Вести

Срам Цркве

Кроз своју часну и тегобну историју српски народ је навикао да га непријатељи нападају на дане његових најдрагоценијих верских празника и историјских годишњица.

Часлав М. Дамјановић, 13.05.2008

+++

До 2008. године, као један од најтрагичнијих примера таквог перверзног и садистичког испољавања мржње према нама памтила су се америчка сурова бомбардовања узастопно на први и други дан Православног Ускрса 1944. године. Међутим, на Православни Ускрс 2008. године, један од епископа Мајке цркве напао је српски народ са истоветном перверзијом и садизмом са каквима су нас до сада на наше најсветије празнике нападали – искључиво непријатељи!

Терор Мајке цркве

Под насловом “Не дајмо лажи да одведе у пропаст“, под потписом извесног С. Принципа, аустралијске епархијске “Вести“ од 29. априла 2008. године објавиле су такозвану “Ускршњу посланицу“ такозваног епископа аустралијско-новозеландског Иринеја, кога писац назива “првим човеком Српске цркве Аустралије и Новог Зеланда“.

Како каже православни верник Милан Мартиновић из Госфорда у Аустралији, пошто је такозвани епископ Иринеј запретио да ће употребити “сва средства“ да уништи не само постојање српске Слободне православне цркве у Аустралији већ и успомену да је та црква икад постојала, свакако да је Принцип у праву када такозваног епископа Иринеја назива мафијашким термином “првог човека“, јер, како каже Мартиновић, претња “употребе свих средстaва“ – “може да значи и лажи, манипулације, преваре, отимачине, уцене, претње… итд. итд.“

И заиста, већ следећег дана, у такозваном “Ускршњем Саопштењу“ парохијанима цркве Светог великомученика Георгија у Канбери, у Аустралији, заведеног под Ебр. 172/08, а датираног 30. априла 2008. године, такозвани православни епископ Добријевић, након безброј злонамерних измишљотина и сулудих мисинтерпретација којима оптужује сопствене парохијане – раскринкао је самог себе својом сулудом претњом “екскомуникације из Православља, до којег“ – како каже, оптуженим парохијанима – “очигледно, ионако није стало“!

Међутим, пошто је један од верника којима такозвани православни епископ прети “екскомуникацијом“, и којем, како он каже, “очигледно није стало до Православља“, описао епископову уксршњу “Булу“ као претњу коју српском народу “поручује осведочени језуита и Нунције“, који “својим не-светим духом проповеда унижене представе о Богу, какве здрав разум Правог верника никада не може прихватити!“ – то безпоговорно доказује да је оптуженим верницима до Православља итекако стало! Упитајмо се зато колико су се пута у историји “лажни хришћани“ попут самозванца Добријевића наслађивали мишљу да су хришћане ликвидирали? Исто онолико пута колико су стварни хришћански православци доказали таквима какав је такозвани православни епископ Иринеј да нису у праву – јер од почетка Хришћанства до данашњег дана до год је било живих православаца да верују – Православље је настављало да живи на супрот силеџијама, јеретичарима и лажним епископима!

У поменутом ускршњем “Саопштењу за Јавност“, “не марeћи за истину и познате чињенице, Владика Иринеј претставио је ствари у стилу партијске пропаганде, баш онако како се то радило за време комунистичке страховладе у Отаџбини“, каже се у званичном Одговору православних верника, који сматрају да епископ “Мисли да нико неће приметити колики је број цркви најоданијих људи из цркве протерао, колико народа по парохијама завадио, и колико фамилија од цркве одбио“. (Одговор Проперти траста Слободне српске православне цркве епархије за Аустралију и Нови Зеланд на Саопштење за јавност од владике Иринеја)

И заиста, Свети Јован Златоусти је с правом сматрао да “ништа није јадније од народа који никада није успео да започне своје сопствено спасење“, јер су такви народи – а данас је јасно да такође и такви појединци, попут такозваног православног епископа Иринеја – који су “одбацили Христа“ и одбили да “повуку плуг његовог учења“ љубави и праштања – да су “постали способни за клање“! (Златоусти, Осам беседа) Од давног иступања Католицизма из Хришћанства, од Маркса до Германа, од Инквизиције до Јасеновца, од Крајине до Аустралије, мржња се крије под лажном етикетом наводне “архаичности“ – што је Јеремија прецизирао за сва времена: “давно изломих јарам твој!“ (Јер. 2:20) И заиста, нечовештво које такозвани еписком Иринеј почињава у име Мајке цркве јесте ломљење Христовог јарма благости у нама – епископова ускршња “була“ “Не дајмо лажи да одведе у пропаст“, и његова безумна претња “Саопштење за јавност“, преплавили су Аустралију – у црквама се деле као памфлет, штампане су у свим аустралијским новинама на српском језику, у епархиском Веснику, у свим парохијским листовима.

И док у Посланици патријарха Павла доминира Косово, и док се и епископ Лонгин осврће на Косово у свом ускршњем поздраву – такозваном епископу Иринеју Косово није уоште пало на памет! Он је на изглед до лудила опседнут корпорацијама и асоцијацијама, и изгледа као да због те опседнутости спроводи инквизицију над православним верницима које је прогласио за “расколнике“, и да је зато Празник Христовог Ускрснућа злоупотребио искључиво за умоболну пропаганду против Проперти Траста као једине препреке његовој похлепи.
Међутим, његову садистичку мржњу српске Слободне православне цркве коју покушава да ликвидира “свим средствима“ расветљава дубоко православан Oдговор његових парохијана:

У епископовом Саопштењу пише “да су чланови Проперти Траста, “оскрнавили“ храм Божији са њиховим уласком у цркву Светог Саве – Нови Каленић – у чијој изградњи су и сами радом и финанcиjски учествовали“ и “са свештенством и народом наше Епархије учествовали у куповини и самог имања, на коме се касније подигла у Аустралији најлепша српска црква, као и многи други манастирски објекти“. (Одговор Проперти траста Слободне српске православне цркве епархије за Аустралију и Нови Зеланд на Саопштење за јавност од владике Иринеја)

“Питамо владику, а и сам би требао да се упита, да ли има већег греха и ‘скрнављења’ од његовог, када злоупотребљава епископску власт па наређује да се црква од Срба закључа, да се, за Србе које Владика не воли, не служи литургија, да они, који су на његовој црној листи, не могу ни да уђу да се у својој цркви Богу помоле, пољубе иконе, запале свеће, да се поклоне гробу блаженоупокојеног владике Петра, благочестивог народног пастира под чијим су духовним вођством велелепни Манастир Светог Саве заједно остварили“ и под чијим “пастировањем, као и његових предходника, ни један парохијан није оптуживан, прогањан, истериван а још мање екскомунициран“, јер су “за разлику од владике Иринеја, очински пазили на сваку поверену им душу“. (Исто)
Тако говоре православци а не они којима “до Православља није стало“! Према томе, питање је ко заиста заслужује “екскомуникацију“ – парохијани или епископ? То питање је поготово актуелно јер је очигледан епископов покварењачки “дупли стандард“ у односу на “трастове“:

“У сестринској Епархији, којој је владика Иринеј на челу, има већи број инкорпорираних црквених поседа него у Епархији Новограчаничкој“ али “Корпорације у његовој Епархији, владици не сметају“ – само “када се ради о Трасту Новограчаничке Митрополије, у настојању да га што пре ликвидира, он употребљава свако недостојно средство да га неупућеном народу и кроз јавност прикаже као јединствену организацију састављену само и искључиво од најгорих људи“! (Исто)

Пошто је искључиви разлог постојања корпорација и асоцијација заправо одбрана стварног Православља од похлепе таквих какав је такозвани православни епископ Иринеј, та чињеница не само да поништава његове “црне листе“ већ разоткрива да његово позивање на “искрено покајање“ и “обраћање Богу кроз духовну обнову“ значи заправо “очишћење“ од православља, а да његов “морални препород“ значи заправо “препород“ у католичку јерес и екуменистички атеистички нихилизам.

