Вести

Obnovom crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, koja se odvija pod pokroviteljstvom Saveta Evrope, prikriva se istina da su to srpski spomenici kulture.

+++

Otkad je u proleće 2005. godine potpisan „Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske pravoslavne crkve“ na Kosovu i Metohiji, porušenih i oštećenih u martovskom pogromu 2004. godine, traju polemike da li ga je uopšte trebalo potpisati. Nadležni epsikop za ovo područje vladika Artemije od početka je bio izričito protiv toga. A sada se, u izdanju Ministarstva za Kosovo i Metohiju i Eparhije raško-prizrenske pojavila i knjiga s naslovom „Neodrživa obnova“, u kojoj se predočava kako se sprovodi Memorandum o obnovi srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.

Doskorašnji direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Marković predočava da se obnova sprovodi „u suprotnosti sa principima struke koji se primenjuju u Srbiji“ i da se radovi vode „bez znanja i saglasnosti“ Komisije za obnovu. Ukazuje da se na terenu drugačije radi nego što na papiru piše. Tako, dok se u Memorandumu govori o obnovi objekata Srpske pravoslavne crkve, na informativnim tablama postavljenim na terenu ispisano je da je to „Rehabilitacija zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa“…

Redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Milan Glišić, član Republičke revizione komisije za stručnu kontrolu tehničke dokumentacije za objekte od značaja za Republiku pri Ministarstvu za infrastrukturu Vlade Srbije i sudski veštak po pozivu, uradio je analizu obnove posle ličnog obilaska više objekata u Pokrajini. Njegov zaključak, zajednički za sve objekte koje je analizirao, u najkraćem glasi: nijedno od pravila kojih se mora držati prilikom obnove oštećenih objekata nije primenjeno.

Konkretno, po nekima od porušenih, a onda obnovljenih svetinja, to izgleda ovako: Na Sabornoj crkvi Sv. Đorđa u Prizrenu unutrašnje površine fasadnih zidova imaju jasno vidljive pukotine u spojnicama između kamenih blokova, dok je sa spoljnje, fasadne strane, to pokriveno nanesenim malterom u fugama, pa izgleda kao da je sanirano. Krov koji je naknadno izveden znatno je teži od prethodnog, a uz to se oslanja na požarom oštećene fasadne zidove, što je ugrozilo stabilnost objekta. Slučajno ili namerno, a možda i simbolično – „glavna vrata nemaju nikakvu branu, tako da nije omogućen ulazak na ta vrata“…

Obnova episkopskog dvora u Prizrenu je u fazi završnih radova. Postavljene su instalacije, izvode se cementne košuljice na podovima i malterišu zidovi. Bilo bi to vredno pažnje, kaže Glišić, da nije utvrđeno da konstruktivni elementi armirane betonske tavanice nisu uopšte sanirani posle požara, koji je, usled velike količine uglja u suterenu, trajao petnaestak dana. Pojedini delovi su samo delimično malterisani, bez prethodnog čišćenja i ojačanja konstrukcije…

Od četiri objekta Bogoslovije u Prizrenu, samo jedan je u postupku sanacije. U ostala tri još su šut i pepeo.

Na hramu Sv. Đorđa, „Runovića crkvi“ u Prizrenu, zidovi su otkopani do temelja, tako da su temelji izloženi stalnom dejstvu atmosferalija.

Kompleks manastira Sv. Arhanđela kod Prizrena jedan je od najteže stradalih u martovskom pogromu 2004. Konak je pretrpeo velika oštećenja od požara: keramički punioci na tavanici su potpuno popucali; najniži red zidnih blokova toliko je ruiniran da zahteva preziđivanje ili podbetoniranje; od visokih temperatura popucali su čak i pojedini komadi kamenog zida. Zbog takvog oštećenja, preti urušavanje i preostale konstrukcije. Ceo kompleks zahteva hitnu sanaciju i rekonstrukciju, ali još ni na jednom objektu nisu započeti nikakvi radovi.

Crkva Sv. Trojice u Đakovici praktično više ne postoji. Ostali su samo temelji i nagoveštaji delova zidova koji se naziru kroz travu. Ovde se radilo samo na uklanjanju ruševina (da bi se tako zatrli tragovi svetinje), ali ne i na obnovi porušenog hrama.

Što se tiče obnove manastira Devič, profesor Glišić piše da se rekonstrukcija centralnog konaka vrši „bez ikakve konstruktivne, tehnološke i restauratorske logike“. Tako, „na neojačanim zidovima suterena i prizemlja gradi se još jedan sprat, a i to se radi bez ikakvih seizmičkih ukrućenja“. „Postojeći zidovi su samo malterisani bez prethodnog injektiranja spojnica. Zadnji zid je obrađen nestručno i potpuno odstupa od prednjeg zida, koji još postoji u izvornom obliku…“

A za kompleks oko crkve Sv. Ilije u Vučitrnu kaže da predstavlja eklatantan primer kako ne treba raditi zaštitu i rekonstrukciju. „Oštećeni parohijski dom i sala za narod nisu nijednim postupkom, makar privremeno, zaštićeni. Groblje je potpuno uništeno, oborene su i polomljene sve nadgrobne ploče, i konačno, celo groblje je zaraslo u travu, tako da se jedva raspoznaje. Samo je rađeno na rekonstrukciji crkve. Ali nažalost, „ta rekonstrukcija je urađena tako loše da potpuno kompromituje građevisnku struku“. Konkretno: nisu sanirane pukotine u spojnicama nosećih zidova; kamene ploče na krovu su postavljene na bitumensku hidroizolaciju, tako da sa nje klize i padaju, usled čega je gotovo ceo krovni pokrivač pomeren, a deo je već pao; vlaga i dalje ugrožava zidove; podovi su rađeni od kamena tako lošeg kvaliteta da se rukama može lomiti; nisu uklonjene nagorele grede, a nestručno su ugrađena i vrata. Najkraće rečeno, radovi su „potpuno nestručno i nemarno izvedeni“.

Zbog svega toga, profesor Glišić u svojoj analizi piše da ono što je učinjeno u ovakvoj obnovi pod vidom „Rehabilitacije zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa“, koju sprovodi Savet Evrope, predstavlja, u najmanju ruku, „licemerje kojim se teži pokazati svetu da se na Kosovu i Metohiji zaista radi na rekonstrukciji objekata kulturnog nasleđa“. A, u stvari, „niti se, stručno gledajući, vrši rekonstrukcija zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa, nego, kao što se malterisanjem nesaniranih konstrukcija sakrivaju konstruktivna oštećenja, tako se svetu stvara lažna slika, i prikriva istina da su u pitanju spomenici kulture Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda“.

Jovan Janjić

NIN, br. 2999 (19. 06. 2008.)