logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Спорт, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.150 пута прочитано    Датум: 9.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Svi volimo fudbal! Svaki dečak iz ranog detinjstva nosi ovu strast kroz ceo život, i većina hrišćana i posle obraćenja nikada ne uspe da se oslobodi od nje. I ne pokušavaju! Koliko čari ima samo u jednoj jedinoj seoskoj utakmici!

+++

Ne zna se šta je tu nestvarnije: da li livada koju je domaćin-čovek poklonio klubu za teren, da li taraba umesto aut-linije, da li komšija-mrgud koji buši loptu čim pređe u njegovo, da li glasni komentari gledalaca (“povuci, povuci, povuci!”), da li ganjanje celog domaćeg tima i svih meštana za sudijom koji beži kao zec cik-cak po terenu, i ne možeš ga stići (ali ipak poneki seoski lola stigne da ga bar jednom “pirne”, kolko da odmori mozak), da li zajednički ručak u kafani posle utakmice…

Sve to treba doživeti! Za čitavo selo utakmica je veliki događaj, skoro kao prikazivanje “velikog brata” za naše intelektualce. Ko nije bio na seoskoj utakmici, taj je mnogo propustio. Mada, može koliko-toliko da nadoknadi gubitak ako potraži na guglu “seoski fudbal”, jer kamera ponekad ume dobro da dočara čitavu atmosferu.

A tek čar pobede! Čak i pravoslavni episkop, i pored svih teoloških škola i neprekidne Isusove molitve, ipak se oduševi kada pobedi na male goliće.

Utoliko pre igumani nisu imuni na ovakvu sreću:

 

Ovaj film, kao što je poznato, zove se

“Monaški fudbal između rada i molitve”

+++

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=rwHdqYJg5Gs] 

+++

Zaista, nije loše razmrdati se posle napornog rada i naporne molitve. Pogotovu ako čovek u svome radu koristi mozak. A da bi se odmorio mozak, treba mrdati onim delovima tela koji su najudaljeniji od mozga. Najudaljeniji je đon, i zato je igranje đonom najveća relaksacija za svakog velikog mislioca.

 

No, vratimo se fudbalu

Tako vole da kažu naši sportski komentatori kada se raspričaju dok je igra u toku. Eto, i mi smo se malo raspričali na temu fudbala, jer zaista, nema te “hrišćanske strasti” koja nas tako snažno vezuje za sebe kao što je fudbal. Pa ipak, ljudi koji odluče da napuste ovozemaljska zadovoljstva, i da odu u manastir te tamo da se mole Bogu za sebe i za ceo svet, ne govore posle izvesnog vremena: “no, vratimo se fudbalu”, nego napreduju u monaškom podvigu. Bar do sada je tako bilo u Pravoslavnoj Crkvi.

Drugo su katolici. Oni su u svojim samostanima oduvek upražnjavali sportske aktivnosti. To je za njih uobičajeno:

 

Ali u Pravoslavlju toga nikada nije bilo, sve donedavno. Pogotovu nije bilo moguće zamisliti da monahinja igra fudbal u pravoslavnom manastiru. Kod katolika bavljenje sportom spada u obavezne aktivnosti časnih sestara po samostanima:

 

Kod pravoslavnih ovo je prva pojava takve vrste, bar koliko je nama poznato:

 

Idi bidi bek

Nadamo se da sve ovo što smo rekli neće nikoga naljutiti. Za fudbalera nema ništa gore nego kad promaši gol, pa mu priđe kapiten i izgovori sudbonosne reči: “Idi bidi bek”. Mi smo ovde namerno gađali “pored gola”, tj. malo smo se našalili na račun monaškog fudbala, ali u suštini nemamo ništa protiv da episkopi-globalisti i njihovi igumani igraju fudbal u svojim manastirima. Zaista, nimalo nam to ne smeta. Kamo lepe sreće da je “monaški fudbal između rada i molitve” najveći problem u našoj Crkvi!

Problem nastaje kada se atmosfera sa terena, tačnije rečeno sa livade, prenese na duhovni život. Ali o tome u sledećem prilogu, pod naslovom “U ime sporta ja sam glavi rekao zbogom”.

 

izvor: savest.org, maj 2008. godine





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo