Вести

Iako Bruno Vekarić tvrdi da je broj hrvatskih optužnica protiv Srba smanjen sa 1.900 na oko 900, iskustvo povratnika ga demantuje

+++

Obeležavanje 13 godina od egzodusa oko 220.000 Srba iz Republike Srpske Krajine, koji su bili primorani da napuste ognjišta pred hrvatskim oružanim snagama u akciji „Oluja“, ponovo je aktuelizovalo pitanje položaja Srba u današnjoj Hrvatskoj, njihovog održivog povratka i brojnih optužnica koje je hrvatsko tužilaštvo podiglo protiv svojih državljana, a da im je zapravo jedini greh to što su Srbi!

Spisak optuženih

Izbeglice iz Hrvatske mogu da dobiju informaciju da li se njihovo ime nalazi na spisku optuženih u konzulatu Republike Hrvatske u Beogradu. Do tog podataka može se doći jedino ličnim dolaskom u konzulat. Iz razumljivih razloga, a na osnovu brojnih nemilih slučajeva, nepoverenje je toliko veliko, da se ljudi ne usuđuju da sami dođu, već šalju svoje advokate.

Za zločine u „Oluji“ pred Haškim tribunalom vodi se sudski proces protiv hrvatskih generala Mladena Markača, Ante Gotovine i Ivana Čermaka. Oktobra 2006. godine srpsko i hrvatsko tužilaštvo sklopilo je sporazum o međusobnoj saradnji što je podrazumevao da se optuženima za ratne zločine sudi tamo gde se oni nalaze. Hrvati su srpskim kolegama prosledili 12, a srpsko tužilaštvo je u Zagreb uputilo pet predmeta. Portporol srpskog tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kaže da se broj hrvatskih optužnica protiv Srba sa 1.900 smanjio na oko 900.

Poslušali Tuđmana i stradali

Pronađeni su posmrtni ostaci 749 osoba, dok se ostali vode kao nestali. Ono što se malo zna jeste da Hrvatska izbegava ekshumaciju sa 550 poznatih lokacija. Tajnu kriju humke u Zadru, Šibeniku, Vrlici, po Lici, Baniji, Kordunu… Štrbac navodi da se radi o najtežim žrtvama, starcima koji nisu mogli da ostave ognjišta, stoku, imanje, kojima je to bilo sve u u životu i koji su naivno poslušali Tuđmanov poziv da ostanu da bi kasnije, nekoliko meseci posle „Oluje“, bili ubijeni.

– Očekujemo da će broj optužnica biti drastično manji jer je evidentno da su pravljene iz političkog razloga, bez postojanja krivično pravne odgovornosti. Nekada su optužnicama obuhvatana i cela sela – navodi Vekarić.
Prema podacima Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“, u napadu hrvatskih oružanih snaga, HVO-a, muslimanskih snaga iz Petog korpusa Armije BiH, a uz podršku NATO-a, na područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, koje je u to vreme bilo pod zaštitom UN, poginulo je i nestalo 1.922 lica od kojih su 1.192 civila.
– Od ukupnog broja stradalih civila, više od polovine su bili stariji od 60 godina, a među žrtvama je i 534 žene i 19 lica mlađih od 18 godina – navodi direktor tog centra Savo Štrbac.

Povratak Srba u Hrvatsku i dalje ide otežano i pored zvaničnih poziva vlasti u Zagrebu. Svi se slažu da su tajne optužnice protiv Srba za ratne zločine i gubitak stanarskih prava glavne prepreke za masovniji povratak.
Neretko se dešavalo da Srbin koji se odluči na povratak bude uhapšen pod optužnicom da je u „domovinskom ratu“, kako Hrvati nazivaju oružane sukobe iz 90-ih, počinio zločine. Bude tu takvih apsurda koji bi, da nisu tragični, mogli da budu zavedeni u rubriku „verovali ili ne“.

Štrbac navodi primer Bogdana Banića, polupismenog seljaka iz sela Lepur kod Benkovca koji je u Lepoglavi odležao šest godina zatvora zbog ubistva tri svinje i četiri konja, uz objašnjenje presude da je na taj način želeo da stvori „veliku Srbiju po memorandumu SANU!“

Mirjana Galo iz hrvatske humanitarne organizacije „Homo“ kaže da oni već godinama traže da se sve optužnice objave, ali da iskrene volje sa druge strane nema.

– Imali smo slučaj da čovek povratnik šest godina živi u Hrvatskoj, a onda ga navodno neka baba prepozna kao ratnog zločinca i on biva uhapšen. Evidentno je odsustvo političke volje hrvatskih vlasti da učini ove optužnice transparentnim, što stvara dodatni strah i neizvesnost kod mnogih potencijalnih povratnika. To je sigurno još jedan od načina kojim se otežava povratak srpskih izbeglica. Povratak je inače loš, nestimulativan. Srbi povratnici nemaju zaposlenje, pa čak ni elementarnu pomoć. Stalno se o tome priča, ali mislim da je to tužna, završena priča – zaključuje Galo.

Jelena ARSENOVIĆ; VESTI, 05.08.2008

+++

PRIPADNICI HV PROTERALI VIŠE OD 220.000 SRPSKIH CIVILA

KOLONA POD KIŠOM GRANATA

„Oluja“ je nakon neuspelih pregovora u Ženevi počela u zoru, 4. avgusta 1995. ofanzivom HV, specijalne policije MUP-a na Krajinu, uz sadejstvo Hrvatskog veća odbrane iz BiH, kao i Bihaćkog korpusa Armija BiH. Više od 150.000 vojnika HV napadalo je brojno sedam puta slabije snage Srba.

Dok su u Dalmaciji i Lici Hrvati napredovali skoro bez borbe, zahvaljujući opštoj bežaniji koju su poveli krajinski čelni ljudi i oficiri, srpske snage na području Banije pružile su žestoki otpor, pa dok je Knin već 4. avgusta bio napušten, a 5. zauzet, mesta na Baniji zauzeta su tek 7. i 8. avgusta, nakon čega je sledila i predaja opkoljenog kordunaškog korpusa krajiške vojske.

Dok su gubici na hrvatskoj strani bili 174 poginulih, 1.100 ranjenih vojnika, tri zarobljena i 15 nestalih – ukupno 1.314 – dotle su gubici Srpske vojske Krajine bili najmanje 560 poginulih vojnika, s tim da konačna cifra nije utvrđena, kao ni broj srpskih civila, jer Hrvatski helsinški odbor govori o najmanje 700 pobijenih inestalih civila, a izbegličke organizacije u Srbiji pominju cifru od najmanje 1. 900 poginulih i nestalih Srba.

 Više istina postoji i o egzodusu Srba. Hrvati ističu da su Srbi organizovano izbegli, dok Srbi, ali i pojedini hrvatski analitičari kažu da su Srbi naterani u bekstvo jer im je tako naređivano s hrvatskih stanica koje su se ubacile na frekvencije stanica kojima je emitovanje bilo onemogućeno zbog uništavanja predajnika i releja.

Svedoci na haškom suđenju hrvatskim generalima kojima se sudi za zločine za vreme i nakon „Oluje“ tvrde da je bekstvo oko 220.000 srpskih izbeglica bilo spontano, pod kišom granata.

izvor: VESTI; 05.08.2008

+++

 
NAJVEĆA OPTUŽNICA NA SVETU

Kad bi se beležila stradanja u „senci oluje“, bila bi to najveća antiratna knjiga na svetu.
U hrvatsko-zločinačkom ratnom pohodu „Oluja“ i svim posledicama „oluje“ stradalo je desetine hiljada Srba iz Krajine. Jedni Krajišnici su umirali od hrvatskog metka, gelera, vatre, dima i mržnje tamo u rodnoj Krajini i u dugim izbegličkim kolonama u leto 1995.godine, a drugi su umirali ovamo, u Srbiji i kojekuda po svetu. Umirali su od one teške bolesti od koje se dugo, dugo boluje i koja najviše napada one koji su bili zaljubljeni u svoju zemlju, svoj kamen i svoj prag.
Oni su umirali od bolesti koja se, prevedena na njihov jezik – „večita želja za rodnim krajem“.

O njima, o Krajišnicima koji su daleko od rodne grude bolovali i umirali, i još uvek boluju i umiru tamo negde daleko od mora i njihove Krajine – malo se danas i zna, i piše i govori. Oni su, jednostavno, otišli, pa i danas odlaze tiho, gotovo nečujno. Negde, u nekom izbegličkom budžaku u Srbiji, ili nekom podrumu u Nemačkoj, spakuju u srce sve one uspomene, sve one izgubljene krajolike, sve one masline, vinograde, bačve i pesme, sve one izgubjene nade da će ih majka Srbija skućiti i malo usrećiti, sve one nade da će još jednom kročiti na rodni prag, uz to napišu poslednje pismo i, jednostavno – odu.

Kad bi se negde, neko, u gladi za istinom, naoružao voljom i strpljenjem i krenuo da beleži sudbine svih onih neznanih Krajišnika koji su stradali u „senci oluje“, bila bi to najveća antiratna knjiga na svetu. Kad bi neko zapisao kako su neki obični Krajišnici, bez velike diplome i velikog novčanika, bolovali za Krajinom i od te bolesti umirali, bila bi to najveća drama na svetu.

Kad bi neko samo zapisao šta su sve poslednjih pet godina svog života preživeli Ranko i Nada Krajinović iz Otočca: „oluja“ ih, zajedno sa decom Nikolinom (13), Milovanom (12) i Savom (8) dovela u jednu sobicu drvene izbegličke barake na brdu Zabučje iznad Užica. Tu su skoro pet godina, i po noći i po danu pokušavali da deci omoguće kap detinjstva i pokušavali da zaborave rodni dom i vinograde… Ali, nisu uspeli! U razmaku od mesec dana, najpre Ranko, a potom i Nada, umrli su u užičkoj bolnici. Ubila ih je, kako rekoše i lekari i njihovi prijatelji sa Zabučja, nepresahla ljubav prema Krajini. Nikolina, Savo i Milovan su ostali sami. Sami na svetu.

Kad bi neko zapisao celu priču o dva groblja u okolini Užica. O grobljima na kojima nema mnogo spomenika, samo krstače na kojima su ispisana imena umrlih i njihove godine rođenja i smrti. To su Krajišnici. To su ljudi koji su umirali tiho, daleko od kuće, daleko od dece, od unuka, pa i daleko od one Srbije kakvu su očekivali da će sresti na kraju puta zvanog „oluja“.
O njima treba govoriti. I njih se treba sećati. I o njima treba pisati kao o žrtvama na Balkanu. Žrtvama i „oluje“, žrtvama u „senci oluje“.

Ličanin, Bogdan Karas umro je u paklu izbegličkog centra Šljivovica podno zlatiborskog raja. NJegov drug iz Like i centra jednom je, gore u Šljivovici, presreo reportera „Vesti“ i zamolio ga: „Ajde, napiši kako je umro Bogdan Karas, čovek koji je četiri godine nosio pušku i branio zemlju, a onda, ovde, u ovoj prokletinji, umro kao pas! Napiši da je Bogan jednog dana otišao u užičku bolnicu, gde su mu rekli da nabavi neke injekcije i da potom dođe na odeljenje. Bogdan nije imao sto dinara, a na odeljenju nisu imali razumevanja za to. Moj Bogdan se vratio ovde i sutradan umro! Umro je zbog sto dinara, a borio se za državu!“

Kad bi neko jednom napisao knjigu o tome koliko je u „oluji“ i posle „oluje“ umrlo Srba koji u životu ni mrava nisu zgazili…

Bila bi to najveća optužnica na svetu.

Piše: Zoran Tmušić; VESTI, 05.08.2008