Вести

Po nalogu Petra Prvog ozloglašeni Teofan Prokopovič je 1821. godine ukinuo instituciju Ruskog Patrijarha i umesto nje formirao duhovni kolegijum preko koga će ubuduće carska vlast upravljati Crkvom umesto Patrijarha i Pomesnog Sabora.Ta institucija je dobila naziv „Sinod“.

izvor: savest.org, 31.08.2008

+++

A pošto je ona bila zamena za Svjatjejšeg Patrijarha, pridodat joj je naziv „Svjatjejši Sinod“. Tako je, grubim kršenjem 34. apostolskog pravila, nastala institucija koja se danas zove „Sveti Sinod“.

Tadašnja dva patrijarha, konstantinopoljski i antiohijski, imali su veliku ljubav prema ruskom caru (tj. bili su toliko siromašni da bez njegove finansijske pomoći ne bi mogli ni preživeti), pa su blagoslovili ovu novu instituciju i napisali caru Petru da će od sada Sveti Sinod za njih biti „brat u Hristu“, kao što je ranije bio Svjatjejši Patrijarh, i da taj njihov brat može „tvoriti i soveršati jeliko četire apostolskije svjajtjejšije patrijaršije prestola“.

Sinod je kod nas formiran stotinak godina kasnije, posle oslobođenja od Turaka, i mada je u vreme kneza Miloša bio „pod visočestvom kneza“, ipak kao institucija doživljava svoj puni procvat tek u dvadesetom veku, posle Drugog vatikanskog koncila, kada su ga i rimokatolici uveli (1965. godine), ocenivši da je to najbolje sredstvo za daljinsko upravljanje svim mogućim verskim zajednicama, pa i svojom sopstvenom. Evo kako đakon Zlatko Matić opisuje taj događaj:

„Da bi održao živi i autentični duh sabornosti, ili kolegijalnosti, kojim se, najčešće, opisuje atmosfera Drugog vatikanskog koncila, kao i da bi izašao u susret željama sinodskih otaca tog istog vaseljenskog sabora RKC-e, da bi se, dakle, i nadalje promovisalo i zdušno podržavalo željeno živo saborsko jedinstvo među samim episkopima, ali, posebno, da bi se pojačalo i potvrdilo njihovo jedinstvo sa glavom episkopskog zbora, sa univerzalnim pastirom Crkve, episkopom Rima, papa Pavle VI je 15. novembra 1965. godine, objavio „Motu proprio“ Apostolica sollicitudo, kojim je zvanično ustanovio Episkopski sinod (Synodus Episcoporum), telo RKC-e, koje se najčešće naziva jednim od bitnijih plodova vaspostavljenog sabornog iskustva poslednjeg Koncila. Papa Jovan Pavle II označio je Episkopski sinod kao „osobito plodan izraz i instrument episkopske kolegijalnosti“.

Ovaj „osobito plodni instrument episkopske kolegijalnosti“ naročito je bio plodan u Pravoslavnoj Crkvi. Zašto da se uznemirava Sveti Arhijerejski Sabor, koji je glomazan i nepogodan za daljinsko upravljanje, kad postoji „brat u Hristu“ koji će uslužno da prihvati svaku želju vlastodržaca ovoga sveta, i da je ozvaniči svojim dokumentom? A kad Sveti Sinod nešto ozvaniči, više nikakav svetitelj, nikakav episkop, nikakav patrijarh i nikakav Sabor to ne može poništiti ili preinačiti. I obrnuto, ako svetitelj, episkop, patrijarh ili SA Sabor nešto napišu ili odluče bez saglasnosti Sinoda, to će Sinod lako ignorisati ili preinačiti.

Evo pogledajte:

1. Sinod je doneo odluku o pristupanju Srpske Pravoslavne Crkve takozvanom „Svetskom Savezu Crkava“. Pristupila je. Vapio je veliki Svetitelj, molio i upozoravao – ništa nije vredelo. I za komaračku savest je jasno da vlast ne pita Svetitelje. A vlast – to je Sinod.
2. Sinod je doneo odluku da se četiri evropske zemlje tuže međunarodnom sudu u Strazburu. Tužene su. Sinod je doneo odluku da se tužba povuče. Povučena je. Nadležni Episkop je dosledno ostao pri prvobitnoj odluci, ali i za komaračku svest je valjda jasno da nadležni Episkop nema vlast u svojoj eparhiji. Vlast ima Sinod.
3. Sinod je doneo odluku da zaživi Memorandum o predaji naših porušenih svetinja u ruke rušiteljima. Zaživeo je. Patrijarh je doneo suprotnu odluku, ali i za komaračku svest je valjda jasno da Patrijarh nema vlast u crkvenim pitanjima. Vlast ima Sinod.

Sabor je samostalno, tj. bez saglasnosti Sinoda, doneo odluku da se liturgija služi po ustaljenom vekovnom poretku. Ali bez saglasnosti Sinoda ta odluka Sabora je ništavna. I za komaračku svest je jasno da Sabor nema vlast u Crkvi. Vlast ima Sinod.

Kažu: „Sinod je samo izvršni organ“. To je mrtvo slovo na papiru. Sinod se sastaje svake nedelje i kreira politiku Crkve, a Sabor se sastaje jednom ili dva puta godišnje da aminuje ono što je Sinod već odavno odlučio. Globalisti se stalno sastaju i koordiniraju svoje poteze, a pravoslavni episkopi se okupljaju samo na Saboru, kao što se rodbina okuplja na sahranama.

Kažu: „kad počne Sabor, Sinod se utapa u rad Sabora“. I to je mrtvo slovo na papiru. I na Saboru, kao i pre i posle Sabora, glavnu reč i dalje vode članovi Sinoda, oni kojima te godine ne ističe mandat.

Ali sastav Sinoda se stalno menja, kako je moguće da se održi kontinuitet vlasti? Irineja zameni Amfilohije, Amfilohija Irinej, ili neko od njihovih uzdanica: Joanikije, Grigorije… Irinej dolazi na sednice Sinoda i kada nije član. Klub globalista ima dovoljno uticajnih ljudi da obezbedi neprekidni uticaj na odluke Sinoda. Njihovom uticaju se niko ne suprotstavlja. Na sednicama Sinoda nema suprotstavljanja.

Kako se biraju članovi Sinoda? Biraju se tako što Irinej i Amfilohije stanu pored patrijarha Pavla, jedan sa jedne, drugi sa druge strane, i objasne mu ko će biti novi članovi Sinoda. Patrijarh klimne glavom, i posao završen. Setimo se prošlogodišnjeg majskog sabora: patrijarh je spavao, globalisti ćutali, a pravoslavni ih kritikovali. Ali kakav hladan tuš na kraju Sabora – patrijarh se probudio, globalisti se međusobno značajno pogledali, i… i novi članovi Sinoda su Amfilohije i dva Hrizostoma. I sve je nastavljeno po starom. Nema veze što su pravoslavni većina u Saboru, bitno je ko ima veći uticaj u Sinodu. Sabor je sluga, Sinod je gospodar.

Sinod kao institucija uopšte se ne pominje u svetim kanonima Pravoslavne Crkve, a sva vlast u Crkvi je u rukama Sinoda.

Ako je negde Sabor bio živ i aktivan, onda je to bilo u Ruskoj Zagraničnoj Crkvi. Na svakom Saboru je neprekidno potvrđivano da neće biti ujedinjenja sa Ruskom patrijaršijom sve dok RPC ne istupi iz „Svetskog saveza crkava“. A onda je aktiviran stručnjak za delovanje pomoću Sinoda – vladika Marko iz Nemačke, prijatelj vladike Irineja Bulovića. Za deset godina vladika Marko je obavio čitavu proceduru u okviru Sinoda, tako da su na kraju dva Sinoda (RPC i RZC) bez ikakvih Sabora ozvaničili ujedinjenje. I gde su sada svi oni silni Sabori RZC? Gde su njihovi uslovi? Nema ih. Sve je to bio samo račun bez krčmara, jer Sabor nema vlast u Crkvi. Vlast ima Sinod.

Pitajte radnike patrijaršije koga se više plaše: Sabora ili Sinoda? Sabora se niko ne plaši, a svi se plaše Sinoda. Jovan šumadijski je posle prošlogodišnjeg majskog Sabora ukinuo akt o promeni bogosluženja. Ali nije on ukinuo taj akt što se uplašio Sabora i njegovih odluka, nego zato što je Atanasije Jevtić procenio da je to bio pogrešan potez. To je i objasnio kada je bio u Americi (ovde je audio-snimak):

„Greška Jovana šumadijskog je (vašeg vladike) samo u tome što je piso papire! Da nije piso papirom, naredio: čitajte glasno… Žički to isto radi: ko oće čita ovako, će čita onako, može, to nikakog problema nema žički. A isto to radi! I fala Bogu! Sad mu ja kažem: vladiko, što s… povuci to! On nije teo, s… sad je obećo na Saboru da povuče. „Kako?“ – Napiši: ljudi, izleteo sam se, povlačim ono, evo vam sada, ostaje vam na raspolaganju. I završena priča!“

Da su se uplašili Sabora, Tasa i Jovan bi poslušali Sabor. Međutim, oni su samo povukli papir, jer su procenili da to nije bio dobar potez, i nastavili su da rade suprotno odluci Sabora.

Sinod je dao Amfilohiju titulu arhiepiskopa, Sinod je poslao Irineja i Ignjatija u Ravenu. Većina arhijereja za ove odluke Sinoda saznaje tek kada pokrenu to pitanje na Saboru. I tada, čim saznaju da je to Sinod odlučio, svima se izvuče tle pod nogama. Ko je kao Sinod? Ko će protiv Sinoda?

Sabor je institucija ustanovljena u apostolsko vreme, potvrđena svetim kanonima i čitavom istorijom Crkve. U radu Sabora učestvuje Duh Sveti. Tako bi trebalo da bude i tako jeste. Ali kroz čitavu istoriju Crkve se dešavalo da svetovna vlast suzbija vitalne crkvene institucije. Ne može ih potpuno i zauvek uništiti, ali ih može suzbiti na duže vreme. Ovo je taj period, to duže vreme, kada je Sabor kao institucija potpuno suzbijen, a Sinod je instrument za suzbijanje Sabora. Sinod je moderna sprava za mučenje Crkve.

Sabor nije iznad episkopa – kaže vladika Ignjatije, jer Sabor nije ličnost. Ali Sinod jeste ličnost, on je „brat u Hristu“, on je iznad episkopa i iznad Sabora.

Od Drugog vatikanskog koncila Crkvom vlada Sinod, a odluke Sinoda se donose u skladu sa interesima evroatlantskih integracija. Na primer, 2005. godine je kardinal Kasper umolio papu Racingera da pozove i delegaciju našeg Sinoda na zasedanje njihovog Sinoda. Upućeni su đakon Zlatko Matić i iguman Danilo Ljubotina. Evo svedočanstva sa tog zasedanja:

„Pozdravili smo rimskog episkopa biranim rečima i zahvalili na pozivu, ističući naše čvrsto uverenje da upoznavanje sa problemima zapadnih hrišćana, kao i sa predlozima i pokušajima njihovih rešavanja, može biti od velike pomoći svim hrišćanima, jer će proces globalizacije, pre ili kasnije, postaviti iste ili slične probleme i pred nas“.

Sinod nema obavezu da bilo kome u našoj Crkvi polaže račune o svojim delatnostima, kao i o dokumentima koje potpisuje. Sinod saziva Sabor, otkazuje Sabor, sastavlja dnevni red Sabora. Možete poslati Sinodu peticiju od pet miliona potpisa, ona će završiti u sinodskoj fioci, a ne na Saboru.

Ko prvi vikipediji, njegova vikipedija. A tamo piše ovo: „Sveti arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve je najviše telo koje upravlja Srpskom pravoslavnom crkvom. Čini ga patrijarh koji je istovremeno i predsednik Sinoda i šest arhijereja koji su članovi“.

Evo dokaza da je to tačno: Sabor je doneo odluku o jesenjem zasedanju, a Sinod je tu odluku proglasio nevažećom. Samo je vladika Nikanor došao u patrijaršiju u skladu sa odlukom Sabora. Svi ostali su poslušali Sinod, a ne Sabor. To ne znači da je samo vladika Nikanor pravoslavan, a svi ostali nisu, nego su ljudi svesni da Sinod ima vlast i nad Saborom, a dolazak vladike Nikanora je bio samo znak njegovog protesta. Ako je neko ratovao sa Sinodom, onda je to bio vladika Artemije. I? Kakvi su rezultati? Nikakvi. Memorandum je i dalje na snazi, vikar Teodosije i dalje na funkciji (a funkcija mu je podrivanje vlasti nadležnog episkopa po blagoslovu Sinoda), samo što je Zoran Grujić osuđen na 4 godine robije, ali to nema veze sa Crkvom, to je odluka državnih organa, jer je skrivio državi.

Sinod je institucija iza koje stoji Evropska Unija, i jedan čovek se ne može izboriti protiv tog konglomerata. Sinod je tako osmišljen da može služiti svojoj svrsi čak i pored energičnog patrijarha. Ali što je patrijarh slabiji, to je Sinod jači. Patrijarh Pavle nikada nije bio vlastoljubiv (najblaže rečeno). On je od samog početka prepustio patrijaršku vlast Sinodu. I Sinod je suvereno vladao Srpskom Crkvom. Sada, pak, kada patrijarh Pavle ne može više ni da ustane, ni da govori, Sinod u potpunosti služi svrsi zbog koje je i stvoren pre trista godina – i zvanično predsedava Saborom.

U interesu je Sinoda da se zbog ovakvog stanja u SPC ne kritikuje on – Sinod, naš „brat u Hristu“ i „plodni instrument kolegijalnosti“, nego da se kritikuje Sabor SPC, i najbolji episkopi Sabora. I to da ih kritikuje niko drugi nego baš pravoslavni hrišćani, koji sebe smatraju revniteljima pobožnosti, i koji su se koliko juče hvalili svojom poslušnošću Saboru. Zbog toga smatramo da će biti korisno pogledati kako se ava Justin odnosio prema Sinodu, a kako prema Saboru. O tome – u narednom tekstu.

Obaveštenje (savest.org)

„Mi ne gajimo blagonaklonost prema publikovanju naših tekstova zajedno sa materijalom koji je u bilo kom pogledu suprotan onome što mi pišemo. Ali isto tako ne gajimo iluziju da je moguće to sprečiti“ 

savest.org

izvor: savest.org; 31.05.2008;

Ilustracije, linkovi i format teksta: novinar.de