logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    3.219 пута прочитано    Датум: 26.06.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

duskovci_8.jpgOtvoreno pismo Pravoslavnoj javnosti povodom „Osvrta na ispade sektaških psevdozilota u Duškovcima kod Požege“ bivšeg episkopa g. Atanasija (Jevtića)

Udruženje građana “Zakonopravilo”

+++

G. Atanasije (Jevtić), bivši episkop zahumsko-hercegovački, već godinama je poznat kao čovek koji piše paškvile i najpogrdnijim izrazima blati sve one koji misle drugačije od njega (a takvih je ne mali broj u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, što dokazuje i činjenica je dva puta odstranjen sa Svetog Arhijerejskog Sabora SPC – u proleće 2007. godine i u proleće 2008. godine), a njegov pisani napad na pojedine arhijereje SPC skinut sa dnevnog reda SA Sabora u proleće 2008. godine.

Koga dotični gospodin sve nije napao: episkope: banatskog Nikanora, kanadskog Georgija, banjalučkog Jefrema, raško-prizrenskog Artemija, sremskog Vasilija (pod maskom redakcije časopisa „Vidoslov“, protu Mateju Matejića (doktora nauka i profesora Kolumbija univerziteta), dr Miodraga Petrovića, Željka Kotoranina, Vladimira Dimitrijevića, Rodoljuba Lazića – jednom rečju svakog ko se s njim ne slaže.

Nije štedeo ni mrtve – digao se na pokojnog Svetogorca, oca Petra iz Denkovca. Svi koji se s njim ne slažu, ako su učeni, oni su «učene nedoučke», a ako nisu učeni – neznalice i sektaši. Svojim drugarima i jednomišljenicima kakav je poznati „mrtvodušnik“ episkop Ignjatije (Midić), dodeljivao je nazive „proroka“ i „živih svetaca“, bez obzira na ispade istih u Šambeziju, Raveni i na Bogoslovskom fakultetu SPC.

Omiljeni metod mu je da tvrdi kako su oni koji drugačije misle pod „latinskim uticajem“.Tako on diskvalifikuje protivnike na način njegovog intimusa, episkopa bez naroda, Jovana Zizjulasa, vernog sluge filounijatskog ekumenizma, koji, u intervjuu katoličkim novinama „Tablet“, tvrdi da će Evropska Unija pomoći balkanskim zemljama da se oslobode nacionalizma, jer je nacionalizam „zapadni uticaj“ (Evropska Unija oslobađa Balkan „zapadnog uticaja“), da Rusija boluje od „tesne saradnje crkve i države“, a pod „zapadnim uticajem“ na Balkanu i u Rusiji (Grčka je van toga) vidi i „puritanski odnos prema homoseksualizmu“ (ovo prenosi „Interfaks“ od 24. septembra 2007.).

Tako je g. Jevtić slučaj u Duškovcima, kada je verni narod, koji je klečao pred svojim episkopom, dobio batine od sveštenika (o čemu postoje i lekarska uverenja i video zapisi) proglasio delom antisrpskih zaverenika i „evroslinavaca“ koji bi da „prodaju Kosovo“ (iako odlično zna svoju ulogu u zlostavljanju episkopa raško-prizrenskog g. Artemija, koga je, skupa sa svojim istomišljenicima, naterao da povuče tužbu protiv NATO zemalja odgovornih za martovske pogrome srpskih svetinja 2004. godine na Kosovu).

Crkveni ljudi se zaista pitaju kada će g. Atanasije Jevtić prestati da se poigrava odlukama SA Sabora SPC, i da tvrdi da je njegovo bogosluženje – „vekovni poredak“, zaboravljajući da Tipik i Služebnik jasno definišu čitanje arhijerejskih i jerejskih molitiva na Liturgiji, tako da se iste ne čuju van oltara, to jest da ih sveštenik tiho čita dok narod (ili hor) poju pesme koje su na tom mestu propisane. Takođe, Tipik nalaže da se dveri otvaraju i zatvaraju na propisanom mestu u toku jerejske Liturgije. O tome ne piše samo Nikolajević, nego pre svega patrijarh srpski Pavle, u svojoj knjizi „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere (III tom). O tome piše i episkop timočki Melentije Hilandarac, koga je Vladika Nikolaj smatrao svetim čovekom (Kako se služi Sveta Liturgija? Manastir Lipovac, 2008. s blagoslovom episkopa niškog G. Irineja). Sitnice služenja u oltaru, različiti načini i pokreti – to nikad nije uznemirivalo verni narod. Ali, ako sveštenik zaamvonu molitvu Bogu Ocu čita okrenut Zapadu, to je već ozbiljna stvar. Jedan od inicijatora duškovačkog pesničanja, prota Dmitar Luković, u „Politici“ (21. jun 2008.) izjavio je da je u služenju Liturgije bitna suština, a ne forma, i da se sveštenik može okrenuti i Zapadu, jer je Bog svuda oko nas.

Slično je i Živica Tucić izjavio „Tanjugu“ (22. jun 2008.). Ali, Srbi Svetosavske Eparhije Žičke znaju da su njihovi sunarodnici koji su, verujući da je Bog svuda, počeli da se okreću Meki i Medini, postali Suljo i Alija, a oni koji su, verujući da je Bog svuda, izabrali Zapad, postali Franjo i Ante, pa su zato u Duškovcima rekli svešteniku da se okrene ka Istoku, kako nas, u delu o Duhu Svetome, uči Sveti Vasilije Veliki, i kako nam kaže Sveti Damaskin. Zašto se okrećemo Istoku, iako je Bog svuda? Blaženi Avgustin je govorio: „Kad uzdižemo srce u molitvi, okrećemo se Istoku, gde se nebesa uzdižu. To ne znači da se Bog nalazi samo tamo i da je napustio druge strane sveta, nego se okrećemo Istoku da bismo sebe podsetili da se moramo okrenuti natprirodnom stanju, to jest – Bogu“.

Niko nije nikakav „tipičar-cepidlaka“, nego su ljudi protiv bogoslužbenih novotarija koje su u Rusiji sprovodili dvadesetih godina XX veka obnovljenci. I oni su se okretali Zapadu, držali dveri oltara sve vreme otvorene, uklanjali ikonostase, naglas čitali „tajne“ svešteničke molitve, itd. Ruska Crkva ih je odlučno suzbila.

Vladika Atanasije odbija da nam kaže zašto ustaje protiv odluka SA Sabora SPC o bogosluženju (on zna šta Sabor traži i jasno se tome suprotstavlja). To čini čak u i u fusnoti knjige oca Justina „Setve i žetve“ (man. Ćelije, 2008.) na str. 209, povodom Justinove tvrdnje da se „Duh Sveti i Sveti Oci, i njihove svete istine ne mogu nadglasati“. Otac Justin ovo govori protiv njemu savremenih stavova modernista u SPC, a g. Jevtić njegove reči primenjuje na odluke Sabora o bogosluženju, pa svojoj braći arhijerejima preti: „Dobro bi bilo da ovo shvate pojedini naši episkopi, koji misle da se glasanjem i nadlasavanjem (jedva nadpolovične većine) može rešavati bilo koje bitno pitanje Crkve: o Crkvi, njenom radu, životu, bogosluženju“. Kao svađalica, g. Jevtić se često poziva na to da je i u apostolsko doba bilo sukoba i svađa među apostolima. Da, bilo ih je: ali samo dok Sabor apostola ne kaže; „Izvole se Duhu Svetome i nama“ (D. Ap. 15, 1/31). O saborno rešenim pitanjima više se ne raspravlja.

Naš Sabor je oformio komisiju koja treba da se bavi liturgijskim pitanjima i konsultuje iskustva drugih Pomesnih Crkava. Do tada, ima se služiti po Tipiku i Služebniku. Jer, odluke SA Sabora SPC su, i u oblasti bogosluženja, punovažne i izvršne (članovi 57. i 64. Ustava SPC), a episkop se u svojoj zakletvi zaklinje da „će se u svemu crkvenom“ povinovati Arhijerejskom Saboru.

Udruženje građana „Zakonopravilo“ se nikom ne suprotstavlja. Naprotiv, ono je nastalo zato što su nesposobni saradnici episkopa žičkog g. Hrizostoma, koji se zaista suprotstavljaju odlukama SA Sabora o bogosluženju, mnogo puta i ne samo u Čačku i Kraljevu, odbili da prime predstavnike vernog naroda Eparhije žičke, nagovorili episkopa žičkog g. Hrizostoma da kažnjava sveštena i monaška lica verna odlukama SA Sabora, a zatim o svemu počeli da izdaju lažna i besmislena saopštenja za javnost. Zbog toga je Udruženje građana „Zakonopravilo“ i nastalo: jer s narodom niko nije hteo da razgovara, nego su ga vređali i pljuvali, poput vernog saradnika g. Jevtića, koji, nalik na nekog profesora marksizma, maskiranog u „izvor blizak episkopu žičkom“ Hrizostomu, vernike odane SA Saboru SPC naziva „članovima CK SKJ, estradnim umetnicima i belim magovima, kvazilotima i sektašima“. (Politika, 21. jun 2008.godine)

Sklon spletkarenju, a neupoznat s činjenicama, g. Jevtić tvrdi da je na čelu „Zakonopravila“- „Patrijarh Miloje“, „bivši udbaš“, koji je na sveštenstvo „uperavao pištolj“. G. Miloje Stevanović je pravoslavni vernik, pokajnik, kao i većina pravoslavnih vernika, koji je o zabludama svog ateizma i komunizma progovorio sam, pre svih ovih događaja, u knjizi svojih beseda i zapisa objavljenoj 2006, koju je i potpisao kao „Grešni Miloje“. Taj isti čovek je, javno, digao glas protiv komnunističkog bezakonja, zbog čega je, u doba Staneta Dolanca bio proganjan.

Postavši pokajnik, g. Miloje Stevanović postao je priložnik i dobrotvor mnogih naših svetinja. G. Jevtić o njemu kao udbašu s revolverom uperenim u sveštenike piše samo zato što je G. Miloje Stevanović (običan član, a ne predsednik, „Zakonopravila“) javno govorio o svom mišljenju povodom nepoštovanja odluka SA Sabora SPC. G. Jevtiću, nisu smetali „pokajani komunisti“ iz njegovog bivšeg okruženja, samo dok su mu išli „niz dlaku“. Družio se on i sa Vojislavom Šešeljem, Vukom Draškovićem, Milanom Komnenićem i nizom sličnih, a veliki drug mu je bio g. Žika Stojković, pravi i uticajni „bivši komunista“.

Nije zamerao g. Jevtić, mitropolitu Amfilohiju kad je slao jeromonaha (sad vladiku) Joanikija da služi opelo komunističkom zlikovcu Milovanu Đilasu. Poričući ljudima pravo na pokajanje, g. Jevtić nam posredno poručuje da bismo, ne daj Bože, Svetog Kiprijana, Justininog sapodvižnika, episkopa-mučenika mogli da zovemo „crnim magom“ (jer je, pre obraćanja u veru, bio crni mag), Svetu Mariju Egipatsku da zovemo prostitutkom (jer je pre pokajanja bila prostitutka), Svetog Mojsija Murina razbojnikom i ubicom (jer je pre monašenja bio razbojnik i ubica), Svetog kralja Milutina oslepiteljem sina (jer je naredio da se oslepi Sveti Stefan Dečanski, zbog čega se posle gorko kajao), itd. Naravno, Savle bi, po njemu, mogao da ne bude Pavle, nego večni hristogonitelj. G. Miloje Stevanović nije ni Pavle, ni Kiprijan, mi Mojsije Murin, nego grešnik koji se kaje, ali, koji je, u svom pokajanju, spreman da se bori za sprovođenje odluka SA Sabora SPC – ne da bi razarao, nego da bi, po meri svoje savesti učestvovao u crkvenograditeljskoj borbi za sabornost.

Pitali smo g. Miloja Stevanovića šta on misli o izjavi g. Jevtića. On nam je odgovorio:

„Bivši Vladika Atanasije još jednom svojim etiketama i neistinama pokazuje da je dobro što je bivši. Istovremeno on svojim lagarijama razjašnjava otkud oko sadašnjeg Episkopa žičkog nemudri saradnici koji mu umesto istine prezentuju izmišljotine. Sad se vidi da su to plodovi iz rukosada bivšeg Vladike. Kak`a vrba `naki klin.
Tekst bivšeg Vladike pokazuje njegov tužan duhovni i moralni sunovrat. Gotovo da je neverovatno da u srcu nekog ko Bogu služi 50 manje jednu godinu, nema ljubavi, nema istine, nema čovekoljublja, nema mira … N`o se tamo zakorovi čemer, jad, mržnja…

Što se moje malenkosti tiče, titulu “Patrijarh Miloje” mi je već uručio bivšeg Vladike poltron, koji se odavno ponaša kao žongler praznim rečima poput bivših profesora marksizma, uoči Krstopoklone nedelje 2008., tako da me ta čast ovoga puta nije vozdigla u slavoljublje. Sve ostalo što je o meni rekao (direktno i indirektno) bivši Vladika je bestidna laž. Ni trunkom istine neosoljena. Neprilična ni obrazu uličnog cinkaroša.

Providno je da lagarije iz ovog teksta bivšeg Vladike i teksta koji potiče “od izvora bliskog (žičkom) Episkopu” pod nazivom “Vladika Hrizostom “kandidat” za Patrijarha” (Politika 21. jun 2008) veoma sliče! Kad se taj “bliski” (čitaj: OTROVNI!!!) izvor odmakne od Episkopa žičkog, poteći će ponovo bistra voda živa i ozdraviće stado Episkopa žičkog. I biće jedno (zdravo i složno) stado. I jedan pastir dobri: naš Episkop, g. Hrizostom.

Bivšem Vladiki s ljubavlju preporučujem da veru otaca naših, ostavi sadašnjim njihovim potomcima. Njegovo tutorstvo nam neće nedostajati. Mnogo je dušekorisnije i za njega i za nas da on igra fudbal sa onima koji još nisu shvatili šta se krije iza njegove “mudrosti”. Jer pred Bogom, a na sreću i pred ogromnim brojem ljudi, to nije mudrost nego …
Objašnjavati bivšem Vladici da ga je njegov paučinasto tanak izvor informacija srozao u potonji brlog, bilo bi bacanje bisera …
Ostaje mi da se molim Bogu da bivši Vladika ustane iz moralnog i duhovnog posrnuća. Da ozdravi. Jer njemu samo Bog može pomoći. To nam, između ostalog, svedoči i čudo u Gadari“.

Upravni odbor Udruženja građana „Zakonopravilo“ obratio se povodom paškvile g. Atanasija (Jevtića), g. dr Miodragu Petroviću, koji je, upitan da li će mu javno odgovoriti, rekao:

 „Pošto se u ovom trenutku upravo bavim pripremanjem za štampu Drugog toma „Zakonopravila“, za takve besposlice, kakva je polemisanje sa bivšim episkopom Atanasijem, zaista nemam vremena. Uostalom, već se odavno čuje da bi u novim izdanjima Besede na Gori, na srpskom jeziku, trebalo dodati i „Blaženi ste ako vas u svojim paškvilama napadne bivši episkop Atanasije“. On već godinama, nošen ko zna kakvim duhom, širi razdore i nemir u Svetosavskoj Crkvi Božjoj, točeći, iz istog izvora, slatku vodu za one koji mu se dive i klanjaju i polivajući mutljagom svojih grdnji sve koji imaju drugačije mišljenje od njega. Pošto me je u svojoj paškvili nazvao „crnim magom“, ostaje mi samo da ga pitam, kada je shvatio da sam „crni mag“, jer je u III tomu svog novog Zbornika o Liturgiji sa simpatijama pisao o našem susretu na Svetoj Gori, u isposnici Svetog Save“.

Sa svoje strane, Udruženje građana „Zakonopravilo“, podseća javnost da g. Miodrag Petrović nije ničim „uprljao i osramotio“ Nomokanon Svetog Save, koji bi, bez njegovog rada i pobožne predanosti najvažnijem delu našeg duhovnog oca i prvog arhiepiskopa srpskog, ostao nedostupan savremenom Srpstvu, nego je pokazao, u svom delu „Hristos i Hrist“ (Beograd, 2004.) da je episkop Atanasije neznalica u oblasti staroslovenske filologije, o čemu kao dokaz u prilog našeg saopštenja, dostavljamo tekst g. Miodraga Petrovića „Hristos i Hrist“; objavljen 2006. u „Književnim novinama“, zato što je list srpske Patrijaršije „Pravoslavlje“, po Jevtićevom naređenju odbio da ga štampa (a svi znaju da je Jevtić neformalni urednik „Pravoslavlju“).

Sam g. Petrović se nikad i nigde nije potpisivao kao „akademik“, a retko se potpisuje i kao „doktor nauka“, upravo zato što mu je pravoslavna vera milija od svih titula, a život u Hristu draži od zemaljske slave. Očito je da g. Atanasije Jevtić ispoveda samog sebe, jer su odbili da ga prime u SANU, za razliku od pravog naučnika i liturgičara, blaženopočivšeg episkopa šumadijskog g. dr Save (Vukovića). Što se Akademije tiče, raspitali smo se kod izvesnih akademika koji su nam rekli da najznačajnijim otkrićem srpske istoriografije XX veka smatraju utvrđivanje činjenice da se pod bogumilima u srpskim srednjevekovnim dokumentima podrazumevaju rimokatolici – Latini. Ovo otkriće je briljantno izveo upravo dr Miodrag Petrović, sa čime je ozbiljna naučna javnost poodavno upoznata. G. Petrović je, na kraju razgovora sa nama, rekao:

„Bivši episkop Atanasije se čudio zašto se nisam pričestio u svetoj isposnici Svetog Save kad je on služio Liturgiju. Nisam se pričestio jer je on, na svoj nervozni način, služio onako kako to Sveti Sava nije činio. Lično, drago mi je što svoj gnev izliva na mene, jer u sebi i nema ničeg drugog“.

Pravu sliku načina polemisanja g. Atanasija Jevtića, daje nam njegovo izrugivanje Željku Kotoraninu, pravoslavnom kanonisti, dugogodišnjem saradniku časopisa Eparhije raško-prizrenske „Sveti knez Lazar“, koga naziva „mladim“ (iako je čovek već osedeo) i „bolesnim“ (zaista telesnim invalidom, ali za razliku od nekih, ne i duhovno bolesnim; kao što je teški bolesnik i astrofizičar Stiven Hoking, koji je, umom, genije, tako je i g. Željko Kotoranin vrsni kanonista, koji nema nikakve potrebe da mu g. dr Miodrag Petrović „piše“ i „podmeće“ tekstove. Pogotovu je ovo ruganje sramno, ako se ima u vidu da g. Atanasije dobro zna g. Željka Kotoranina, koga je svojevremeno pričešćivao u beogradskom Vavedenju.

Sramota je što g. Jevtić pokušava da laže o tome kako se narod buni protiv svog episkopa g. Hrizostoma. Ne, narod samo želi razgovor s njim! Udruženje „Zakonopravilo“ je, baš poštujući svog Vladiku, u svojim saopštenjima izbegavalo pljuvački rečnik za koji je stručnjak g. Jevtić, koji se čak i vulgarno igra rečima koristeći izraz „Zakonokvarilo“, zaboravljajući da su se neki drugi prostaci i nehrišćani, ljudi bez savesti nekad rugali njemu i zvali ga „Satanasije“. Obraćajući se javnosti, „Zakonopravilo“ je ovako govorilo povodom događaja u Duškovcima:

„Dok su razgovori sa vladikom trajali, narod je molitveno pojao „Gospodi, pomiluj“, što Udruženju „Zakonopravilo“ daje do znanja da su ljudi spremni da u ljubavi i poslušnosti, slede svog arhipastira, čim on bude rešio da ukroti samovoljne sveštenike i spreči uticaj loših savetodavaca na svoje odluke (…). Episkop žički g. Hrizostom je svoj monaški život počeo u Svetim Dečanima, i mi verujemo u njegovu dobru volju„ (saopštenje UG „Zakonopravilo“ od 18. juna 2008.)

Nigde pobune protiv episkopa g. Hrizostoma! Nigde ružne reči na njegov račun! A što se tiče „parola“ u Duškovcima, to nisu bile parole, nego odštampana odluka SA Sabora SPC o bogosluženju, nošena pred Episkopa zato što mu njegovi nazovi – saradnici ne daju da opšti sa svojim narodom. Vladika Hrizostom je, kao mudar arhipastir, to odlično shvatio, pa je i služio po odluci SA Sabora SPC, i ne bi ni bilo problema da jedan samovoljni sveštenik nije čitao zaamvonu moltivu okrenut Zapadu. Narod nije pevao „bilo šta“, nego liturgijske pesme, što je i ideal samog g. Jevtića, koji ne voli horove (u Duškovcima je hor pojanje prepustio vernom narodu). Pošto je g. Jevtić potegao „tešku artiljeriju“ iz crkvene istorije, poredeći pravoslavne Srbe u Duškovcima s Dioskorom i njegovim jereticima, mi bismo mogli (ali nećemo) da pomenemo Svetog Jovana Zlatousta i Grigorija Bogoslova koji su se protiv arijanskih sabranja i njihovih jeretičkih pesama borili sabiranjem pravoslavnog naroda i njegovim pojanjem. Mi ne kažemo da je drugačiji način služenja Liturgije jeres, ali smatramo da jeste narušavanje sabornosti u SPC, što svakako nije cilj našeg Episkopa Hrizostoma.

Napad g. Jevtića na arhimandrita Venijamina, starešinu manastira Preobraženja u Ovčaru, još jednom pokazuje da su dotičnom dobri samo oni koji mu se klanjaju kao najboljem, najpametnijem i najučenijem episkopu (koji je, uzgred, sve to sam otkrio). Dok je otac Venijamin ratovao protiv Titovog bezbožja, i kao jedan od retkih, bio spreman da potpiše apele o Kosovu, koje je pisao g. Jevtić (još početkom osamdesetih godina XX veka, kad je srpstvo ćutalo), dok je donosio pomoć narodu eparhije zahumsko-hercegovačke u ratu 1992-1995, dok je slao svoje monahe i duhovnu decu da monaštvo Tvrdoša obučavaju pravljenju voštanica, dok je svaki postupak vladike Atanasija sagledavao kao projavu bogoljublja i bratoljublja – bio je dobar. Bio je dobar i dok je trpeo Atanasijevu viku i ponižavanje preobraženjskih kaluđera (poput igumana Nikolaja, divnog duhovnika, koga je g. Jevtić, kao nametnuti pomoćnik episkopa žičkog terao da, pred narodom u Preobraženju, pravi velike metanije – ni za šta). Ali, čim je g. Jevtić saznao da se otac Venijamin bori za poštovanje odluka SA Sabora SPC o bogosluženju, počeo je da ga ruži i tvrdi da su stjeničke monahinje zbog njega otišle u „Starokalendarje“. Otac Venijamin nije izgubio manastir Stjenik, jer mlado i neobuzdano sestrinstvo Stjenika je prestalo da ga sluša godinu dana pre nego što se okrenulo starokalendarcima. Tome je prethodilo njihovo dugotrajno druženje s vladikom Atanasijem koji ih je, između ostalog učio da se pričešćuju bez pripreme (kao što u Srbiji rade i Akakijevi starokalendarci). Otac Venijamin je bio među prvima koji su pokušavali da sestrinstvo Stjenika urazume i desna ruka episkopa žičkog g. Hrizostoma u uspostavljanju kanonskog poretka u ovom manastiru. U Duškovce je, skupa sa ostalim ovčarskim monaštvom, bio pozvan od organizatora ovog duhovnog slavlja, a ne kao vođa nekakve pobune. A, inače, duhovnu decu oca Venijamina ne uznemirava kad ih g. Jevtić zove „venijaminovci“, kao što je on ponosan kad ga zovu „Justinovac“ (mada u poretku služenja Svete Liturgije i učenju o pripremi za Sv. Pričešće ne sledi oca Justina, za razliku od oca Venijamina, koji služi Sv. Liturgiju kao i otac Justin, i, kao otac Justin, uči narod da se za pričešće Hristom sprema postom, molitvom i ispovešću).

Otac Venijamin nikog ne podstiče na nered i bunu u hramu i Crkvi Božjoj: naprotiv, on je borac za sabornost u SPC. Reći nekom da je „Venijaminovac“, znači reći mu da je „evstatijevac“ (jer je iguman Evstatije Venijaminov duhovni otac); a reći nekom da je „evstatijevac“ znači reći mu da je „nikolajevac“, jer se u Preobraženju Ovčarskom sve drži po zavetu njegovog obnovitenja Svetog Nikolaja Žičkog i Svesrpskog. G. Jevtić kleveće oca Venijamina koji, tobož zabranjuje Sveto Pričešće deci. To nije istina, osim ako pod decom vladika Atanasije ne podrazumeva pedesetogodišnjake, jer on, kad služi, poziva sve prisutne da se pričeste, bez obzira da li su se spremili, ili nisu.

Kao veliki teolog i prevodilac Kanona, vladika Atanasije treba da nam objasni zašto su u Duškovcima pojedini sveštenici u odeždama tukli narod koji je molbeno klečao, s obzirom da 27. kanon Svetih Apostola kaže:

„Episkop, prezviter, ili đakon, koji bije verne kada sagreše, ili neverne kada čine nepravdu, i kroz to hoće da ih zastraši, zapovedamo da se svrgne. Jer nas nije Gospod nigde tome naučio (Mt. 5, 39-49).

Naprotiv, kada su Njega bili, nije uzvraćao bijenjem, kada su Ga ružili, nije uzvraćao ruženjem, kada je stradao nije pretio (I Petr. 2, 23), a to ponavlja i Prvodrugi sabor u Carigradu svojim 9. Kanonom. On pravoslavne vernike poredi sa ustašoidima Miraša Dedejića, koji koriste nasilje radi antipravoslavnih i antisrpskih ciljeva, i to vernike koji su klečali i molili svog episkopa da im se obrati. Je li klečanje nasilje? Od kada je to nasilje? Šta vernici da rade kad klirici odbijaju da razgovaraju s njima? Smeju li da kleče pred njima?

Vernici u hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg nisu štrajkovali glađu, kako kaže g. Jevtić, nego su se trojici svojih sveštenika pridružili u najstrožem postu i molitvi, zarad poštovanja odluka SA Sabora SPC. U tome im je uzor bio protojerej Radomir Nikčević, koji je 2001. s blagoslovom mitropolita Amfilohija, ne jedući i ne pijući ništa, od „Dedejićevaca“, branio Vlašku crkvu na Cetinju (i odbranio je), Uzor im je bio vladika mileševski, gospodin Filaret koji je ustašiodne Đukanovićevce svojim strogim postom primorao da ga puste u deo svoje eparhije u Crnoj Gori (sada se na mestu njegovog podviga diže hram).

Dok su bili na kormilu SPC ljudi poput patrijarha Germana i Pavla (koji je to još uvek, iako su pokušali da ga smene oni koji novotare u SPC), nisu bili mogući potezi kakav je bio onaj vladike šumadijskog g. Jovana koji je aktima naredio da se služi uprkos Tipiku i Služebniku, izazivajući gužvu u selu Tuležu i drugde. G. Jevtić je pokušao da vladiki Jovanu pomogne, svađajući se sa narodom u Tuležu, dok je Vladika Jovan, uz Vladiku Atanasija, sa sobom vodio i policiju, valjda da mu pomogne u liturgijskom dijalogu sa šumadijskim seljacima.

(Svojevremeno je nesrećni Niče, zgađen zapadnim kvazihrišćanstvom rekao: „Prave se da veruju u Boga, a veruju samo u policiju“. I otac Justin grmeći, pre II svetskog rata, protiv bezakonja novokalendarske jerarhije u Grčkoj, osuđivao je one koji su pozivali u pomoć policiju protiv naroda vernog otačkom kalendaru).

G. Jevtić pokušava da „Zakonopravilo“ dovede u vezu sa „ogavnim sajtovima“, „E-MAIL-PLjUVAONICAMA“, „Tekstovima bez potpisa“. „Zakonopravilo“ nema nikakve veze s tim sajtovima, niti g. Jevtića smatra „agentom Vatikana“. G. Jevtić je samo čovek koji veruje da je najučeniji, najmudriji i najpravoslavniji, i da je sve to sam otkrio. Isto tako „Zakonopravilo“ nije organizovalo slučaj u Duškovcima, mada su njegovi pojedini članovi kao vernici bili na Svetoj arhijerejskoj Liturgiji što, bar zasad, policijski još uvek nije zabranjeno, mada takvih pokušaja u zadnje vreme ima.

Što se „Zakonopravila“ tiče, neka episkop Atanasije zna: Mi njegove zasluge za Pravoslavlje i srpstvo ne osporavamo, niti ćemo to ikad učiniti. On je radio i borio se kad su mnogi sedeli i ćutali. Zato ga molimo: Neka ne gasi svetlost svog lika u nama, neka ne seje smutnju i pometnju po drugim eparhijama, i, neka svoje stavove izlaže argumentovano i ozbiljno. Za svađu bez mere i granice Srbi kažu „ciganisanje“, a „Zakonopravilo“ to neće. Omiljena izreka vladike Atanasija je: „Ako si i majka, pokrij se“. Zaista, vladiko: ako si i majka, pokrij se.

Episkopa Atanasija je narod u Eparhiji žičkoj voleo skoro kao Svetog Nikolaja Žičkog. Kad je došao na ispomoć episkopu Stefanu, i kad se gnevio služeći Sv. Liturgiju, udarajući novorukopolagane i vičući na prisutne govorili smo: „Napatio se, povređen je, bolestan je! Sve mu praštamo, jer nema većeg borca za Srpstvo! “ Ali se ispostavi da Justinov đak, onog Justina koji je govorio da čovekovoj duši treba pristupati na golubijim nogama, najgrubljim rečima vređa narod veran SA Saboru SPC, a svoje neistomišljenike naziva udbašima, crnim magovima i raskoloučiteljima… Kao da je njemu neko kriv što se, za razliku od episkopa raško-prizrenskog Artemija, svog duhovnog brata, ne drži bogoslužbenih i duhovnih zaveta ćelijskog gorostasa, nego hoće da bude veći od svog učitelja i mudriji od najmudrijeg srpskog kaluđera HH veka.

I još nešto: čim se u Eparhiji žičkoj bude služilo po Služebniku i Tipiku, u skladu sa odukama SA Sabora SPC „Zakonopravilo“ će zamrznuti sve svoje aktivnosti na teritoriji te Eparhije. Neće biti svađa, otvorenih pisama, konferencija za štampu. Biće kako je bilo za vreme episkopa Jefrema (Bojovića), Svetog Nikolaja Žičkog, Germana (Đoriđa), Vasilija (Kostića), Stefana (Boce): Narod će se moliti Bogu, kao i do sada, tiho i mirno, sa najdubljom ljubavlju i poštovanjem prema svom episkopu, dečanskom i hilandarskom monahu g. Hrizostomu, koga i sad voli i poštuje, ali s kojim ne uspeva da razgovara, jer ga okružuju loši savetnici često nadahnuti paškvilama episkopa Atanasija.

Narod će s poverenjem čekati odluke SA Sabora SPC, i moliti se Svetom Savi i Sv. Knezu Lazaru za Kosovo i sve Srbe, gde god da su, za mir i ljubav među nama.

Sa izrazima iskrene odanosti SA Saboru SPC i episkopu žičkom g. Hrizostomu, Udruženje građana „Zakonopravilo“ zadržava pravo na svoju slobodu u Hristu i borbu za sabornost Svetosavske Crkve.

Uoči Sv. Akviline 25. juna 2008.
UG „Zakonopravilo“

(Podebljanja i fortmat teksta -novinar.de, 26.06.2008)

 

+++

 

PRILOG

KO JE BIVŠI EPISKOP ATANASIJE?

Iz knjige Miodraga Petrovića Hristos i Hrist, Beograd, 2004

Sadržinu ovog izdanja čine, prvenstveno, moji odgovori dr Atanasiju Jevtiću, episkopu u “ostavci”, proistekli iz dijaloga između njega i mene. Neposredni povod za dijalog bio je taj što sam, podstaknut izvornim podacima koji potiču iz srednjeg veka i strogo pravoslavnih krajeva, pisao da je i kraći -slovenski oblik Hrist bio u upotrebi među pravoslavnima, te da nije zapadnjačkog ili unijatskog porekla, kako je to umislio bio ep. Atanasije. Pri tome sam naglasio da obelodanjivanjem te činjenice nemam nameru da potiskujem iz upotrebe duži – grčki oblik Hristos, jer ga i sam tako izgovaram i pišem. Ali posmatrano istorijskofilološki i, nadasve, eklisiološki, nedopustivo je da domaći oblik Hrist olako i iz neznanja pripisujemo nepravoslavnim narodima.

Zahvalan sam ep. Atanasiju Jevtiću što je u dijalogu istrajao, priznavši konačno da je i sam naišao, u starim pisanim pravoslavnim spomenicima, na tri primera u celosti napisanog kraćeg oblika Hrist. I pored takvog saznanja i priznanja, međutim, i pored mnogih primera na koje sam ukazao, nastavio je uporno da vojuje isključivo u prilog dužeg – grčkog oblika Hristos. To ga je neizbežno odvelo na bespuća, kako u oblasti filologije, tako i u oblasti eklisiologije i dogmatike. Pošto se našao u provaliji, iz nužde je pribegao nedopustivim, odnosno pogrešnim zaključcima, štetnim po Crkvu i po dušu, sve u nadi ne bi li pokazao i dokazao da je on merilo, kako crkvene tako i svetovne nauke. Jedan od poraznih njegovih zaključaka svodi se na to da svi oni verujući u Pravoslavnoj crkvi, koji ime Hristos izgovaraju na engleskom Christ (bez grčkog nastavka – os), nisu pravoslavni zato što je taj oblik, po njemu, navodno unijatski, čak i jeretički. Još poraznije je to što se usudio, u polemičkoj zaslepljenosti i mržnji, čak i Jevanđelje da prepravlja.

O dogmatskom sunovratu ep. Atanasija blagovremeno sam obavestio Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, što se vidi iz objavljenog teksta u ovom izdanju.

Dogmatskom sunovratu prethodila su mnoga ogrešenja ep. Atanasija o svete kanone. Dozvolio je sebi, na primer, ne samo “ostavku” na upravljanje određenom crkvenom oblašću da podnese, nego posle toga i trisepiskop da postane, opovrgavši time istinitost sopstvenog obrazloženja – da se zbog bolesti povlači. Prirodna je pojava da čovek posle bolesti ozdravi, ali je krajnje nesavesna i nekanonska pojava da episkop posle podnete “ostavke”, za koju nikakav osnov u kanonima ne postoji, dozvoli sebi da ode u drugu crkvenu oblast i veže se za nju kao “nevestu”, i to za života njenog arhijereja. (Za sada predlažem ep. Atanasiju da pročita moj članak Nomokanonski propisi o popunjavanju upražnjenih eparhija (episkopija) i premeštaju arhijereja. Pravoslavna misao, Godina XVIII, Sveska 22, Beograd 1975. (13-22).
A da bi se shvatila težina prestupa trisepiskopstva, kao i posledice koje iz toga proističu, dovoljno je da se prisetimo čina Carigradske patrijaršije kad je izopštila svetog Spiridona, četvrtog po redu patrijarha srpskog (1380-1389), samo zato što ga je proglasila triseptiskopom, iako on to uistinu nije bio. Ali popeo se na tron smenjenog patrijarha Jefrema (1375-1379 i 1389-1392), po narodnosti Bugarina, koji je bio miljenik Carigradske patrijaršije. (U vezi sa tim pitanjem odavno sam obavio odgovarajuća istraživanja, koja će biti objavljena, ako Bog da, u okviru monografije o Spiridonu Pećkom).

Pitanje trisepiskopstva ep. Atanasija za sada usput samo pominjem, jer u ovom izdanju izloženo je uglavnom ono što je samim naslovom i podnaslovom naznačeno. Pored raspravljanja, dakle, o oblicima Hristos i Hrist, objavljujem i kanonski osvrt g. Željka Kotoranina, diplomiranog pravnika, pod naslovom „Ostavka“ ili dobrovoljno povlačenje episkopa. On je taj svoj rukopis svojevremeno namenio bio da štampa u časopisu Sveti knez Lazar, što izdaje Eparhija raškoprizrenska, gde je i ostale svoje članke objavljivao. Tekstove g. Željka Kotoranina ep.Atanasije neosnovano i gnevno nazhiva „farisejskim bukvojedstvom“. Nemilosrdno se okomio na čoveka koji je fizički u invalidskim kolicima, ograđen među četiri zida, a iskrenošću, jakim pravoverjem i čistotom duše anđelski slobodan u kosmičkim prostranstvima.

Iza pomenutog kanonskog osvrta g. Željka Kotoranina, našao sam za shodno da iz Zakonopravila Svetoga Save, kao zvaničnog nomokanonskog zbornika Srpske pravoslavne crkve, objavim na savremenom srpskom jeziku, i to prvi put ovde, crkvena pravila koja se odnose na premeštaj i „ostavku“ arhijereja.

Svaka objektivno izrečena ili napisana istina, dakle, o koju se ogrešio ep. Atanasije Jevtić, za njega postaje povod da neobuzdano iz sebe izliva mržnju, propraćenu nedoličnim izrazima, koji su obično svojstveni loše vaspitanim ljudima. Poznata je činjenica da čovek iz sebe može da iznese ili da da samo ono čime je ispunjen. Jezik koji istovremeno preko usta prevaljuje svetu i ružnu reč, govori o pocepanoj ličnosti. Neprirodno je da iz jednog izvora istovremeno teče čista i zagađena voda, ili topla i hladna, ili slatka i gorka. Apostol Jakov poučno piše o tome da „jezik niko od ljudi ne može ukrotiti; to nemirno zlo, puno otrova smrtonosnoga“, pa nastavlja: „Njim blagosiljamo Boga i Oca, i njime proklinjemo ljude stvorene po podobiju Božiju. Iz istih usta izlazi blagoslov i kletva. Ne valja, braćo moja, da ovo tako biva. Zar može iz istog izvora teći slatko i gorko?“ (Jak 3, 8-11).

Polemički tekstovi ep. Atanasija Jevtića obiluju pogrdnim izrazima koji mu zagađuju ono o čemu piše isto kao što naftne mrlje zagađuju reke i mora. A bolje bi bilo da se drži reči ap. Pavla: „Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju“ (Ef. 4, 29). Prema čoveku prljavog jezika još u klasičnoj Grčkoj se sa prezirom odnosilo. Platon je, na primer, takvoga predstavio kao „bolest grada“.
Sve to trebalo bi da zna i ep. Atanasije Jevtić, kome su pogrdne reči poštapalice bez kojih ne može ni da diše ni da piše. Ali, takvo ponašanje je odraz nemoći zbog nedostatka pravih činjenica, što objektivan čitalac lako uočava. Možda ep. Atanasije bez pogrdnih reči oseća teskobu, kao što ju je osećao i u kanonskim okvirima crkvene oblasti, „za koju je od Boga iz početka izabran“, po slovu svetih otaca – a to je bila Eparhija banatska (v. 21. pravilo Antiohijskog sabora). Ni premeštaji sa eparhije na eparhiju nisu mogli da mu povrate mir. Jednostavno, ne drži ga mesto, i gde god se pojavi povređuje tuđa arhijerejska – kanonska, prava, više ili manje. Postao je nekakav šetajući episkop. Ponaša se kao da je episkop cele Srpske crkve, i ne samo Srpske. Uzdiže se iznad vascele Crkve, čak i iznad Svetog jevanđelja. Izneverio je nauku svog duhovnog oca i velikog učitelja dogmata i kanona – ave Justina Popovića.

Idući tako bespućima ep. Atanasije Jevtić sve češće doživljava da ga ispravljaju, pa i podučavaju, pravovernici koji znaju šta znači imati straha Božijeg. Zgražavaju se kad ga čuju, na primer, da ih poziva na pričešće i bez dostojne pripreme za primanje te velike svete tajne. Jer Sveta tajna pričešća ne treba i ne sme da postane kao nešto obično; nešto što je ravno ispijanju čaše vode, ili čaše vina. Prenebregava ep. Atanasije reči ap. Pavla: „Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe. Tako, koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj“ (1. Kor. 11, 26-27).

Za sada toliko, i više usput, o novotarijama ep. Atanasija Jevtića kad je reč o praksi i učenju u Pravoslavnoj crkvi. Ono što izlažem nije ništa drugo do nastavljanje razgovora sa njim, iako je napisao da odustaje od daljeg dijaloga sa mnom i oblicima Hristost i Hrist. Očekujem da će prekršiti tu svoju napisanu izjavu i nastaviti sa mnom dijalog, iz kojeg, na kraju, treba još više da se potvrdi njegova neobuzdanost u proiznošenju ružnih reči, ali i spremnost da tragamo za nečim što vodi spasenju duše. Crkva Hristova je, uostalom, tokom čitave svoje istorije, kroz dijalog proveravala i potvrđivala ispravnost sopstvenog ustrojstva i, posebno, dogmatskokanonskog učenja. Plod dijaloga je, zna se, i sva ispravna terminologija pravoslavnog bogoslovlja. Dijalog sa ljudima i Bogom, je konačno svojevrstan pokazatelj o tome koliko je vera, uz nju i kanonska praksa, u Crkvi ispravna i živa.

U skladu sa tim neizbežno je bilo da u ovom izdanju bude reči i o radu „Komisije za promenu Ustava Srpske pravoslavne crkve“, čiji je član i ep. Atanasije Jevtić. Ovo zato što se tim budućim Ustavom, koji treba da se usaglasi sa još uvek neizglasanim u Skupštini Zakonom o verskoj slobodi, najavljuju čudne novine.

Iz knjige Miodraga Petrovića

Hristos i Hrist, Beograd, 2004.




2 коментара у вези “Udruženje građana “Zakonopravilo”: Otvoreno pismo Pravoslavnoj javnosti”
  1. postovana gospodo, urednici clanaka i ostali koji radite na ovako “divnim” tekstovima,kojima veoma “tacno” i “precizno” informisete nas napaceni narod Serbski, ne kaze se “bivsi” episkop, nego umirovljeni episkop….ne moze neko da bude bivsi episkop, sem ako nije eskomuniciran ili anatemisan…kao sto neko ne moze da bude bivsi profesor ili bivsi magistar ili mozda doktor…ali je veoma jasno sta se hoce time da naglasi kada se kaze “bivsi”, naravno u ovom slucaju….

  2. IZVANREDNO NAPISANO SA NEOBORIVIM ARGUMENTIMA!
    Komentari “verujuci i bogoslov” su prazni i krse pravila portala. Redakcija bi trebalo da uvidi kolika je stetnost za ovaj portal sto im daje prostora, jer ove dosadne musice uznemiravaju prave teologe i intelektualce koji ovde objavljuju i vode borbu za spas pravoslavlja.
    Ovde je izlozen samo mali deo od krupnih gresaka umirovljenog episkopa Atanasija. Izvanredno je predstavljeno njegovo Postovanje Duplih Standarda, mnogo puta je opominjan i mnogo puta mu je oprosteno?


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo