Вести

U CRKVI nijedan pojedinac, nijedna služba ne može da postoji sama za sebe, nezavisno od drugih. Svi i sve je međusobno povezano i jedni od drugih zavisimo. Sama hrišćanska antropologija je dijaloška, jer čovek nije samozatvorena monada, već biće odnosa, dijaloga.

Čovek je biće za drugog, tj. čovek na drugom gradi svoj identitet, a ta otvorena i dijaloška dimenzija ga i čini ikonom Božjom. Ovako o ideji hrišćanskog jedinstva, za „Novosti“, govori protojerej stavrofor dr Radovan Bigović, profesor Bogoslovskog fakulteta i direktor Hrišćanskog kulturnog centra u Beogradu.

Nedavnu posetu ruskog patrijarha Aleksija Francuskoj mnogi su shvatili kao važan korak u unapređenju dijaloga između katolika i pravoslavnih?
– Ovakve posete ne treba precenjivati i pridavati im odmah „istorijsku ulogu“. No, u svakom slučaju to su znaci koji ohrabruju i važni koraci koji podstiču i unapređuju ekumenski dijalog.

Ekumenizam, kao pokret za zbližavanje svih hrišćanskih crkava, treba da bude ostvarenje Hristove želje da svi budu jedno. Koliko je sazrela ideja o ujedinjenju hrišćanskog Istoka i Zapada?
– Uprkos svim otuđenjima, pa i neprijateljstvima tokom istorije, uvek je postojala želja za pomirenjem i uspostavljanjem jedinstva podeljenog hrišćanskog sveta. Kao želja i ideja to nije sporno. Problem je kako da se to ostvari. Hrišćanski svet se kreće u tom pravcu, mukotrpno, možda i presporo ali se ipak ide u tom smeru. Od toga ne treba odustati čak i kad se ne vide konkretni rezultati. Danas hrišćani vode međusobni dijalog slobodno, bez pritisaka spolja, što je važan preduslov da on bude plodotvoran a ne jalov.

Često se kaže da je pitanje ekumenizma pitanje provere samog identiteta crkve. Na šta se konkretno misli?
– Crkva je po samoj svojoj prirodi dijaloška. Istina Crkve – vera u Svetu trojicu – je relaciona i dijaloška vera Crkve. Otkrovenje Božje, kao osnovni izvor vere, ima takođe dijaloški karakter. Isto važi i za gnoseologiju. Poznanje Boga pretpostavlja otvorenost, opštenje, komunikaciju i stupanje u lični odnos sa Bogom – znači voleti Boga. Pravoslavna liturgija, koja čini samu suštinu Crkve, sva je dijaloška a ne monološka. Cilj Crkve u ovom svetu je spasenje sveta. Šta znači to „spasenje sveta“? Znači egzistencijalni preobražaj padom i grehom raskomadanog čovečanstva, njegovo izmirenje sa Bogom i uspostavljanje odnosa izmeću svih i svega. Pravoslavna crkva je ubeđena da je obnova zajedništva (jedinstva) hrišćanskog sveta imperativ za sve hrišćane. Zato nije slučajno što je „ideja hrišćanskog jedinstva i ujedinjenja tema veka, tema vremena, tema istorije“ (G. Florovski). Ako Crkva ne bi težila jedinstvu sa drugim crkvama, ne bi mogla da pretenduje da bude crkva. Sektaška logika i psihologija uvek teži zatvorenosti, izolaciji, samodovoljnosti. Crkva je uvek dijaloška i otvorena za druge.

Mogućnost produbljenja ekumenskog dijaloga mnogi vide u novom poglavaru Katoličke crkve, papi Benediktu Šesnaestom. Koliko je izvesno to da bi on mogao da doprinese pomirenju katolika i pravoslavaca i uspostavi most između Istoka i Zapada?
– Sadašnji poglavar Rimokatoličke crkve je ličnost koja zaista izaziva poštovanje i poverenje. U Pravoslavnoj crkvi mnogi posebno cene njegovu teološku reputaciju. U ovom trenutku od njega umnogome zavisi kakav će biti stav i metode delovanja Katoličke crkve u ekumenskom pokretu.

Zar ne postoje isti pristupi ekumenizmu?
– Nažalost, ne. Postoje razlike, čak, ponekad i „nepomirena različitost“. Na jedan način gledaju pravoslavci, na drugi rimokatolici, a na treći protestantske zajednice.

Koji je najbolji put da se dođe do jedinstva?
– Teško je reći. Možda i ne postoji zagarantovani put, ali treba tražiti onaj koji daje najbolje šanse.

A to je?
– Možda sazivanje jednog velikog sabora na kome bi učestvovali svi episkopi Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. Njega ne mogu da zamene nikakvi skupovi raznih „eksperata“ i „komisija“. Sazivanje sabora uvek je u istoriji Crkve bio put za prevazilaženje raskola.

Da li je takav sabor sada realno moguć?
– U organizacionom smislu jeste. No, jedan takav skup svakako bi zahtevao jednu dužu i temeljnu pripremu, što nije jednostavno.

Za svaku vrstu približavanja, a to se odnosi i na verske zajednice, potrebno je da se obe strane dobro „upoznaju“. Da li su se Pravoslavna i Katolička crkva dovoljno upoznale i koliko se same pravoslavne crkve međusobno poznaju?
– Pa, poznaju se mnogo bolje nego u bližoj i daljoj istorijskoj prošlosti. Međutim, to što imamo objektivne informacije jedni o drugima ne znači i stvarno poznavanje. Nedostaje nam zajedničko iskustvo vere, što se tiče pravoslavnih crkava, i njihovo međusobno poznavanje i opštenje nije na onom nivou na kakvom bi moglo da bude.

Šta je glavna prepreka u dijalogu dveju crkava?
– Ima ih mnogo: predrasude, psihološki strahovi i inhibicije, ideološka svest, „deficit“ istinske ljubavi, različita učenja i kulture, mentalitet i slično. A, iznad svega, greh, i sile zla koje su u nama i koje nas razdvajaju i dele. Nekadašnji prekid opštenja rimske i vizantijske crkve uslovio je da su se vremenom toliko otuđile da su to i danas dva suprotstavljena sveta. Jednostavno, kao da su to dva verovanja u dva boga. Svi konstatuju da ima „mnogo zajedničkog“, ali nema i dalje jedinstva. Niko nije „zvanično“ protiv ekumenizma, ali svi ostaju pri svome. Zato ponekad ekumenski napori i liče na „oranje mora“. 

STAVOVI SPC

KAKAV je stav (ili stavovi) inače prisutan u SPC?
– „Zvanično“, naša crkva, sa ostalim pomesnim pravoslavnim crkvama, podržava iako ne učestvuje u ekumenskom dijalogu. „Nezvanično“ postoje otpori i protivljenja, što izaziva konfuziju i pometenost. Antiekumenizam („zatvoreni fanatizam“) hrani se sveopštim filantropizmom („otvorenim relativizmom“). On se izjednačava sa patriotizmom i kao vernost „veri Otaca“. Oni „ekumeniste“ stavljaju na stub srama i nemilosrdno ih žigošu. To sve čine pozivajući se na određene kanone, iako je cilj svih kanona da sačuvaju i obnove zajednicu i duh zajedništva. Antiekumenizam je pre izraz patologije vere nego moralne posrnulosti. No, uprkos ovoj činjenici u Srbiji su odnosi između crkava i verskih zajednica veoma dobri, prijateljski, iako se na nju spolja gleda kao na „tamni vilajet“, gde caruje verska mržnja, isključivost i verski fanatizam. Ekumenizam u Srbiji je daleko kvalitetniji nego u centrima moći koji svima dele lekcije iz tolerancije i demokratije. Zato spolja niko nema potrebe da ih „tera“ na međusobni dijalog, jer on već postoji. To ne znači da taj dijalog ne treba unapređivati i produbljivati, a preduslov za to je uvek unutrašnji dijalog svake crkve i verske zajednice ponaosob.

KOMISIJA

NAJUGLEDNIJI pravoslavni i katolički teolozi, od kojih je većina u episkopskom činu, osnovali su Mešovitu komisiju za teološki dijalog, a dr Radovan Bigović objašnjava:
– Zadatak ove komisije je da vodi teološki dijalog o suštinskim teološkim pitanjima, posebno o onim koja su predmet sporenja. Ona ne može da donese nikakve definitivne odluke, već samo predloge o kojima kasnije treba da se izjasne dve crkve. Naravno, uvek postoji mogućnost da ti predlozi budu prihvaćeni ili odbačeni.

Večernje Novosti, Danijela Kljajić, 20. oktobar 2007, Foto:pravoslavni forum

________________________________

Hrišćanski kulturni centar u Beogradu

Beograd, 10. mart, 2003

Hrišćanski kulturni centar je osnovan u Beogradu krajem prošle godine. Ideja je bila da se uspostave i promovišu zajedničke aktivnosti Hrišćanskih zajednica na Balkanu, u Evropi i šire.

Centar, zajedno sa Conrad Adenauer Foundation, je organizovao međunarodnu konferenciju sa temom „Hrišćanstvo i evropska integracija“. Događaju su prisustvovali predsednik Koštunica i g. Svilanović, savezni ministar za inostrane poslove, kao i delegacija Kongresa srpskog ujedinjenja. Konferencija je bila dobro propraćena kroz elektronske medije.

Tokom posete Beogradu, potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja gđa Edita Krunić se srela sa očem Radivojem Bigovićem, predsednikom Hrišćanskog kulturnog centra

Izvor

_____________________________

Stepinčev Caritas

A sada pogledajte stravičan film o Vatikanu i Hrvatima – Bog i Hrvati!

U 44. minutu filma kaže se sledeće:

44. minut
Jedan deo dece su preobratili u katolike. Katolički Caritas preuzeo je staranje o deci ubijenih roditelja. Predsednik Karitasa bio je nadbiskup Stepinac. Deca su bila suviše mala, nisu znala ni svoje poreklo, ni svoje selo, i lako ih je bilo pokatoličiti. Tako, ima bezbroj ljudi koji danas žive kao katolici, čak kao njihovi sveštenici. Stepinac je mogao da se diči. I nigde glasa protesta!

Osam hiljada fotografija kao dokumenti ustaških zverstava nad srpskim narodom stiglo je u Rim. Stepinac piše papi: „Osećam se dužnim da upozorim vašu visost da materijal koji je svetoj stolici poslala srpska propaganda služi samo da u očima svete stolice umanji ugled sadašnjeg režima u Hrvatskoj„.

A šta je bilo sa onom decom koju Stepinčev Karitas nije pokatoličio?

42. minut ::
Evo jedne ispovesti ustaše Oreškovića sa ostrva Paga, koji nije mogao da ubije. Maks Luburić je naredio da se donesu dvoje male jevrejske dece. Luburić mi je predao jedno dijete i rekao da ga zakoljem. Odgovorio sam da ne mogu. Na to su svi oko mene prasnuli u smijeh, rugali mi se. Onda je Luburić izvadio nož i zaklao preda mnom dete, govoreći: „Evo kako se to radi“. Kad je dete vrisnulo i prsnula krv sve mi se zavrtjelo. Kad sam se malo pribrao rekao mi je Luburić da dignem desnu nogu. Podmetnuo je ono drugo dijete. Onda je zapovedio: „Udri!“ Udario sam nogom i zgnječio glavu deteta. Luburić: „Bit ćeš ti još dobar ustaša!“.

A evo šta kaže u 46. minutu:

46. minut ::
Početkom maja 1945, dok nemačke i ustaške trupe napuštaju Zagreb, nadbiskup Alojzije Stepinac prima od ustaške vlade na čuvanje arhiv ministarstva vanjskih poslova NDH i potpisuje potvrdu primitka. Istovremeno, nadbiskup Stepinac saglasio se da franjevci na Kaptolu zakopaju jedan deo Pavelićevog zlata, mahom zlatnih zuba žrtava u Jasenovcu, kao i ostalo opljačkano blago.

Evo tih zlatnih zuba:

A evo kako izgleda žrtva posle „operacije“:

Sada to trijumfalno ustaško zlato Stepinčev Karitas pretače u medijsku kampanju „zmijologije“ po bilbordima na najprometnijim beogradskim ulicama.

izvor: slobodni pravoslavni forum Gazimestan

____________________________________

 

Redakcijski komentar

Ovde možete videti i pročitati ponešto o bosansko-hercegovačkom, hrišćansko-kulturnom centru.

Nešto o centru

Hrišćanski kulturni centar je nevladina organizacija, osnovana u Sarajevu decembra mjeseca 2004. godine. Osnivači Centra su hrišćanski intelektualci raznih zanimanja.

Centar za ciljeve svog djelovanja ima:

– proučavanje i širenje hrišćanske kulture u svim njenim vidovima;

– unapređenje mežuhrišćasnkog i međureligijskog dijaloga i tolerancije i upoznavanje s drugim religijskim predanjima i tradicijama;

– uspostavljanje bolje komunikacije između hrišćasnkih bogoslova, naučnika i privrednika, kao i među hrišćanskom omladinom širom svijeta;

– uspostavljanje što uspješnije predstave hrišćanstva u medijima;

– afirmaciju ljudske ličnosti i pravne i demokratske države.

Centar je u samom svom osnivanju naišao na razumjevanje i pomoć Srpske pravoslavne crkve, te podršku Rimokatoličke crkve u Bosni i Hercegovini, što nas je uvjerilo da smo na pravom tragu u uspostavljanju i poboljšavanju unutarhrišćasnkog dijaloga, s ciljem da isti u narednom periodu produbimo i podignemo na jedan viši nivo sa željom da uključimo i ostale vjerske zajednice u Bosni i Hercegovini.

Hrišćanski kulturni centar se bavi:

– organizovanjem javnih nastupa, predavanja, tribina, seminara, simposiona, panel rasprava, konferencija, javnih razgovora, stručnih skupova i savjetovanja;

– saradnjom sa srodnim centrima, stručnim udruženjima i ustanovama u zemlji i inostranstvu;

– izdavanjem štampanih i elektronskih publikacija brošura i objavljivanjem drugih informativnih djelatnosti.

– drugi vidovi kulturne djelatnosti: koncerti, izložbe, multimedijalne prezentacije itd.

 

S.Marjanović