni lunokrati sa reke Potomak, vode rat na njihovoj, a ne islamski fundamentalisti na teritoriji Potomackih internacionalno, lunokratskih fundamentalista. Ko je ovde fantik?


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo