logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    3.510 пута прочитано    Датум: 9.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Profesor Vladimir Dimitrijević na tribini u Kosjeriću“Bog će pomoći – ako bude imao kome!” -Treba se čuvati nemirnog duha i raspaqenih strasti, jer kada su okolnosti u kojima se nađemo teške – tada nam je najviše potreban razum i srce otvoreno za blagodat Božiju.

Biljana Diković za “Užičke Novine”

+++

Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je ukqučen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateqstva Arhiepiskopije Beogradsko – karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku.

Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučiteq u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti.

“Zapovest je Gospodnja da ne ostanemo nemi u vremenima kada je vera u opasnosti. Kada je u pitanju vera, niko nema pravo da kaže, “ko sam ja?”. Nema pravo ni sveštenik… ni vladar… ni zemqodelac… ni beskućnik koji jedva dolazi do dnevnog sledovanja. Niko nema pravo da kaže nije moja stvar ili to me ne zanima. Kamenje će zavikati, a ti zar da ostaneš nem i nezainteresovan?”, reči su Svetog Teodora Studita, pa da i nama budu jasnija neka pitanja vere razgovaramo sa profesorom Vladimirom Dimitrijevićem iz Čačka, razrešenim veroučiteqem, ocem četvoro dece, književnikom, čovekom koji je veru upoznao i druge o njoj učio.

DVANAEST VEKOVA LITURGIJE

UN:Zašto je Sveta Liturgija postala predmet sporenja u naše vreme?

-Sveta Liturgija je srce Pravoslavne Crkve iz koga struje blagodati napajaju Telo Hristovo. Primajući, pod vidom hleba i vina, Telo i Krv Bogočoveka, mi postajemo usvojena čeda našeg nebeskog Oca i stičemo oboženje i večni život, koji ne možemo steći sopstvenim naporima. Sveti Ignjatije Bogonosac nazvao je pričešće “lekom besmrtnosti”. Kao što, zahvaqujući hlorofilu biqaka, u svojoj svakodnevnoj hrani jedemo preobraženu sunčevu energiju, tako se zahvaqujući Svetoj Liturgiji pričešćujemo nestvorenim božanskim energijama i postajemo, kako kažu Sveti oci “bogovi po blagodati”. Zbog toga je Liturgija kroz istoriju i bivala predmet sporenja i osporavanja od strane onih koji njene dubine, širine i visine nisu mogli da razumeju, pokušavajući da zemaqskom mišqu dokuče nadzemaqsku tajnu.

UN: Od kada potiče Liturgija kakvu danas znamo i kako je služena u doba Svetoga Save?

-Liturgija kakvu danas znamo, uobličena je još pre 12 vekova i sa izvesnim manjim izmenama služi se do dana današnjeg. Bogoslužbena uputstva takozvanog Barberinijevog kodeksa, u kome je sačuvan skoro ceo tekst onovremene liturgije, sadrže rubrike o tihom čitanju svešteničkih molitava. Tako da je i u doba Svetoga Save bilo to isto: svešteničke molitve su se čitale tiho, oltarska zavesa se otvarala i navlačila u određenim trenucima Svete Liturgije.

UN: Da li ima pisanih tragova o načinu služenja Liturgije u doba Svetoga Save?

-U Zakonopravilu koje je preveo i priredio Sveti Sava, u tumačenju petog pravila Laodikijskog sabora stoji: “Molitve koje izgovara arhijerej nad rukopolaganim episkopima, i prezviterima, i đakonima, ne izgovaraju se mnogo glasno da svi qudi čuju, nego samo oni koji su unutra sa arhijerejem svetiteqem”.
U starom srpskom Služevniku iz 13 veka, a to je vek čiji je početak karakterističan po arhiepiskopskom delovanju Svetog Save, jasno stoji da sveštenik molitve čita tiho i nakon toga proiznosi vozglase, to jest završetak molitava je takav da ga čuju svi okupqeni u hramu. Da skratimo priču: Rusi, Bugari i Srbi od kada su se krstili nikada nisu slušali naglas čitane svešteničke molitve. Da je bilo potrebno menjati taj poredak, to bi svakako učinili Sveti Sava, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Petar Cetinjski, Sveti Vladika Nikolaj i otac Justin Ćelijski. Oni to, međutim, nisu učinili. Za svakog pravoslavnog Srbina to bi trebalo da bude dovoljno.

NOVA VRSTA UNIJAĆENJA

UN:Da li liturgijske promene koje pojedini nameću SPC imaju ikakve veze sa bogoslužbenim reformama koje su u rimokatoličkoj crkvi nastupile posle Drugog Vatikanskog koncila završenog 1965 godine?

-Posredno da, neposredno ne. [ta to znači? Drugi Vatikanski Koncil imao je za ciq osavremenjavanje rimokatolicizma koje bi hrišćanstvo učinilo dostupnijim modernom čoveku. Pored naglašavanja potrebe za ekumenskim zbližavanjem sa ostalim hrišćanima (u stvari, za novom vrstom unijaćenja skrivenog iza maske pluralizma i tolerancije), odlučeno je da se i bogosluženje prilagodi zahtevima novog doba. Pedesetak godina pre toga pojedini rimokatolički naučnici – liturgičari počeli su sa istraživanjem ranohrišćanskog bogosluženja i izveli pogrešne zakqučke o njemu: tobož, u ranoj crkvi bogosluženje je bilo neposrednije, bez pregrada između sveštenika i naroda, a sveštenik je bio licem okrenut narodu. Na osnovu tih zakqučaka papa Pavle [esti je sproveo reformu Rimske Mise (rimokatoličke liturgije). Iz Mise je uklonjen vekovima prisutan latinski jezik, Časna trpeza izneta pred narod, sveštenik se okrenuo licem ka narodu, služba je skraćena na tridesetak minuta, uzdržanje od hrane pred primanje hostije (rimokatoličkog pričešća) svedeno je na sat vremena, iz hramova su uklonjeni mnogi ukrasi, statue svetaca, a novi hramovi su građeni kao sterilne zgrade u modernističkom protestantskom stilu. Na misama su ponegde počeli da koriste i rok muziku da bi privukli mlade.

UN:Koje je posledice imala takva promena?

-Posledice su bile katastrofalne. Broj vernika u crkvama naglo je opao, nastali su mnogi raskoli, francuski kardinal Marsel Lefevr odbio je modernističku reformu i odvojio se od Vatikana sa stotinama hiqada sledbenika. Ozbiqni rimokatolički liturgičari počeli su da dokazuju da pretpostavke bogoslužbene reforme nisu bile ispravne. A pogotovu tvrdnja da je sveštenik služio licem okrenut narodu. On je to činio samo kad je čitao Jevanđeqe i propovedao (kao i danas), ali su hleb i vino, koji treba da se silom Duha Svetoga pretvore u Telo i Krv Hristovu, bili prinošeni tako što su i sveštenik i narod bili okrenuti istoku, koji simbolizuje Spasiteqa i NJegovo prisustvo.

UN:Kako je sada, da li se nešto promenilo?

-Uočavajući katastrofalne posledice nepromišqene reforme, sadašnji papa Benedikt 16 dopustio je služenje tradicionalne latinske mise, trudeći se da zabrani svako bogoslužbeno eksperimentisanje i neozbiqnost.
Rimokatolički teolozi koji su doveli do bogoslužbenih reformi, svojim knjigama i stavovima, veoma su uticali na pravoslavne reformatore, od protojereja Nikolaja Afanasjeva do današnjih grčkih modernista, kakvi su recimo, sveštenik Pavle Kumarijanis ili Petar Vasilijadis, profesori Teološkog fakulteta u Atini. Čitajući rimokatoličke liturgičare modernističkog pravca, i sami skloni ekumenizmu, oni su prihvatali pogrešne zakqučke zapadnih naučnika i sada pokušavaju da ih nametnu Pravoslavnoj Crkvi. Sličan je slučaj i sa manastirom Novi Skit u Pravoslavnoj Crkvi Amerike. Tamošnji monasi, bivši rimokatolici koji su formalno prešli u pravoslavqe, ali ostali latinskog duha, već odavno predlažu radikalne liturgijske reforme, slične onima koje je sproveo Vatikan. Oni naglas čitaju svešteničke molitve, nemaju oltarsku zavesu, drže otvoren oltar, odvojen od hrama providnim ikonostasom itd. Inače, monasi Novog Skita su poznati po tome što gaje kučiće i svoj metod dresure pasa prodaju širom Amerike, što su nedavno demonstrirali u TV seriji „Božanstveni pas“ na kanalu „Animal planet“. Ako znamo da su najveći pravoslavni liturgičari bili sveci, od Svetog Jovana Zlatoustog do Svetog Jovana Kronštatskog, a da se danas reformom liturgije, između ostalih, bave i američki dreseri pasa, onda nam mora biti jasno da tu nešto nije u redu.

SVETOSAVSKO JE ZAKON

UN:Narod je prilično zbunjen, episkopi preko štampe razmenjuju različite stavove i jedni druge optužuju, sa zvaničnih mesta se osporava vrednost Predanja i poredak Služenja Liturgije, ne poštuje se ono što je ostavio Sveti Sava, Avva Justin i Sveti Nikolaj… Vaše mišljenje o tome koji je razlog za to? Ovo ćutanje na “loše prilike u crkvi” nije dobro. Da li neko treba narodu da objasni šta se događa?

-U istoriji Crkve bilo je teških perioda, kada je situacija, kako su govorili Sveti Oci za epohu sukoba sa arijancima ”ličila na tuču u mraku”: nije se znalo ko koga udara i zašto. Sveti Grigorije Bogoslov je u to vreme upozoravao, pišući episkopima svog doba: “Povod vaših sporova je Sveta Trojica, a istinski uzrok neverovatna mržnja” i dodavao je: “Crkve su bez pastira; dobro propada, zlo nadvladava; treba ploviti noću a nigde nema svetlosti koja pokazuje put” itd. Međutim, Gospod je uvek davao pobedu i mir Crkvi Svojoj. Tako će biti i sada. Sporovi postoje, ali se mogu nadvladati u duhu qubavi i vernosti Svetom predanju.

UN:Vernici su svesni činjenice da se ne poštuje odluka prošlogodišnjeg majskog Svetog Arhijerejskog Sabora …

-Naš Sveti Arhijerejski Sabor na svom majskom zasedanju 2007. godine doneo je jasne odluke o tome kako treba služiti Svetu Liturgiju. Verujući narod treba da traži da se poštuju odluke Sabora, ali i da se moli Bogu za mir, ljubav i slogu u Svetosavskoj Crkvi, kao i da dobro upozna pravoslavno bogosluženje. Mora da i živi njime da bi znao šta brani i zašto želi da ostane veran liturgijskom predanju svojih svetih otaca od Svetog Save do Svetog Vladike Nikolaja. Treba se i moliti za ljubav i slogu među episkopima, ali ne zaboravljati: Crkva je Božija – a ne naša; i mi ne branimo Crkvu – nego Crkva brani nas. Kao što bi rekao Patrijarh Pavle: “Bog će pomoći – ako bude imao kome”. U svakom slučaju, treba se čuvati nemirnog duha i raspaljenih strasti, jer kada su okolnosti u kojima se nađemo teške – tada nam je najviše potreban razum i srce otvoreno za blagodat Božiju.

 

Biljana Diković za “Užičke Novine” (nastaviće se)

 

“Naš Sveti Arhijerejski Sabor na svom majskom zasedanju 2007. godine doneo je jasne odluke o tome kako treba služiti Svetu Liturgiju. Verujući narod treba da traži da se poštuju odluke Sabora, ali i da se moli Bogu za mir, qubav i slogu u Svetosavskoj Crkvi, kao i da dobro upozna pravoslavno bogosluženje. Mora da i živi njime da bi znao šta brani i zašto želi da ostane veran liturgijskom predanju svojih svetih otaca od Svetog Save do Svetog Vladike Nikolaja.”





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo