Вести

Cena kosovskog presedana. Anonimni izvori u Stejt departmentu jadikuju što su zbog Kosova izgubili rusku podršku oko Irana

Zasad se ni u nezvaničnim izjavama diplomata ne može saznati da li je američka administracija „ispod žita” Mihailu Sakašviliju dala „zeleno svetlo” za akciju u Južnoj Osetiji, a Amerikanci sem diplomatske pomoći neće vojno podržati zvanični Tbilisi.

Prema rečima jednog neimenovanog diplomate Stejt departmenta, NATO ni međunarodna zajednica se neće uplitati u ruske vojne akcije.

„Strateški, Rusi su poslali signale da zaista žele da provežbaju mišiće, kao i da su ljuti zbog Kosova”, rekao je ovaj diplomata „Njujork tajmsu”, aludirajući na bes Rusije zbog toga što je Zapad priznao nezavisnost Kosova od Srbije.

Zapadni mediji se sada prisećaju i reči ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova sa jednog sastanka o Kosovu, održanom u Briselu, kada je on upozorio američku državnu sekretarku Kondolizu Rajs i evropske diplomate da će ukoliko priznaju Kosovo, uspostaviti presedan za Južnu Osetiju i ostale odmetnute provincije.

Bušova administracija je sada došla u situaciju da procenjuje da li je podrška Gruziji vredna suprotstavljanja Rusiji u trenutku kada im je neophodna ruska pomoć u zauzdavanju iranskih nuklearnih ambicija što je najvažnija tema među trenutnim američkim spoljnopolitičkim prioritetima.

„Njujork tajms” prenosi i jednu dosetku jednog od diplomata u Ujedinjenim nacijama, koji je u šali prokomentarisao da ukoliko bi otišli do Rusa i rekli im „uredu, Kosovo za Iran” dogovor bi bio postignut. Iako ugledni njujorški dnevnik objašnjava da je to preterivanje, dodaje i da među pojedinim zvaničnicima u Bušovoj administraciji raste osećaj da SAD možda ne mogu da imaju sve, te da bi trebalo izabrati prioritete.

Međutim, spoljnopolitički stručnjaci objašnjavaju da dokle god američke i evropske akcije po pitanju Kosova budu ostavljale Rusiju sa osećajem ugroženosti i opkoljenosti, ona će preuzimati agresivne akcije da obnovi svoju moć, dostojanstvo i uticaj u regionu, koji smatra svojim strateškim „dvorištem”.

Dok analitičari i zvaničnici uveravaju da NATO neće ući u konflikt u Južnoj Osetiji, takozvani obični ljudi u Gruziji proteklih dana kada sretnu novinare zapadnih medija postavljaju samo dva pitanja: „ Gde su SAD? Kada stiže NATO?”

Prema svemu sudeći, Gruzini, osim burne rasprave Zalmaja Halilzada i Vitalija Čurkina na sednici Saveta bezbednosti, neće videti Amerikance u borbi na terenu. Štaviše, u nezvaničnim izjavama iskusni američki zvaničnici rekli su američkim medijima da Bušova administracija shvata da Rusija ima legitimne bezbednosne interese, kao i da je Sakašvili igrao opasnu igru čikanja „ruskog medveda”. Za većinu diplomata i donosilaca odluka na međunarodnom nivou, granica gde se Gruzija suočava sa Rusijom, sa Južnom Osetijom i Abhazijom među njima, postala je nova hladnoratovska granica.

Međutim, nije nemoguć scenario u kojem će SAD žrtvovati ciljeve, poput nezavisnosti Kosova i Gruzije u NATO-u, zarad rešavanja pitanja Irana.

N. Radičević;  POLITIKA

———————————————————–

O dobrim i lošim separatistima

„Gardijan” ističe da je Zapad do sada zauzimao radikalno različite pristupe kada je reč o podelama na Balkanu i na Kavkazu, jer je na Balkanu promovisao raspad multietničke Jugoslavije, te se ovaj list pita: „Ako mikrodržavu u kojoj dominira mafija kao što je Crna Gora može da prizna Zapad”, zašto na nezavisnost ne bi imale pravo i proruske države? „Vašington post” piše da je rat u Južnoj Osetiji Moskva već izvesno vreme nastojala da izazove, te je nesrećna sudbina Gruzije u tome što leži u zoni od Baltika na severu preko centralne Evrope i Balkana do Kavkaza i centralne Azije, u kojoj se odvija geopolitički sukob između „ojačane i revanšističke Rusije, s jedne, i Evropske unije i SAD, s druge strane”.

Ovaj list ocenjuje da je upravo Rusija ta koja vrši pritisak, kao što je Rusija bila ta koja je postavila pitanje Kosova, „teritorije na kojoj Moskva nije imala vidljiv interes izvan izražene panslovenske solidarnosti”.

Ipak, „Fajnenšel tajms” zaključuje da u pitanju nije samo osveta Rusije radi Kosova, već i težnja Rusije da potvrdi da „samo ona može da sprovodi red – ma kako brutalno – na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza”.

Madridski „Pais” ukazuje da je većina zapadnih političara, koji su nedavno sa slepim entuzijazmom podržali poslednju fazu rasparčavanja Srbije i nezavisnost Kosova, vrlo brzo postali svedoci prvih, verovatno ne i poslednjih, posledica svoje neodgovornosti.

Stanovnici Južne Osetije smatraju da, ako mogu da se menjaju granice na etničkoj osnovi na Balkanu, zašto ne bi mogle i na Kavkazu, naročito kada je za izbijanje sadašnjeg sukoba kriva gruzijska vlada koja je, ničim isprovocirana, odlučila da prekine sporazum o miru potpisan 1992. godine i silom povrati kontrolu nad regionom čije stanovništvo neće da bude deo gruzijske države, piše madridski list. „Pais” ističe da bi bilo očekivano da oni koji su juče toliko podržavali pravo kosovskih Albanaca na samoopredeljenje i otcepljenje od Srbije, danas pokazuju isto toliku zabrinutost za stanovnike Južne Osetije, ali da nije tako.

Sada je, očigledno, prioritet da se po svaku cenu očuva teritorijalni integritet Gruzije. Granice, koje su do juče na Balkanu bile rastegljive, odjednom su svetinja na Kavkazu, navodi list i pita zbog čega se primenjuju ovi dvostruki aršini i da li je to zbog toga što postoje dobri i loši separatisti. „Dobri koje Zapad podržava i koji nanose štetu saveznicima Rusije – kao što su kosovski Albanci – i loši protiv kojih se treba boriti zato što ugrožavaju prijatelje Zapada – kao što su stanovnici Južne Osetije”.

I zato što je aktuelni predsednik Gruzije, Mihail Sakašvili, za razliku od zlikovca i saveznika Moskve, Slobodana Miloševića, dao brojne izjave u korist Amerike, poslao kontingent vojnika u Irak i hoće da integriše Gruziju u NATO. U poređenju sa takvom lojalnošću, kakvu težinu može imati sudbina stanovnika Abhazije i Južne Osetije za većinu zapadnih vlada, pita madridski list. „Berliner cajtung” navodi da je, kada se 1991. godine raspao Sovjetski Savez, Južna Osetija ostala u Gruziji, isto kao što je Kosovo posle raspada Jugoslavije i dalje pripadalo Srbiji, a „Osetini nisu hteli da ostanu u Gruziji, a ni Albanci u Srbiji”.

Nemački list ocenjuje da situacija oko Kosova, čiju je jednostranu nezavisnost priznalo oko 40 država, i tinjajući sukob u Pridnjestrovlju (Moldavija), Nagorno-Karabahu (Azerbejdžan), Abhaziji (Gruzija) i Južnoj Osetiji, sa stanovišta međunarodnog prava, imaju sličnost.

Tanjug

[objavljeno: 12/08/2008]

Izvor: POLITIKA