logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    1.871 пута прочитано    Датум: 11.08.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Izlaganje Dr. Miodraga Petrovića na PredavanjuČačak, uoči Vaznesenja 2008. godine. Osećam kako ste mi svi orođeni Duhom Svetim, krštenjem i Svetom tajnom Pričešća.

+++

Drugim rečima, sa vama se osećam kao jedno. Nije uopšte bilo u planu da ja danas govorim. Čak i onda kad sam bio upitan ovih dana, dok sam bio u Beogradu, hoću li da kažem koju reč – bio sam kategoričan, isključivši tako nešto. I našem dragom bratu Željku sam usput, takođe, naglasio da uopšte nije u planu da ja danas govorim. Ali, evo, izašao sam, možda ne toliko što sam prozvan, nego što me srce vodi da se, ipak, pogledamo ovako oči u oči, uzajamno umnožavajući radost duša naših.

Osećam dug da izrazim zahvalnost, prvenstveno bratu Željku, koga krasi blistav um kao dar od Boga, jer nam je Ustav Srpske pravoslavne Crkve na jedinstven, pravi način, tumačio. Iz tog tumačenja videlo se da, gde god ima manjkavosti, kao što je to slučaj u članu 62. Ustava, odmah dođe do poremećaja u poretku Crkve. Ustav Srpske Crkve mora da izvire iz kanonskog korpusa, kanona donetih na Vaseljenskim i Pomesnim Saborima, jer su ih (kanone) ugledni Oci potvrdili kao odredbe koje su donete trubama Duha Svetoga. Produženje tog glasa truba Duha Svetoga mora da bude i Ustav SPC. U poslednje vreme mnogo se govori, već više godina, o Komisiji koja, kao stručna, priprema izmene i dopune Ustava SPC. Gledano iz mog nekog skromnog rasuđivanja, pitam se koji su to stručnjaci za koje se može reći da su dorasli tako suptilnoj materiji – da kroje propise Ustava SPC, zato što su ti propisi uglavnom namenjeni tome – kako da se vodi duša kroz ovaj život u onaj svet.

Ovo što smo čuli od brata Željka, kome sam ja neizmerno zahvalan, a Bogu blagodaran što mu je tolike darove dao, pokazuje nam da vera i revnovanje za Dom Gospodnji, za Crkvu Gospodnju, vrede više od svih blaga na ovome svetu. Njegova diploma Pravnog fakulteta je, u odnosu na to, neznatna. On tu dipolomu prevazilazi drugom jednom diplomom koja mu je u srcu ispisana verom i revnovanjem za Crkvu Božiju. Preko Željka, koga je Bog dao da misionari, a takvih ima dosta, kazuje nam se koliko treba da smo u životu pribrani, i trezveni, i trpeljivi idući na putu ka spasenju. Za slepog u Jevanđelju se postavlja pitanje: Ko sagreši, on ili roditelji njegovi? Ni on, ni roditelji njegovi, nego da se kroz slepog od rođenja projavljuje sila Božija. Imamo i Branka Radunkovića, verujem da ga i neki od vas ovde poznaju. Slušao sam i njegova predavanja. Daj, Bože, da i on dođe na ovu tribinu. Čovek vidi, spolja gledano, pola čoveka, a gledajući kroz pametne oči koje odražavaju dušu njegovu vidi, ne pola čoveka, nego gorostasa od čoveka. Slava je Bogu i hvala što nam daje takve misionare. Ja sam u dobitku danas utoliko što sam odlučio da dođem i da budem u društvu sa bratom Željkom. Pre dva-tri sata rekoh nešto što ću i ovde ponoviti: Željka danas zamišljam kao bosiljak, a sebe kao saksiju, i ja kao saksija, blagodareći bosiljku, bivam zaliven, jer se bosiljak zaliva, a ne saksija. Daće Bog, nadam se, da Željka opet, nekom prilikom, „Udruženje građana ,Zakonopravilo`“ pozove da održi predavanje.

To je pod jedan. Pod dva: Domaćinu, a prvenstveno „Udruženju građana ,Zakonopravilo`“ moram da izrazim duboku zahvalnost za brigu i revnovanje da se o veri neprekidno, ne samo razmišlja, nego i govori. Mnogi misle da sam ja dao ideju da se osnuje „Udruženje građana ,Zakonopravilo`“ u Čačku. Na žalost, nisam. Evo javno to ispovedam. Voleo bih da jesam, ali nisam. Međutim, kada sam čuo da je osnovano „Udruženje građana ,Zakonopravilo`“ (ko je tu bio prvi inicijator, ja to ne znam ni danas), obradovao sam se celim svojim bićem, dušom svojom, i rekao sam da ću stati koliko god mogu, koliko vremena imam, koliko mi snage Bog daje, uz bratstvo „Udruženja građana ,Zakonopravilo`“, ubeđen da ono nije osnovano da ratuje, nego da revnuje, da ukazuje na ono što predstavlja odstupanje od učenja crkvenih Otaca. Mnogi će reći: Ma, ko su oni? Zar oni, kao laici, imaju pravo; zar oni imaju te sposobnosti da govore o veri, o poretku u Crkvi? Pa će reći: Ne, nemaju oni pravo na to. A ja kažem ono čemu nas Jevanđelje uči – da svaka krštena duša postaje carsko sveštenstvo samim krštenjem, ulivanjem Duha Svetoga u čoveka, što se potvrđuje onim rečima: „Pečat dara Duha Svetoga“. Dakle, utisnut je na svakog krštenog čoveka Pečat, vera za revnovanje u Domu Gospodnjem. Voleo bih da ne zaziru od „Udruženja građana ,Zakonopravilo`“, nego da se raduju. Ja znam i čujem da mnogima to smeta. Kome istina nije smetala? Kome nisu zasmetala ukazivanja na nepravilnosti, odstupanja od Zakona važećeg u Crkvi? A to ne treba nikoga da zbuni. Ide se čak tako daleko da se pitaju: „Šta hoće to Zakonopravilo? Kako to da se razbije? Kako da im priđemo i da ih raslojimo?“ Drugim rečima: „Da ih nema“. Čujem, na žalost, da hoće da saslušavaju pojedine vernike, ni zbog čega drugog, nego zato što veruju onako kako su naučili od svojih pradedova i crkvenih Otaca. To smeta mnogima danas, jer se to ne uklapa u težnju da smo što bliži i sličniji rimokatolicima, unijatima, pa ćemo radi toga, da stavljamo i nekakvu crvenu kamilavku na glavu i nekakav crveni pojas.

U ogromnoj knjizi „Magnum krimen“ Viktora Novaka, objavljenoj u Zagrebu 1948. godine, pominju se istaknuti fratri rimokatolički (sa crvenim obeležjima) koji su kao koljači predvodili ustaše kao što je jedan od njih, nesrećni Božidar Bralo, pod čijim je neposrednim nadzorom na jednom samo mestu poubijano 180 Srba, a ubistva su činjena na najzverskiji način. Ko neće da zna za zločine rimokatolika? Ko je i kakav je taj što neće da zna za vekovni pakleni plan njihov da nas jednostavno imaju pod svojim okriljem? U tom cilju je i Ravena, o kojoj smo malopre čuli, donela nekakve zaključke, koji se kriju od (srpske) javnosti, a osnovna tema, takoreći jedina, bila je papski primat – da je papa prvi, jedini, glavni poglavar hrišćanskih crkava, što će reći i Pravoslavne crkve. Nije mesto, i nije najavljeno kao tema da se govori o mnogim, nebrojanim zločinima koje su počinili njihovi prelati, vodeći ljudi u rimokatoličkoj crkvi, protiv pravoslavnog življa. To može biti tema za sebe. Ima boljih stručnjaka da o tome govore. Imate takve stručnjake u svojoj sredini. Među istaknutima je profesor Vladimir Dimitrijević.

Ali vratimo se pobožnom narodu ovih krajeva. Moja je želja i molitva Bogu da „Udruženje građana ,Zakonopravilo`“ sa ponosom vodi brigu o veri i poretku u Crkvi; da se ne stidi da ukazuje ako episkop krši zakletvu koju je položio. Mnogi savesni, verujući ljudi, koji zaista revnuju za Crkvu i imaju straha Božjeg u sebi, dobro bi razmislili da li uopšte mogu da prihvate da budu episkopi, s obzirom na zastašujuću zakletvu koja se pri hirotoniji polaže. Vi dobro svi znate, i to nikakva tajna nije, da u zakletvi, između ostalog, episkop kaže da će se povinovati odlukama Sabora arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Jedna od tih odluka tiče se i bogosluženja. Nastala je velika pometnja, deoba, razdor, upravo zato što su na jednoj strani verujući ljudi koji shvataju značaj takve odluke Sabora arhijereja Srpske pravoslavne crkve i hoće da se ona poštuje; hoće da vide i episkopa, koji je položio zakletvu, da se toj i svim drugim saborskim odlukama povinuje; da predvodi u poslušnosti, jer nema čoveka nad kojim ne postoji neko stariji. I car ima svog cara koji se zove Zakon. I vladika svaki ima svog cara, a to su odluke izrečene trubama Duha Svetoga, potvrđene na Vaseljenskim i Pomesnim Saborima i opšte prihvaćene kao obavezujuće u celoj Pravoslavnoj crkvi. Ako episkop nije svestan da opterećuje svoju savest, kršeći zakletvu koju je položio, on time razbija jedinstvo u Crkvi, koja mora biti (i to joj je smisao postojanja) jedinstvena u jedinomisliju, nalik na Svetu Trojicu, nalik na jedinstvo između Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetoga Duha.

