logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    7.591 пута прочитано    Датум: 30.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Tadić i magaracSrbija bi, čini se, imala daleko srećniju sudbinu, da je, umesto Tadića, izabrala magarca za predsednika države. Magarac njače kad je njemu volja, a ne kada mu to gazda naredi.

Piše: Dušan Vukotić

+++


Zapravo, Tadić je toliko pao u svom mezimče-duhovnom smislu, da je za njega magarac oličenje časti i dostojanstva. Istina, Tadić, začudo (iako je kanusnog roda) ume da osedla samog sebe, što magarcu, ma koliko pametnom, još nikako ne polazi za kopitom. Ipak, da magarac prethodne reči ne bi shvatio pogrešno, nužno je da se svemu rečenom doda činjenica, da je Tadiću daleko lakše da stavi samar na vlastite sapi, jer su mu šape malo pri vrhu rastavljene. Osim toga, Tadić ume toliko da se pogrbi i ekonomično (hitrovski, hrtovski i elastično) podvije grbaču i rep pride, te da od pomenutog magarca bude i trostruko manji. Poznato je da je magarac tvrdoglav ili svojeglav, te zbog te svoje crte u karakteru često dobija batine (ali sam), dok Tadićeva instinktivna reakcija u onom pravcu ka kome gospodar još nije stigao ni da namigne, donosi pet-puppet Predsedniku ne samo punu zdelu kostiju (navodno šehit-srebreničkih), već i slatka “češkanja”, koja ga oslobađaju šestomilonskog roja dosadnih mušica.

Istina, ne zna se da li bi magarac krenuo put Srebrenice, a i ako bi krenuo, pitanje je gde bi usput odvrljao. Uostalom, magarcu je svejedno gde će njakati i, uz to, nimalo ne bi bio zainteresovan da dozna kakva bi reakcija publike, na njegovo zaglušujuće “ihaa!”, mogla biti. Za razliku od Tadića, njemu bi bilo apsolutno svejedno da li će nekakav svet okolo shvatiti njegovu dreku kao izvinjenje ili uvredu. Pogotovo, magarac ne bi dopustio da mu nekakva Hatidža, makar bila i ona Muhamedova, određuje kuda može ili ne može da ide ili šta sme a šta ne sme da lane (pardon, njakne). Pa dobro, zaključiće neko, ako magarac ume da njače, ni osedelom (osedlanom) canisu neće valjda biti teško da zavija, svakako sve tiše i tiše. Uostalom, tamo gde se Tadić zaputio, mesec (tačnije polumesec) mu neće nedostajati, pa makar se od njega tražilo da tuli u po bela dana. Nema životinje (izgleda ni čoveka) koja se ne može dresirati, sem magarca koji ume tako da se ukopa u mestu, sa koga nije spreman da se pomeri ni za živu, a kamoli mrtvu glavu.

Tadić je dresiranog, visokoplemenitog roda. On tačno zna šta njegov gospodar misli, čak i tada kada ovaj uopšte nije u stanju da ga smisli. Tadić je mali titić, koji još nije naučio da laje a da čeljusti ne otvori ili jezik ne isplazi. Ipak, on ne kaki gde god stigne već samo tamo gde mu se kaže. Ako mu se naredi da utrobu ne prazni do srebreničkog potoka, on će tako uraditi makar da mu se izlučevine popnu do grla ili izlaze na usta. Bilo bi logično da mu magarac na tako lepom vaspitanju zavidi, ali, videćemo da to nije tako. Magarac se ne libi da svoju balegu otrese na onom mestu, za koje se sama balega odluči. On neće da bude ni Tadić ni titić, a ponajmanje dresirani (lepo vaspitani) i uglancani mezimac za izložbu. Uostalom, ima li ikoga na belom svetu, ko bi hteo magarca za svog kućnog ljubimca. Em njače, em je tvrdoglav, em neće da trči po kosku, bez obzira na to ko mu je takvu naopaku hranu bacio. Radije ništa neće jesti, barem do onog časa dok ne nauči da gladuje ili ne skapa. A kada skapa, tada neće imati ništa sem vlastitih kostiju. Čemu onda, zapitaće se mudro magarac, trčati po tuđe kosti, kada se ni svojih nikada neće moći ratosiljati.

Srbija bi pod hitno trebalo da raspiše izbore za predsednika, na kojima će učestvovati samo dva kandidata: aktuelni predsednik i magarac. Tadić bi u ponovljenoj kampanji, najverovatnije, opet angažovao one, koji bi mu srdačno graktali:

Dao Bog da pobediš magarca, pa da nam nikada više kućni prag ne prelaziš.

Zapravo one, koji umeju od laveža da naprave neviđenu sinfoniju dubokoumnog i svrsishodnog (svrsizgadnog) kevtanja. Jasno je, svakako, da u takvoj predsedničkoj “utrci” magarac ne bi imao ni minimalnu šansu za uspeh. To je jasno i kučićima koji su slepi rođeni. Možda će se neko na ovom mestu zapitati, otkud onda uopšte predlog da se magarac kandiduje na srpskim predsedničkim izborima. Ako to još neko nije shvatio, magarcu je tu mesto samo zato da bi se shvatila razlika između onoga što je danas (odmah), pretopljeno u budućnost (svetlo sutra komunalno-pogrebnog zavoda) koje toliko ima u nemanju, da je Srbiji postala najbolja druga.

Magarac ipak ne bi ostao sasvim bez glasača. I pored svega gore rečenog, pisac ovih redova bi sigurno glasao za magarca. Tvrdoglavo, svojeglavo… Baš kao što bi to učinio i svaki drugi, autohtono srpski magarac.

A vi?

U stvari, poenta svega je (ako tako nešto uopšte postoji), da je časnije i ljudskije biti magarac nego džukela.

Preuzeto sa sajta „Srpska zora bela“

izvor:  http://vukotic.atspace.com/tmag.htm

 

+++

Istina o Borisu Tadiću

Krstan (univerzitetski profesor) 24. januar 2006. u 03.00 (registrovani član)

Dame i gospodo,

Već danima mi se ovde postavljaju pitanja u vezi sa Borisom Tadićem – FRANCETIĆEM. Oni koji nisu pročitali ništa više od Bukvara neka se ubuduće zamisle pre nego bilo šta napišu jer ja sam ozbiljan čovek i uvek i svagda svoje tvrdnje zasnivam na neoborivim dokazima. Koji je moj dokaz u vezi sa BTF možete da se sami uverite ako pročitate ovo što sada publikujem. Molim moderatora ovog foruma da ovo ne briše jer Srbi u Srbiji treba da znaju ko je, kakav je i čije je „njihov” predsednik.

Evo šta kaže prim. dr. Lalović

Moj pok. kolega Jovan Raskovic jednom je rekao da su „Srbi lud narod”. Umnogome je bio u pravu. Srbi su naime jedini narod koji je operisan od realnosti (možda zato Tomislav Nikolic ima slogan: Realno). Pogledajmo cinjenice:

1. Boris Tadic je bio jedno vrijeme i moj pacijent (uglavnom ga je lijecila majka Nevenka, koja je takođe psihijatar). Boris ima naglasene psihopatske osobine, karakterno je deformisana licnost, hereditarno opterecen. Da ne ulazim u dublju medicinsku analizu i genezu Borisovog mentalnog poremecaja (još kao student zloupotrebljavao je alkohol i droge), uglavnom, njemu je bila prepisana, za to vrijeme izuzetno dobra terapija: akineton 2X1, moditen 2X1, prazine 3X1, tako da je bolest jedno vrijeme bila pod kontrolom.

 

[youtube:http://youtube.com/watch?v=WPbN_VlNQYY]

 

Boris Tadic tuce svoju ženu. 99% psihopata i agresivnih shizofrenicara to radi, i to nije nikakvo iznenadjenje s medicinskog gledista. To se apsolutno nije moglo zatajiti jer postoje brojni svjedoci.

3. Boris Tadic je rekosmo hereditarno opterecen. S jedne strane jak ustaški uticaj majke (Nevenka roj. Francetic, u bliskom srodstvu sa Jurom Franceticem, vodjom hrvatske crne ustaške legije, znaci najkrvolocnijem među ustašama). S druge strane submisivan otac, takođe hereditarno opterecen, pola Jevrej, pola Srbin, raspolucena licnost, ili kako se to danas modernije kaže: hrišćanski cionista.

4. Boris Tadic je preko vatikansko-cionistickih veza svojih roditelja zavrbovan da radi za americki ciu. Razlog zašto to nije uradjeno mnogo ranije je Borisova mentalna bolest kojom je naročito bila pogodjena njegova majka Nevenka, psihijatar.

5. Boris Tadic unistio je sve od oruzja Vojske Jugoslavije, do čega se mogao docepati. Prakticno njegovi radni dani kao ministra bili su posveceni iskljucivo unistenju oruzja, pogotovo raketa tipa Strela kojima su se nasi generali uspjesno odupirali napadima Nato-a (Nato je morao da napada sa visina većih od 15km zbog toga). Kad nije unistavao oruzje Boris je ili jeo, ili spavao (ili tukao ženu Veselinku)

6. Po svom izdajnickom mentalitetu (direktna posljedica karakterne deformacije koja se javlja kod svakog dusevnog bolesnika) Tadic nadmasuje 10-ostruko svog bivšeg mentora Zorana Djindjica. Ja kao psihijatar mogu da vam kažem da je Boris Tadic covjek spreman na sve. Ja bih čak isao dotle da kažem, tacnije tvrdim:

što se tiče mentalnog sklopa, između Jure Francetica i Borisa Tadica NEMA APSOLUTNO NIKAKVE RAZLIKE

prim. dr. Lalovic

 

izvor: srpskapolitika.com

The Real Truth About Serbian President Boris Tadic

~~~~~~~

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=w6jfufOoKNs]

 

~~~~~~~

 

Novi prilozi za biografiju predsednik Srbije Borisa Tadića

Odrastanje malog firera

Neke ptice nikad ne polete, neki ljudi nikad ne odrastu. Na ovaj ili onaj način ostanu u duši deca.To i nije tako strašno ako velika deca ne dođu na mesto na kojem treba da sede ozbiljni ljudi, odgovorni za svoje i tuđe postupke. Pogotovu ako im je poverena državna funkcija, s koje mogu da utiču i na sudbinu nacije.

Milovan Brkić i Nikola Vlahović,  TABLOID

+++

U zgradu Novog dvora 11. jula 2004. godine ušao je u kabinet predsednika Republike Srbije gospodin Boris Tadić. Pobedio je na izborima protivkandidata Tomislava Nikolića, mada upućeni tvrde da je radikal skupo naplatio priznavanje izbornog rezultata i pobedu kandidata Demokratske stranke.

Predsednik Boris Tadić rođen je 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir je rođen u pivljanskom kraju, u Crnoj Gori, a majka Nevenka Kićanović u Bijeljini.

Otac Borisov je učesnik Drugog svetskog rata, nosilac je partizanske spomeniice. Poslat je u Beograd 1955. godine da piše novi ustav SFRJ i program Partije, a za profesora filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran je 1962. Borisova majka je neuropsihijatar, radni vek je završila u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu.

Profesor Ljubomir Tadić krajem 60-ih kreće u disidentske vode, kao pripadnik takozvane “Praksisove” škole. Udaljen je s Univerziteta, zajedno s Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.

 

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=YitHY18Tc6w]

 

Početkom 80-godina, posle završene Prve beogradske gimnazije, Boris Tadić, kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, pokušava da krene očevim stopama. Upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955. godine) iz Osijeka, koja studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Mlada i prelepa Osječanka već je aktivna u radu i delovanju tadašnjeg Crvenog univerziteta, na čijem su čelu vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović, zvani Vlada Revolucija, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić, koji je okupljao disidente iz svih republika tadašnje Jugoslavije.

Među ženskim pripadnicima ovog pokreta Veselinka je bila najradikalnija, najhrabrija i vrlo obrazovana. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA.

Zahvaljujući svojoj devojci Veseli, Boris Tadić je uživao poštovanje prekaljenih disidenata. Njihovu vezu nisu odobravali Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka. Boris je bio u senci svoje devojke i disidentske vođe su ga prihvatale isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast, bolešljiv, a i dolazio je iz bolje stojeće porodice.

Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice, koja je tri godine starija (otac Ljubomir je rat završio u činu kapetana, a dogurao do pukovnika Ozne), Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju kao svog druga i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je u to vreme s Dragomirom Olujićem radio u odeljenju kontraobaveštajne zaštite disidentskog pokreta.

U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su tribine, sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupacija, koje su imale koordinatora u Dragomiru Olujiću.

Iz suterena u ulici Koče Kapetana na Vračaru, Vesela i Boris se 1983. preseljavaju u stan u Knez Miletinoj 40, kod Dragomira Olujića, u kojem su živeli duže od godinu dana. Kasnije mladi bračni par se izdržavao tako što su, istina ne baš uspešno, prodavali dečje lutke koje je Vesela umela da pravi. Po ženinom nagovoru, njegov otac Ljubomir uporno pokušava da sina odvoji od lepe Osiječanke. Majka Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Borisovog oca Ljubomira. Ona je više bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nagovori svoju kćerku Vjeru. Nevenka je potpisanog novinara, danas glavnog urednika TABLOIDA, pokušala je da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije.

Siromaštva se mladi bračni par Tadić oslobodio kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

Brak Vesele i Borisa uspešno je funkcionisao prvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate, jer je rovitog zdravlja, bez obzira na korpulenciju). Idoli su mu bili članovi muzičke grupe “Idoli” (Vlada Divljan, Srđan Šaper, Nebojša Krstić…) koja, inače, nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda popularan kao Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je svirao više instrumenata i nasnimavao svoju svirku na njihove ploče. Ova grupa imaće u životu Borisa Tadića značajan uticaj, na njegovu sreću, a na našu nesreću.

U politiku Boris Tadić ulazi početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir u beogradskom Domu omladine osniva s još 11 istomišljenika Demokratsku stranku. U ovoj partiji naći će se i njegov sin, a vrata stranačkih organa za njega su širom otvorena.

Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog “Stranački pluralizam ili monizam”.

U Demokratskoj stranci gospodin Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije.

Ulazeći u politiku, Boris Tadić zaboravlja na svoju mladost i počinje da oponaša svog predsednika Zorana Đinđića, za koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije.

Kada Đinđić kreće da modernizuje “partiju žutih”, nalaže svim funkcionerima da se ”dovedu u red”. Postavlja im ultimatum: koliko kilograma da skinu, koliko sati da provedu na vežbama u teretanama, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade, tek iz fakultetskih sala izašle devojke i mladiće.

[youtube:http://youtube.com/watch?v=ClkaaIakjo4]

 

Uglavnom one koji su mladi, a knjiga im nije išla od ruke. Kao lideru demokrata, Đinđiću su podvodili srednjoškolke koje su učlanjivali u stranku, a njima i roditeljima nudili plaćena mesta u gradskoj administraciji, kada je Đinđić postao gradonačelnik Beograda.

Pokojni Zoran Đinđić je uticao i na Borisa Tadića, s preporukom da “otkači ženu Veselinku”. Blizak Đinđićev saradnik se seća da je Zoran, u polušali, tražio od Borisa: “Ma, koji će ti k… žena koja ne može da rodi?! Nađi mlađu i bogatiju ribu!”. Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine u beogradskoj Palati pravde. Nije to više bio isti čovek. Padaju mu na um majčine reči da treba biti bogat, a onda i moćan.

Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom. S njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju.

Život Borisa Tadića iz temelja se menja. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Brak s Klarom kratko je trajao, jer se u njeno srce odmah uselio Kapetan Dragan. I Boris odlazi u Izrael, da se ”nauči zanatu” kako se postaje bogat. Godine 1999. grčki milioner Kokalis šalje ga u SAD da završi bezbednosni kurs za lidere Jugoistočne Evrope.

Kada je 05. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem-Ulemekom – Legijom. Razgovaraju više od sat vremana, nasamo. Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je streljan premijer Đinđić, nije pomenuo Legijino ime!

U oktobru 2000. u saveznoj vladi Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije, i to kao potpredsednik Demokratske stranke, što je funkcija na koju je izabran 27. februara iste godine na Skupštini DS.

Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je sačuvao svoju kompaniju ”Mobtel” u narednim godinama. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom svojih stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, već je inkasirao u to vreme nekoliko miliona dolara i čeka novu priliku.

Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića gospodin Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalnih sposobnosti. Samo da je na vlasti. Vodi telekomunikacije, odbranu, sve može. Na ovo mesto je postavljen jer je pukovnik Novosielski, tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, premijerov zamenik u DS-u.

Čim je klinički psiholog postao ministar odbrane, odmah je tražio adekvatan smeštaj. Zbog bezbednosti, kako je rekao. Pravdajući se da je bez stana, jer je svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju, u Lackovićevoj ulici. Njegov otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije taj stan prodao i kupio novi kod starog “Merkatora”.

Iz omanje kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem.

Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića… koji nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla preko glave, kako da se zaštite od Tadićevih momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. Ali, šta to zanima Borisa Tadića?!

Njega sve više zanimaju maloletnice kojima se odao. PR ministra odbrane je Ana Urošević, tek svršeni student, s kojom Boris stupa u intimnu vezu i obećava joj da će mu postati supruga. Po ceo dan ministar se odaje uživanju, do kasnih noćnih sati. Supruga Tatjana postaje prisutni građanin u njegovom životu i samo su formalno u braku, valjda zbog dece.

Želeći da sledi premijera Đinđića, Boris Tadić održava seksualne odnose s lepuškastom gospođom, koja je potpredsednica jedne od najjačih srpskih kompanija. Borisu se u koferu donose pare i odnose u “Berkli banku” u Londonu. Boris svojim stranačkim intimusima to pravda: “Jebeš ga, ja sam jedini predsednik na svetu koji nema svoju kuću, red je da imam pare”.

Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije šokira javnost. Za najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu! A upravo zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku “Berkli”, Đinđić je smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student, predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije. Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku!

Kada je izabran za predsednika, Boris je postao i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani nemuštim saopštenjima da je na lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno.

Njegova majka Nevenka kazala je za list ”Toronto”, u broju od 02. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo!

Dok se bavio vaterpolom, njemu je dve godine bilo zabranjeno da ulazi u bazen, zbog lošeg imunološkog sistema. Izvori TABLOIDA potvrđuju da predsednik Tadić često zapada u emocionalne krize, da ga izbezumljuje činjenica što ulazi u godine i gubi seksualne sposobnosti i da ga ponekad, na VMA elektroškovima vraćaju u stvarnost, uveravajući ga da je to u njegovim godinama prirodna pojava.

Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je TABLOID garantovao diskreciju, sve poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta gospodin Rakić. Svi oni, a naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko g. Rakića, koji debelo naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre.

Radni dan predsednika Tadića je haotičan. Zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe “Idoli”. Gospodin Šaper je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Jedna glumica, koja je glumila sa Šaperom u filmu “Davitelj protiv davitelja”, kaže da je snimala lascivne scene i da je imala priliku da Srđana vidi golog. Njegov polni organ je skoro nevidljiv, a Šaper se 1996. podvrgao i operaciji radi njegovog produženja.

Predsednik Tadić je za svog savetnika za medije postavio lekara Nebojšu Krstića, koji je jedini u Tadićevom timu uračunljiv čovek i svojim stručnim znanjem iz medicine svakodnevno pomaže Tadiću da ostane “u sedlu”. Predsednik je Nebojši i pacijent.

Predsednik Srbije je sanjar, i nedozreo, sklon samoubistvu.

Boris obožava da se dokazuje pred mladim ženama. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Sada se iz petnih žila trudi da to nadoknadi. Noću sam ide kod svojih ljubavnica svojim blindiranim kolima. Jedan od policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, gde živi predsednkova milosnica, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su stajali na semaforu: “Skloni se, skloni se”. Ne treba smetnuti s uma da se pre dve godine u Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu, što su mediji zabeležili, ali su to pripisali “čvrstini karaktera predsednika”.

I u stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude lider stranke, bavi se kao diktator.

Sam donosi odluke. I dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima za lidersku funkciju imao protivkandidate, Boris Tadić je na poslednjim izborima bio jedini za tu funkciju, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. On iskreno namerava da doživotno ostane lider Demokratske stranke, bez protivkandidata.

Dan uoči izbora nove vlade Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih ministara posvedočio je uredniku TABLOIDA da je bio prisutan kada se gore pomenuta dama, potpredsednica kompanije, javila Borisu. Šta su razgovarali, ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i obratio stranačkim kolegama: “Au, bog te jeb’o, kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto, imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića”. Bivši direktor Agencije za privatizaciju, kako je odmah objavio “Blic”, većinu privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, za šta je uzeo nekoliko stotina hiljada dolara mita, sproveo je na nezakonit način.

Prisutni su već videli Božu Đelića na ovoj funkciji, kao što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog razgovora s pomenutom damom koja mu je napunila konta, doneo drugačiju odluku. U DS-u je opšte nezadovoljstvo Borisovim odlukama. On se pokazuje kao pravi diktator koji odluke donosi nasumce i po svom nahođenju, rukovođen isključivo ličnim interesima i u različitim duševnim stanjima. Fireri su uvek takvi, nikad ne odrastu, ali se nametnu kao vođe.

Preljubnik

U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra-Saše Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti. Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda tadašnje SR Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić takođe aktivista Crvenog univerziteta, napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.

Bez odgovora

Pozivajući na odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, pomoćnik glavnog urednika našeg lista dostavio je pres službi predsednika Republike pitanja, očekujući da na njih dobijemo precizne odgovore. Pitali smo za račune predsednika Tadića u stranim i domaćim bankama, za protežiranje srpskih tajkuna, za rezidenciju u Lackovićevoj na Dedinju…
Do zaključenja ovog broja nisu nam se javili iz pres službe, a ni predsednikovi telohranitelji nas nisu posetili. U sledećem broju, nadamo se, objavićemo i odgovore iz kabineta predsednika Tadića, koji se kune da poštuje zakone, u ovom slučaju Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja.

Kako pronaći suprugu?

Kad sustignu velike državničke obaveze, supruge predsedničke bivaju često usamljene. Posebno kad povrh takvih obaveza postoje i paralelne veze.
Supruga Borisa Tadića Tatjana svakom građaninu je dostupna najmanje desetak sati dnevno u restoranu “Pane & Vino” u Dobračinoj ulici u Beogradu. Najčešće u društvu nadobudne krojačice iz Knina, samozvane modne kreatorke Dragane Ognjenović. Predsednikova supruga je sve usamljenija. Lepša strana priče bi bila da je prva dama Srbije makar vlasnik ili suvlasnik ovog restorana.

izvor: TABLOID, 31.05.2007

 

~~~~~ 

 

U raljama slatkoga života

Novi prilozi za biografiju predsednika Republike Borisa Tadića (2)

Američki predsednik i tvorac Deklaracije o nezavisnosti Tomas Džeferson rekao je da, kada ljudi ne mogu da upravljaju sami sobom, ne mogu ni da upravljaju drugima. Predsednik Srbije Boris Tadić još odrasta. Njegovi postupci su detinjasti, mladalački bahati, neodmereni, impulsivni; sklon je, kao i većina nedoraslih, radikalnim rešenjima; kada dobije ćušku, onda nekritički slu�a one koji ga udaraju po prstima i zavrću mu uši.

Prvi čovek Srbije našao se na pogrešnom mestu. Šteta, koju nanosi građanima, nemerljiva je

 

Milovan Brkić
Nikola Vlahović

 

Uoči stupanja na duPnost predsednika Republike Srbije gospodin Boris Tadić kazao je za novine “Toronto” (od 2. jula 2004.): “Sanjam da pobegnem od svog obezbeđenja, sednem u kola, otvorim sve prozore i šiber, pustim muziku do daske i vozim kroz grad. To je jedan od mojih ideala slobode”.

U vreme davanja ove izjave gospodin Tadić je od februara 2003. do 2. jula te 2004. bio ministar odbrane i u tih 16 meseci je zaista imao jako vojno obezbeđenje. Slične manire imao je i pokojni Josip Broz, koji je pravio slične “izlete” i znao da se prošeta gradom u otvorenom ”bencu”, mašući građanima.

Za razliku od pokojnog Tita, predsednik Tadić se noću, u sitne sate, kada se vraća iz poseta svojim ljubavnicama, sam vozi blindiranim kolima, očigledno uPivajući u brzoj voPnji, terajući ostale vozače da mu se sklone s puta. Psiholozi bi lako postavili dijagnozu psihologu Borisu Tadiću, današnjem predsedniku Srbije.

U istim novinama tadašnji ministar odbrane, a izglasani predsednik Srbije, kazao je: “Političke prilike kod nas su toliko komplikovane, da su meni, kao ministru odbrane, noge u čabru a ruke na stolu. Teško je da donesem odluku ako za to nemam pokriće u zakonu i odluku parlamenta”.

Iako nismo psiholozi, primenom Frojdove teorije omaški lako je zaključiti da gospodin Tadić Pali što ga u donošenju odluka ograničava zakon i parlament. Jer, da nije tih prokletih zakona i parlamenta, njegove odluke bi, inače, bile genijalne. On bi ih donosio vozeći se gradom u automobilu, otvorenih prozora i šibera, s muzikom do daske, i smišlja bi kako da nas povede u “svijetlu budućnost”.

A da predsednik Tadić o podanicima vodi brigu, vidi se i iz njegovog svedočenja kanadskom listu. “Pre nego što sam ušao u najuPi krug kandidata za predsednika Srbije, kao predsednik stranke obišao sam vaPna mesta da se uverim da li ću u Vašingtonu i Moskvi dobiti makar prećutnu podr�ku”. List dalje, umesto Borisa Tadića, navodi:

“Za Borisa Tadića, jednog od opozicionih lidera, iz informacije da su ga primili vodeći kongresmeni i senatori, zatim visoki zvaničnici Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost, kao i vodeći investitori, može se izvući samo jedan zaključak: Amerika je shvatila ko je Boris Tadić i koliko bi mogao da bude značajan za Srbiju”.

Ali, Amerika nije birala Borisa Tadića za svog, nego za predsednika Srbije. I ko je platio ta skupa “promidPbena” putovanja gospodina Tadića i njegove svite? Da li iz kase Demokratske stranke ili iz budPeta Ministarstva odbrane? Dok naši vojnici, podoficiri i oficiri gladuju u kasarnama, ministar se preporučivao u belom svetu, trošeći naše novce.

I pre nego što je bio inaugurisan za predsednika Srbije, list ”Toronto” je preneo njegove reči: “Ja nisam kancelarijski predsednik. Ja bih bio, da tako kažem, terenski predsednik. Ali, hoću da formiram kancelariju za građane. U toj kancelariji radiće ukupno stotinak ljudi svakog dana na problemima građana ove zemlje. Smatram da bi i za mene i za Srbiju bilo besmisleno da budem predsednik koji će primati i davati odlikovanja, priređivati balove i odlaziti na njih ili ići u kurtoazne posete”.

Ako mu već Ustav Srbije ne daje ta ovlašćenja, gospodin Tadić će ih sam proširiti. Koliko košta njegova Narodna kancelarija, u kojoj sto ljudi, ćata-pisara, prima veliku platu da “radi s građanima”? Ko to plaća?

Inače, da sam ne bi primao građane, predsednik Tadić je zaposlio stotinak sluPbenika da slušaju vapaj “prezrenih koje mori glad”. Narodna kancelarija predsednika Srbije postala je velika praonica novca. Ni Ustavom, ni procesnim zakonima, ona ne moPe da utiče na odluke upravnih, pravosudnih organa i izvršne vlasti. Jednostavo, može se pojaviti jedino u ulozi “molioca” – da se neko povređeno pravo građana ostvari.

U suprotnom, to bi značilo nezakonit pritisak na rad sudova, inspekcija, drPavnih organa, koji postupaju po zakonima o upravnom postupku, prekršajnom ili krivičnom zakonu.

U praksi, Narodna kancelarija posluPila je direktoru Draganu Đilasu da o trošku poreskih obveznika stvori u Srbiji paralelne odbore Demokratske stranke. U svim gradovima gde su “žuti” na vlasti, Đilas je otvorio odeljenja Narodne kancelarije s plaćenim službenicima koji, u praksi, promovišu njega kao budućeg lidera stranke.

Iako su predsedniku, kako to on slikovito opisuje, noge u čabru a ruke na stolu, on se ne drži ni zakona ni Ustava. primenjuje ih po svom nahođenju, u svoju korist. Koliko on danas ima savetnika i plaćenih službenika, javnosti do danas nije saopšteno. On je najskuplji predsednik otkad u Srbiji postoji ova institucija.

I Borisov otac, akademik Ljubomir Tadić, nije zadovoljan ovlašćenjima koja ima njegov sin. On o njemu, kao i većina očeva, lepo misli, ali se Pali što mu sin nema više vlasti. “Meni je važno da Boris vodi poštenu politiku. Učio sam ga da razlikuje dobro i zlo i da bude pošten. Titula predsednika jeste zvučna, ali ovlašćenja su nesrazmerna toj zvučnosti.”

Eh, da Boris ima ovlašćenja američkog i ruskog predsednika, koliko bi taj para namlatio! Za kratko vreme dok je bio ministar telekomunikacija, Boris Tadić je uzeo pet miliona dolara. Kao ministar odbrane, iako je bio pod velikom kontrolom, uspeo je takođe da inkasira lepe pare. Iako danas nema velika ustavna ovlašćenja, Boris Tadić ume da naplati svoj položaj. Njegova sprega sa srpskim tajkunima najkriminalnije je prirode. Kao stranački lider on postavlja ministre, gradonačelnike i visoke vladine službenike.

Iako odaje utisak da je još derište, koje nas sramoti svojim ponašanjem u čestim susretima sa zapadnoevropskim diplomatama, on je veoma racionalan kada je biznis u pitanju. Krade s obe ruke, iako su mu ”noge u čabru a ruke na stolu”. Prima novac ispod stola, džepovi su mu uvek puni.

Srpski predsednik, ako se pomno prate njegovi nastupi, nikada nije podrPao borbu protiv tajkunizacije Srbije. Nije osudio vladinu politiku zato što je zatvorena za strane investitore. On zna šta radi i da služi samom sebi.

U ličnom životu, koji je nepoznat široj javnosti, predsednik Tadić je “osebujna” ličnost. Iako, tvrde oni koji su proveli godine družeći se s njim, ima zečje srce, on je jako arogantan i nasilan kada su u pitanju žene. Svoju prvu ženu Veselinku poslednjih godina braka maltretirao je i fizički zlostavljao. Umeo je da je steše oko vrata i davi, skoro do smrti. Sa sadašnjom suprugom Tatjanom predsednik jedva i da komunicira. Na dan kada je inaugurisan za predsednika Srbije, Boris Tadić je imao težak nastup panike i straha. Svim zvanicama je bilo neprijatno koliko se znojio – dok je držao pristupnu besedu, znoj je liptao s njega.

Njegova supruga, sa manirima, otmeno se ponašala, ali ničim nije pokazala da je dotiče muževljevo duševno stanje. Nije mu prišla (prenos inauguiracije prenosila je televizija), nije mu dala do znanja da je uz njega. Odmah po rođenju prvog deteta, i gospođa Tatjana je osetila nasilnički karakter i zlu prirodu svog muža. Ona je, kažu njeni prijatelji, odlučila da zbog dece s Borisom ostane u braku dok mu ne istekne ovaj mandat. Predsednik Tadić pokrovitelj je ženske nevladine organizacije “Sigurna ženska kuća”, zajedno sa TV B92.

Srpski predsednik ne ume da kontroliše svoje ponašanje. Ne poštuje Ustav, u sukobu je sa samim sobom i svakog dana je sve nesigurniji. Ni njegov savetnik za medije lekar Nebojša Krstić, inače veoma razuman čovek, nije sposoban da predsednika “privede razboritom ponašanju”. Njemu je potrebna ozbiljnija lekarska pomoć zbog čestog pada imuniteta, emocionalnih kriza, depresije, osećaja beznađa… Lekari na VMA njegov zdravstveni karton čuvaju kao državnu tajnu, mada su obavezni da upoznaju javnost s predsednikovim zdravstvenim stanjem. Jer, ovaj čovek, koji javno kaže da su mu mala ustavna ovlašćenja, može da nam nanese veliko zlo. Za sada je taj rizik pod kontrolom.

Paša u haremu

Nedavno je predsednik otputovao do Helsinkija, sa svitom saradnika i telohranitelja, na utakmicu Finska-Srbija. Bio je u društvu domaćina Olija Rena i finskih zvaničnika. Predsednik se ponašao kao napaljeni “grobar”. Držao je razapetu zastavu Srbije i skakao bez kontrole, dok su se njegovi gosti zgledali od čuđenja.

Po povratku iz Helsinkija predsednik Boris Tadić je održao sednicu Glavnog odbora Demokratske stranke. Iako po Ustavu Srbije ne može da bude i predsednik stranke, gospodina Tadića to ne zanima. Za stolom za predsedavanje uz predsednika je sedela sekretar stranke Tamara Milošević, a iza nje zamenik predsednika i potpredsednici. Gospođica Milošević je ćerka Milene Milošević, bivše švalje iz “Beka”, koja je punih osam godina vodila beogradsku opštinu Vračar, sve dok opština nije bankrotirala. Potom je svoju ćerku podvela Borisu i ova odmah potom biva postavljena za sekretara stranke. Ubrzo je počela da se ponaša kao neviđeni diktator koji zlostavlja zaposlene. Majka Milena bila je protivkandidat Tomislavu Nikoliću za predsednika Skupštine Srbije. Inače, Tamarin otac je direktor JKP “Infostan” u Beogradu. Funkcioneri DS sve su frustriraniji osionim ponašanjem svog predsednika, koji partiju i državu Srbiju smatra privatnim feudom.

Orao pao

Kada je DOS-ova vlast, na izričito zalaganje potpredsednika Žarka Koraća, uspela da donese uredbu kojom je Službi državne bezbednosti naloženo da otvori dosijee građana, koji su vođeni pod odrednicom “unutrašnji neprijatelj”, nekoliko Borisovih prijatelja našlo je izveštaje o svojim postupcima iz tog vremena, za koje se u službenim izveštajima navodi da potiču od Borisa Tadića. Istina, njegovo ime je bilo prekriveno crnom trakom, ali su ga identifikovali, jer je otisak ostavljen na sledećoj stranici.

Još od studentskih dana Boris Tadić, kao aktivni član Otvorenog univerziteta, bio je i saradnik Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije. Aktivno je, često i za novac, potkazivao svoje prijatelje. U njegovom saradničkom dosijeu, koji je pokazan urednicima TABLOIDA, najnesrećniji deo je u onaj kojem on cinkari svog oca Ljubomira i opisuje njegove poglede i druPenje s kolegama sa Univerziteta. Valjda je zbog toga i poPurio da odmah po završetku studija, kao pripravnika u kabinetu predsednika Republike, primi kćerku načelnika Vojno-bezbedonosne agencije Svetka Kovača.

I na istok i na zapad

U mladosti je srce Borisa Tadića bilo na levoj strani. Bio je opčinjen Dostojevskim, Šolohovom, napamet je znao Lenjinove “Aprilske teze”… Boris je rasprostranjeno rusko ime (Godunov, Spaski, Jeljcin…). Druga predsednikova supruga ima tipično rusko ime (Tatjana), kao što mu i obe ćerke nose ruska imena (Maša i Vanja). I dok mu je duša na Istoku, računi su mu puni i na Zapadu su!

Ukleta funkcija

Sudbina ljudi koji su poslednje dve decenije bili na čelu Srbije tragična je i opominjuća. Ivan Stambolić smenjen je s mesta predsednika Predsedništva Srbije 1987. godine kada ga je na čuvenoj Osmoj sednici SK Srbije smenio njegov kum Slobodan Milošević. Godinu dana kasnije ubijena je Stambolićeva ćerka Bojana u Crnoj Gori, navodno stradala u sobraćajnom udesu. U avgustu 2000. godine Stambolić je kidnapovan na trkačkoj stazi u Košutnjaku i istog dana su ga pripadnici “Crvenih beretki” ubili i zakopali, kako piše u optužnici protiv njegovih ubica, na Fruškoj gori.

Stambolića je na mestu predsedavajućeg zamenio narodni heroj general-pukovnik Petar Gračanin, koji se lukavo izvukao prelaskom na rad u Savezni SUP. Potom je narednih osam godina na tom mestu bio Slobodan Milošević, koga su nove vlasti uhapsile 2001. godine, a na Vidovadan isporučile u Hag. Njega su našli mrtvog 11. marta prošle godine u ćeliji Haškog suda.

Slobodana Miloševića na mestu predsednika Srbije nasledio je Milan Milutinović. On je po isteku mandata ”dobrovoljno” otputovao u Hag. Nalazi se u pritvoru i očekuje doPivotni zatvor. Umreće, po svemu sudeći, u nekoj sheveningenskoj ćeliji.
Gospodina Milutinovića nasledio je Boris Tadić čija sudbina takođe ne obećava. Ako ga uhapse zbog para koje je izneo u inostranstvo, dobiće tešku robiju.

Možda bi nas ovo iskustvo moglo naučiti pameti. Možda bi predsednika Srbije trebalo da bira parlament i da prilikom njegovog izbora od opozicije čujemo kakav je naš predsednik. Makar da znamo šta nas s njim očekuje.


izvor:  TABLOID 14.06.2007

 

+++ 

ISPOVEST SESTRE JEFIMIJE

Autor: Krstan Kovjenić

22.11.2007

Dame i gospodo,

U predvečerje vrelog kasnojulskog dana na zamolbu mog školskog druga, bio je toliko pobožan, smeran i duhovno vaznesen da smo ga još u bogoslovskim skamijama svi zvali “pop Jova iz Niša”, ljudine od koje bejah i jesam toliko različit po svemu, pogotovo temperamentu, glagoljivosti i neustrašivosti, čiji duševni mir, isposnička, gotovo svetačka, fizička špatnost i topli, vlažni i prožimajući pogled kojem je nemoguće reći nešto što nije istina su me frapirali još u junoškim danima, sada arhimandrita u jednom srpskom manastiru, da ga posetim mi je delovalo kao nestvarnost. Pogotovo njegove reči:

„Brate Krle, pratim tvoj boj sa DOS-manlijama i imam nešto da ti pokažem kako bi im poglavicu raskrinkao.”

Gotovo jecajući sam mu uzvratio:

„Ne čitaj to, bre, sablazniće te moje psovke” nasmejao se i uzvratio:

„Onaj ko oseća Gospoda u duši ništa ne može sablazniti, a ponajmanje reči brata njegovog. Dolazi ! Sredio sam kod Njegovog visokopreosveštenstva mitropolita Amfilohija da preko svoje sestre Zorice Radović utiče na Koštunicu da povuče poternicu koju su DOS-manlije za tobom lani izdale. Sve je sređeno. Dakle !?”

Nisam imao kuda, već sledećeg dana sam se obreo u meni dobropoznatom srpskom manastiru čije zidine, gle čuda, su mi tog dana delovale nekako toplije, lepše i dostojanstvenije. Imah osećaj da me je čak i škripa ogromnih kapijskih vrata toplo pozdravljala. Mada sve beše na svom mestu, isto kao tako davno dok sam još ovde danima sozercavao, metanisao i Gospoda kroz suze uvek i uvek, neprestano, svuda i svagda, molio da zaštiti moju mnogostradalnu porodici i mene od daljneg progona pobesnelih zveri (Am)broz komunjara ipak mi se pričini da je tog popodneva sve imalo gotovo pozlaćenu boju, miomiris tamjana i anđeosko-melodični poj boguugodnosti. Već na prvi kucaj reze na preglomaznim dverima pred mojim očima se stvorila smerna podoba tipučnog srpskog starca koji mi i ne čekajući da izustim bilo što bratski gotovo skoči u zagrljaj. Bio sam pomalo zbunjen, no videći meni tako poznat pogled „popa Jove iz Niša” smirio sam se koliko god sam mogao u tom trenutku. Nismo dugo ćaskali jer vreme za bdenije se je nezaustavivo približavalo. Napustivši me za nekoliko treptaja oka vratio se je vodeći za ruku vidno pogrbljenu staricu. Mislim da sam prvi promumlao nešto nerazgovetno, valjda „Pomaže Bog !”, no nisam siguran, a još manje da mi je starica na to uzvratila. Na moju ispruženu ruku nije se ni osvrnula. Nije me čak ni jednim pogledom udostojila. Drhteći kao jagnje koje vode na zaklanje sela je, zapravo šćućurila se tu na domak moje desnice. Srce mi je tutnjilo kao bim-bo u Sabornoj Sr.Karlovačkoj crkvi, mestu gde mi je čuka uvek nekako čudno lupala u ugođaju koji se samo u pravoslavnom hramu može dušom osetiti. Tajac koji je ubijao svojom neizvesnošću su prekunule „Jovine” reči:

„Kćeri, ovo je brat Krstan čovek o kojem ti onomad pričah.”

Na te reči, Bog mi je svedok da su mi reči istinite kao anđeoski šapat, skočila je sa svog sedala, bratski me zagrlila i kroz plač prozborila:

„Dobro došao, brate Krstane !”

Ne znam da li su te reči, a pogotovo neočekivana scena, bar za jotu uznemirile „popa Jovu”, na njegovom licu nema mesta za emocije i teško je zaključiti njegovo raspoloženje, no da mene jesu nije potrebno ni naglašavati.

Bože, namesto pogrbljene starice pred mojim očima se stvorila, zabatila kako bi rekao veliki srpski mislilac, neprevaziđeni Justin Popović, kao cvet lepa žena u najlepšim godinama. Dugo sam je gledao, netremice, iznenađeno i neverujuće, dok je njen užareni sestrinski pogled milovao moju Hristom prepojenu dušu. Gledah je tako, gledah sve dok ne zapazih svaku poru na njenom isposničkom licu. To što videh pred sobom me darnu u dubinu duše. Bore na njenom gotovo prepodobno-svetačkom licu su odavale njeno „hoždenije po mukah”, lelujavi klecaji fizičko paćenje, oscilacija desnice na brojanici njenu telesnu obogaljenost, ali oči. E, taj pogled je skoro prkosno, onako žežeći, nagoveštavao da nije slomljena jer je pronašla sebe i Hrista u sebi. Njene reči:

„Brate Krstane, tvoje reči su glas vopijućeg u pustinji. ”

su me skoro vređale jer to svojim činjenjem nimalo ne zaslužih. Ljutio sam se na samoga sebe što više ne pazih na odmerenost svojih reči, no znajući da takvi pravednici nikada i nikoga ne vređaju mislim da sam prozborio.

„Nije to ništa. Ono najglavnije, najjače, a bogme i najbolnije uvek dolazi na kraju !”

Sestrinski mi se nasmešila i prozborila:

„Sećaš li se šta ti je ”Vera„ pisala na sajtu http://www.revijad.cg.yu/dan !?«»Ta nisi valjda to ti ?” behu moje reči.Kroz svest mi je kao nebeska munja proletalo mnogo što-šta što napisah na tom sajtu u vreme DOS-manlijske „Sablje”, vremena kada bogohuli, zločinci, izdajnici i mafijaši hteše da utamniče Istinu, obračunaju zverski sa svojim političkim protivnicima i razore SRPSTVO i Srbiju. Ćaskajući o tim olovnim, sramnim i bolećim vremenima kada, čak i u svetoj zemlji Srbiji, bi teško biti Srbin nismo ni osetili da nas je moj „drugar Jova” napusti i otišao na bdenije. Nasmejali smo se kad nam je crkveno zvono svojim jecajima tu istinu potvrdilo. Mada o toj pravednici, pre nego što sam se tamo obreo negde to pročitah, zvaću je sestra JEFIMIJA jer je u međuvremenu završila svoj isposnički status i sada je monahinja sa tim imenom, znah ponešto, a naročito istinu da beše žena Borisa Tadića – Francetića, najvećeg izdajnika, srbomrza i kriminalca od kad je sveta i veka, „predsednika” Srbije. I ako dođoh sa jednom jedinom namerom da čujem ispovest sestre Jefimije Boga molih, videći je takvu kakva je, da nikada ne počne sa tom svojom ispovešću. Znao sam da će me njene reči veoma boleti, ali nisam mogao ni naslutiti da će taj bol biti toliko nepodnošljiv, tako srcerazarajući, tako krvledeći. I sada kad razmišljam o tome, kao i uvek kada se toga setim, a sećam se gotovo svakodnevno svake reči koju tada čuh, osećam kako mi žmarci zaustavljaju srce, bol dah, a potok suza obliva obraze. Sve dok živim neću moći zaboraviti niti jedan jedini tren koji tada videh, čuh i doživeh. Ne znam da li je sve to i sestra Jefimija tada osećala, Bože, da li i ona tada požele da mi nikada tu svoju bolnu priču, jadikovku mladosti svoje, ne ispriča !? Zalelujala je kao osušeni list breze na vetru, podoba joj se opet vratila u stanje pogrbljene starice, a reči su dobile prizvuk dečijeg jecaja kada je počela da govori o svom „životu” sa „predsednikom” Srbije, izabranog glasovima nesrba i neprijatelja Srba i Srbije. Nije plakala, verovatno da joj je već poodavno presahlo suzano vrelo, ruka na brojanici joj se više nije nimalo treskala, nije čak ni zaridala, već je smirenim, blagim i milozvučnim glasom kako i dolikuje bedućoj monahinji prozborila:

„Kad-god bi se vratio sa svakodnevnih terevenki sa istomišljenicima, nakljukan alkoholom i narkoticima do čepa, već s vrata bi zaurlao:

„Kurvo srpska !” Ako bih mu bilo šta uzvratila, ponekad samo kad bih ga slučajno pogledala, obrušio bi se na mene kao goropada, razjarena, pobesnela i krvoločna zver. Tukao bi me je sve dok se ne bih onesvestila. Znala sam desetak dana ležati na postelji ne mogavši ni da hodam. Skoro svi udovi su mi bili lomljeni od batina. Ako bi me neko posetio od mojih morala sam da lažem da sam pala po stepenicama, da imam išijas, ili da sam veoma jako prehlađena i da zbog toga ne mogu da ustajem iz kreveta. Za vreme poseta moje rodbine Pas (sasvim opravdano je tako nazvala tog zlikovca) bi bio veoma dobar domaćin. Trudio se da niko ne primeti da se radi o sadisti, manijaku i zločincu. Pokušavala sam nekoliko puta da ga napustim, bežala sam, ali pronalazio bi me i preti smrću ukoliko bilo šta zucnem. Zbog njega sam se i obrela ovde gde sam jer nisam imala više kuda da pobegnem. Ovo je bio jedini način da sačuvam živu glavu. Nije me toliko bolelo njegovo zversko fizičko nasilje, svakodnevno maltretiranje, ali bolelo me je i boli što je uvek, taj njegov svakodnevni monolog me i dan-dani veoma boli, uznemirava i izluđuje, ponavljao bi i ponavljao da psuje moju majku SRPSKU, DA SMO SVI SRBI CIGANI i DA ĆE NAS ON I NjEGOVI PRIJATELjI SA ZAPADA ISTREBITI.

Saznala sam, to su radili u našem stanu, da pripremaju njegovu lažni biografiju iz koje će biti izbrisano i falsifikovano da je unuk ustaše JURE FRANCETIĆ-a. Njegov otac, mislim da i ti poznaješ Lazića i Terzića jer i oni su bili bogoslovi u tvoje vreme, i taj dvojac su napisali ono što je sada objavljeno u listu „Glas javnost”.

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, kako da i kamen ne zaplače posle ove ispovesti ? Koliko je još sličnih naših sestra kao što je sestra Jefimija koje trpe samo zbog svog SRPSTVA u sebi ? Učinimo bar nešto da se kazne zlikovci za svoje činjenje !

Vaš drug, prijatelj i brat,

Krstan Đ. Kovjenić

 

izvor: Forumi Narodne Skupštine Republike Srbije

http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/forumi/ShowMessage.Asp?ID=322

 

+++ 

 

[youtube:http://youtube.com/watch?v=uUa2b3o4FHc]

 

[youtube:http://youtube.com/watch?v=MhDr58-LBbc]

 

 




1 коментар у вези “Tadić i magarac”
  1. Covek Bez Principa

    Ponekad je tesko pisati i ovakve clanke, jer i zaista nije posteno vredjati takvu plemenitu zivotinju sa dosta principa, koja je cak i radna. Za Jeljcinovog imenjaka Borisa juniora, jedino sto ga spaja sa magarcem je faktor inteligencije. Ja bih se kladio da i tu ima dosta greski. Magarac je ipak zbog svoih pincipa jaci sa prosekom od Borisa.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo