Вести

U Beogradu je za vikend u organizaciji Hrišćanskog kulturnog centra i Fondacije Konrad Adenauer održan međunarodni skup pod nazivom “Hrišćanstvo i evropske integracije”.

+++

U Beogradu je za vikend u organizaciji Hrišćanskog kulturnog centra i Fondacije Konrad Adenauer održan međunarodni skup pod nazivom “Hrišćanstvo i evropske integracije”. Crkveni zvaničnici i teolozi iz Srbije, Slovenije i zapadne Evrope diskutovali su o potrebi da se osim ekonomske i političke integracije ostvari i duhovno i kulturno jedinstvo hrišćanskih crkava u Evropi. Pokrenut je i razgovor na temu koliko su evropske vrednosti prisutne u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao i do koje mere ona može da se približi Katoličkoj ili Protestantskoj.

Naši sagovornici episkopi požarevačko-braničevski Ignjatije i šabačko-valjevski Lavrentije zalažu se za približavanje tzv. zapadnim crkvama.

Episkop Ignjatije smatra da je upravo sada prilika da se i pravoslavlje uključi u evropske integracije i ponudi svoje viđenje hrišćanstva. Episkop Lavrentije ističe da je srpska pravoslavna crkva članica Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava i da je Evropska zajednica novi izazov. “Kao što se vidi, zajednica namerava da obuhvati i svoje članice u istočnoj Evropi i naglašava često da Evropa mora imati dva pluća kojima diše – bez jednoga ona nije ono što bi trebalo da bude, i Pravoslavna crkva mora se spremiti na taj izazov. Mora se dobro upoznati sa budućim životom i radom te zajednice. Nas je u početku brinulo to što su osnivači plana za buduću Evropu počeli stvarati ustav buduće Evrope bez učešća crkve. Glas su najpre podigle crkve na zapadu i Katolička i Protestantska, koje su i stvorile Evropu. Evropa počiva na hrišćanskoj kulturi. Pre hrišćanstva Evropa je bila varvarstvo, divljaštvo. I, naravno, crkve na zapadu su uspele da obezbede jednu vidnu ulogu crkve u budućem evropskom parlamentu i u budućoj Evropi. I sada će pravoslavne crkve, naravno, pristupiti samo ukoliko bude zagarantovano da se buduća Evropa, njen parlament, neće mešati u tradicije i prava i odnose članica svojih crkava prema svojim državama, kaže za B92 vladika Lavrentije.”

Vladika Ignjatije smatra da pravoslavna crkva svojim ustrojstvom može dati doprinos ostalim hrišćanskim crkvama: “Kod nas u pravoslavlju ljubav, sloboda, bratstvo – to nisu ideje, to su ljudi, to su ličnosti, zato što ako iz konteksta crkve kao žive zajednice istrgnete te velike vrednosti, kao što je to zapad uradio, tada to postaje opaka ideologija. Vidimo posledice i francuske revolucije i komunističke revolucije, koje su sve imale za moto jevanđelske motive – bratstvo, jednakost, slobodu. Francuska revolucija je porodila giljotine. Zatim, komunisti – jednakost, bratstvo, jedinstvo, to su hrišćanski motivi, odnosno hrišćanske vrednosti, ali istrgnuti iz konteksta postaju opaka ideologija koja nas je sve koštala, i danas nas košta. Ponovo moramo vratiti to da kažemo da je ljubav drugi čovek, da je sloboda drugi čovek, da je Bog drugi čovek. To znači da ne možete govoriti o slobodi i ponašati se ovako kao recimo Amerika sada, koja sipa bombe da bi oslobodila nekoga, kao što su na nas sipali bombe, kao što će sipati po azbučnom redu…”

I Vladika Lavrentije očekuje da pravoslavna crkva može tzv. zapadnim crkvama da pomogne da se vrate korenima hrišćanstva: ”Oni su se, prilagođavajući veru čoveku, udaljili od praizvora. Na primer, post je dug bio pa su ga skraćivali povremeno, i sveli su ga na to da ga danas skoro i nema. Pa su onda skraćivali bogosluženja. I današnja njihova generacija ne zna kako je izgledao praizvor vere, kako je izgledala apostolska tradicija. Oni osećaju potrebu za duhovnošću i obraćaju se danas, očekuju od pravoslavne crkve da im pomogne, a mi opet od njih možemo mnogo da naučimo o praktičnoj primeni jevanđelja u životu. Oni su tu humanu akciju, karitativnu, dijagonalnu službu, usavršili do tančina, tu nam mogu biti učitelji. Ja sam bio na zapadu 20 godina i znam – ako se u svetu desi neka nesreća, za 24 sata crkve su prve koje stignu do mesta nesreće sa svojom pomoći i da uteše svoju braću. Poznata je činjenica da mi na istoku mnogo više razmišljamo nego što radimo. Jedan naš veliki mislilac je rekao: ‘Čovek na istoku od silnog razmišljanja nema kad da radi, a čovek na zapadu od silnog rada nema kad da misli.’ Treba dopuniti to – misao i akciju”, poručuje vladika Lavrentije.

Kritičari srpske pravoslavne crkve ističu da je ona previše tradicionalna, kozervativna, zatvorena u sebe i stoga se postavlja pitanje do koje mere zvaničnici i sveštenstvo uopšte mogu i žele da se prilagode i menjaju. Episkop šabačko-valjevski Lavrentije za Radio B92 kaže da dogma ne može biti dovedena u pitanje, ali se mogu preduzeti određene praktične promene: “Na primer, pitanje posta. Pravoslavna crkva je to stavila na dnevni red budućeg Vaseljenskog sabora, jer se kod nas Vaseljenski sabori nisu održavali od 8. veka. Do tada ih je bilo osam, a do danas nijedan, jer smo živeli u takvim uslovima ropstva, i istočna crkva i druge, pa nismo imali prilike za to, a po pravilima ne može jedna pravoslavna crkva da donosi propise za sebe kad je reč o pitanjima vere. Sada se pripremaju teme za sledeći Vaseljenski sabor koji će se održati čim se stvore uslovi. Na primer, pored ostaloga biće reči o pitanju posta. Naš cilj je i da prilagodimo čoveka veri, pa je samo mali predlog za izmene dala srpska crkva, na primer za Petrov post. Zavisi od Uskrsa, on može da bude pet nedelja i pada u letnje dane, kada je najteže, kada čovek radi u polju, a može da bude i 15 dana, ako je Uskrs kasnije. Naša crkva je predložila da i Petrov post bude kao što je i Gospojinski, 15 dana, fiksan za svaku godinu. I ako Petrovdan ili Gospojina padnu u posni dan, u sredu ili petak, da budu razrešeni, kao što je Božić razrešen, recimo – ma u koji dan da padne, razrešeno je na posnu hranu”, kaže episkop Lavrentije.

Na inicijativu poslanice grčkog parlamenta, Evropski parlament je pre dve nedelje izneo predlog da se, radi poštovanja ženskih prava, Sveta Gora otvori za posete žena. Ova ideja je u razgovoru na skupu „Hrišćanstvo i evropske integracije“ više puta komentarisana. Vladika Lavrentije se, kao uostalom svi srpski pravoslavni zvaničnici, protivi takvoj ideji: “Hiljadugodišnje je pravilo Svete Gore, koja ima svoju autonomiju, da žena nema pravo pristupa tamo, i to treba poštovati – da ništa drugo nije, to je hiljadugodišnja tradicija. Drugo, monasi na Svetoj Gori želeli su da imaju svoj mir, da ih niko ne uznemirava u molitvi i u tišini, i u miru. I tadašnje grčke vlasti, carevi, to su poštovali i dali im to pravo. Drugo, nije to antifeminizam, naprotiv, zaštitnica Svete Gore je Presveta Bogorodica. Drugo, mnogi su želeli da komercijalizuju Svetu Goru, da naprave od nje turistički centar. Međutim, ima svetinja koje ne bi trebalo mnogo profanisati i komercijalizovati. Sveta Gora ne bi bila više Sveta Gora ako bi tamo pustili sada turističke grupe, autobuse, kao što Meteori više to nisu, niti će biti Meteori što su bili nekada. Vrednost Svete Gore nije u ambijentu, nego u duhu, duhovnosti.”

Promene za koje se zalažu naši sagovornici zahtevaju i određena preispitivanja. Sami crkveni zvaničnici nisu nikada otvoreno progovorili o različitim stavovima koji postoje unutar crkve a koji se samo mogu naslutiti iz pojedinih izjava, pa i ove koju nam je dao episkop Ignjatije kada smo ga pitali šta je po njemu problem u crkvi: “Ima mnogo toga što može čovek da kritikuje, ali morate kada kritikujete da date i alternativu – šta bi trebalo raditi. Daleko od toga da nema šta da se zameri nama crkvenim ljudima. Međutim, sada je možda akutni problem utemeljenje svesti da crkva i njen autoritet počivaju na nekim moralnim vrednostima. Mislim da je to velika zabluda. Nije crkva sveta zato što su njeni članovi sveti, nego zbog toga što se Bog sveti u njoj pojavljuje. Njeni članovi mogu biti svakojaki, kao što su vazda i bili, to nije poželjno, ali moramo imati i to u vidu. Dakle, vazda je bilo greha, i Crkva sama priznaje da smo grešni, i mi sami priznajemo da smo grešni. Međutim, licemerno bi bilo priznati da smo grešni a u isto vreme tražiti, odnosno utemeljivati na nekim našim vrlinama crkveni autoritet. To je velika pogreška koja je došla od nas samih, dakle, neki su ljudi u crkvi pokušali to na svojim silama, na ljudskim silama da zasnuju autoritet crkve. Kad se ispostavilo da je to relativna stvar, tada se u stvari nešto desilo što i nije baš svima milo.”

Deo javnosti je, međutim, mnogo više uznemiren zbog pojava različitih grupa, poput Obraza, ili ljudi koji su nedavno sprečili božićno bogosluženje Angliklanske crkve, ili onih koji su protestovali ispred patrijaršije zbog odlaska delegacije u Vatikan. Vladika Lavrentije smatra da je reč o neobrazovanim ljudima koji su tek prišli crkvi i nisu prihvatili veru na pravi način, dok vladika Ignjatije na naše pitanje zašto se crkva jasno ne odredi i osudi takvo ponašanje odgovara: “To nisu naše organizacije. Odrediti se prema nekome znači priznati ga da postoji, da je vaš partner. Mi nemamo šta da se na osnovu toga određujemo. Mi smo kao crkva organizacija, crkva ne trpi nikakve organizacije unutar sebe. One tada postaju paracrkvene formacije. To možda pojedini ljudi iz crkve ne razumeju, ali to je strano crkvi.”

Na naše pitanje koliko ovakve pojave, kao i kritike Srpske pravoslavne crkve zbog neke verske netolerancije i antisemitizma, mogu da smetaju integraciji crkve u Evropu vladika Ignjatije odgovara:

“To može da bude štetno po celu zajednicu samo ukoliko ljudi koji sa strane to gledaju, ili recimo iz drugih zemalja, to zloupotrebe, kao što se inače dešava. Kao što se sada dešava. Uzmete jednog lošeg čoveka i za to zalepite etiketu čitavom narodu, i da je taj narod zaostao, i njemu se sudi u Hagu, tom narodu. To je loše, ali protiv takvih ljudi mi ne možemo nikada da budemo čisti. Šta god da uradimo, oni neće biti zadovoljni nama zato što imaju predispozicionu mržnju. Ne treba te ljude izazivati, treba se boriti možda na neki drugi način, ali ne mogu ja vama da nametnem nešto ako vi to ne želite. Ako vi u meni ne vidite brata svoga, ne mogu ja vama silom da nametnem sebe za brata.”

U međuvremenu, crkveni zvaničnici koji se zalažu za saradnju i otvorenost prema drugim hrišćanskim crkvama imaju veće probleme u svojim redovima, među vernicima. Vladika Lavrentije je oštro kritikovan zbog svojih poseta Vatikanu iako je, kako kaže, tamo odlazio po nalogu i uputstvima Sinoda. Stiče se utisak da su protivnici ekumenizma glasniji od onih koji se za ovu ideju zalažu i zbog toga smo episkopa Lavrentija pitali zašto je to tako: “Nema crkva mogućnosti da štampa, nas su sankcije upropastile. Mi smo posle pada ateizma i komunizma u istočnoevropskim zemljama propustili šansu kad su ljudi počeli naglo da se vraćaju Bogu i mole nas da im pomognemo da upoznaju Hrista. Mi sveštenici koliko nas ima, ograničeno, ne možemo lično, niti smo mogli svima da pomognemo, a nismo imali sredstava da štampamo poneki udžbenik, neki priručnik, da ga pružimo tim vernicima.”

Na našu konstataciju da se čini da je vreme stalo sa vladikom Nikolajem Velimirovićem i da nema promocije ideja novih teologa, vladika Lavrentije odgovara: “Ne možemo da ih školujemo kada nemamo para. Crkva je iz Drugog svetskog rata izašla kao teški invalid. Između dva rata bila je na marginama života. Pet godina, za vreme sankcija, crkva nije mogla da štampa jedan udžbenik za Bogosloviju, a nekmoli da štampamo raznu religioznu literaturu. Sada je to tek počelo, pre četiri-pet godina, a mi smo dotle bili bez sredstava. Ove godine se u mojoj eparhiji javilo 56 kandidata za Bogosloviju, a imamo pravo da primimo samo trojicu jer nema mesta u Bogoslovijama. Crkva nema mogućnost da podigne više zgrada. To je problem“, zaključuje vladika Lavrentije.

Iz emisije Kažiprst Radija B92, emitovane 10. februara 2003.

+++ 

Gorazd Kocijančič

Integracija: put u trijumf ili u kenozu?

Poštovana gospodo, dragi prijatelji,

veoma sam radostan, zahvalan i počastvovan što mi se pružila prilika da govorim pred vama. Ujedno moram da vam priznam da se kolebam zbog teme koja će biti predmet ovog razmatranja.

Dozvolite mi da razlog svoje kolebljivosti odmah iznesem – mada će se možda onaj koji je pročitao neki od mojih članaka ili moju knjigu Posredovanja koja je prošle godine izašla u srpskom prevodu, i koji zna u kom pravcu kreće moje misaono traganje, možda pomisliti da već na samom početku izvlačim keca iz rukava i da, pomoću teološko-filozofskih apstrakcija, nameravam da isterujem duha konkretnosti, odgovornu društvenu analizu koja bi, po mišljenju mnogih, trebala da bude jedino prihvatljiva u povodu tako konkretne teme kao što je odnos hrišćanstva prema evropskim integracijama.

Dakle: Apofatika nije samo dimenzija teologije ili neke specijalne ontologije, ona nije samo obeležje našeg iskustva prilikom sozercavanja, motrenja određene vrste bivstujućeg, nego ju moramo prosuđivati kao osnovno obeležje relevantne opšte ontoolgije, tj. kao stvarnu karakteristiku našeg odnosa prema celini i prema Onome što – van biti i van bivstvovanja – celinu radikalno utemeljuje. Iz tog razloga ona je nužna pretpostavka odgovornog razmišljanja o odnosu Crkve prema konkretnoj sudbini polisa.

Čemu kao uvod tako opšte rasuđivanje? Iz sledećeg razloga: ako zasnivamo našu temu, dakle hrišćanstvo i evropske integracije, na nivou filozofskog ili teološkog promišljanja, a ne samo na nivou sociološkog ili politološkog razmatranja o društvenim, pravnim, političkim, institucionalnim šansama empirijskih zajednica, hrišćanskih Crkava u Evropi budućnosti, mi smo u obavezi da zauzmemo i ispravan teološki stav prema – sa jedne strane – dimenziji Božanskog, dakle prema hrišćanstvu kao stvarnom, mističnom nastavljanju Božjeg života u svetu, kao progresivnoj inkarnaciji Božijeg Logosa u istoriji, a sa druge strane, pravi filozofski stav prema samoj nesaznajnosti i nepojmivosti concretissimuma istorije, prema apofaktičkoj dimenziji istorije, prema “postajanju“. (Uzgred: osnovne strukture hrišćanske dogmatike koje tematizuju dve apsolutne integracije, trinitarnu i inkarnacijsku, u biti počivaju upravo na filozofsko-teološkom spoju tih dvaju apofaktičkih stavova. No neka to ostane samo aluzija na koju bi smo mogli da se nadovežemo tokom diskusije, pošto bi nas tematizacija logike božanskih “integracija“ odvela suviše daleko). Za ispravan misaoni pristup pitanju sudbine hrišćanstva u novim političkim integracijama koje se zbivaju kao istorija našeg doba, mi bi smo, po mom mišljenju, bili spremni jedino u slučaju kada bi smo spajanjem prvog i drugog “učenog neznanja“ uspeli da vidimo i reflektujemo kako je nama smrtnicima van Božjeg otkrovenja, zatvoren pogled u sakralnu istoriju i kako nam je neprozirnom koprenom onemogućen uvid u istorijozofiju, razumevanje smisla istorije. Kao istorijskim bićima, kao bićima-u-zbivanju, nama je radikalno oduzeta dimenzija smisla tog zbivanja. To važi i u slučaju kada kao vernici u tom razvoju događaja prepoznajemo smisao koji ukazuje na onostranost samog zbivanja: kada u pojedinačnoj ili društvenoj istoriji sa izvesnošću slutimo njen eschaton. Ta izvesnost ostaje naime izvesnost vere, a ne izvesnost saznanja, očevidnosti obavezajućeg, diskurzivnog saznanja.

Ako dakle naše razmišljanje postavimo na tom nivou – a po svoj prilici ga u ovom okviru i u ovom prostoru ne bismo smeli postavljati drugačije – onda se osnovno pitanje šta biva sa hrišćanstvom u njegovom stvarnom ili prividnom odnosu prema evropskim integracijama, zgušnjava u temeljno pitanje, a to je, kakva je istina savremenog evropskog društva u odnosu prema istini Božjeg samoporađanja, rastućeg ovaploćenja u istoriji – verstvenoj istini, onoj koja proističe iz vere a ne iz posesivnog prisvajanja smisla posedovanja istine. Kakav je smisao tog zajedništva ako ga posmatramo očima vere?

Odgovor na ovo pitanje nije ni malo jednostavan i veoma sumnjam da je jednoznačan. Po mom mišljenju teško bi smo mogli da se oslonimo na tradicionalne modele hrišćanskog vrednovanja društva koji se zasnivaju na shvatanju društva kao sistema ikoničkih odraza koji prate binarnu logiku dobrog i zla. Savremeno društvo ima naime dva lica koja su protivrečna. Ne bi se moglo reći da je jedno istinito a drugo nije. Savremeno društvo – konkretno nova Evropa – je otelovljenje neotklonljive amfibolije.

Sa jedne strane to društvo je prostor u kome se odigrava modernitet, modernitas, kao zbivanje koje, paradoksalno, uprkos svom prividnom antihrišćanskom impulsu, ostvaruje najdublje intencije jevanđeoskog poimanja čoveka kao slobodnog bića. Božjeg otkrovenja neprocenjive vrednosti individue i njenog digniteta. Rizikovaću da budem izložen opasnosti kao donosilac sova u Atinu i pomenuti bar dve ključne tekovine savremenosti. Kao prvo, nju karakteriše kritički odnos kako prema istoriji tako i prema samom sebi. Kritički odnos koji u krajnoj instanci dorastao i za radikalnu samokritiku i koji, i kada je uperen protiv “hrišćanstva“, na mahove nastavlja logiku jevanđeoske osude svakog samoopravdavanja i svake samo-pravednosti. Kao drugo i u našem kontekstu još značajnije: u političkom smislu se savremenost poistovećuje sa projektom demokratije kao radikalne suverenosti pojedinca i njegove slobode, sa pokušajem političke odbrane slobode pojedinca kako od politićke sile tako i od sila sakralnog, od careva i od svih “bogova ovoga sveta“. Nigde taj projekat u svojoj donkihotskoj ali zadivljujućoj neutemeljenosti nije uočjljiviji nego u današnjem promulgiranju “opštih ljudskih prava“ i u borbi za njih. Savremeno evropsko društvo je u tom smislu – upravo kao ne hrišćansko – ono društvo u kome nastojim da zivim. Ne samo kao potrošač koji hoće da živi u relativnom blagostanju i ne samo kao građanin koji teži da što slobodnije oblikuje svoj život – nego kao hrišćanin. Evropske integracije predstavljaju širenje takvog društva, njegovo snaženje i razvoj.

Sa druge strane to isto savremeno evropsko društvo istovremeno predstavlja i manifestaciju Moći koja ukida slobodu. Ta slika predstavlja sumorni suprotni pol ideala svremenosti. Politički modernitet – ili možda bolje postmodernost – se u toj slici ukazuje kao mesto oduzimanja subjektovog suvereniteta, kao prostor – sasvim konkretno – nestajanja suverenosti nacionalnih država. Taj razvoj zbivanja je insceniran u okvirima društvenog napretka: usred novih načina proizvodnje i komunikacija, u sveukupnoj mnogostrukosti “globalizacijskih procesa“. U tim se procesima ispoljava ispunjenje i konačna pobeda moći koju već stolećima pokušavaju da analizuju razni “levi“ kritičari kapitalizma. Pokušaću da tu savremenost, zajedno sa dvojicom društvenih kritičara, sa Tonijem Negrijem i Michaelom Hardtom, imenujem “imperija“. Pritom moramo biti svesni da ovde ne govorimo o nekim od svetskih inperija kao i o nekom od klasičnih vidova imperijalizma, već o Imperiji koja kao svoju teritoriju drži čitavu zemaljsku kuglu. Mislim na nepoznatu koja je predmet antiglobalističkog revolta. Državni suverinitet nije više nedeljiv, u mnogim slučajevima države su danas primorane da ga dele sa međunarodnim agencijama te su u položaju smanjene kontrole svojih nacionalnih teritorija. Ne bih da ponavljam ovde antiglobalističku jeremijadu ali se ipak sa njom u osnovi slažem. Nema sumnje da proces globalizacije preti da neumitno uništi univerzalističko samopoimanje, odnosno samorazumevanje na kome počivaju savremena demokratska društva. Stvoren je naime jedan nov, globalni oblik suvereniteta. Suprotno klasičnom imperializmu Imperija ne spostavlja teritorijalno središte, ne oslanja se na čvrste granice i brane. Ona predstavlja decentralizovani odnosno deteritorijalizujući aparat vlasti koji postepeno uobličava celokupno globalno područje unutar svojih granica koje se, sa svoje strane, neprekidno šire i premeštaju. Imperiju, po mom mišljenju, ne bismo smeli da posmatramo kao neku veliku, kontrolisanu zaveru. Stihinost same “vladavine“ je u znatnoj meri nekontrolisana. Imperijom niko ne rukovodi. Imperator ne postoji. U tome i leži jezovitost njene moći. Imperija ne ovladava nekim mestom; ona je a-topična ali uobličuje svoje mesto – čitav svet u kome se obrela te u njemu dubinski strukturira svoj predmet: celokupan društveni život.

U Evropi današnjice mi smo dakle očevici nastajanja društva koje, sa jedne strane, u do sada neslućenim razmerama garantuje slobodu i time oličava okvir verodostojnog svedočenja i (mogučeg) života prema jevanđelju, dok nam se, sa druge strane, to isto društvo na mahove ukazuje kao metamorfoza demonskog društva totalne kontrole i istančane manipulacije.

Mogli bismo sebi da postavimo čak i veoma teško kritično pitanje: u kojoj meri sama Imperija odnosno snage društvene moći proizvode ideale radikalne slobode pojedinca i samim tim zalaganje za savremenost zapravo pretvaraju u služenje Imperiji? Izvesna zbivanja, npr. recentni razvoj američke demokratije, upućuju nas u tom pravcu. No okanimo se takvih strepnji.

I pored našeg temeljnog neznanja koje je vezano za ovu izvornu amfiboliju evropskog društva, mi ipak nešto znamo. Znamo – ako tu dvoznačnost promatramo sa verom u Hristovu blagovest – da je prva dimenzija u svom očitovanju svetla a da je druga tamna. Stoga je osnovni zadatak crkava, koje su suočene sa procesima integracije, jasna svest o tom dvojstvu. Crkvena bi se politika, sa obzirom na procese integracije, morala zasnivati na tom uvidu. A to se naravno ne dešava. Suviše su često želje koje gajimo u vezi sa novom Evropom vezane za stamenost Moći, sa težnjom da se bude sudeonik u poretku nove Imperije …

Preveo Bojan Bem

(Iz predavanja na konferenciji Hrišćanstvo i evropske integracije, Beograd 8.- 9. februar 2003)

izvor: kud-logos.si

+++ 

Redakcijski komentar 

Papa jovan Pavle II proglašava Alojza Stepinca blaženim.

[youtube:http://youtube.com/watch?v=uo2g33tqs28]

Ko je Alojze Stepinac

[youtube:http://youtube.com/watch?v=DE06Rg6I_co] 

Vatikan. Katolička crkva.

[youtube:http://youtube.com/watch?v=lYsSWU-cnEw]