Вести

Inače smo mi sa Novinar.de čitani. Bićemo još čitaniji kada krenemo u štampanoj formi. (Pišite šta mislite o tome).

Igor M.Đurić, 16.08.2008

+++
Tako je samo juče (12.08) u dnevnoj štampi preuzeto nekoliko naših naslova i tema. “Politika“ na prvoj strani pominje vozila koja koriste ministri i ostali službenici o kojima smo onomad govorili, u sredini je imala tekst pod naslovom “Domino efekat“ a “Kurir“ je na drugoj strani imao naslov “Kosovska oluja“, istog dana. Kad ne znaju o čemu da pišu oni lepo odu na Novinar.de i to je to. Naravno, po kvalitetu to su slabiji tekstovi ali…..

A mi opet o “oluji“. Ovih je dana obeležena godišnjica one izvorne, hrvatske “Oluje“ koja je postala u civilizovanom svetu (a takvoga sveta je sve manje) sinonim za etničko čišćenje i genocid, kad ono na drugom kraju Evrope desilo se nešto slično: u pokušaju. Naplata neprincipijelne i trapave politike EU i Amerike je dospela, kamate su zaračunate, dužnici poznati. Na žalost, kad smo kod ovih zadnjih, kao i do sada u istoriji opet će te dugove plaćati mali i, uglavnom, ništa krivi narodi. Makar ne krivi više od drugih koji neće plaćati ništa. Kada su u pitanju Gruzini, oni su to osetili odmah. Pored toga što su svoju budućnost podanički vezali za interese SAD i NATO već se po njihovim reakcijama na samoproglašenje, a kasnije i na priznavanje određenog broja zemalja, nezavisnosti Kosova videlo da su svesni da će se sve to i njima razbiti o glavu i da su verovatno prvi na redu da plate neprincipijelnost svojih saveznika. Priče o tome kako je Kosmet izolovan i specifičan slučaj na njih nisu ostavljale bog zna kakav utisak kao uostalom i na nikoga pametnog (takvih je još manje u svetu). Zbog situacije oko Kosova Gruzini su rešili da napadnu Osetiju i reše to pitanje na taj način, a zbog “presedana Kosovo“ Rusi su, takođe, imali odrešene ruke da intervenišu a da niko nema argumenata za bilo kakav ozbiljniji prigovor. Separatizma je je bilo od kada je čovek stvorio prvu organizovanu zajednicu nazvanu “državom“ i biće ga dok ta tvorevina ljudske civilizacije (ili: necivilizovanosti) ne izumre a na njeno mesto dođe neki savršeniji vid ljudskog samorganizovanja i bitisanja u čoporu. Međutim, separatizam je držan pod kontrolom dok je postojao princip nepovredivosti međunarodno priznatih granica koji je prekršen kada je Srbija u pitanju. I tako je počelo.

I na samom zasedanju Saveta bezbednosti UN povodom rata u Južnoj Osetiji i Abhaziji videlo se da Ban Ki Mun i američki ambasador pri UN Halilzad (“ajde Halizdade ti ga prvi zalizdaj“) moraju da kusaju ono što su sami zbrčkali. Njihovi argumetni su bili isprazni, na nivou fraze, niko nije verovao u iskrenost rečenog a šupljikavost izrečnog je bila više nego očigledna jer je “presedan kosovo“ lebdeo iznad svake njihove reči, iznad svakog argumenta ili gesta. I to je obilato koristio ruski predstavnik Čurkin. Nije on posezao u odgovoru na optužbe o napadu na Gruziju za istorijskim, političkim, pravnim ili vojnim argumentima objašnjavajući zašto Južna Osetija treba da se odcepi od Gruzije i zašto joj Rusi pomažu u tome, on je direktno i između redova ponavljao kao mantru samo jedno te isto: Kosovo, Kosovo, Kosovo…

Nakaradna i genocidna teorija “humanitarne intervencije“ koju su smišljali američki geopolitički stratezi i teoretičari “novog svetskog poretka“ sada je poradila u korist ruskih strateških i imperijalističkih ciljeva (jer i kod prvih je to jedini pravi razlog u pozadini). Ono, istina je, nigde i ne piše da je to filozovsko- političko “čedo“ Brežinskog i kompanije patentirano samo za američku upotrebu, nigde se eksplicitno ne pominje da samo Amerikanci imaju pravo da “humanitarno intervenišu“ i da “humanitarno“ napadaju i uništavaju male države i narode. Mada se to podrazumevalo. Niko se nije nadao, bar u dogledno vreme, da će se Jeljcin otrezniti (pa umreti) i da će Putin u “suhoju“ napraviti počasni krug pre nego krene da reorganizuje Rusiju.

Taktički gledano, odavno jedan državnik i njegova vlada (čitaj: CIA) nisu sačinili lošiju procenu i simulaciju od gruzijskog predsednika Sakašvilija i njegove svite. Podučeni od američkih instruktora i agencija koji su već imali slična iskustva u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu, oni su krenuli da izvedu gruzijsku verziju “Bljeska“ i “Oluje“ i etničkog čišćenja Srba sa Kosmeta. Ko što su i pre toga Hrvati, muslimani i Šiptari tako su i Gruzini bili direktno podržani i potpomognuti od strane amrikanaca, pa što ne reći, i pojedinih evropskih službi. Čak je i mirovni sporazum koji je održavao kakav takav mir tamo bio sličan po sadržini sa sporazumom o prekidu vatre između Hrvata i Srba gde su garant toga mira bili “Plavi šlemovi“ ali i snage tadašnje Jugoslavije. Po tom ugovoru Milošević je bio dužan da vojno brani Srbe iz Krajine ukoliko ih Hrvatska napadne. On to nije uradio. Ne bi to uradila ni Jeljcinova Rusija u slučaju Osetije. Ali, ovo danas je druga Rusija. Na žalost, Srbija je ista. I videlo se odmah da Rusija nije ona stara od pre desetak godina: “gruzijska oluja“ je uz debakl Gruzije propala. I ne samo taj napad na Osetiju: ozbiljno su poljuljani državni temelji Gruzije.

Kosovo, Kosovo, Kosovo….. odzvanja u ušima svih separatističkih pokreta u svetu, svih vlada koje se bore protiv separatista, svih analitičara koji pokušavaju da objasne šta se zapravo događa u Podkavkazlju ovih dana. “Kad mogu oni možemo i mi“- razmišljaju separatisti. “Kad su mogli Amerikanci da bombarduju Srbiju zbog Kosova možemo i mi naše susede“- razmišljaju regionalne sile. I svi koji su upozoravali na opasnost od lančane reakcije, a takvih nije bilo malo, sada mogu samo konstatovati: “jesmo li vam govorili?!“. Jer, scenario koji se nazire je vrlo jasan i precizan: kada Rusi, uskoro, priznaju, nezavisnost Abhazije i Osetije i za njima to učine još neke države pod pritiskom ili “molbom“ Rusije, kosovski slučaj više neće biti presedan već: pravilo! Ostaće samo kao merilo politički, ekonomski i strateški interesi velikih sila da to pravilo primenjuju ili ne.

Buš je izjavio: “Rusija je izvršila invaziju na suverenu susednu zemlju i ugrožava demokratsku vladu koju je izabrao narod. Takve akcije su neprihvatljive u 21 veku“. Cinizam ili glupost?! Rekao bih : i jedno i drugo. Jer zaista je potrebno oba da bi ovako nešto izašlo iz usta “iračkog kasapina“. Rusija je makar napala susednu državu, kako i sam Buš kaže, što se ne može reći za Srbiju ili Irak ili Afganistan koje su napali Amerikanci sa drugog kraja sveta.

Iz usta naših zvaničnika: ni reči. Ne: ono što bi trebalo da se čuje, nego: ništa! Možda je tako bolje. Kad ćute postoji relana mogućnost da bude što manje štete po Srbiju. A da je pametnih ljudi u Srba bilo bi idealano vreme da se štogod pomene, makar: reda radi. Da se pitaju Amerikanci, Nemci, Francuzi, Englezi i ostali: što učiniše nepravdu prema Srbiji te je bombardovaše i deo teritorije okupiraše a sad zbore Rusima da to nije moralno i ispravno raditi?! Je li to sramota reći i pitati? Da možda takvo što nije po demokratskim principima? Gospodo, bombardovali ste Srbiju i otimate Kosovo a tvrdite kako Rusi vrše invaziju, rasparčavaju suverenu zemlju sa međunarodno priznatim granicama i čine stvari neprihvatljive za 21 vek! Gde je istina, gospodo?!- treba neko iz Srbije da pita. Ono, istina je, nas ste bombardovali u 20 veku, ali to ne menja mnogo stvari. Problem se, kao što vidite, preneo u sledeći vek. Nije ni čudo, prenet je i iz pretprošlog u prošli. Ne kažem da će od toga, nama Srbima, biti naročito bolje u bilo kom pogledu ali treba jednostavno zatražiti objašnjenje zbog svog dostojanstva i naglašavanja činjenice da mi nismo i nećemo zaboraviti. Mi to objašnjenje, naravno, nećemo dobiti ni od koga ali to nije razlog stalno ga ne tražiti. Koja je to razlika između Kosova i Južne Osetije pa se oni dijametralno drugačije ponašaju? Zaista me interesuje šta bi odgovorili?! Koji bi to uporedni argumenti “za“ i “protiv“ bili bačeni na sto?!

Pa onda činjenica da je Bernar Kušner prvi zapadno-evropski političar koji je došao u Rusiju da posreduje primirju?! Onaj isti Kušner koji je prizivao bombarodovanje Srbije najgrlatije, koji se borbeno zalagao da se uruši teritorijalni integritet jedne članice UN, koji je bio prvi komandant koncetracionog logora za Srbe zvanog “Kosovo pod patronatom međunarodnih snaga“. Kušner koji je tada izjavio: “prošle nedelje je ubijeno 14 Srba a ove samo 8, to je vidan napredak“. Taj će nekome da donese mir i da govori o principima?!

Ne kažem da naša vlast treba otvoreno da da podršku ruskim akcijama (tajno svakako: treba). Jeste da nas Rusija podržava po pitanju Kosmeta ali bi mi tim činom podržali separatizam što nam u ovom trenutku nikako ne ide u prilog. Ali, u principu, u stvarnosti, to ništa ne bi promenilo i da ih podržimo. Jer, Amerikanci i ostali viču u glas: to nije isto!!! Tako da nam se isto hvata. Nema zakonitosti. Gruzijski režim je “dobar“ jer je podanički i proameriči a otvoreno protiv Rusije. To su osnovna merila i principi. Zbog istih razloga su i šiptarski separatisti “dobri“ a osetijski nisu. To što su Amerikanci u Iraku- to je normalno. Pitajte pola Beograda: dobićete isti odogovor. Pitajte opet istu polovinu: da li je normalno da Rusi budu u Južnoj Osetiji i dobićete odogovor: da nije!!! Ponavljamo iste priče. Svi normalni i misleći ljudi znaju sve ovo i razmišljaju na ovaj način. Ali čemu to?! Ovaj slučaj je najočitije pokazao da se međunarodni odnosi danas (i juče, i prekojuče, i sutra) zasnivaju na goloj sili i nikakvim zakonima.

Kada se realno posmatra i analizira cela situacija dolazi se do zaključka da je u svemu ovome Gruzija manje kriva od svih ostalih, izuzimajući narode Osetije i Abhazije (sa stanovišta njihovog shvatanja problema). Normalno je da se kao država i narod bore za teritorije o kojima misle da im pripadaju a još su i u granicama međunarodno priznatog suvereniteta. Druga je priča to što su te oblasti pripojene Gruziji Staljinovim dekretima upravo kao što su i obrisi administrativnih granica Kosmeta stvoreni dekretima srpskih komunista. Tako je amdinistrativna granica pokrajine Kosova i Metohije stigla do vrha Kopaonika na osnovu direktive komunista Srbije. Pripajanje teritorije opštine Leposavić Kosovu neposredno posle rata komunisti su pravdali činjenicom da im se to daje da bi “drugovi Albanci imali odakle da seču šumu“. Ipak, ne može niko osporiti pravo Gruziji da se bori za svoj suverenitet i svoje teritorije. To što mi Srbi u celoj priči navijamo za Ruse-to je druga i čisto emotivna stvar i ne tiče se nikoga ko to ne razume, bilo u Srbiji, bilo napolju. U svakom slučaju treba da učimo i od jednih i od drugih, ako razumete šta hoću da kažem. (Da napadamo i da branimo).

Jedno se treba konstatovati: ruski veliki medved se propeo samo nekoliko dana posle Solženjicinove smrti. Vaskrsnuo je duh velike imperije kojeg je u svojim spisima veliki pisac prizivao. Šteta po njega što nije u svesti proživeo još nekoliko dana- umro bi mirniji po pitanju budućnosti velike ruske nacije.

Da se vratimo malo čisto unutrašnjim i našim glupostima. Srbija i Srbi svakoga dana dožive novo poniženje od svojih vlasti. Pored toga što se do dana današnjeg ne zna ko je uhapsio Karadžića a to je za jednu pravnu državu vrlo bitno da se zna, mi smo ovih dana (po stilu i načinu na koji je urađeno: držeći nas za kretene) dobili informaciju da je na nekoj utrini u Batajnici pronađen Karadžićev laptop sa disketama. Naravno, pošto se ne zna ko ga je uhapsio onda se neće znati ni koje ostavio kompjuter u travi. Ali se zna da su državni organi: policija, tužilaštvo i sud danima tvrdili da kompjutera uopšte nije bilo. I drugo, što se takođe sigurno zna, jeste činjenica da je tužilaštvo u Hagu najavilo izmenu optužnice ali nije otkrivalo detalje upravo čekajući da se upozna sa sadržinom hard-diska i diskova pa prema tome se ravnajući da izvrši izmene. Jer, lako je napisati optužnicu kad prethodno pročitate čime raspolaže odbrana i kako misli da se brani optuženi. Odigrana je još jedna prljava igra na koju niko u Srbiji ne reaguje. Sve to govori da mi nismo domaćini i gospodari u svojoj kući, da svako može da vršlja po Srbiji, da hapsi i ubija, i da Srbijom vladaju sponzori današnje vlasti. Danima Karadžić i njegovi branioci pominju taj kompjuter sa disketama, danima pričaju o vremenu hapšenja, a za svo to vreme mediji, “analitičari“ i političari posprdno pričaju o tome. To što su tvrdili da Karadžićevi advokati lažu i mogu da shvatim, ali to što su bili ubeđeni da bivši predsednik Republike Srpske laže- to je već srmota. I treba da se stide što više veruju jednom Holbruku, za koga Dobrica Ćosić kaže “da je vulgaran tip i kaubojski prostak koji prezire intelegenciju i nacionalno dostojanstvo Srba“, nego Karadžiću. Ako taj kompjuter, to jest, njegov sadržaj, nisu važni (što će se ovih dana tvrditi) zašto je trebalo ovoliko vremena da se ispita i iskopira njegov sadržaj? Samo kopiranje je za stručnjake veoma kratak postupak. Koliko je i šta izbirisano?- postaviće se i to pitanje sigurno. Jedino ostaje nada da Karadžić nije imao samo te kopije već da je negde pothranio i originale. Ako ih je imao?! I to je važno zbog nas a ne zbog Haga.

Igor M.Đurić

objavljeno 16.08.2008