То доказује огорчење православних парохијана чињеницом да је такозвани православни епископ Добријевић активан функционер екуменског покрета у Светском савету цркава (ССЦ), и наводе да је баш на дан када је наредио да се “закатанчи“ Свети Сава у Аустралији – био на састанку ССЦ-а!

И такође да “није случајно да је владика, баш на дан 17. Фебруара, 2008. – када је Косово, срце Српства, исчупано из недара Србије – био у Женеви, са јеретичком братијом на прослави 60-годишњице постојања ССЦ-а“ – “у кругу светске интернационале, којој душом и телом припада, а којој, као и владици Иринеју, до српске Светиње – Косова – није ни најмање стало“! (Исто)

Зато православни верници с правом подсећају да Свети Ава Јустин сматра ССЦ за “јерес над јересима“ и “свејерес“, и за издајство Православне Вере и “разрушавање Цркве Божије, Стуба и Тврђаве Истине“, (1 Тим.3,15) и наводе да је својевремено огорчен да се Патријарх Герман примио за председника “над тих 263 јереси“ о. Јустин рекао:

 “Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светог Саве – председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Светој Евхаристији, о Светим Иконама о Јерархији!“

Верници се даље позивају да “Ава Јустин истиче Светоапостолски Канон 45, који наређује да се свештеник или епископ који се буде само и молио са јеретицима, да буде свргнут и рашчињен“ а да “владика Иринеј не види канонске преступе ни код јеретика нити у свом учешћу са њима“ већ напротив “канонске преступе он види само код Срба Епархије Новограчанчке Митрополије – и наређује да се обе Епархије у Аустралији одмах учлане у друштво “јерес над јересима“! (Исто)

Суштина проблема заиста јесте Православље јер “је по питању ССЦ Слободна СПЦ увек била слободна од комунистичких притисака и принуде да крши Православне Каноне кроз сарадњу са интернационалном дружином ССЦ“ и “слободна да чува Православну веру у чистоти њеног вековног молитвеног предања“ – а да је са “црквеним помирењем, по овом најважнијем питању, изгубљена ранија заштита“ – заправо чистота православља – “која нас је ограђивала“ (Исто) – самосталност која је заправо обезбеђивала чистоту веровања!

Из свега је очигледно да су у верници ти којима је на супрот епископу Иринеју заиста стало до Православља – и да његову садистичку антисрпску мржњу не руководи православно тумачење канонске законитости “Lex Talionis-а“ већ католичко тумачење безумне инквизије коју он данас наставља са несмањеном окрутношћу, попут стравичне чињенице откривене у књизи Карле дел Понте “Лов“, да је Ватикан пружио уточиште озлоглашеном убици и мрзитељу Срба, хрватском генералу Готовини – исто као некада најкрволочнијим усташама – и да је дел Понтеовој претио екскомуникацијом!

Да јерес такозваног православног епископа Иринеја није усамљена доказује “Предлог Свештенства Епархије сремске“ упућен Светом Архијерејском Сабору СПЦ, у коме се захтева да се на Сабору маја 2008. године “посвети пуна озбиљност“ питањима “нас и наше пастве, која је уздрмана свим дешавањима која колају нашом Црквом, а која су проузрокована не-поштовањем одлука Сабора у односу на устаљени вековни поредак служења Свете Литургије, која чини срж целокупног благодатног живота Цркве у циљу очувања њеног вековног молитвеног предања и живог сведочења у савременом свету“ – “Посебно забрињава понашање појединих епископа који шире и нека нова учења, као што су рецимо: погрешна учења о томе да је душа смртна и да Царство Божије нe постоји, да су светитељи Христови бајка, итд. Исти ти Епископи, изнад свега, бахато одбацују и не поштују одлуке Светог Архијерејског Сабора и у својој епархији служе противно типику ширећи противканонско учење да “Сабор није изнад епископа“. Ширећи ова погрешна учења ти епископи саблажњавају верна чеда Христова, а оне млаке и слабе у вери вуку у погибељ вечну“.

Да Ватикан и екуменизам роваре у Мајци цркви од давнина доказују рећи о. Јустина пре деценија и деценија да се “Самовоља маловерних коснула највеће Светиње, усудила се наружити Свету Литургију – ту Светињу над Светињама“, јер “само права, само апостолска; само светоотачка вера зна шта је грех а шта није“. (о. Јустин Поповић, Хришћански живот, март 1925)

Јерес “мантијашке мафије“

Православни верници Слободне српске цркве у Аустралији данас јесу најтрагичније жртве распомамљене инквизиције, али су такође и предводници у борби за опстанак Православља!

У својој ускршњој “Були“ “Не дајмо лажи да одведе у пропаст“, такозвани православни епископ Иринеј упозорава на постојање оних који “више не распознају истину од лажи“ и “који би хтели да претворе цркву у корпорације и асоцијације и тиме разоре наше јединство у Христу“. С тим у вези, он упућује “позив свима на искрено покајање и очишћење“, и “обраћање Богу кроз духовну обнову и морални препород“.

У борби против које лажи?

 У борби против Лажи данашње распомамљене јереси наслеђене из доба комунистичке наказне политизације цркве када је Мајка црква посрнула и здружила се са злочиначком комунистичком државом – против српског православног народа!

Унутар узурпиране Мајке цркве данас се наставља некадашњи терор против чистоте Православља и Светосавља које стварни српски православци с љубављу негују и за које се несебично жртвују од завршетка Другог светског рата до данашњег дана.

Чињеница је, како се тврди у напису “Прва изгубљена битка кардинала Иринеја“ да је “Слободним Србима Аустралије језуитски штаб на челу са кардиналом Иринејем објавио рат одмах по његовом доласку и преузимању власти коју му је поверио архијерејски сабор из Београда.“ Зато искључиво полтрони и шићарџије, заправо неверници, сматрају “кардинала“ “првим човеком“ ове јеретичке “мантијашке мафије“ која је преотела од српских родољуба и стварних православаца ЦШО у Блектауну, Кабрамати, Гринзбороу, Њукастлу и Волонгонгу! “Мантијашка мафија“ је у свим тим ЦШО противзаконитим манипулацијама избацила управе које су парохијани законски изабрали – и заменила их својим наметнутим незаконитим управама – које нису изабрали парохијани!
Како у својој бриљиантној анализи “Истина о расколу“ наводи Др. Десанка Крстић, у Аустралији је из цркве “одстрањено“ чак – 150 парохијана! “Мантијашка мафија“ је те парохијане прогласила некаквим “расколницима“ – па их је наводно због тога “екскомуницирала“!

Међутим, 150 парохијана искључено је зато што су “политички неподобни“! По среди је искључиво политички терор инквизиционо-католичког типа! Пошто екскомуникација нема никакве везе са политичком мржњом – екскомуникација је најпрепреденији – изговор!

Та лаж непобитно доказује да је јеретичка аустралијска “мантијашка мафија“ на челу са такозваним православним епископом Добријевићем – та која је подлегла “изопачености и корупцији“ – а не лажно оптужени православни српски верници у Аустралији!

Корен Добријевићевих лажи најупечатљивије се открива из следећег цитата:

“Али, оно што је недопустиво је што је Мајка црква на вернике Слободне цркве гледала као на отпаднике од српске цркве, Православне вере и Светог Саве карактеришући их као “расколнике“, како с правом тврди Др. Десанка Крстић, “иако су они чували и неговали изворно Православље, Светосавље и наслеђену праотачку веру – док је у исто време патријарх Герман постао један од председника Светског савета цркава 1969. године и на том положају остао 6 година“.

И заиста, најбруталније у јеретичким лажима и манипулацијама такозваног православног епископа Добријевића нису катанчење Светог Саве, отимачина и безакоње – најбруталнија је његова узурпација права да оптужује оне које он сматра “политички неподобним“ за некакав “морални пораз“, и да “злочестиви“ делује кроз те које он подразумева наводним “расколницима“ – против којих он преверзно кипи политичком мржњом која нема никакве везе са веровањем! Зато би пре свега он морао да одговори “да ли је хришћански да један калуђер не живи у манастиру“, како га то пита Јанко Бојић – “већ у некаквом стану у једној четврти Сиднеја где углавном живе девијантни хомосексуалци?“ и “Да којим случајем ово што он ради није већи грех него све корпорације, организације и асоцијације?“

Наказна ментална нестабилност постаје јаснија када се размотри личност Мирка Добријевића. Одрастао је у такозваној “расколничкој“ породици! Родитељи су му били одани Слободној православној цркви. Како тврди прота Димитријевић из Канзаса епископ Иринеј Ковачевић је Добријевићу плаћао школовање! Према томе, зашто се Добријевић данас окомио на “расколнике“? Зашто је постао потурица? Зна се да су српске потурице мрзеле Србе горе од Турчина! Зна се да Добријевић није монаховао ни у једном православном манастиру! Да није стасавао у православној манастирској средини! Зна се да се појавио из света и после тотално нелогичног метеорског успона “загонетно дограбио данашњи свој положај“! према томе, логично је онда питање парохијана:

“Шта се све крије иза његовог епископског чина“? (Одговор Проперти траста Слободне српске православне цркве епархије за Аустралију и Нови Зеланд на Саопштење за јавност од владике иринеја)

И сада, један такав квази-калуђер и назови-свештеник, који станује у ексклузивном кварту Сиднеја где живе “девијантни хомосексуалци“ – усуђује се да оптужује искрене и богоугодне православне правовернике да не “распознају истину од лажи“ и да су они ти који хоће да “претворе цркву у корпорације и асоцијације“ – оптужује их баш онај који својим лажима и мржњом “разара наше јединство у Христу“!
Јер, које то лажно “јединство у Христу“ пропагира Добријевић?

Јединство са отимачима? Са политичким комесарима? Са мржњом заслепљених инквизитора? Јединство са лажним свештенством? Јединство са јереси и атеистичким нихилизмом?

Са таквима који јесу “саучесници савремене јереси секуларизма“ – који заиста “разарају јединство у Христу“ – са таквима за православце – нема јединства у Христу!

Пошто је исто као што је изневерио заклетву која се даје приликом хиротоније да ће се “свагда повиновати Светом Архијерејском Сабору“ – изневерио и Христа – коме се то Добријевић заклиње? Он позива на лажно јединство у Христу јер је Исус о таквима као Добријевић рекао “Неће сваки који ми говори: Господе, Господе! Ући у царство небеско: но ко чини по вољи Оца мојега који је на небесима“! (Матеја 7-12) Исус је то рекао јер је знао да “Ови људи приближавају се к мени и устима својим поштују ме; а срца њихова далеко стоје од мене“! (Матеја 15-8) Тако и Добријевић, као фарисеји, сладуњаво се позива на “Господа Христа“ – а далеко је од Христа и по речима и по делима, јер “Зло дрво родове зле рађа. По родовима њиховим познаћете их“. (Матеја 7-17, 20)

Девијантан у оданости родитељима, прецима и наслеђеној истини, девијантан у личним нагонима, логично је онда да се његова јадна девијантна душа заклела девијантној нихилистичкој јереси католичке узурпације хришћанства, поготово узурпацији Православља које настоји да ликвидира са максималним понижењем! Та перверзна ликвидација јесте уништење душе! Преведено на данашњи језик ЕУ – то је уништење сећања! А то је тачно оно што чине Добријевић и његова мантијашка мафија – исто као политичка пета колона у Србији и новотарци и паписти унутар Мајке цркве – ликвидирају српско православно сећање – и то уз перверзно понижење!

Како се усуђује Добријевић да “позива на искрено покајање и очишћење“ – кад су по њему “сви“ монструозно подељени на “политички неподобне“ – и на оне који “мрзе политички неподобне“ – на оне од којих се има право да се отима – и на оне који зато што мрзе имају право да отимају? Његово “обраћање Богу“ засновано на мржњи, нетрпељивости, садизму и плиткоумљу – заправо је уцена Бога и Божијег!

Добријевићево такозвано резоновање је јеретичка издаја Православља и здравог разума, јер су он и његова “мантијашка мафија“ заиста “синови пропасти“ који су се заиста “поистоветили“ са “злочастивим“  и који роваре да “разоре наше јединство у Христу“ – а не они који “корпорацијама и асоцијацијама“ бране Српско светосавско Православље  које се од завршетка Другог светског рата до данас одржало једино у Српској слободној цркви!

Православље Слободне српске православне цркве одржало се на супрот “многима међу нама“ – који су баш као Добријевић – “постали саучесници савремене јереси секуларизма“ – баш зато што није постало ни јерес, ни секуларизам, ни мржња, ни политика, ни материјалистичка похлепа – одржало се зато што је опстало јединствено у Христовој љубави и тиме се оснажило да препознаје истину од лажи – на супрот Мајци цркви која заиста изгледа да више није у стању да “распозна лаж“!

Како тврди Др. Ратомир М. Ђурђевић, иако је “Евро-Америка културни простор у коме је Христу и хришћанству дозвољена само маргинална улога“ ипак “Српска Православна Црква неће да увиди да је духовно затрована“, и “пристаје на обездуховљену културу“. То је тачно оно на шта нас је опомињао и Исус “научите се од мене; јер ја сам смирен и кротак срцем“ (Мт. 11:29) “jер јарам је мој благ; и бреме је моје лако“. (Мт. 11:30)

 На супрот тој хришћанској истини такозвани “кардинал аустралијски“ држи се јеретичке подлости Новотараца да је “Наша садашњост наша будућност“! Осим што се садашњост своди на петоколонаштво и роптање под најужаснијом антиправославном и антисрпском индоктринацијом – садашњост није будућност – будућност је прошлост – само плиткоумни не уче из прошлости!

Зато, “поучени искуством из 1963. године када су се, истерани из цркве, нашли на улици“, како каже Др. Десанка Крстић у поменутој бриљиантној анализи “Истина о расколу“, “владика Дионисије је поручио својој пастви да у северној Америци као црква могу да опстану само кроз Корпорације па је имовина одмах инкорпорисана, како би подпадала под законе дотичних држава и да никакав декрет Синода не може да оспори власништво над имовином“.
“Створена је Слободна српска црква у којој су крстоносци опет славили Бога и Светог Саву уз појање дивних хорова“!

“Има ли трагичније судбине од њихове – бити изгнаник и из отаџбине и из цркве?“

То је истина! И зато, пошто безумни политички терор спроводи епископ кога је поставила Мајка црква – и пошто се Мајка црква оглушује на вапаје парохијана – његов јеретички насртај на српски народ није садизам усамљеног перверта – већ насртај заправо Мајке цркве на Православље српског народа.

Зато Мајка црква мора да се јавно и недвосмислено изрази да ли подржава терор против српског православног народа од стране епископа кога је поставила у Аустралији и да ли га је послала са задатком да терорише православне парохијане и уништи стварну православну српску цркву у Аустралији. Ако Мајка црква није послала епископа Иринеја са тим задатком – онда се од Мајке цркве захтева да тренутно смени епископа Добријевића!
Мајка црква мора такође да се јавно и недвосмислено изрази зашто дозвољава јеретичка учења и бахато понашање.
Ако се Мајка црква и овом приликом оглуши на оба захтева – сматраће се да оглушење значи непобитно признање да Мајка црква више није Српска православна црква!

Право на спасавање Православља!

Пошто јесте очигледно да у Мајци цркви влада раскол – и да антиправославна јерес доминира Мајком црквом, и да је на прагу да је потпуно узурпира – пресудно питање пред којим се данас налазимо врло је једноставно:

Како спасти Православље?

Часлав М. Дамјановић, 14.05.2008