Neće vladika lako zastraniti ako nema loše savetnike. Nijedan vladika, kao što nijedan car, neće zastranjivati ako ima dobre savetnike. Veličina jednog episkopa sastoji se upravo u tome da neprekidno osluškuje i da se stalno daje u službu jedinstva sa vernicima u eparhiji, koja mu je od Boga od početka data kao nevesta, jer je odgovoran pred Svevišnjim za svaku dušu u toj eprarhiji: Da li je posetio, da li je podučio, je li nadzirao duhovni razvoj te duše, tog čoveka? Zato nije slučajno što Sveti Sava u Zakonopravilu opisuje episkopsku službu tako što kaže: Episkop je što i skopos, što na grčkom znači stražar. Episkop znači: biti neprekidno na straži, a ne slati nekakve delegate kao dželate, nekakve delegate koji bi trebalo da se zapitaju prvo jesu li zaista verujući kao članovi Crkve i koliko verujući; mada je veoma teško izmeriti u sopstvenoj duši, još teže u tuđoj, kolika nam je vera. Svesni smo da smo pozvani da verujemo; svesni smo hrišćanskih, jevanđelskih dužnosti, ali niko od nas, ja od sebe polazim, ne može da izmeri kolika mu je vera. Verujem, Gospode, da, verujem, ali, pomozi mom neverju. Ako ta moja vera nije dovoljna, dodaj mi vere, Gospode! A kad mi Ti, Gospode, dodaš vere, neću se stideti ni episkopu, ni caru, ni bilo kome da kažem da je odstupio od zakletve; da je odstupio od učenja Crkvenih Otaca, koja su nepomeriva, a za mnoge danas u Crkvi, na žalost, neka vrsta igrarije!

Naše je da se molimo. Svaki episkop može da bude dobar, ukoliko se otrese loših savetnika. Zna vladika koji su ti loši savetnici. Drži ih zato što ga drže u lažnom uverenju da je za sve ono što čini u pravu. Međutim, naša je obaveza i dužnost da neprekidno preispitujemo sebe jesmo li u okvirima učenja Pravoslavne crkve ili proizvoljno iskačemo iz tih okvira, smatrajući da smo lično, kao jedinke, zakon; i da sve od nas počinje. Neka bi vas Gospod držao u veri da „Udruženje građana ,Zakonopravilo`“ jača, da se ne zbunjuje dolaskom tih nekih poslanika episkopovih koji pokušavaju da druge leče, a nisu u stanju sebe da izleče. I njihova prošlost je dobro poznata. U tom smislu, imali smo ranije i episkopa koji se samovoljno, podnošenjem „ostavke“, odrekao episkopstva, ali, na žalost, i posle toga našao se kao sposoban da u Žičkoj eparhiji seje nebrojena zla. Sadašnji episkop, koji ga prihvata, slaže se sa njegovim pogrešnim stavovima – i u pogledu služenja Liturgije, i u pogledu Tajne ispovesti i u pogledu Svete tajne Pričešća. Taj bivši episkop, umirovljeni Atanasije Jevtić, ne može da se zadrži na jednom mestu upravo zato što je pogazio nešto što ne sme da se pogazi; zato što je srozao svoje episkopsko dostojanstvo činom „ostavke“. Nema Crkve tamo gde episkopi podnose „ostavke“. Ostavke podnose u državi državni funkcioneri, ali Crkva je nezamisliva ako smatra, ili dozvoli, da se episkopi, sveštenici, ili bilo koje duhovno lice, i svaki kršteni hrišćanin, odriču onoga što im je kao dar odozgo dato.

Dakle, neka nam Bog pomogne da se viđamo, da se uzajamno verom hranimo, snažimo, na blagoslov od Boga čak i onda kad nas budu smatrali da smo mali brojem. Ne treba malo stado Božije da se boji zbog toga što je malo. Neka je i malo, ali kao Božije da bude. Nije uzalud rečeno u Jevanđelju hoće li Gospod, kad dođe, naći koga od tog malog stada. Pošto smo svesni svega toga, jedina veličina, jedini autoritet, jedino merilo našeg življenja jeste Gospod Isus Hristos i Njegova jevanđelska nauka.

Neka nam je Gospod na pomoći. Hvala vam.

PITANjA:

PITANjE: Vezano za deo Vašeg izlaganja koji se tiče našeg „Udruženje građana ,Zakonopravilo`“: imali smo jedan interesantan i veoma čudan slučaj – jednog našeg člana usmeno je pozvao trnavski arhijerejski namesnik preko nadležnog sveštenika da se pojavi pred Eparhijskim sudom. Pozvan je bez ikakvog pismenog poziva, bez obrazloženja šta je zgrešio Bogu i narodu, bez objašnjenja ko ga tuži i naspram koga ga tuži. Može li se tako suditi vernicima? Ima li čovek koga optužuju pravo na odbranu?

/…/ Za mene je novina da se članovi Crkve od pastira (neka je to parohijski sveštenik, neka je to arhijerejski namesnik, neka je to episkop) pozivaju na takav način. UDBA je imala razne načine pozivanja. To nije jedini primer da se iz građanskog, administrativnog aparata preslikavaju metodi i u upotrebu uvode u Crkvi. To je krajnje nepastirski. Ako je neki vernik zaista pogrešio, njemu mora biti prvenstveno saopštena krivica i da se vidi da li je on nje svestan ili nije. Ako jeste, on će bez ičije intervencije da se pokaje. Ako nije svestan, njemu treba da se dokaže krivica. Jesu li tome, koga su pozvali, saopštili bilo kakvu krivicu? (Odgovor: Nisu!) – Onda nema šta da se odaziva. Kome? Onima što primenjuju metod koji je sraman u praksi Crkve. Postoji način – i pastirski i pravni. Ako je neko kriv, ta krivica se saopštava. A primenjuju nedopustiv metod: „`Ajte da ga pozovemo, da ga mi preslišamo ovde; biće sam, napravićemo zapisnik, opteretićemo ga i biće kako mi kažemo“. Krajnje nehrišćanski. Umesto da priđu bratoljubivo, pa da sednu s tim čovekom (bilo koji da je; sutra mogu biti ja, peti, deseti) i obave razgovor u duhu kako se to u kanonima propisuje, pa trpeljivo i u duhu ljubavi da ulože veliki trud, ukoliko je skrenuo sa pravog puta, kako bi ga vratili sa stranputice. Ko je tako postupio? Ko je pokazao da je pravi pastir?

Dakle, to nije praksa u Crkvi. Na takav način ne vodi se postupak protiv jednog vernika.

PITANjE: Kako mi vernici da se generalno odnosimo i prema vladikama novotarcima i prema sveštenicima novotarcima? Da li ih primati u kuću, da li davati prilog, da li ih pozivati da nam krste decu, da venčavaju itd.?

To pitanje se u poslednje vreme stalno poteže. Ono je živo. Ono je svakodnevno pristutno. Vernici su u nedoumici. Smućeni su, prosto, jer vide one kojima je sve svejedno. Ali ima vernika koji su svesni da su nasledili nešto što je sveto, nepomerivo, tradicija osveštana, potvrđena, opšteprihvaćena i hoće toga da se drže. Međutim, sad se to, iako sveto, razgrađuje, razvaljuje. Moje je pitanje kao i vaše: Šta ako mene takvi okruže? Znam kako treba da postupim. Onako kako su me moji dobri profesori učili, i to ne samo kao dobri profesori, nego i kao revnosni hrišćani, izuzetni. Uvek žalim što se danas retko naiđe na takve učitelje. Retko. Šta ću, dakle, raditi ako me opkole sa svih strana sa tim novotarijama? Vidim da pravoslavni idu na misu kod rimokatolika; uzajamno se posećuju i zajedničke molitve obavljaju, naročito u Bačkoj eparhiji. Pošto znam da je trubama Duha Svetoga rečeno, da je jeretik i proklet onaj koji sa jereticima zajedno molitvu uznosi Bogu, jasno je da sa takvima neću imati udela. U tom nekom lažnom svetu koji sve svodi na pritvornu ljubav, žrtvujući istinu, istinski pravoslavan vernik samo štetu može da ima. „Carstvo Božije je u nama“, i ono nam se daje ako do istine držimo, a ne ako nju (istinu) potisnemo zarad nametnute ljubavi, tolerancije i, tobože, demokratije kao temelja na kojima se sprovodi, bolje reći nameće, zvana globalizacija sveta, čiji deo čini i današnja Ujedinjena Evropa.

Žrtvovanjem istine se ne obezbeđuje sklad. Kršenjem kanonskog i bogoslužbenog poretka dobija se nesklad, podvajanje. A olakom kršenju utvrđenog crkvenog poretka pribegavaju ona sveštena lica koja umišljaju da u njima, kao jedinkama, postoji sva punoća Crkve.

Postoji i ovakvo kanonsko načelo: Ako episkop greši, vernik nije obavezan da ga sluša. I onda se postavlja pitanje: A kome ići? Neće Bog dopustiti da se svi služitelji Crkve prevedu na onu stranu. Ostaće neko. A onda opet pitanje: A šta ako je on tako geografski udaljen, da ja ne mogu lako doći do njega? Vraćamo se na ono jevanđelsko: Gde su dva ili tri sabrana u moje ime – tu sam i ja među njima. Dao nam je Bog izlaze i izlaze. Samo da ne odstupimo od onoga što je sveto, što je zakon. Ovde je bilo postavljeno pitanje ocu Žarku Gavriloviću: „Šta ako vladika zabrani opelo?“ On se možda malo našalio i rekao: „Ja ću Vas opojati. Bog će da Vas opoje.“ Čitam pismo jednog vernika iz Braničevske eparhije, vrlo dobro napisano, a po svemu sudeći, pisao ga je učen vernik. Taj donosi odluku – ne želi opelo od tih novotara sveštenika, prepušta se Bogu i kao da kaže: Gospode, ja iz revnosti ne mogu da podnesem te novotarije, a Ti primi moju dušu i odvagaj, Gospode, moj postupak i moju veru.

Ja nisam ni za kakve krajnosti u Crkvi. Daleko od toga. Jer sve treba da bude usredsređeno ka toj sabornosti koje se dotakao brat Željko, lepo rekavši da Sabor ne znači da sednemo jedan pored drugog, nego da po slici Svete Trojice imamo jedinomislije. Onaj koji ne podnosi jedinomislije iskače, ispisuje i potiskuje sebe iz sabornosti. Taj broj ispisanih odstupnika, sami možemo to da uočimo, progresivno se uvećava. A naša nada uvek ostaje utemeljena na jevanđelskoj nauci, na Gospodu Isusu Hristu, na proverenom učenju otaca Crkve. I neće sve propasti i ne treba padati u nekakvo očajanje. Očajanje je opaka boljka. Nipošto ne padati u očajanje, nego uvek verovati i nadati se i moliti se. Molitva ima neopisivu moć, izusti li je neko celim svojim bićem, čak i gore da premešta. Nije to samo slikovito rečeno. To je i zaista tako u životu. Verom se čuda čine. Ako je imamo, ona će da potisne taj strah u nama. Ostaće briga za revnovanje u Domu Gospodnjem. I to je dobro. Ali nikako padati u očajanje. Kad mi ne budemo našli put (jer su ljudske snage često malene, reklo bi se – na izmaku), nova vrata otvara, nove puteve trasira sam Gospod. Ako imamo tu veru, ništa nas neće uplašiti. Nikakav strah nećemo osećati, jer je strah veliki neprijatelj čoveku (to se vidi kod sveštenstva, naročito kod arhijerejskih namesnika naspram episkopa), počev od običnog straha pa do onog straha od autoriteta vlastodržaca. Svaki je čovek, zaista, po onoj Njegoševoj, ukaljao obraz svoj ako je podlegao strahu. Bog nas je dao da se osećamo slobodnim, ponosnim, dostojanstvenim, ali nikako da robujemo ljudima nego nauci Hristovoj tj. samome Hristu, Kome neka je hvala i slava za sve.

sa audio zapisa:

grešni kaluđer srbski
Varsonufije Jovan

(Tekst je autorizovan od strane autora. Dr. Miodraga Petrović)

objavljeno 11.08.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo