Вести

ANEKS UZ IZVEŠTAJ SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU. Pored stanja i događaja u Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovsko-metohijskoj iznetih pregledno u našem izveštaju Svetom arhijerejskom saboru, osećamo potrebu da u ovom Aneksu objasnimo još neka zbivanja koja su se desila u toku od prošlogodišnjeg Sabora.

 +++

Tri su momenta na koje bismo želeli da skrenemo pažnju:

1. Pitanje TUŽBE , podnete u Strazburu,

2. Zaštita srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji i

3. Crkva Bogorodica Ljeviška, kao poseban slučaj.

1. TUŽBA

Posle nebivalog pogroma izvršenog nad srpskim narodom 17. marta 2004. godine, kada je između ostalog spaljeno i uništeno 35 srpskih crkava i manastira, došlo se na ideju da treba pokrenuti tužbu pred Evropskim sudom u Strazburu protiv četiri Evropske države: Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije, koje imaju svoje regione na Kosovu i Metohiji, za čiju su bezbednost i odgovorne.

Za takav poduhvat trebalo je naći advokata međunarodnog ranga, stručnjaka za međunarodno pravo. Preko poznanstva Nj. Pr. Episkopa Atanasija (Jevtića), pronađen je advokat iz Izraela g-n JAKOV VEJNROT, kojega je na Vidovdan 28. juna u manastiru Gračanici upoznao i Nj. Sv. Patrijarh Pavle. Istoga dana održan je i prvi razgovor sa njim u manastiru Gračanici. Pored Nas i g-na Jakova, u razgovoru su učestvovali Vladika Atanasije, vikarni vladika Teodosije, Samuel Avijatar i protosinđel Simeon. Svi su bili za to da se tužba pokrene u zakonitom roku (6 meseci od događaja, odn. od 17. marta). Jedino je Vladika Teodosije izrazio izvesnu rezervisanost. Posle obavljenog razgovora, Vladika Atanasije sa gostima iz Izraela otputovao je u Beograd, gde su posetili visoke državne predstavnike (G-na Koštunicu, g-na Čovića i saradnike g-na Tadića), od kojih su takođe dobili podršku za taj projekat.

O istoj temi se razgovaralo 04. jula u Podgorici, posle hirotonije Vikarnog Episkopa Jovana, gde je suženi Kosovski Odbor, posle izlaganja Vladike Atanasija, prihvatio i podržao nameru o pokretanju tužbe u Strazburu. Samo dva dana kasnije, 06. jula u Patrijaršiji u Beogradu, o tome smo razgovarali Mi, Vladika Atanasije, g-n Nebojša Čović, o. Irinej Dobrijević i o. Simeon, gde je ideja o pokretanju tužbe zdušno podržana.

Nakon tri dana Sveti arhijerejski sinod svojim aktom Broj 1404/zap 1009 od 09. jula 2004. doneo je odluku, koja doslovno glasi: „Obavestiti Njegovo Preosveštenstvo Episkopa raško-prizrenskog G. Artemija da Sveti arhijerejski sinod podržava njegovu nameru da dr Jakoba Vejnrota, advokata iz Tel Aviva, pod određenim uslovima, ovlasti da, protiv država koje imaju vojne trupe i civilnu misiju u sklopu KFOR-a i UNMIK-a, podnese tužbu međunarodnom sudu u Strazburu, za naknadu štete za uništene i oštećene crkve i manastire i drugu crkvenu imovinu, od dolaska međunarodne misije na Kosovo i Metohiju. “

Vođeni i ohrabreni podrškom koju smo dobijali u više mahova u usmenim razgovorima, a posebno ovom odlukom Svetog arhijerejskog sinoda, Mi smo nastavili kontakte sa advokatom Jakovom, te je 13. septembra konačno podneto najpre pismo o namerama Sudu u Strazburu, a posle izvesnog vremena i Tužba.

U međuvremenu se kod nekih ljudi koji su bili uključeni u ceo ovaj proces i podržavali nameru za pokretanje tužbe, desila izvesna promena. Kada se saznalo da je tužba podignuta okrenuli su se protiv nje, odnosno protiv Nas, i počeli su svim silama, svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima da nas primoravaju da tužbu povučemo. Taj novi kurs je počeo 15. decembra 2004. na, na brzinu sazvanom (nepotpunom) Kosovskom Odboru, koji se sastao u manastiru Deviču. Nastavljen je na sednici Kosovskog Odbora u Patrijaršiji u Beogradu 23. decembra 2004. godine, kada je vršen neviđeni pritisak protiv tužbe od strane Episkopa Atanasija i Mitropolita Amfilohija. Ta i takva promena stava, bila nam je neshvatljiva i – neprihvatljiva.

Ipak, pritisak je dostigao kulminaciju na zajedničkoj sednici Sv. arh. sinoda i Kosovskog odbora 28. decembra 2004. godine, kada je na tročasovnoj sednici jedina tema bila TUŽBA. Tu, posle duge i teške diskusije i neprimerenih napada na Naš stav i prava Nas kao eparhijskog Arhijereja, doneta je odluka kojom se „Nj. P. Episkop raško-prizrenski Artemije UMOLjAVA da povuče tužbu koju je protiv Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije podneo Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu“. Razume se da Mi nismo dali saglasnost na takvu odluku, jer je to bilo direktno mešanje u nadležnosti kanonskog Episkopa.

Ta odluka Sv. sinoda objavljena je u medijima tek na treći dan Božića, u nedelju 09. januara 2005. godine u večernjim satima (nekome se žurilo!!!) preko Informativne službe srpske Patrijaršije, našta smo Mi, istine radi, odgovorili svojim „Osvrtom na Saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda“ 10. januara. Na tome se nije stalo. Gornja odluka je ponovljena opet na zajedničkoj sednici Sv. arhijerejskog sinoda i KO održanoj 24. januara 2005. godine, s tim što je ovom prilikom dodato: „Ovu odluku dostaviti Preosvećenoj G. G. eparhijskim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve i Ambasadama dotičnih zemalja u Beogradu“, što je veoma indikativno. Mi smo i ovoga puta ostali pri svom ranijem stavu (odn. pri tužbi).

Odluka Svetog sinoda o povlačenju Tužbe (i ona od 28. decembra 2004. i ova od 24. januara 2005. godine) ničim nije potkrepljena i obrazložena. Ni jedan valjan razlog (pa čak nikakav) za opravdanje takve odluke nije naveden. Usmeno je ponavljano samo: „Nije vreme“, ne dokazujući ničim ni tu tvrdnju, sem umišljenog straha da KFOR neće štititi Dečane i Patrijaršiju, tobože zbog podnete tužbe.

Povodom novonastale situacije u vezi sa Našom Tužbom, a braneći svoja kanonska prava kao eparhijskog Arhijereja, Mi smo Svetom arhijerejskom sinodu 02. februara 2005. godine uputili akt Ebr. 38, u kome smo na osnovu svetih Kanona pokušali da pokažemo (nadamo se i da dokažemo) da je sva ova bura oko Tužbe bilo nezakonito i protivkanonsko mešanje u nadležnosti jednog Episkopa, u njegova prava i dužnosti.

Nakon ovoga, o Tužbi više nije bilo diskutovano na sednicama Svetog arhijerejskog sinoda i Kosovskog Odbora, premda je i dalje to pitanje često pominjano kroz medije. Borba se prenela na pitanja srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.

2. ZAŠTITA SRPSKE KULTURNE BAŠTINE NA KiM.

I ovo pitanje je tesno vezano za 17. mart 2004. godine. Naime, posle tih nemilih događaja, međunarodna zajednica je (bar na rečima) pokazala više interesovanja za pitanje očuvanja srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji. Usledile su jedna za drugom tri komisije Saveta Evrope koje su obišle naše uništene svetinje u martovskom pogromu (35), kao i jedna komisija UNESKO-a, sa ciljem da utvrde razmere štete i predvide šta treba učiniti na pitanju njihove obnove.

Istovremeno, od početka juna meseca, predstavnici UNMIK-a koje je predvodio g-n Rao Bijala, počeli su da dolaze u man. Gračanicu i da sa Nama dogovaraju principe i načine koji bi se sledili u saniranju porušenih i spaljenih crkava. Pregovori su bili česti i dosta naporni. Ipak, nekako smo uspeli da usaglasimo svoje poglede, te smo 28. juna 2004. godine potpisali Memorandum o razumevanju za obnovu crkava i manastira, kojom je trebalo da rukovodi mešovita komisija od pet članova.

Početak rada Komisije je veoma kasnio. Počela je sa radom (sednicama) tek 18. avgusta prošle godine. Ubrzo smo uvideli da od tog rada neće biti mnogo koristi, jedno zbog velikog kašnjenja, drugo zbog nepoštovanja dogovorenih principa i preporuka ranijih komisija Saveta Evrope. Naročito shvativši da odlučujuću ulogu u celom procesu treba da vode kosovske (albanske) privremene institucije, da je stručna služba zaštite iz Beograda, pa i SPC, iako vlasnik te kulturne baštine, tek samo puki dekor u celom poduhvatu, te da će na obnovi crkava i manastira raditi Šiptari, dakle oni koji ih pet godina sistematski uništavaju, Mi smo 13. septembra svojim aktom Ebr. 605 povukli svoj potpis sa Memoranduma, kao i svoga člana iz mešovite komisije, čime je ona, u stvari, i prestala da funkcioniše.

Usledili su saveti, ubeđivanja, pritisci, posete visokih delegacija međunarodnih zvaničnika sa ciljem da nas privole da nastavimo saradnju na, od SE postavljenim principima, našta Mi nismo mogli pristati. Sa našim stavom upoznali smo predstavnike vlasti u Beogradu (G-na Koštunicu, Čovića, Kojadinovića) i od svih dobili podršku za naše stavove u odbrani našeg kulturnog blaga.

O svim tim zbivanjima i našim aktivnostima a u vezi obnove spaljenih i uništenih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, Mi smo detaljno obavestili Sveti arhijerejski sinod svojim aktom Ebr. 626 od 24. 09. 2004. godine, sa deset priloga, počev od potpisivanja Memoranduma, do raspisanih tendera 22. 09. od strane kosovske vlade.

Ubrzo smo u odgovor dobili odluku Svetog arhijerejskog sinoda Broj 1890/zap 1344 od 06. oktobra 2004. godine, koja doslovno glasi: „Obavestiti Njegovo Preosveštenstvo Episkopa raško-prizrenskog G. Artemija da Sveti arhijerejski sinod u potpunosti podržava sve njegove napore koji se odnose na obnavljanje svetinja na Kosovu i Metohiji“.

Mi smo shodno toj odluci Svetog sinoda, kao dokaz Naše spremnosti na dalju saradnju po pitanju obnove srpske kulturne baštine, nastavili susrete i razgovore sa predstavnicima međunarodne zajednice u cilju iznalaženja i usaglašavanja zdravih principa na kojima bi se saradnja na obnovi naših svetinja mogla uspešno nastaviti. U tom cilju smo po pozivu putovali u Strazbur početkom novembra 2004. godine gde smo u tročasovnom razgovoru sa sekretarom SE g-nom Teri Dejvisom pokušavali da se dogovorimo i nađemo zajednički jezik, ali, nažalost, bez uspeha. Po povratku iz Strazbura, podneli smo Svetom sinodu iscrpan izveštaj o toj poseti i toku razgovora.

Nažalost, kampanja koja se digla protiv nas u vezi tužbe u Strazburu, koju je vodio Sveti sinod i Kosovski Odbor, o čemu je unapred bilo govora, od 18. februara 2005. godine proširila se i na pitanja srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji kao i obnovu porušenih crkava i manastira. Ovi novi vetrovi koji su počeli da duvaju sredinom zime, bili su potpuno suprotni onoj odluci Sinoda od 06. oktobra. I tu je došlo do potpune promene stavova istih članova Svetog sinoda. Zbog čega? Zašto?

Uglavnom, novi stav Sinoda i Kosovskog Odbora jeste da treba pod hitno započeti obnovu porušenih svetinja prihvatajući principe koje nameće SE, UNESKO, UNMIK, pa čak i da u proces obnove treba uključiti i PIS (Privremene institucije Kosova), čemu smo se Mi odlučno protivili. Nažalost, uspostavljena je čvrsta kopča izmeću predstavnika UNMIK-a g-na Bijale i Svetog Sinoda (preko Mitropolita Amfilohija – na koji li način?), koja će bitno uticati na dalji tok događaja.

Razvoj tih događaja dostigao je kulminaciju 24. marta dan pred odlazak Delegacije SPC u posetu SAD, (da li slučajnost? – to je dan početka bombardovanja od strane NATO 1999.), kada je, ne znamo od koga i sa kim, stvoren i usaglašen tekst MEMORANDUMA o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji, a koji je na sednici Sinoda potpisao Njegova Svetost Patrijarh Srpski G-n Pavle i Ministar za kulturu u Vladi Kosova g-n Astrit Haraćija, kao i predstavnik UNMIKa Rao Bijala. Tekst Memoranduma je preko Informativne službe srpske Patrijaršije odmah pušten u medije.

Budući da su ovim aktom potpisivanja Memoranduma bez znanja i saglasnosti Nas kao kanonskog i nadležnog eparhijskog arhijereja za Eparhiju raško-prizrensku i kosovsko-metohijsku grubo narušeni kanonski principi i ustrojstvo Crkve Pravoslavne, mi nismo ni mogli ni hteli da naknadno damo Našu saglasnost. O tom Našem stavu smo već 26. marta uputili pismo Njegovoj Svetosti Patrijarhu Pavlu, lično mu predali i o celoj stvari razgovarali.

Nakon toga Njegova Svetost je povukao svoj potpis sa Memoranduma i isti oglasio nevažećim, što je istoga dana i objavila Inf. služba srpske Patrijaršije. Sutradan, u nedelju 27. marta, (opet slučajnost li? – dan puča 1941. godine), održava se u večernjim satima u Patrijaršiji vanredna sednica Svetog Sinoda „u proširenom sastavu“ i Kosovskog Odbora (opet bez našeg obaveštenja i poziva, iako smo i Mi član KO, kao i naših monaha članova tog Odbora), koji u kasnim satima donose odluku kojom se saopštava da „Memorandum ostaje i dalje na snazi“, i tu svoju odluku, takođe, odmah puštaju u medije (da li opet samo radi „uspešnosti“ delegacije SPC u SAD-u), dok je saopštenje o povlačenju potpisa Nj.S. Patrijarha, skinuto sa interneta.

Saznavši odmah za tu odluku preko elektronskih medija, Mi smo iste večeri izdali svoje SAOPŠTENjE ZA JAVNOST, u kome smo između ostalog naglasili da „ovako ishitrene odluke“, budući da predstavljaju grubo mešanje u kanonsku i jurisdikcijsku nadležnost Nas kao Episkopa raško-prizrenskog, „za Nas i Našu Eparhiju nemaju i ne mogu imati nikakvo pravno dejstvo, niti se mogu primeniti u praksi“.

Istine radi, treba napomenuti da je negativna ocena Memoranduma sa sadržinske strane usledila i od strane nekih vladinih institucija, kao što je Ministarstvo Kulture, Zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, i posebno RADNA GRUPA za obnovu i zaštitu srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji Vlade Republike Srbije, koja je 05. aprila svoje MIŠLjENjE o Memorandumu, potpisano od svih članova tog vladinog tela, uputila Dr-u Vojislavu Koštunici, predsedniku Vlade Republike Srbije.

Nakon toga se razvila oštra medijska kampanja protiv Nas, koju je, ne znamo na osnovu čega, u ime Svetog sinoda vodio Mitropolit Amfilohije. Na napade, klevete i neistine, i Mi smo odgovarali putem medija. I ne samo putem medija. Mi smo o našim stavovima upoznali i SPGS UNMIK-a g-na Sorena Jesena Petersena, Ministarstvo kulture u Beogradu, Koordinacioni Centar i druge državne faktore, naglasivši da bi svaki pokušaj delovanja na osnovu Memoranduma donesenog na takav način (bez obzira na njegove suštinske manjkavosti, o čemu je nadležna da govori stručna Služba zaštite), predstavljao novo nasilje i novi zločin nad našim svetinjama.

I tako je proteklo dva meseca besomučne kampanje. A sve paušalno. Ni na jedan Naš akt, argument, razlog, nije odgovoreno kontra razlogom, dokazom. Ne koristi se sila razloga, već – razlog sile. A u čemu je Naš greh? U nastojanju da zaštitimo svoje crkve i manastire, što je kulminiralo Tužbom protiv četiri evropske države međunarodnom sudu u Strazburu. I drugo, što ne prihvatamo da nam crkve „obnavljaju“ oni koji su ih rušili. Posebno što ne prihvatamo da budemo neko „drugi“. Što ne prihvatamo „razloge“ Vladike Atanasija i Mitropolita Amfilohija i ne slušamo ih bezpogovorno.

Ovo što se zadnjih meseci događa u Eparhiji raško-prizrenskoj, zaista je presedan nepoznat u istoriji Crkve Pravoslavne. U čiju Eparhiju se iko do sada toliko mešao (bilo Sinod ili neko drugi), kao sada u Našu? To mešanje nije u cilju pomoći, već odmaganja. Pitamo se: s kojim pravom i na osnovu kojih Kanona (ili kojeg člana Ustava SPC) Mitropolit Amfilohije deluje u ime Sinoda? Sam odlučuje, nameće rešenja, dezavuiše eparhijskog Arhijereja? naročito (sednica 18. februara 2005. godine). Ko mu je dao to pravo? Šta on ima više od bilo kog Episkopa? Nismo li svi ravni, kada su prava u svojim Eparhijama u pitanju? Ako postoji Naša krivica, postoji i kanonski put za reagovanje, za vođenje postupka. „Ako sam kriv dokaži. Ako li nisam, zašto me biješ“ ( Jn. 18, 23), a ne ovako kampanjski.

I na kraju svega, kao rezime, mogli bismo reći: Sve što se po pitanju Memoranduma, i svega u vezi njega desilo (potpisivanje 24. marta, povlačenje potpisa Njegove Svetosti, ponovno „osnaženje“ istoga na vanrednoj sednici Sinoda 27. marta i td.), grubo je narušavanje kanonskih principa i ustrojstva Crkve Pravoslavne, jer se Sveti sinod (i neki pojedinci) drsko umešao u kanonske poslove Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske, bez znanja, konsultovanja i saglasnosti Nas kao nadležnog i kanonskog eparhijskog Arhijereja, što i sam Memorandum čini ništavnim i nevažećim.

Ali tu nije kraj gaženja ustaljenog i kanonskog poretka u Crkvi. Taman kada smo pomislili da se uskovitlana prašina oko Memoranduma smirila, Sveti arhijerejski sinod ide dalje i izlazi u javnost saopštenjem od 18. aprila ove 2005. godine. U tom Saopštenju, pod tačkom 5, javnost je (pa i Mi) obaveštena, da je Sveti sinod krenuo u realizaciju Memoranduma, te je za crkvenog člana mešovite (petočlane) komisije (shodno Memorandumu) imenovao Našeg Vikara, Njegovo Preosveštenstvo Episkopa lipljanskog G. Teodosija, igumana manastira Visoki Dečani.

I opet kanonski prekršaj, jer se i to naimenovanje izvršilo bez pitanja, konsultovanja i saglasnosti Nas kao njegovog nadležnog Arhijereja. Što je još gore, ohrabren podrškom Svetog sinoda i još nekih pojedinaca u SPC, naš Vikar G. Teodosije prihvata se članstva u toj komisiji bez pitanja, saglasnosti i blagoslova svoga pretpostavljenog Episkopa, koji mu je ujedno i duhovnik.

Dakle, i ovoga puta i Sveti Sinod i naš Vikar Episkop Teodosije ponašaju se kao da u Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovsko-metohijskoj Episkop i ne postoji. Ali on ipak još uvek postoji. Otuda su sve njihove radnje, postupci i aktivnosti koje preuzimaju i pokušavaju da sprovedu na području poverene nam Eparhije, nekanonske, protivkanonske i kao takve – ništavne. A ukoliko se te nekanonske odluke ipak u praksi sprovode na terenu (mi nemamo mehanizme da to fizički sprečimo) (kao što je 07. maja bilo u crkvi Bogorodice Ljeviške, ili 09. maja učešće Ep. Teodosija na inauguracionoj sednici mešovite Komisije u Prištini), to postaju i u istoriji ostaju samo novi vid bezakonja i nasilja koje se i dalje nastavlja nad našim svetinjama na Kosovu i Metohiji.

Tim odlukama Svetog arhijerejskog sinoda i njihovom primenom u praksi, ne samo da je uspostavljena saradnja sa PISU Kosova, nego je ustvari, tim albanskim institucijama praktično predata na staranje sva kulturna baština srpskoga naroda koju je on vekovima stvarao na Kosovu i Metohiji, štitio je, branio i sačuvao do naših dana. Danas nad tom baštinom i našim svetinjama, kako onima koje su postradale i čekaju obnovu, tako i nad onima koje su sačuvane do sada nepovređenim, sva prava i nadležnost preuzimaju Albanci i njihove institucije.

Upravo smo pre neki dan (13. maja ove godine) primili izveštaj paroha prizrenskog jereja Aleksandra Našpalića, koji nam piše da su se ovih dana u Sredačkoj Župi (njegova parohija) pojavili službenici Opštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Prizrena, na čelu sa izvesnim gospodinom Ismetom Kočbašlijem, arheologom. Ti „stručnjaci“ tražili su od crkvenjaka pri tamošnjim crkvama da vide crkve, jer, kako oni kažu: „Mi smo sada nadležni da vodimo brigu o ovim objektima od kulturnog značaja za opštinu Prizren“.

To su konkretne posledice i gorki plodovi nekanonskih postupaka u SPC, za početak. Šta će dalje biti, ko preživi gledaće, a istorija će zapamtiti. Pre ovih odluka Svetog sinoda, i njihove praktične primene, tako nešto se nije moglo desiti. Ko je god želeo ili hteo da nešto radi u vezi i oko naših crkava i manastira, bili su dužni da se obrate nama za dozvolu i blagoslov. Više nemaju potrebe da to čine, jer je naše kanonsko i jurisdikcijsko pravo pogaženo i dezavuisano upravo od same SPC. Mi po ovom pitanju ne možemo dalje da intervenišemo, jer smo, bukvalno, razvlašćeni.

Može li, sme li takav poredak i praksa zaživeti i steći pravo građanstva u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi?

3. LjEVIŠKA.

Dok je po pitanju zaštite srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji u početku glavni akter bio Savet Evrope (preko UNMIK-a), a kasnije se uključio i UNESKO, dotle je po pitanju radova na Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu, od samog početka nosilac aktivnosti bio UNESKO.

Od kako je međunarodna zajednica odlučila da 2005. godina bude godina rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije, čemu treba da prethodi „dostizanje standarda“ predviđenih međunarodnom zajednicom, međunarodni faktori (SE, UNESKO, UNMIK i dr.) vrše intezivan pritisak na SPC i vladu R. Srbije, da što pre krene „obnova oštećenih crkava i manastira 17. marta 2004. godine“, jer im je to jedan od osnovnih standarda, čije bi dostizanje (ili bar započinjanje izvršenja) omogućilo pozitivnu ocenu i nesmetano kreiranje budućeg statusa Kosova (po svoj prilici – njegova nezavisnost).

Budući da je uništen veliki broj objekata Srpske Pravoslavne Crkve, te da nije moguće na svima raditi i nešto uraditi, UNESKO je odabrao Bogorodicu LjEVIŠKU, da radom na njoj (ma šta to bilo) pokaže da je proces obnove oštećene kulturne baštine na Kosovu krenuo. U pregovore oko početka radova na Bogorodici Ljeviškoj uključeni su mnogi faktori: UNESKO (g-đa Meri pol Rudil), Mi, kao Episkop eparhije raško-prizrenske, Koordinacioni Centar za Kosovo i Metohiju, Ministarstvo kulture vlade RS, Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, Ministarstvo spoljnih poslova, Savet Ministara državne zajednice SCG, Ministarstvo vera i td., koji smo na usaglašavanju stavova i utvrđivanju principa i metoda rada, u zadnjih par meseci održali više zajedničkih sednica u Beogradu (u KC ili Min. kulture), kao i u Svetom arhijerejskom sinodu (naročito 08. marta 2005. godine).

Na tim sednicama, susretima, razgovorima, išlo se za tim da se utvrde principi i mehanizmi prihvatljivi za SPC, kao što su: a) Pitanje naziva: Srpska kulturna baština, srpski pravoslavni manastiri, – crkve, uneti u sva međunarodna dokumenta (jer u njima postoji veliko šarenilo od: svetska kulturna baština, vizantijska kulturna baština, kosovska kulturna baština, do prostog izraza – pravoslavna baština); b) vlasništva: Eparhija raško-prizrenska Srpske Pravoslavne Crkve; v) briga: Brigu o toj kulturnoj baštini vodi Srpska služba zaštite (Haška konvencija iz 1954. godine, vekovno iskustvo); g) ta SZ u saglasnosti sa ERP određuje: Prioritete (šta će se i kojim redom obnavljati), izrađuje projekte (po kojima će se raditi), vrši izbor izvođača (ko će raditi) i – vrši nadzor nad radovima do same finalizacije; d) Svi ostali: (međunarodni faktori: UNMIK, SE, UNESKO i dr.) mogu i treba da pomognu izvršenje tih projekata: stručno i materijalno. To im je dužnost i obaveza, jer je međunarodna zajednica i odgovorna što je došlo do takve i tolike devastacije te srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.

I taman, kada su dogovori usaglašeni principi definisani, desilo se potpisivanje Memoranduma, što je ceo proces skrenulo u drugom pravcu. Više nisu bili važni nikakvi do tada postignuti dogovori i principi, nego se žurilo da se sa radovima na „sanaciji štete“ na Bogorodici Ljeviškoj što pre krene. Tako je i došlo „do ekspertske“ komisije koja je 07. maja ove godine bila u Ljeviškoj u prisustvu od Svetog sinoda određenih Episkopa budimljansko-nikšićkog G. Joanikija, i našeg Vikara Episkopa lipljanskog G. Teodosija.

Sva ta hitnja „po svaku cenu“ trebala je da posluži i omogući održavanje „Donatorske Konferencije“ u Parizu 13. maja ove godine u organizaciji UNESKO-a, SE i UNMIK-a, „radi prikupljanja sredstava neophodnih za obnovu i zaštitu kulturne baštine na Kosovu i Metohiji“. A i održavanje te konferencije, ima za svrhu da dade utisak dostignutosti standarda kada je u pitanju kulturna baština na Kosovu i Metohiji.

Donatorska konferencija je održana. Rezultati toga, kao i daljeg razvoja događaja na terenu uskoro će se pokazati. Račune što se stvari razvijaju na štetu srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve, istorija će ispostaviti odgovornima koji su tome doprineli, makar i posthumno. Jer „nema ništa tajno što neće biti javno, niti sakriveno što se neće otkriti“ (Lk. 8, 17; 12. 2).

Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski

+ARTEMIJE

izvor: granicar.com