Вести

Osvrt na ispade sektaških psevdozilota u Duškovcima kod Požege

+Ep. Atanasije, man. Tvrdoš, Nedelja Svih Svetih, 2008

+++

Istinski pobožni, crkveno, svetosavski savesni ljudi u našoj Crkvi zapanjeni su novonastalom halabukom u delu Žičke Eparhije, koju izaziva grupica (ili par grupica, koje pretaču „iz šupljeg u prazno“, kao oni Miraševi, s putujućim autobusom) psevdozilotâ, sektaša po mentalitetu, po ponašanju sasvim tuđem Pravoslavlju, a što nesrećna, plaćenička mas-medija „proevropske“ Srbije itekako naduvavaju, repriziraju – kao da je to glavni problem Srbije i Srpkog naroda, i to u momentu dok Kosovski požar gori i spaljuje savesti, uz podršku istih proevropskih mas-medija, raznoraznih vladinih i nevladinih Evroslinavaca, za koje ne postoji, i treba da nestane, Srbija na Istoku, i Balkan kao kolevka Evrope, a da ostane samo bedno epigonstvo trabanata onih koji su nas juče zdušno bombardovali zbog sumanutog, njima a ne narodu služećeg komunjare.

Crkveni ljudi se pitaju (bio nam je u poseti, u Ostrogu i Tvrdošu, pun autobus vernika upravo iz Požege): Kakvi to mediokritetski mentaliteti brukaju Srbiju u ime „predanja Crkve“, u ime tobože „odluke Sabora“, koju nisu ni dobro pročitali, a kamoli shvatili, jer, i takva kako je sročena, odluka Sabora govori samo o „vekovnom poretku naše Crkve“, a ne o jučerašnjem, skorojevićskom, umišljenom tzv. „starom načinu služenja“, sektaški shvaćenom „poretku“ Liturgije – kakvoga nema ni u srpskom Sinodskom Služebniku (ni onom o. Justina) – koji „/bez/poredak“ po neznanju i ignoranciji liturgijsko-kanonskog reda i poretka u Crkvi nameće sekta konvulzivnih „duhovnika“, i njihovih suflera, odmetnutih i jednih i drugih od svojih kanonskih Episkopa. Da je to tako vidi se iz nekoliko elemenata duhovnog slepila koje ih karakteriše:

1) Otkada to da su, sad odjednom, neznatne razlike u postupcima i pokretima, nebitnim i promenljivim detaljima, pri svršavanja Svete Nadnebeske Tajne Evharistije – tobožnje „odstupanje od Prave vere“ (koju su oni učili „po zvezdama“ i „mesečevim menama“), kad je to oduvek tako bivalo, i biva, i biće: kao što je jedno pa ipak 4 Jevanđelja! Jedna pa ipak 3 Liturgije! Jedan u osnovi, pa ipak više raznih manastirskih i parohijskih Tipika (ne postoji, niti je ikada postojao „jedan važeći Tipik“ za sve i svagda, ako se iole zna o čemu se govori; osim ako novopečeni „tipičari“ ne misle na loše i defektno sklepan „dajdžest“ P. Nikolajevića, iz vremena crnožute monarhije).

Dvadeset Svetogorskih manastira i danas služe Jednu Svetu Službu Bogu Živome, ujedinjeni u „jedinstvu Vere i Zajednici Duha Svetoga“, ali nejednaki (jer nisu kliširani, poput Latina) u detaljima, u „tipicima“ (zato kažu: „svaki manastir – svoj tipik“), a tako služe i manastiri i crkve širom Pravoslavnog sveta, pa i unutar jedne i iste Pomesne Crkve (na koje Pravoslavne crkve Arh. Sabor u svojoj odluci upućuje, ali ko od „zilota“ stvarno sluša Sabor ili drugu Pravoslavnu jednovernu i jednocrkvenu braću?).

Tako smo i mi služili, i služimo, otkako smo predstali – nedostojni oduvek i do danas – pred Strašni Presto Gospoda Slave, na kome leži Jagnje Božije – od veka Žrtvovano, iz bezmerne Ljubavi Svete Trojice, za život sveta i spasenje. (Da li ta smućena grupa ljudi, podsticana ili predvođena smušenim „vođama“ i ideolozima nebivalog antiliturgijskog bunta, iz svojih malovernih, skrupuloznih, ili okorelih savesti, pomišlja uopšte kakvu hulu čine kad Svetu Tajnu Beskrvne Žrtve Bogočovečanske prekidaju – zarad čega? zar zarad farisejskog „ne dotakni, ne dodirni, ne okusi“?! – Kol.2,21).

Ako im išta vredi, potsećam ih da sam tako, kako oduvek služim (evo 50 godina, manje 1) služio i u požeškim Duškovcima, kada sam, zamenjujući Ep. Žičkog +Stefana, osvećivao temelje ovoga divnog Hrama koga sada „putujući cirkus“ jednog dojučerašnjeg udbaša sramoti, pred licem čestitog naroda kakav je u Svetosavskoj Žičkoj Episkopiji.

2) Ko je to famozno „udruženje građana Zakonopravilo“, i kakva je to eklezijalna, crkveno-parohijska (a nadepiskopska!) veličina, ili entitet za sebe, da se ono sa-postavlja i suprotstavlja Episkopu i sveštenstvu i mnoštvu naroda Božijeg – punoći Crkve Pravoslavne u svetu? I pritom na čelu ima dojučerašnjeg udbaša, koji je u vreme komunizma na to isto sveštenstvo uperavao pištolj? Nažalost, svima je već poznato da iza tog i takvog „udruženja Zakonopravilo“, kao crni mag i spiritus agens svega sličnog anticrkvenog u SPCrkvi, stoji izvesni Miodrag Petrović, koji je to isto Zakonopravilo uprljao i osramotio kada je u taj kanonsko-pravni zbornik unosio unijatsku krivoveru i krivočtenije, učitavao i upisivao nepostojeće, ni u jednom pravoslavnom staroslovenskom tekstu, tobožnje pisanje i izgovor Svesvetog Imena HRISTOS kao unijatsko krnje, defektno i osakaćeno „Hrist“! I to je podmetnuo Žičkoj Episkopiji (kao izdavaču) za proslavu 800 godišnjice Svete Žiče! Ovaj propali u svakoj naučnoj struci, u kojoj se ogledao, i samozvano titulisani „akademik“ (pitajte o njemu bilo koga u SANU), piše tom „udruženju Zakonopravilo“ uputstva, direktive, saopštenja, pa i najnovija o ovome sramnom ispadu u Duškovcima, i obajvljuje ih na dozlaboga sramnim sajtovima (kakvi su „revnitelj.com“, „novinar.de“, „Ihtys“ – ranije „gazimestan“), a podmeće slične tekstove i jednom mladom, neupućenom a bolesnom čoveku: kako je u SPC na majskom Saboru „izvršen puč“! (tako se oni „pozivaju“ na „Sabor“ kad im treba, i oni mu, svojom papističkom „nepogrešivošću“, propisuju šta je „kanonsko“ uradio ili odlučio, a šta nije), pa je i ovde u unapred režiranom skandalu u Duškovcima – jer je grupa „Zakonopravilo“ došla iz Čačka sa gotovim parolama i transparentima, uz namontirane mikrofone, pripremljene provokacije, režiranu galamu i haos u Hramu, gužvi i besporetku, koji uglavnom izazivaju u najsvetijem času Liturgije: npr. stanu odjednom pevati uglas budibogzna šta, ili poležu po patosu, i tako prave scene (koje snima od njih naručena TV ekipa), dakle produkuju novotarije nebivale kod nas, u ime „odbrane starog poretka“ bogosluženja, za koje, kad su neki od njih pitani, nisu znali ni da beknu, mimo onoga što su naučili „negde u Ovčaru“.

Taj popularno zvani „Miki“ Petrović napisao je: kako je „narod“ u pravu da buntuje protiv svoga Episkopa, pozivajući se pritom, kao veleučeni „kanonista“ (a ustvari diletant, kao sektaš koji proizvoljno citira Sv. Pismo) na 15. Kanon Prvodrugog Fotijevog Sabora, koji baš nikakve veze nema sa ovakvim ponašanjem samozvanih „revnitelja“, a pritom je preskočio i da spomene Kanone 13. i 14. istog Svetog Sabora, koji se upravo odnose na takve mutivode i crkvorušitelje, kakav je on i njegov „predsednik“ samozvanog „udruženja zakonokvarilo“ – poznat već kao „Patrijarh Miloje“.

Nažalost i Petrović i famozni Miloje u milosti su kod neslavnog po novijem necrkvogradilačkom ponašanju „duhovnika svega Ovačara“ i šire (iako mu je Vladika Žički to pravo već uskratio, jer ga je toliko puta zloupotrebio), igumana Venijamina iz Preobraženja (čije je društvo odmetnika od svojih Episkopa poraslo za još njih par, pa mu Miloje, pred njim lično, vrbuje i druge), koji je svojim psevdozilotizmom već izgubio jedan ženski manastir (Stjenik) i ide dalje, ako se ne zaustavi pokajanjem pred svojim Episkopom, ka sekti koju već zovu „Venijaminovci“ (kao nekada „Avakumovci“ u Rusiji). Bolje bi mu bilo da je poslušao savet koji mu je nedavno uputio njegov nekadašnji sabrat iz Preobraženja, potom dugogodišnji Hilandarac i sada dve decenije Svetosavac-Jerusalimac (u man. Sv. Save Osvećenog), otac Grigorije (čiji smo savet objavili u izašloj 3. knjizi o Liturgiji, str. 534).

3) Iguman Venijamin, sa par svojih epigona, čini i ovo bezakonje, besavesni akt antiduhovnički i antikanonski (saznao sam to, nažalost, tek pošto sam otišao iz Žičke Eparhije): Zabranjuje deci da se Pričešćuju čak i kad ih Episkop poziva da se pričeste! Po kojem li to „vekovnom poretku“ Najsvetije Službe Pravoslavne on odlučuje: da se deca ne mogu češće pričešćivati!? – pa ni na Uskrs, što je sasvim suprotno Jevanđelju Blagoga Isusa Hrista – Najlepšeg Deteta među sinovima ljudskim (Mt.18,2-6;19,13-15)? Ili: gde u Svetom Predanju Crkve ima primera, koje on i potstiče i toleriše: da se u Crkvu prodire, upada, i buntovnički nameće prisustvo Božanskoj Liturgiji sa parolama i transparentima u rukama, kao na mitinzima nesrećnih narodorazbijačkih stranaka? Ili pak, pevanje bili šta i bilo kad na Liturgiji, kad i kako se kome od zavedenih a neznavenih „bogomoljaca“ dopadne, pa onda galamljenje i prekidanje Službe Božije koju služi Episkop! (Znam da će on, i slični mu, odmah spomenuti „Svetog Nikolaja“, a ja ću im na to spomenuti: da su i tu slični epigonima okupljenim oko grubijana i jeretika Dioskora, tvorca razbojničkog Sabora (u Efesu 449.g.), koji se i pozivao i zaklanjao iza Sv. Kirila Aleksandrijskog, a ni veru ni bogoslovlje i Crkvograditeljstvo Kirilovo nije imao ni znao, niti sledovao itosu i etosu – moralu i naravi, hristoljublju i bratoljublju velikoga Oca Crkve Kirila).

4) Otkuda, i otkada, u Crkvi bratoljubivog, jer hristoljubivog, Svetoga Save Svesrpskog i Svepravoslavnog, iznenadna pojava ovih novih, jezuitskih inkvizi-tora, špijuna savestй Episkopa i Sveštenoslužitelja, sa šiljanim po Srbiji svojim uhodama i žbirima, sa ogavnim sajtovima, e-mail-pljuvaonicama, tekstovima bez potpisa, prepunih beskrupuloznih laži, kleveta, podmetanja (ja sam za njih, recimo, „agent Vatikana“!), koji su odjednom umislili da „Bogu službu čine“ takvim podozrenjima svih i svakoga ko se ne ponaša ili „ne služi“ onako kako su oni „oduvek“ služili?

Da li su, pitamo se, ti fanatični (sve do štrajkovanja u Hramu!) pobornici umišljenog „starog načina služenja“ zavirili makar u neki naš rukopisni Služabnik (evo sad smo objavili faksimil Orahovačkog iz 18 veka!) ili recimo Hilandarski, Dečanski, Pljevaljski, Nikoljački, Krušedolski, ili pak u koji Srbuljski štampani Služebnik, kao Obodski, Goraždevački, ili makar dobro proučili Služeb-nik o. Justina ili Sv. Sinoda, preveden i priređen pod rukovodstvom Svjatjejšeg Patrijarha Pavla?

Ali, dok je on bio zdrav, i takođe dok je bio živ Patrijarh German, nije bilo ovakve halabuke i bruke, a služilo se kako i danas služimo, bez histerične, neurotične uskosti, isljučivosti, neznanja i beslovesja, kakvo u ovoj godini i po pokazuju ovakvi inkvizitorski, mediokritetski mentaliteti. (Na žalost, uz podršku par mitronosnih glava, koji – eda Bog dâ – da se tako revnjivo bave svojom gradinom!). I njima – samozaduženim „pobornicima predanja“ – ne smeta „štrajk glađu“ sabraće sveštenoslužitelja, pred očima neba i zemlje, i to koga i gde? – a smeta im neki otkačeni pop: sa koliko tonova jačine on izgovara neku molitvu u Službi, a da se pritom i ne zapitaju o smislu, dubini, visini, širini, beskraju sadržaja bogonadahnutih reči te molitve u Liturgiji, koja je plod neiskazivih uzdaha Duha Svetoga (Rm.8,26) kao duše u Telu Hrista Bogočoveka, čiji smo mi svi udovi i članovi!?

E da li se to, braćo, Hristos razdeli u nama, ili se mi odelismo od Njega? Umesto da Ga, u jedinstvu vere i zajednici Duha Svetoga, u Liturgiji nerazdeljivo raz-deljujemo i Pričešćem se uzajamno sjedinjujemo s Njime i međusobno, i osvećujemo Njime, Jedino Svetim, jer On kao Jagnje Bezazleno i Neporočno uzima sve grehe naše i svega sveta, mi izgleda, po Apostolu, „jedni druge grizemo i proždiremo“, ne gledajući da se, možda, „međusobno ne istrebimo“! (Gal.5,15) – na zluradost onima kojima je malo srpske narodne propasti, pa rade zdušno da nam i Opšti Dom Spasov rasture. A Žiča se zove, i jeste, Opšti Dom Spasov, i ona je rodila i Opšti Dom Spasov u Peći Metohijskoj i Svesrpskoj.

Nedelja Svih Svetih, 2008. +Ep. Atanasije, man. Tvrdoš

Vidi o tome „Pravoslavlje“, br. 934, od 15. februara 2006, na str. 12-13, gde su navedeni tekstovi iz vremena Sv. Save (12. i 13. vek) kako se tada pisalo i govorilo Ime HRISTOS Bog naš, kako je uvek bilo izgovarano na Pravoslavnom Istoku od početka slovenske pismenosti do danas.

izvor: westsrbdio.org (eparhija zapadno američka)

(Ilustracije, podebljanja i hiperlinkovi -novinar.de)

+++

Redakcijski komentar

S obzirom da se naš bivši aktivni vladika, sada penzioner Atanasije (Jevtić) poziva na tekst iz lista „Pravoslavlje“, br. 934, od 15. februara 2006, na str. 12-13, i na činjenicu da odgovor profesora Dr. Miodraga Petrovića časopis „Pravoslavlje“ tada nije objavio, koristimo priliku a zarad objektivnosti da objavimo neobjavljeni odgovor profesora Petrovića, u celini.

+++ 

Dr Miodrag Petrović

HRISTOS i HRIST

odgovori episkopu Atanasiju Jevtiću

Pravoslavlje – Novine Srpske patrijaršije, br. 934 od 15. februara 2006. godine, na str. 12-13, u rubrici Povodi, objavilo je članak umirovljenog episkopa Atanasija pod naslovom „Jedna unijatska podvala Svetom Savi, Žiči i Srpskom narodu. Hristos Gospod, jedini spas naš“.

Uredništvu Pravoslavlja nije nepoznato da između umirovljenog episkopa Atanasija i mene već godinama traje dijalog o tome da li je slovenski kraći oblik Hrist pogrešan u odnosu na širi grčki oblik – Hristos. Podsećanja radi, navešću ovde reči iz dopisa koji sam Vam uputio 14. septembra 2001. godine:

„…Mnogo štošta od srpskih reči i oblika olako smo prepustili jeziku koji se zove hrvatski jezik, kao na primer: uhićen (od uhiščen), tisuća umesto grčke reči hiljada, osobni umesto lični. Ni oblik Hristь nije hrvatski, već stari slovenski i srpski. To treba i mora da se zna, što ne znači da njime sada treba potisnuti oblik Hristosь koji je odomaćen i iz poznatih nam razloga u upotrebi, ali samo u prvom padežu“.

„Da bi se izbeglo jednostrano obaveštavanje čitalaca, nadam se da ćete – u skladu sa lepim običajima, novinarskom etikom i pozitivnim propisima o štampi – u narednom broju Pravoslavlja objaviti priloženi odgovor episkopu Atanasiju“.

Istovremeno sam tim povodom uputio dopis i Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve (zaveden pod br. 2283, 17. 09. 2001. godine), koji ovde skoro u celosti prenosim:

„U prilogu dostavljam kopiju svog članka Hristos i Hrist, kao odgovor na članak Svagda Hristos, a ne Hrist, autora Atanasija (Jevtića)…“

„Radi naučne objektivnosti i etike koja treba da vlada u novinarstvu, smatram da ćete odobriti da se ovaj moj odgovor pojavi u sledećem broju Pravoslavlja“.

„Nadam se da će se za objavljivanje mog teksta pobrinuti isti oni ljudi koji su se pobrinuli i za objavljivanje teksta episkopa Atanasija, jer se radi o pitanju koje se tiče ne samo srpskog jezika, nego i vernika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A pre svih, sam episkop Atanasije bi trebalo da podrži objavljivanje mog odgovora, čime bi pokazao da svoj tekst nije pisao nošen krilima isključivosti, samouverenosti i netrpeljivosti. Ipak, nezavisno od toga, ja sam njemu zaista zahvalan što je ušao u dijalog, iz kojeg treba da se pokaže snaga izvornih argumenata“.

„Oblik Hristь nije tuđ, već slovenski, srpski; javlja se u starim rukopisima, pisanim u strogo pravoslavnim sredinama i u skladu sa važećim zakonitostima jezika. To mora da se zna i da se poštuje“.

„Oblik Hristos kasnije je ušao u upotrebu (samo u nominativu), a razlozi koji su na to uticali poznati su, pa zato treba, kao takav, i da ostane…“

U drugom obraćanju Svetom arhijerejskom sinodu (br. 28 od 4. 01. 2002. godine), napisao sam nešto što bih napisao i povodom poslednjeg članka umirovljenog episkopa Atanasija: „…Na Vama je da ocenite, bogoučeni Arhijereji Srpske pravoslavne crkve, a pošto pročitate moj tekst, da li Pravoslavlje kao „novina Srpske patrijaršije“ treba ili ne treba da ostane pod opterećenjem mnoštva grešaka proisteklih iz pera episkopa Atanasija“.

„Kao što vidite, improvizovano se upustio u raspravljanje oko jednog čisto jezičkog pitanja, pri čemu je izneo mnoge neodržive zaključke. To ga je postepeno odvuklo i u dogmatski sunovrat. Jer, niko se, sem njega, nije usudio da tvrdi:

– ‘Dokazujemo da Hristos (u štampi je ova reč napisana grčkim slovima); nije ime(nica) nego pridev’!;

– Da je ‘po unijatski’ ako se pravoslavni vernici ne drže grčkog oblika Hristos, već izgovaraju ime Bogočoveka Hrista kao Hrist. A šta ćemo, gledano po toj logici, reći za tolike pravoslavne vernike po svetu koji kažu Christ ili Cristo i slično“.

– „Ovo njegovo ‘narodski Risto’ je hipokoristik imena Hristofor ili Hristivoje. Prema tome, kao što Hristofor i Hristivoje ne mogu biti zamena za ime Hristos, tako i Risto, bez obzira na to kakvo mu je poreklo, ne može biti što i Hristos. Ime Risto podseća nas na ono: ‘Sa Zavale Risto kapetane’; ‘Baci Ristu u zelenu travu’; ‘Ajde Risto…’ “

„Na takvoj svojoj ‘istraživačkoj’ putanji – od jezičkih do dogmatskih pitanja – episkop Atanasije je ‘cedio komarca, a gutao bivola’ – po rečima Konstantina Filosofa“.

„Ipak, radujem se što je konačno i sam episkop Atanasije, pritešnjen činjenicama, saznao i priznao da je postojao, u pisanim starim pravoslavnim izvorima, oblik Hristь. Ovaj oblik je tek od 14. veka konačno prepušten zapadnim hrišćanskim stranama, što ne znači da ga, zbog toga, treba otuđivati ili osporavati“.

„Na kraju krajeva, nismo važni episkop Atanasije i ja, i ne smeta mi ironija s njegove strane, jer to je oduvek svojstveno njegovoj naravi, ali mi smeta ako neko iz neznanja, ili blagodareći svom dostojanstvu i vlasti, nameće nešto što je daleko od istine“.

„Zbog svega toga, moje mišljenje je da najpre Uredništvo Pravoslavlja a ne neko drugi treba da objavi moj tekst koji, razume se, i inače neće ostati neobjavljen…“

U trećem obraćanju Svetom arhijerejskom sinodu (Br. 2261 od 26. avgusta 2002. godine) napisao sam:

„U prilogu dostavljam svoj treći odgovor episkopu Atanasiju (Jevtiću)…“

„Činim to ne radi sebe, već radi vernika Srpske pravoslavne crkve, od kojih oni upućeniji u tekstovima ambicioznog episkopa Atanasija uočavaju nešto što je nedopustivo, kao na primer:

– Netačno predstavljanje i tumačenje srednjovekovnih izvora u kojima se, uistinu, na mnogo mesta nailazi i na kraći, u celosti napisan oblik Hristь, za koji i sam episkop Atanasije priznaje da se, tobože, ‘samo triput’ u izvorima javlja.

– Prepravljanje Jevanđelja.

Nanošenje rana Crkvi Hristovoj, jer u unijate pa i jeretike svrstava sve pravoslavne vernike koji u duhu i u skladu sa određenim zakonitostima odgovarajućeg jezika ime Hristovo izgovaraju kao Hrist, Christ i slično“.

„Za sve to pružam, u priloženom tekstu, potanka obrazloženja“.

„Da ne bi bilo zabune, i ovom prilikom naglašavam da i sam izgovaram i pišem Hristos, ali istovremeno pokazujem da ne dopuštam da – uistinu naš stari kraći oblik Hrist, koji je ravan onom dužem i grčkom obliku Hristos – bude pripisan jeziku naroda druge vere“.

„Dužni smo svi, i obavezni, da se staramo prevashodno o čistoti pravoslavnog učenja, ali i o čistoti sopstvenog jezika. Drugu nameru sem te zaista nemam, obraćajući se na ovakav način…“

„Čitavu polemiku između nas dvojice treba gledati isključivo sa stanovišta valjanosti ukrštenih argumenata, a nikako sa stanovišta nekih ličnih odnosa, jer pitanje o kojem se raspravlja veoma je važno…“

* * *

Umesto izraza koji ne priliče ni neukom čoveku; umesto umišljenosti da je jedinica za merenje svih vrednosti; umesto stvaranja neprijatelja i tamo gde ih zaista nema – umesto svega toga, dakle, umirovljeni episkop Atanasije duguje da u duhu istine i iskrenosti ispovedi pravu veru pred Bogom i pravoslavnim narodom, pošto objasni:

– Zašto je, i na osnovu čega, umislio da je oblik Hrist unijatski oblik?

– Zašto vojuje i protiv samog sebe, zaboravljajući da je priznao i napisao (stešnjen činjenicama) da je i sam naišao, u starim pisanim pravoslavnim spomenicima, na tri primera u celosti napisana kraća oblika Hrist!

– Zašto na osnovu svog pogrešnog ubeđenja uzurpira Božje pravo pa tolike pravoslavne narode koji Hristovo ime izgovaraju Christ (bez grčkog nastavka -os) odseca od Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve tako što ih svrstava u unijate, jeretike?

– Zašto slovenski oblik Hrist, koji je čisto jezičko a ne dogmatsko pitanje, hoće uporno i olako da prepusti nepravoslavnim zapadnjacima?

– Zašto mu smeta kraći slovenski i pravoslavni oblik Hrist, a ne smeta mu takođe slovenski oblik Antihrist, koji je kraći u odnosu na grčki oblik Antihristos; zašto se i tu ne drži grčkog oblika i ne kaže – Antihristos!

Oblik Antihrist je, dakle, u duhu slovenskih jezika prenet iz grčkih izvora u domaće izvore i kao takav (Antihristь) postao uobičajen u govoru.

Svako ko bi na srpskom jeziku danas pokušao da u pisanju i govoru nametne grčki oblik Antihristos bio bi smešan. Kad na našem jeziku kažemo – Antihrist, to istu punoću i smisao ima sa onim grčkim oblikom – Antihristos.

Meša umirovljeni episkop Atanasije grčke i slovenske jezičke oblike samo tamo gde pravi greške. A jezički oblici se stvaraju u duhu vladajućih zakonitosti i ne trpe nasilje. Ne shvata da se i sam služi kraćim, slovenskim oblikom Hrist kad se moli – Hriste Bože, jer su svi kosi padeži izvedeni od tog kraćeg oblika. Njegovo poređenje tog oblika-Hrist sa Pomaz odražava nedostatak znalja i osećaja za jezik. Ne shvata da Pomaz nije i ne može biti „ime“, a da Hrist kao celovit slovenski oblik odražava istu punoću i smisao koji ima grčki oblik Hristos; (Pomazanik, na jevr.-aram. Mesija, a ne „Pomazani“, kako piše umirovljeni episkop Atanasije). Drugim rečima, Hrist je grčko ime u slovenskom obliku, sa svom svojom punoćom, i ne može da se dovodi u vezu sa izmišljenim i nemogućim „imenom“ Pomaz i Pomazani, kako to nakazno želi da predstavi umirovljeni episkop, zavodeći neupućene. Analogno tome, on bi i ime Prvosveštenik preinačio u Prvosvešteni, što je takođe nedopustivo krivotvorenje kad je reč o pravom i punom imenu (a ne pridevu) Hrista Spasitelja našeg. Toliko se on razume u tvorbu reči.

Uostalom, kada umirovljenom episkopu Atanasiju ne bi manjkao osećaj za jezik. i znanje, nikada u prevodu Psaltira ne bi ostavio – …potrpeh Te Gospode; potrpe duša moja na reč Tvoju“ (Psalam 129, 5). Čovek „potrpeo“ Gospoda?! Tu, međutim, nije reč ni o kakvom „trpljenju“, već o iščekivanju, očekivanju, čekanju. Usput ovde napominjem da mu u tom prevodu Psaltira vrve greške.

Nisu, dakle, unijati oni koji pravoverno ispovedaju Bogočoveka Hrista Spasa pod imenom Hrist, ili na engl. Christ ili na ital. Cristo (u pravoslavnim srednjovekovnim izvorima imamo i krьste bože), bez grčkog nastavka – os;

Spaseni će biti i oni koji kažu – Hriste Spase, kao i oni koji kažu – Hristose Spase, jer se ta dva oblika, kraći i duži, kroz padeže ravnopravno javljaju u srednjovekovnim slovenskim i srpskoslovenskim rukopisima: Hrista i Hristosa; Hristu i Hristosu itd.

Za sve to detaljnija obrazloženja čitalac može da vidi u mojoj knjizi Hristos i Hrist, Odgovori dr Atanascju Jevtiću. Be-ograd 2004, koja se može kupiti u knjižari Misionarskog i duhovnog centra Atos, u Beogradu. Zbog te knjige umirovljeni episkon Atanasije nema mira i beži od nje toliko da joj čak i naslov ne zna tačno. Svi koji se dovode u vezu sa tom mojoj knjigom, u njegovim očima su krivci. Upravo zbog nje mu smetaju „braća Vilovski“, „Atos“, „Žiča“, „3akonopravilo Svetoga Save“ (nedavno objavljeno), gde je ona u predgovoru navedena. Hvala umirovljenom episkopu Atanasiju što na tako osoben način obznanjuje, iako nevoljno, postojanje moje knjige (po njemu brošure) Hristos i Hrist.

Ne znam šta bi sve pogrdno umirovljeni episkop Atanasije sasuo u oči pisaru (kada bi bio živ) Ilovičkog prepisa Zakonopravila Svetoga Save iz 1262. godine, ali i ikonopiscima, zato što različite title ispisuju u skraćenicama IS ili isь i HS ili hs.

U prvom slučaju titula je takva zato što pisar, ili ikonopisac, njome ukazuju na ono drugo s u imenu Isus, a u drugom slučaju odstupaju od takve titule jer se radi o imenu Hristь, gde je jedno s – ono pod titlom, nadredno ili u redu. Ilustraciju toga videti u napred citiranoj mojoj knjizi Hristos i Hrist, str. 100-101 i na zadnjoj korici. uz Pantokratora.

Miodrag M. Petrović

+++

Napomena

Poštujući slobodu mišljenja i pravo na potkrepljenje argumenata, objavljujemo ovaj tekst koji je odbilo da publikuje „Pravoslavlje“.

(Podebljanja i format teksta -novinar.de)

izvor: arhiva foruma „GAZIMESTAN“