logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Жељко Жугић - Которанин    1.467 пута прочитано    Датум: 28.06.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Čačak, sala Skupštine opštine, sreda uoči Spasovdana 2008., 18 h (autorizovan tekst)

Učesnici: Željko Kotoranin i dr Miodrag Petrović

+++


NAJAVA:

ČLAN „ZAKONOPRAVILA“:

Braćo i sestre, dobro došli na naš večerašnji skup kome prisustvuju dva eminentna gosta: g–din Željko Kotoranin, pravnik i kanonista, i naš dragi gost, koga vi takođe dobro poznajete, a to je dr. Miodrag Petrović, naš čuveni i poznati vizantolog i kanonista.

Ja bih zamolio i dao reč prvo g-dinu Željku Kotoraninu, da počne ovaj naš skup.

ŽELjKO KOTORANIN: Oci, blagoslovite!

Braćo i sestre, ovde smo se skupili na tribinu čija je tema „Puč i pučisti u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.“ Naziv puč nije crkveni naziv. Nigde u spisima, u kanonima ili u crkvenim propisima nećete naći termin puč i možda ćete se zapitati otkuda to da naziv jedne teme za tribinu bude puč i pučisti. Ja sam svesno preuzeo taj rizik da jednu crkvenu temu naslovim nazivom necrkvenim iz sledeća dva razloga:

Prvi razlog je: reč puč je termin iz prava, zapravo iz ustavnog prava. To je reč koja označava situaciju kada organ koji je niži na hijerarhijskoj lestvici državne vlasti nasilnim putem uzurpira vlast višeg organa u državi. Preneto, dakle, na sadašnje stanje u našoj Crkvi, osobito posle ovoga Sabora (misli se na majsko redovno zasedanje SA Sabora 2008. – prim. zap.), reč puč sasvim odgovara. Jer imamo poziciju da izvršni organ Sabora, organ bez kog Crkva sasvim dobro funkcioniše, preuzima na sebe vlast da predsedava najvišem organu Crkve, a to je Sveti arhijerejski sabor. I tu čast je sebi prigrabio prisilno. Dakle, u pitanju je ono što u suštini odgovara državno-ustavnom terminu puč.

Drugi razlog: pučisti kad izvedu puč uvedu vanredno stanje. Mi danas imamo vanredno stanje u našoj Crkvi. Vanredno stanje je, takođe, termin iz državno-ustavnog prava. Označava situaciju u kojoj državni organi ili neki od državnih organa ne funkcionišu punim kapacitetom. Zbog toga se dešava da organi vrše samovolju, pri kojoj pravni i fizički subjekti gube svoja ustavna prava – ako su fizički (odnosno ljudi), to su onda neka od građasnih prava, najčešće pravo slobode kretanja; ako su pravni subjekti, gube opet određena prava zavisno od vrste subjekta. Ovde u Crkvi, dakle, naš Sabor je izgubio pravo da donosi odluke. On ne može doneti odluku, saglasno 62. članu Ustava SPC, koja ima crkvenozakonski karakter. Tako piše u Ustavu. A pitamo se: zašto? Ne može doneti zbog toga što je prisilom proglašen član 62., proglašeno je stanje trajne, odnosno, kako u Ustavu stoji, da je sprečenost Patrijarga da obavlja svoje funkcije trajnijeg karaktera. Napominjem, stoji trajnijeg, a ne trajnog. Reč trajnijeg označava mogućnost, u koju se veruje, da će Patrijarh jednoga dana da se vrati svojim dužnostima.

Dakle, po tom 62. članu, kada se proglasi to stanje, a ono se proglašava, ono mora baiti objavljeno državnim vlastima – tako stoji u tom istom članu – i mora da bude objavljeno svakom eparhijskom arhijereju ponaosob, što znači da svaki od arhijereja mora da bude upoznat sa činjenicom da je 62.član na snazi. Kada se, dakle, proglasi taj član postavlja se pitanje ko vrši vlast Patrijarha?

Patrijarh ima mnogo dužnosti koje moraju na dobro Crkve biti vršene. Ja ih sada neću pominjati. One su pobrojane u članu 55. Ustava. Dakle, po članu 62. dužnosti i vlast Patrijarha obavlja Sinod i tu je stavljena tačka. Međutim, postoje dve dužnosti Patrijarha koje su izuzete iz množine njegovih dužnosti. One su izuzete članom 61. Ustava. To su dužnosti predsedavanja Svetom arhijerejskom saboru i njegovom izvršnom organu, Svetom arhijerejskom sinodu. Određeno je 61. članom da u slučaju (ovo je sad važno) bilo kakve sprečenosti Patrijarha Svetim arhijerejskim saborom predsedava najstariji mitropolit po proizvodstvu ili episkop po posvećenju, ukoliko mitropolita nema. Isto ovo važi i za Sinod. Naime, u Sinodu predsedava najstariji mitropolit, odnosno episkop, ako mitropolita nema, naravno član Sinoda i naravno i za Sabor stoji – član Sabora.

Ovde vidimo nekoliko važnih stvari koje moramo zapamtiti. Prvo je da se predsedavanje Saboru i Sinodu u slučaju (ponavljam) bilo kakve sprečenosti Patrijarha, razdvaja u ta dva organa. Ne može jedna ličnost da predsedava u oba ta dva tela, kao što je slučaj sa Patrijarhom. On (Patrijarh – prir. zap.) može da predsedava u oba ta dva tela. Ali ne zaboravimo – on je Patrijarh! Osim Patrijarha nema drugog Patrijarha. Nema toga ko može sebi da prigrabi vlast da predsedava u oba ta tela. Prvo: ne može po Ustavu. Imamo i drugi razlog: ako bi bilo određeno da Sinodu predsedava onaj ko predsedava Saboru, došlo bi se do toga da Sinodu predsedava neko ko možda nije član Sinoda. To je potpuno nemoguće. Drugo: ukoliko bi došli do toga da član Sinoda, kao što je de facto danas, predsedava Saboru, onda bi se došlo do još nezamislivije stvari, a to je da izvršni organ ima vlast prema Saboru, čije je izvršni organ. Drugo: došlo bi se do toga (i to ne kao neka mogućnost, nego kao što je danas) da mlađi episkop (u ovom slučaju mitropolit) predsedava u Saboru u kome sedi stariji mitropolit. I da stvar bude još teža – u tom Saboru sedi i jedan arhiepiskop, Jovan ohridski. Njegovo postavljanje nije u skladu sa Ustavom, jer naš Ustav ne predviđa mogućnost da osim jednog arhiepiskopa, koji je pećki (a on je ujedno Patrijarh), da postoji i još jedan arhiepiskop, jer bi ga inače pomenuli kao nekoga ko treba da predsedava Saboru, odnosno Sinodu, u slučaju sprečenosti Patrijarha.

Dakle, ovo je kanonsko načelo iz 87. člana Kartagenskog sabora (Zakonopravilo, Sveti Sava) koji izričito govori o prvenstvu časti među episkopima. Dakle, mlađi episkop mora da sledi, da sleduje starijeg episkopa. Eparhijski episkop mora da sleduje mitropolitu itd. Imamo različite, dakle, prestole po časti. Jedno je čast eparhijskog episkopa. Ona je niža od časti mitropolita, a čast mitropolita je niža od časti arhiepiskopa (izuzetak je Ruska pravoslavna crkva u kojij mitropolit ima veću čast od arhiepiskopa – prim. zap.). Ali u istoj ravni episkopi se gledaju po starini svoga posvećenja, a mitropoliti se gledaju po starini svoga proizvodstva. Uostalom, setite se, u Svetom Pismu na jednom mestu apostol Pavle govori da proroci moraju da propovedaju Reč Božiju po redu, a ne da upadaju jedan drugom u reč ili da propovedaju svi zajedno uglas. To je, dakle, apostolsko načelo prvenstva po časti i ne može da se desi da mlađi episkop predsedava starijem episkopu; ili da mlađi mitropolit predsedava starijem mitropolitu; ili da mitropolit predsedava arhiepiskopu (izuzetak je, u ovom slučaju, Ruska pravoslavna crkva, kao što smo već objasnili – prim. zap.). Setimo se 28. kanona 4. Halkidonskog vaseljenskog sabora, koji je omiljen u grčkim fanariostskim krugovima. U tom, dakle, kanonu stoji da episkope postavlja mitropolit, a mitropolite postavlja arhiepiskop. Time je dato načelo da je mitropolit iznad episkopa, jer ih postavlja, a onda je arhiepiskop veći od mitropolita jer ih postavlja. Ovo načelo je ispoštovano u 61. članu našeg Ustava. To je vrlo važno znati.

Vratimo se na 62. član Ustava. On nakon odredbe da stanje Patrijarhove sprečenosti jeste trajnijeg karaktera, počinje da ponavlja 61. član. Zašto? Zato da bi podsetio da ukupan korpus Patrijarhove dužnosti, (za) koji je određen da vrši Sinod, trpi iznimku člana 61. To je, dakle, bila namera onoga ko je pisao Ustav, jer ako je bila dodeljena Sinodu sva vlast Patrijarhova (čija je sprečenost trajnijeg karaktera), onda bismo došli do jedne situacije koja odmah pokazuje svoju potpunu nezamislivost. A to je da Sinodu predsedava niko drugi do sam Sinod: Sinod koji vrši vlast Patrijarhovu, a jedna Patrijarhova dužnost je da predsedava Sinodu, onda se zaključuje da Sinod predsedava samom sebi. To je, dakle, nemoguće. Skoro da ovo ne bi trebalo ni spominjati. Toliko je van pameti. Ali, onaj ko je pisao Ustava napravio je omašku (u prepisivanju člana 61) jer nedostaju dve reči, dve reči koje glase: odnosno Sabora. Bez te dve reči ispada da onaj ko predsedava Sinodu, a to je najstariji mitropolit, odnosno episkop, ako mitropolita nema, član Sinoda, predsedava i Saboru. To, opet napominjem, dovodi do kršenja pravila o prvenstvu časti. To dovodi do kršenja člana 61, i to dovodi do puča. Na koji način? Na taj način što bi onda onaj ko predsedava izvršnom organu predsedavao i Saboru. Dakle, zauzeo bi vlast predsedavanja Svetom arhijerejskom saboru.

Nezgodno je, uopšte, bilo stvaranje Sinoda. Nezgodno je, jer se sva crkven vlast nalazi u Saboru. On je izvor svake crkvene vlasti. Po definiciji, ako jedan deo te vlasti izdvojite i predate ga nekom drugom telu da obavlja taj deo vlasti, vlast je takva po prirodi da teži da se širi, dolazi se do toga da Sinod sa izvršnom vlašću, nadilazeći svoje kompetencije, ovladava Saborom, čemu smo svedoci i bez ovoga formalnoga puča.

Sinod već više godina vlada Saborom: on je u vlasti da ne poštuje odluke Sabora, on je u vlasti da donosi odluku bez odluke Sabora. On je izvršni organ, a ne zakonodavni. On nema pravo da (osim u izuzetnim slučajevima) donese odluku koja će postati pravilo u Crkvi. Mi smo svedoci šta je sve Sinod radio i koliko je odluka Sabor morao da aminuje Sinodu na štetu Crkve. Vratiću se na pitanje zašto je morao. To sam se i ja dugo pitao: zašto je morao?

Ali da se pre toga vratimo nazad na 62. član Ustava, jer on ima poslednji, završni, svoj stav koji govori da u stanju trajnije sprečenosti Patrijarha ni Sabor ni Sinod ne mogu donositi odluke crkvenozakonskog karaktera. Dakle, rad Sabora se i formalno gasi. Crkva, braćo i sestre, ostaje bez Sabora. Sabor postoji, ali ne može da donosi važnije odluke. Ni jednu važniju odluku on ne može više doneti. A to je kao da ga i nema.

Patrijarh nije trajnije sprečen, rekli bismo, od juče. On je odavno u VMA. Zašto je tek juče proglašen 62. član Ustava? Zašto je tek juče na zasedanju Sabora – Sabor ukinut? Ovako kako sam ja rekao – ne formalno, nego suštinski. Mi smo u situaciji da nemamo Sabor. Mi čekamo (Bog da mi oprosti, ružno je reći) da se patrijaraški presto uprazni da bismo ponovo dobili Sabor i sa Saborom Patrijarha. Zašto, dakle, tek juče na Saboru, a ne, recimo, jesenas? Mi znamo, isti ovi koji su izvršili puč juče, kad je trebalo da bude Sabor jesenas, izbegli su održavanje Sabora. Izbegli su rečima da Crkva nema nijednog ozbiljnijeg problema. Mitropolit, Njegovo Visokopreosveštenstvo g-din Amfilohije nekoliko dana pre zasedanja majskog Sabora rekao je da će se Sabor baviti pitanjem gradnje hrama Svetog Save na Vračaru. I nije nabrojao nijednu drugu temu osim te. Ja se pitam da li je to najvažnije pitanje koje potresa našu Crkvu i dovodi je do pucanja po svim šavovima. On, oličenje Sinoda danas, svesno i za druga vremena ostavio je rešavanje drugih, važnih pitanja i problema. Za vremena drugog Patrijarha. Upravo ta, upotrebio bih izraz iz nuklearne fizike, kritična masa problema a ja ću nabrojati samo neke:

- Jedan je Ravenski sporazum, čiji tekst ne samo što ja nisam video, to nije toliko važno, nego ni nadležni arhijereji, članovi Sabora ga još nisu zvanično videli;

- Drugi problem je vezan svakako za služenje Liturgije na sraman način, na način kako nismo primili od naših otaca (ako ova reč nije dovoljna da se osudi ovakvo služenje Svete Liturgije, onda je Pravoslavlje potpuno ugroženo).

Šta je Pravoslavlje i po kanonima, a ako ćemo i po dogmatima, ako ne – večno prejemstvo od Otaca ka nama i od nas ka onima koji dolaze za nama i u tome prejemstvu dužni smo što primimo da neokrnjeno čuvamo i neokrnjeno da predamo onima koji dolaze za nama, a njihova dužnost je, ustvari, ista ona koju mi imamo. Ako mi odstupimo od naše dužnosti, zaista odstupiće i oni u još većoj meri. Znate zašto? – Zato što je odsupanje progresivno – videće od nas kako se odstupa, pa će da dosole malo svog odstupanja.

- Treći problem je falsifikat u SPC. Ovde javno optužujem mitropolita za falsifikat! On je objavio na svom zvaničnom sajtu jedan tekst koje je, kobajagi, tekst Sabora koji mu je, navodno, od Sinoda upućen, a u tekstu se on proizvodi u čast, u dostojanstvo arhiepiskopa i navodno je to odluka Sabora od 2006. godine, dana 26.maja. Slobodno govorim da 26. maja 2006.god. Sabor ne samo što nije doneo takvu odluku, ne samo što nije doneo sličnu odluku, nego uopšte o tome nije bilo ni govora. Optužujem ga za falsifikat zato što je ispod tog teksta mašinski potpisao episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija. Tu fali pečat. G-din, vladika naš, Vasilije ne prepoznaje odluku Sabora i uopšte ne zna (mada nije tako rekao, ali znam da ne zna) za slanje bilo kakve odluke sa njegovim potpisom u tom svislu mitropolitu na Cetinje (o ovoj temi pogledati više u: Ž. Kotoranin, Bezakono arhiepiskopstvo u SPC – prim. zap.). No jedna stvar je vrlo uočljiva – zapravo govori o mentalitetu. Ni jedan episkop kod koga sam proveravao da li prepoznaje odluku, navodnu odluku Sabora nije prepoznao. – Ali, nije to toliki problem; ne kažem da nije problem, al’ nije toliki. Meni je mnogo veći problem što na pitanje da li mogu njihovo ime da stavim kao ime vladike koji nije prepoznao tu odluku kao okluku Sabora, dobio sam negativan odgovor. I ako je istina da ne prepoznaju, oni odbijaju da mi daju blagoslov da kažem: vladika taj i taj nije prepoznao odluku. E, tu dolazimo do straha i taj strah može da bude objašnjenje kako Sinod vlada Saborom. Kada su pitali mitropolita Amfilohija o tome, žao mi je jer ne mogu baš doslovno (navesti njegove reči – prim. zap.), ali skoro doslovno je rekao da su se veliki mitropoliti crnogorski potpisivali, odnosno bili, arhiepiskopi i da on tu tradiciju nastavlja zbog toga, a ne zato što mu je do titule. Ovo je bilo u „Gazeti“. Zaista, prvo se pitam šta znači veliki mitropolit? Da li je u Crnoj Gori bilo velikih i malih mitropolita? Da li je neki mitropolit veći od mitropolita Petra I, Svetog Petra Cetinjskog? Da nije i on sebi prisvojio arhiepiskopsko dostojanstvo? Nikada! Drugo, i pored toga što je današnji mitropolit rekao da mu nije do titula, ako mu nije do titule arhiepiskopa, onda je sebi prigrabio nepostojeću titulu, ali izgleda da mu je vrlo draga – titulu velikog mitropolita.

Još jedna stvar o tome kako Sinod vlada Saborom: uoči Sabora među nama se govorilo da imamo većinu u Saboru i da je, saglasno tome, pobeda naša. Otkud onda to da je Sabor pokleknuo? On je pokleknuo zato što je prihvatio prinudu da se proglasi 62. član Ustava. On je prihvatio naopako tumačenje člana 62, koje se sastoji u tome da onaj ko predsedava Sinodu time predsedava i Saboru. To je vladika Artemije jasno rekao da je to jedina odluka koju je Sabor doneo. (Sada, posle Sabora, još nas dodatno zabrinjava i to što je mitropolit Amfilohije, kao predsedavajući Sinodom i Saborom, dao izjavu podgoričkim dnevnim novinama da je on dobio lično od Patrijarha blagoslov, kad je prošle godine otišao u bolnicu, da ga menja na svim dužnostima. Ako je ovo tačno, protivustavno je, jer Patrijarh može i treba dati blagoslov, po Ustavu, da na mestu predsedavajućeg na Saboru menja najstariji mitropolit u Saboru, po proizvodstvu – po članu 61. Ustava. Ono što nas zabrinjava je to što nešto ovako ne liči na našeg Patrijarha, koji je uvek gledao da crkveni kanoni i propisi budu ispoštovani – prim. zap.). Dakle, Sabor je odobrio sopstveno ukidanje.

Evo, reći ću vam moje mišljenje, sa kojim se možete, a ne morate složiti. Po pitanju služenja Svete Liturgije verovatno je da imamo većinu. Ali po pitanju ekumenizma nemamo većinu. A po pitanju vladike crnogorsko-primorskog, pogotovo nemamo većinu. I dolazimo do toga da svako pitanje koje se postavlja zahteva, što bi kockari rekli, novo deljenje karata. A šta to znači? Da li je mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan na našoj strani? Nije! Nije zato što je ekumenista. I kada dođe pitanje ekumenizma on će odleteti svome jatu. A to znači da je on i u pitanju služenja Svete Liturgije u dilemi da li će biti sa nama, ili neće biti protiv onih sa kojima je po pitanju ekumenizma. Nemamo principijelnu većinu. Nemamo pravoslavnu većinu. Pravoslavlje ne možemo deliti na služenje Liturgije, pa ga onda opet deliti na ekumenizam, pa ga onda opet deliti na Amfilohijeva potpis i falsifikat, i još na druge probleme kojima ova Crkva obiluje. Ja vas molim shvatite i ovo: deliti na većinu i manjinu nije crkveni način razmišljanja, nije to duh Crkve. To može da bude u parlamentu kad sastavljaju vladu. To se danas dešava u državnoj skupštini. Što se tiče episkopskog Sabora, sama reč Sabor, sabiranje ne znači da episkopi sednu jedni do drugih i da je to Sabor. To je sabiranje u Pravoslavlju i zajedno sa Duhom Svetim koji je Onaj ko treba da potvrdi istinu u takvome Saboru. To je crkveni način, ali bih vas molio, braćo i sestre, oce pre svega, nemojte računati kao naše one koji nisu naši u svemu. Jer ako kažem da je neki ekumenista – naš episkop, time kažem da sam i ja ekumenista; ako kažem da je mitropolit crnogorsko-primorski – naš episkop, onda sam i ja falsifikator.

No, imamo još jedan problem da razrešimo, a to je odredba koja je manjkava u Ustavu – da je proverimo, jer jedno je među nama vernicima, nama ne treba mnogo govoriti, ali čoveka neutvrđenog u veri teško je uveriti da jedan Ustav može imati manjkavost preko 50 – 60 godina, a da se to ne primeti i ne ispravi. I ja sam proverio i video da član 62, osim za sprečenost Patrijarha trajnijeg karaktera isto određuje i za slučaj upražnjenosti patrijaraškog trona. Onda sam otišao na član 43 Ustava, jer se tu govori o izboru novog Patrijarha, govori se, upravo, o stanju upražnjenosti patrijaraškog trona. U tom članu, koji je nastao kao izmena i dopuna Ustava, stoji da Saborom predsedava najstariji arhijerej po posvećenju… Sinod se ne pominje. Jednostavno ga nema. Da bih bio još sigurniji, pogledao sam članove ranije koje je ovaj član izmenio i dopunio, jer su ti članovi (43. i 46.), da kažemo, vršnjaci našega 62. člana koga proveravamo. Dakle, jednom rukom su pisani. U ranijem članu 43. govori se o tome da SASabor mora da izabere trojicu kandidata za budućeg Patrijarha. Tom Saboru predsedava, dobro čujte, najstariji mitropolit po proizvodstvu ili episkop po posvećenju kada mitropolita nema, član Sabora… Sinod se ne pominje. Dakle, uzet je deo odredbe iz člana 61. Član 46. govori o izbornom Saboru. Nemojte da vas zbunjuje to što je on u proširenom sastavu. To je arehijerejski Sabor isti, nije on odnekud sleteo, niti je uvezen iz neke druge Crkve. To je naš Sabor. U prvom stavu govori se ko mu predsedava. I opet ista stvar – najstariji mitropolit po proizvodstvu ili episkop po posvećenju kada mitropolita nema, član Sabora. Ako, dakle, Sabor u vreme upražnjenosti patrijaraškog trona ne može donositi ništa važnije, jedini zadatak mu je da – proizvede novog Patrijarha. Ako u toj dužnosti njime predsedava ne onaj ko predsedava Sinodu, nego najstariji mitropolit itd., član Sabora, onda je očigledno da su ova dva člana takođe, plus 61., u stopostotnoj koliziji sa 62. članom Ustava, odnosno da tom članu nedostaju dve reči koje glase: odnosno Sabora. Meni je žao što ovde ne možemo da projektujemo tekst Ustava na zid, jer bi onda bilo sve mnogo preglednije. Ali vas molim, dakle, verujte mi, ja nisam lagao. Ustav je dostupan svima i možete proveriti.

Jedno pitanje je završeno. Ostaje otvoreno pitanje zašto je Sabor prihvatio tumačenje koje je nametnujo Sinod. Ja im na tome čestitam. Obavili su svoj pučistički posao jako dobro. Bog će im za to uzvratiti. Ali ne mogu da razumem zbog čega, i pored onoga što sam rekao, pored straha i pored toga što, zapravo, nemamo većinu, zbog čega je Sabor pristao na puč. Zbog čega je pristao na samoukidanje? Znate, kad Patrijarh umre, tada je jasno da se primenjuje 62. član Ustava. No, to stanje traje tri meseca. U tom roku i po Ustavu i po kanonima mora biti postavljen novi Patrijarh. Ovo stanje sadašnje može da traje i traje. Nema tog organa koji može da donese bilo kakvu odluku. 63. član Ustava govori o tome da se odluka crkveno-zakonskog karaktera (mada i taj pojam nije crkveni i manjkav je, ali ja ga koristim, jer tako piše u Ustavu) može doneti samo radi neodložne potrebe. Šta je neodložna potreba? Bojim se da će na to odgovor da daju upravo oni koji su izveli puč. Oni će tumačiti šta je neodložna potreba. Oni će doneti odluku u Sinodu kakvu oni hoće – Sabor im uopšte više ne treba. Po Ustavu takva odluka treba da čeka da se Patrijarh vrati svojim dužnostima, da se saglasi sa takvom odlukom ili da se ne saglasi. Međutim, nije teško izvesti tumačenje da je u međuvremenu odluka privremeno na snazi. Jeste. Odmah da objasnim: ako Sabor, odnosno Sinod, u slučaju neodložne potrebe može doneti odluku, ne bi imalo nikakvog smisla ako bi doneo odluku koja ne može stupiti privremeno na snagu. Dakle, ona će stupiti privremeno, a privremeno je dok Patrijarh ne bude u mogućnosti da se vrati svojim dužnostima – znači ne da mu se nosi u VMA odluka i da se od njega u VMA traži saglasnost, jer on dok je u VMA sprečen je da vrši svoju dužnost, nego se čeka njegov povratak svojim dužnostima. U tom momentu prestaje vanredno stanje i svi organi Crkve ponovo rade u punom kapacitetu.

Eto ja bih ovde napravio kraj. Ja nisam rekao sve što mi je na duši, ali negde moramo staviti tačku. Mislim, kad bih govorio sve što mi je na duši, verovatno bi ovde i osvanuli. Ništa vam nisam zatajio.

Oci, blagoslovite! Braćo i sestre, hvala vam na pažnji.

 

+++ 

PITANjA:

PITANjE: Postoji li ovakva mogućnost – da Patrijarh ozdravi, vrati se i da poništi tu pučističku odluku?

ŽELjKO KOTORANIN: Pitanje je jako dobro. Izvinjavam se što ja nisam od sebe odgovorio na njega. Patrijarh može da ozdravi. Setimo se vladike bivšeg Atanasija, koji je pao sa nekog zida ili drveta, pa je povredio vrat i po sopstvenom je zatražio prvo vikarnog episkopa da mu bude upomoć, a onda, kada mu je to dozvoljeno, tek je odlučio da ni tako ne može da obavlja pastirsku dužnost i, kako on kaže, povukao se. Međutim, Bog ga je iscelio i pokazao mu da je pogrešio. Bog može da isceli i Patrijarha. Međutim, Patrijarh u slučaju svoga pojavljivanja u Patrijaršiji automatski preuzima svoje dužnosti. Svojom pojavom on uzima predsedavanje i Saboru i Sinodu. Ne mora Patrijarh da donosi uverenje sa VMA i da moli Sinod da ga puste na vlast. On je svojom pojavom Patrijarh i kao takav preuzima sve svoje dužnosti. To je tako po Ustavu. Tako je po kanonima. Ne zaboravimo da su kanoni iznad Ustava, ali kakvo tumačenje mogu da izvedu pučisti, to je potpuno neizvesno.

Dok je trajao ovaj (Arhijerejski) Sabor i dok su se vladike usaglašavale ko će da predsedava Saboru, pa i kad se desio puč, ja sam molio Boga da neko od vladika ode na VMA da dovede Patrijarha u Sabor; jer je Patrijarh potpupno svestan, da ga dovede na pet minuta, jer bi njegovom pojavom puč bio srušen. Međutim, to se nije desilo. To je, dakle, moj odgovor na vaše pitanje.

PITANjE: Na koji način je moguće dopuniti član 62 rečima koje nedostaju – odnosno Sabora?

ŽELjKO KOTORANIN: Znate kako. Trebalo bi doneti odluku o izmenama i dopunama Ustava i u taj stav člana 62 uneti dve reči koje glase odnosno Sabora. Ali to je sada nemoguće, jer se ne mogu donositi crkvenozakonske odluke i drugi propisi. Eto toliko.

PITANjE: Ja sam Ljiljana Džudović, novinarka Radio Kosjerića, jednog od medija koji je sada prozvan i interesuje me šta sada, u ovoj situaciji, mi možemo da učinimo, kada se Sinod bezobzirno ponaša prema čitavom Saboru naših arhijereja, a samim tim odnosi se loše i prema narodu? Šta može da učini narod, kada ga niko ne sluša?

ŽELjKO KOTORANIN: Verujte, ovo je najteže pitanje. Na druga pitanja odgovore sam nalazio ili u kanonima ili u samom Ustavu. Ovde nemam na šta da se pozovem. Narod, prvo, treba da zna: koliko su za Crkvu važni episkopi, toliko je važan i narod. Nema episkopa bez naroda, kao što nema ni crkvenog naroda bez episkopa. Jedno sa drugim mora biti sabrano. Samim tim, narod je pozvan da ispoveda svoju veru. Ja opet govorim: nije sabranje kad sedimo zajedno. Nije jedino. Nego kad smo zajedno u Pravoslavlju. Znači, episkopi, sveštenstvo i narod – verni narod moraju biti, ponavljam, sabrani u Pravoslavlju, u veri. Dakle, koliko je do episkopa da ispoveda veru, da je čuva, tiliko je to isto i do nas. E sad, kod episkopa primećujemo sujetu i samovolju. Oni narod ne slušaju. Narod je, za njih, pun neznalica, zlobnih, već postoji čitav nedostojan arsenal reči, kojima vladike svoj narod nazivaju. Ako se poslužimo metodologijom izlaganja Atanasija Jevtića: kada trener fudbalskog tima govori da su njegovi igrači bez veze, da je njegov golman loš itd., takva trener biva zamenjen od uprave kluba. To je nespojivo. Ako je tako u fudbalskom klubu mora biti, tim pre, u Crkvi. Ne može episkop da drži svoje sveštenike u strahu, a svoj narod nazivati zlobnim, neznalačkim i ne znam kakvim sve drugim terminima.

Narod može da vaspitava svog episkopa i divan primer za to je kada narod na Svetoj Liturgiji svojim pojanjem i odgovaranjem (bez čega Liturgije nema) uči svog episkopa kako se služi Liturgija. Uporno, uporno to treba činiti. Ne samo kad je u pitanju episkop, nego kad su u pitanju i sveštenici. Moguće je da zaplašeni sveštenik negde služi Liturgiju kako Bog zapoveda, a negde kako vladika zapoveda. Dakle, i to treba prekinuti. Narod treba da vaspitava takve sveštenike da ne budu dvodušni. Ili će biti s nama ili nisu s nama. Ali moramo voditi računa, braćo i sestre, da ne budemo u svojoj opravdanoj ljutnji prestrogi. Moramo imati strpljenja. I roditelj kada vaspitava svoje dete, ne lomi preko kolena, nego je strpljiv. E to nam treba. I još jedna stvar, braćo i sestre, što me tišti, može se na ovo nadovezati: setimo se reči Ap. Pavla, koji kaže: „Čašću činite jedni druge većim od sebe“ (Rim. 12,10), mislim tu na nas koji smo pravoslavni. Ako negde neko ima neko drugo viđenje, nemojmo ga odmah odbacivati, nemojmo postavljati pitanje ko je veći – on ili mi? Jednostavno, to nije u duhu Crkve. Mi treba da se sabiramo, a ne još i mi, među nama, da se ujedamo.

PITANjE: Da li može da se desi, da se izrazim jednom grubom rečju, 5. oktobar u našoj Crkvi – naime, da se organizuje jedan sveopšti, veliki, narodni Sabor i da – pošto su teme vrlo ozbiljne i ovo više nije baš toliko za čekanje, Crkva puca i razbija se po svim šavovima, deca nam se upropašćavaju, usmeravaju se najcrnjim metodama, najcrnjim načinima nehrišćanskom životu – narod uzme stvar u svoje ruke i izabere svoje vladike kako ih je birao i u prvim vremenima hrišćanstva?

ŽELjKO KOTORANIN: Znate, ja mogu reći moje mišljenje. Ne kažem da ću biti u pravu. Nemojte se ljutiti ukoliko mislite drugačije. Naime, ja bih voleo da možemo preuzeti stvar u svoje ruke. Ali, znate kako: brod koji ide na greben može da se skrene tako što će neki član posade ili putnik, videvši opasnost, udaljiti kapetana, preuzeti kormilo, okrenuti ga u bilo kom pravcu samo da ne ide na greben i spasti brod. Ali, Crkva nije takav brod. Crkvena vlast nije od naroda, nego je od Boga i od Boga preko episkopskog Sabora, pa preko arhijereja nadležnog za određenu eparhiju, pa onda on svojom vlašću, koju je dobio, upravlja kao episkop svojom eparhijom. Niko ne može da ukloni tog episkopa i da okrene kormilo, jer nema apostolsko prejemstvo da bi imao vlast da se uhvati toga kormila.

Možemo da zamislimo neke situacije iz prošlosti. Čak su pojedini episkopi bivali i fizički likvidirani od nezadovoljnog naroda, kada su izdavali Pravoslavlje. Ja mislim, braćo i sestre, da u ovom trenutku to ne bi bilo moguće. Mislim, moguće bi bilo likvidirati episkopa (smeh u publici – prim. zap.), ali ne rešava problem. Organizovati demonstracije nije dobro. Vi kada organizujete demonstracije, morate istaći spisak zahteva. Ni to nije dobro. Spisak zahteva će doći do ovih pučista, jer nema kome drugome da bude uručeno. Ja ne mogu te zahteve da uručim Artemiju, Nikanoru i Jefremu. Oni su članovi Saboar koji de facto više ne postoji. Mogu da ih uručim jedino „velikom mitropolitu“ crnogorskom. Šta će da bude? Biće to da će on u medijima, koji su danas važni, pokazati zahteve i reći: Evo, ovo je stav ulice, ovo je pritisak na episkopat; mi na ovo nećemo i ne možemo da odgovorimo.

To je moje mišljenje. Mislim, kao što sam i sestri rekao, umesto da uklanjamo episkope pojedinačno, ili da držimo „5. oktobar“ u nadi da ćemo imati i šesti, bojim se da je moj odgovor ipak sporiji put, sa više muke, više truda, ali će dati plodove. Setimo se: pre 10 godina u celome Saboru imali smo svega jednog našeg episkopa, a to je Artemije. Danas ih ima više. Za možda narednih 10 godina biće ih još više, jer je masa problema sa kojima se susrećemo svakim danom sve kritičnija. Ako se ljutite na mene, ja vas molim da mi oprostite.

Slava Bogu i hvala za sve. Amin.

Tekstualni zapis audio snimka sačinio: Grešni srpski kaluđer





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo