Вести

Pomaže Bog dragi moji, ja sam Jovana Radovanović, učenica sam petog razreda i odlična sam učenica. Imam 10 godina još malo pa ću 11.

+++

Živim na Kosovu sa roditeljima i sa još dve sestre koje su mlađe od mene. Mesto u kome ja živim zove se Orahovac, to je jedina enklava u Metohijskom delu.

Orahovac je podeljeni grad, u većem delu grada žive Albanci i imaju sve uslove za normalan život, a dok mi Srbi živimo u jednom deliću koji iznosi svega 300 metara slobodne teritorije. Da dobro ste pročitali samo 300 metara slobodne teritorije. To je taj srpski deo i mi tu živimo. Često nestaje struja pa se dešava da ja i moje sestre pišemo domaće zadatke uz sveću. Kada nema struje ja često izmislim neku novu igru ili priču i tako nam prođe brže vreme. Na ulicu ne smemo da izlazimo jer preti opasnost od zlih ljudi koji se šetaju srpskim delom. U centru srpskog dela nalazi se crkva USPENIJE PRESVETE BOGORODICE. Ja se tu sa mojim sestrama i roditeljima molim da GOSPOD spasi sav srpski narod na Kosovu i Metohiji i širom sveta. Liturgiju služi otac Velja Stojković. Posle službe otac Velja uvek svrati ljude na kafu i na po čašicu domaće rakije, tako se svi skupe, pričaju i podele svoje brige. Crkva je ograđena bodljikavom žicom tako je to postavio Kfor zbog bezbednosti.

Ispred crkve je postavljen veliki tenk, tu danonoćno stoji Kfor i tako čuva crkvu. Život na Kosovu je mnogo težak, ali ipak živi se uz Božiju pomoć.

Najteže je što nemamo slobodu kretanja, mi deca to najviše osećamo. Moje je detinjstvo pokošeno i uskraćeno. Tako je kod svakog deteta na Kosovu, mi ne mislimo ono o čemu treba deca da misle, da se igramo i da se bavimo detinjim brigama. To deca sa Kosova a naročito iz Orahovca odavno ne čine. Mi mislimo o drugim stvarima. Svako dete razmišlja kao odrasla osoba, tako nas je život učio. Često kada nam dođu gosti iz Srbije, pričaju sa nama o svemu i svačemu i sami primete naše ponašanje i dive nam se. Ja se tada mnogo lepo osećam jer na trenutak uz priču i pesmu zaboravim ko sam ja i gde živim, i tada sam mnogo srećna, ali to kratko traje jer nam gosti brzo odu. Onda sam ja mnogo tužna i kad krene autobus ja podignem obe ruke i iz sveg srca i snage im mašem i tako autobus ode a mi ostanemo sa istom tugom i istim bolom i sa istom željom za slobodu. I tako svih ovih godina…

Za sada toliko o meni pisaću nekom drugom prilikom o nečemu drugome puno pozdrava od Jovane Radovanović iz Orahovca. Ostajte mi smirom Božijim, Z ‘ Bogom .

Jovana Radovanović, učenica petog razreda

izvor: dugaknjiga.com

+++ 

Redakcijski komentar

Jovani možete pisati na adresu jovanakosovka@live.com Pogledajte još „Molitvu za Srbiju“

+++

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=MWvivlzE3-k]

Urednik