Вести

“Не мислите никако да ће наш народ бити свету симпатичнији ни човечанству кориснији,  ако своје презре и одбаци, а туђе прими, своју душу згази, а у туђе се рухо одене“ Владика Николај

Часлав М. Дамјановић; 08.05.2008

+++

Предизборне шећерлеме!

Све чешће ми се чини да смо опалили о ледину. Не зато што то други хоће – а хоће наравно, хоће итекако – већ зато што смо од давнине пошашавили. Кад неозбиљно-озбиљно поразмислим све ми се привиђа да о ледину опаљујемо због кравате и партије. Боже, све се пренеразивам шта ће о мом писанију циници да кажу – нравно ако га уопште удостоји њихова интелектуално-телетуална узвишеност.

Дакле… кравата!
Кравата, заправо лептир машна, то му некако дође лични опис политичара светског. Наравно и српског. Или ти пак поготово српског! Једном од тих достојанственика чак смо и споменик подигли. У знак дивљења његовом интелектуализму, узвишеном, којим нас је задужио…

Задужио нас до даске!
Непосредно пошто су се Срби и српске земље ујединиле 1918. године – а уједињење је обављено по свим ондашњим правним правима, законитостима међународним, и по свим европским правилима лепог понашања – тај наш политичар убаштра нас у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – без одређених граница.

“Убаштрао“ – данас се каже – “интегрисао“.

Има у кравати извесних “политичких логика“.

На пример, Хрвати и Словенци нису имали границе јер нису били државе. Али, такође на пример, Краљевина Србија, а такође и Уједињене српске земље – јесу биле држава са одређеним пуноправним границама. Дакле, једино што ми пада на памет као разумна “политичка логика“ је да пошто се држава Србија уједињавала са народима а не са државама – кравата-политичар није имао срца да увреди-повреди осећања-не-осећања “браће-не-браће“!

То му некако дође исто као Тадићево “извињење“. Ни он није имао срца да увреди-повреди осећања-не-осећања “браће-не-браће“!

Можда је у Тадићевом примеру и нешто друго по среди…
Тек је други по реду “на пример“ “политичке логике“ кравата да је Европа од првог тренутка настанка старе Краљевине Србије сматрала да та држава није у реду! Не само зато што је национална држава – иако је цела Европа била сачињена од националних држава – већ је Европа од првог тренутка сматрала да са том државом нешто није у реду јер јој нису дефинисане границе – па по истој тој европској логици ни уједињена Србија није била у реду – иако су се на пример Немачка, Италија, Француска и Енглеска од разбацаних скупина и државица ујединиле у уједињене државе – баш исто као и Срби!

До душе, олакшавајућа околност би требало да буде да се кравата којој смо подигли споменик није извинила попут данашње кравате. Зато, на први поглед, изгледа да су поступци те такозване “политичке логике“ недоступни здравом разуму српских џулова, за какве с поносом и себе сматрам!

Иако нисам баш сигуран у здрав разум – зато кажем до даске.
А сећам се читао сам да су кравату пронашли Хрвати. У давна доба када се слава стицала најамничким војевањем за европска царства, када је вазалство било доказ националног постојања био је познат неки Хрват Ногарет! Не сећам се како се то пише на језику Сорбоне али се сећам помислио сам да мора да је био неки дугоња па га зато прозвали Ногаре!

И ето ти, ногаре испадоше креатор кравате! А кравата је наравно била израз лепог понашања Европе. Свакако да кравате зато морају да се извињавају.
Логично, зар не? Логично чак и здравом разуму јер, “Европа Племенита“ опаљивањем Срба о ледину комплетира историјску лекцију о лепом понашању.

Ако нисте знали, после Мајских избора ЕУ мења назив у ЕП – Европа Племенита! То ће до даске симболизовати вазалско најамништво као историјско порекло кравате која је суштина лепог понашања. Зато, како каже Коштуница “Солана је једини политичар који је остао на сцени од свих политичара који су учествовали у бомбардовању Србије – како би завршио започети посао разбијања Србијe!“

Коштуница к’о Коштуница, никад до краја да искаже праву ствар: Не “разбијање“ – него до даске.
Тако кажу у село Коштунићи.

Наднебесна Србија

И тако, сасвим логично и здравом разуму сасвим схватљиво, “29. априла 2008. године, на заседању Савета министара ЕУ у Луксембургу, потписан је Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са Србијом“.

“У име ЕУ ССП је потписао председавајући Савета министара ЕУ, словеначки шеф дипломатије Дмитриј Рупел, у име Европске комисије за проширење Оли Рен, док је, у име Србије, потпис на ССП ставио потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић. Присуствовали су председник Србије Борис Тадић (наравно), високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Хавијер Солана (наравно) , српски шеф дипломатије Вук Јеремић (наравно), и министри спољних послова земаља чаница ЕУ“. (Извор: РТВ, 29/04/2008)

“Наравно“ је зато што и прирепци по службеној дужности присуствују чину од Партије задуженог. Све то баш к’o чувени некадашњи “кружни пут“ око Мионице (и то и Велике и Мале), Жаркова и Чукарице (у ЕУ ће недолично име Чукарица бити промењено у долично име Тушканац): даклем, кружни пут од “о ледину“ до кравате, од кравате до лекције о лепом понашању, од ЕУ до ЕП (племенита по узору), па и јопет до “о ледину“! Коначно! Јер, у ЕУ “о ледину“ не значи оно што је до сада значило здравом разуму – већ покорно вазалско најамништво лепом понашању. Зато отмени Тушканац, не чукање него фукање.

Ако нисте знали, господин Божидар Ђелић је најчувенији Србин икад рођен међу нас џулови. Не само да је пroглашен за “човека године“ него је он “најевропљанин“, један од “100 глобалних лидера будућности“, једна од “50 звезда Европе“, и, изнад свега, он је први признати чудотворац у историји цивилизације јер је за само две године успео да смисли одговор на питање “када ће нам бити боље“! Кажем вам, чувенији од професора Миленка Миланковића који је открио да се Земља окреће попут чигре и да воблује, врцка се баш као и чигра, јер у вредновању узвишених интелектуалних елита Европе и Србије Божин “одговор“ сматра се “одговором над одговорима“!

Зато је чувенији и од Крцуна…

Јакако, чудотворац над-библијских пропорција, што Србин рађа… прави, бре, мали Сорош а већи од Сороша! Чак.Исти их обојицу инвестирају.

Чудо Божије, на питање “када ће нам бити боље“ ни љубичица бела одговор нам не даде! Чак ни Соња! Па чак ни Наташа. Замислите, нити Чанак! Чудо право! Какво Божије – Божу сад имамо! Божа Соланин уговор потписо! Од Солане нема већег и искренијег и племенитијег добортвора и доброчинитеља српског народа! Каже то и Рупел благородни “срећан је ово дан за Србију – Европа отворила своја врата за српске политичаре“! Што с тугом рече песник Видуша “уклесано, на челу, на камену, на гребу (греб је гребање), на хљебу, на небу“ – на небу, наравно, од небесних сад нас Божа у наднебесне узнесе!

У Рамбуијеу од целе повике остадоше само Сићани ђердани (ко шиша Косово), и нежни стисак Таћијев (ко шиша органе), али ће нам зато од овог Божиног веледела заувек знамен остати – Његово Пенкало!

Све “Његово“ се од сада пише са великим “Њ“ – да не дође до збрке између Божиног и Божијег, између небесног и наднебесног!

Потпис је то наш. Лаворика наша зелена. Од ледине до врбе… Уз гоч. Можда је и од врбе до ледине… Нема везе, ко шиша здрав разум.

Првa Благодет Божиног Пенкала:
Хрватска нас тужи за своје злочине!
Тужи нас и за протеривање Срба!

Још нисмо сварили похована цревца (да простите, похована цревца ће у ЕУ да се зову племените шећерлеме, отменије је), још нам се ћупендре од брље слављеничке нису разбистриле, а већ првог дана како смо постали наднебесни ето ти га професор Др. Милан Булајић усред православног “Гласа јавности“, па каже:

“Обратио сам се Међународном суду правде у Хагу и са запрепашћењем добио одговор да Хрватска тужи Србију за злочинне хрватских оружаних јединица – за геноцидну операцију ‘Бљесак’ у Славонији, за злочиначку геноцидну операцију ‘Олуја’ у Крајини, па чак и за прогон Срба из Крајине, што свакако спада у категорију ‘веровали или не’!“

“Председник хрватске Стјепан Месић је рекао да нико нема права да повуче хрватску тужбу“ иако је “Влада Србије подржала избор Хрватске за несталног члана Савета безбедности УН!“ И иако се председник Тадић “испричао“ “за злочине које су Срби извршили над Хрватима, хрватски медији су били незадовољни и тражили су да се Тадић у Вуковару, као у Сребреници, поклони хрватским жртвама.“ А “хрватски званични попис становништва 2001. године показује да је број Срба као конститутивног народа, са 37% спао на свега 4,7%, што представља остварење Туђмановог геноцидног програма да у Хрватској не сме бити више од 3% до 6% Срба!“

“То представља довршење геноцидног клероусташког програма Павелићеве НДХ“.
И замислите, “Уместо да је Југославија (Србија) одмах, још 1999. године, тужила Хрватску не само за злочине геноцида на подручју Славоније и Републике Српске Крајине, већ и за бројне друге геноцидне акције хрватске војске на подручју БиХ и Републике Српске“ –

“Србија не подноси чак ни противтужбу!“ *

Е, Божо, боже Божо, баш ти је добро што ни противтужбу подигао ниси, али што не рече том доктору Булатовићу и том “Гласу јавности“ да од Благдана Твог Пенкала нема више “извињавања“ нити “испричавања“! По инструкцијама Европе Племените о лепом понашању то ће се на чистом српском језику морати рећи – “пардонирање“!

Зато јер је у “пардонирању“ Европе Племените садржана катарса – или ти пак преображај! А то ти је, Божо, к’о што и сам сваћаш у себе, преображај непобијене трећине и њиховог потомства:

Није катарса фарса – то ти је онај кружни-пут-преображај од врбе у ледину.

Друга Благодет Божиног Пенкала: Забрањене српске књиге у Паризу!

Бивши директор и аташе за штампу угледне француске издавачке куће Аџ Дом, сада приватни издавач и уредник у Паризу и значајан промотер српске културе, Наташа Пејин, која се на позив званичника Србије прихватила да помогне око организације и набавке књига српских аутора на француском језику, и француских аутора о Србима, Србији и српској историји, на мартовском Међународном сајму књига у Паризу, за шта јој је био понуђен хонорар од 500 евра, који је одбила – суочила се са наизглед чудноватом бахатошћу, и доста примитивном дискриминацијом представника српског Министарства културе и Привредне коморе Србије.

На основу дискриминаторске “директиве“ да “све до једне књиге које су донесене морају бити изложене“ од “којих је само две-три имало смисла излагати“ – “није остало места за књиге на француском језику“!

“Предложила сам г. Прљи да, између осталих, позовем Жана Кристофа Буисона да потписује своју књигу “Укус Београда“ (Le Gout de Belgrade). Објаснила сам да је он главни и одговорни уредник културе у “Фигаро Магазину“, и аутор биографије генерала Драже Михаиловића на француском језику за коју је добио награду француске Академије наука и уметности.“

Пошто се поменути “Прља одушевљено сложио“ иако ће то “доцније порицати“, “Како је обичај овде при сусретима са писицима, донела сам и пет примерака Буисонове биографије Драже Михаиловића „Херој кога су савезници издали“. Нисам ни сањала да ће то бити виђено и третирано као субверзивни акт или политичка провокација“, јер је у питању историјска и награђена књига, “коју је објавио један од највећих француских издавача биографија великих историјских личности “Perrin“.

“У моменту када је требало да почне потписивање, г. Прља је пришао столу са књигама за којим је седео г. Буисон и рекао да та књига не може да буде ту и да је треба склонити!“

Разуверавања нису помогла – Прља је “јасно“ рекао да је:

“Било каква политика забрањена!“. “Чак је и г. Буисон покушао да га разувери и питао га какве везе са политиком има човек који је мртав од 1946. године?“

Прља је одговорио:
“У Србији све то има везе! Књига мора да се склони јер је таква инструкција Министарства!“

Божо, боже Божо, схваћаш ли болан да ти је зато благослов “О, Врбе“ Пенкало позлатио? Зато што “у Србији све то има везе“!

“Ја 15 година пишем и борим се да покажем да Срби нису оно што се о њима говори, због тога овде трпим муње и громове, и овакве увреде нећу да толеришем на српском штанду! Ако овако поступате са својим пријатељима и савезницима, немојте се чудити да вас цео свет пљује и мрзи“, рекао је Прљи разгоропађени Буисон и напустио штанд!

Богу хвала да је поштовани Жан Кристоф Буисон јож жив и довољно чио да се разгоропади на примтивизам скојевске дискриминације! Међутим, по свему судећи, није му још увек јасно ко су “пријатељи и савезници“ друга Прље, другова из српских Министарстава културе и дијаспоре, другова из Привредне коморе Србије, и другова из Председништва Србије и такозване српске Скупштине. Њихови савезници и пријатељи, исто као ни њиховим ЕУ налогодавцима, нису савезници и пријатељи оних који су победили у Другом светском рату – напротив, њихови пријатељи и савезници су онај побеђени талог који је узурпирао Европу.

Термине “скојевски примитивизам“ и “другови“ намерно сам употребио. Извињавам се једино што нисам употребио термине “сарадници окупатора“, “Пета колона“ и “чанколизци“, јер да сам употребио и овај задњи термин вероватно не бих успео да се уздржим да употребим и термин “фашистички“, а то би, наравно, превазишло европско лепо понашање. Међутим, разлог што сам те термине употребио је да су “пријатељи и савезници“ поменутих другова заправо “пријатељи и савезници“ ЕУ, те, према томе, или према стога, нема ничег чудног у резоновању, или ти чак у примитивљењу-заслепљењу другова проливера, који поштовану Наташу Пејин сматрају – “А ви сте та Наташа!“ Божо, боже Божо то ти некако много по Удби присмрђује!

Али нема везе, “крајем прошле године, један од најпознатијих и најугледнијих француских колумниста, Жак Жулиар, у недељнику “Нувел Обсерватер“, написао је ‘И сада се један злочиначки народ, који се није покајао, спрема да уђе у оркестар европских народа’!

То Жулиар наравно мисли на нас џулове, а драга Наташа поштено закључује да је учешће такозване Србије “на овогодишњем Међународном сајму књига у Паризу, плаћеног државним новцем, дакле новцем српског народа, пропуштена прилика да се одлучно започне са рехабилитацијом угледа Србије!“ **

То је наравно оно што уопште не чуди – јер би одлучна рехабилитација угледа Србије била заправо “субверзивни акт и политичка провокација“ Пенкала да се уђе у “оркестрацију европских народа“. Зна драги и предраги Божа наш, да “оркестрацијом диригује диригент – зато је и потписо, али…

Да ли бирачко тело такозване државе Србије зна да би постали наднебесни народ треба да прођемо кроз дириговање па тек ако кроз на пример 500 година положимо испит такозваног европског лепог понашања… да ћемо тек онда евентуално, евентуално и ми бити укључени у надбожије?

А можда ћемо и брже, ако на пречац проливерујемо да историја политика, истина и правда мора да буду онакви каквима их политика оркестрира… и диригује – јер књига је чвор. Не зависи све само од књиге коју читамо – већ и од књиге којом ће нам диригенти децу учити.

Познат по многим лепотама и дражима Париз је такође познат и по спаљивању књига… врло познат. А Париз је ЕУ, зар не?

Трећа Благодет Божиног Пенкала: Отимачина Српске Баштине!

Само недељу дана после Божиног Пенкала у “Епархији рашко-призренској са неверицом и резигнацијом примљена је вест да УНЕСКО припрема нови поход на српске светиње на Косову и Метохији“. Епархија сматра да се још 1999. године “УНЕСКО отворено и недвосмислено ставио на страну шиптарске побуњеничке мањине“, у тежњи “да се брига о српској културној баштини на Косову и Метохији изузме из руку српског народа и његових институција и пренесе у надлежност шиптарских институција из Приштине. Овај процес био је праћен истовременом тенденцијом преименовања српске културне и духовне баштине у ‘косовску’, ‘косоварску’, ‘византијску’, ‘балканску’ као и издавањем разноврсног пропагандног материјала и публикација, којима се износећи неистините и фалсификоване чињенице, лажно приказивао српску културну баштину као шиптарску, католичку, у сваком случају само не оно што заиста јесте – српску“.
Данас “Један од последњих примера тога је склапање безаконог споразума о предузимању активности на рестаурацији и конзервацији српске културне баштине на Косову и Метохији, са новцем који је обезбедио Стејт Департмент, без икаквог консултовања или укључивања власника и чувара српских светиња. Незахвалну улогу у тим процесима, нажалост, одиграла је својевремено и мисија Србије при УНЕСКО-а у Паризу“.

Епархија владике Артемија храбро закључује “Какве би историјске последице тако бесраман чин одузимања културне баштине од једног народа имао на идентитет, биће и опстанак на историјској позорници, у овом случају, српског народа, није тешко замислити. То је свесни и прорачунати удар на саме темеље духовности и бића српског народа, на оно чиме је он препознатљив у историји, и што га је очувало и провело кроз све Сциле и Харибде овога света“. ***
Као и Божин Соланa, најискренији и најплеменити добортвор и доброчинитељ српског народа – и Унеско ради за ону исту ЕУ која је отворила Рупелова врата српским политичарима, зар не?

Хајде да Рамуша и Хашима не спомињемо јер све заједно “отварање врата“ мало превише потсећа на америчко “пригрљивање“ исписано на чувеном Кипу такозване Слободе у њујоршкој луци.

Једно Пенкало – три Благодети!

Значи првог дана после Пенкала нам је јасно, гласно и недвосмислено речено:
Прво, да смо кривци и да то морамо да испаштамо!

Друго, да ће нам будућност бити строго диригована!

И треће, да ће евентуално, евентуално чланство у ЕУ значити поништење наше историје, и да ће према томе, или ти пак према стога, то значити да ћемо ми као народ такође бити поништени.

Стара је то прича и прастара. И није ни бременита. Као што нас онај наш старински политичар убаштра у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – уједињене али без одређених граница – тако данас Божа, чим нам отимачи отеше – убаштра нас у шегрте отимачима.

Кажем вам – нису кравате пошашавиле – ми смо пошашавили!

Постадосмо од Срба поданици!

Кажу нам из милоште да смо “грађани“ – не “поданици покорни“!
Кажу тако да нам буде лакше, милостиви су они према нама. Кад немаш границе немаш државу. Баш тако. А кад немаш државу немаш права да се браниш. А кад немаш права да се браниш онда си кривац. А кад си кривац, и још беземљаш – онда отимач има право да ти отима. Све ти је то лепо понашање, логиком у трње – правац у наручје отимача. Требају им покорни кажњеници. За свашта. Добићемо зато бесплатне визе. Некад на Сорбониним дипломама писало Србима “важи само за Балкан“! Данас ће на бесплатним визама за Србе да пише “безгаћићи“ – да се зна да верујемо у шећерлеме – да нам је нови наднебесни Вјерују “не липши магарче до зелене траве“!

То ће наравно да се односи на оне који не успеју да се гребу о гребаче.
Међутим…

Странке нису Партија. А ми од странака партије направили! Све радимо оно што нам Партија каже. Не схватамо да странка мора да ради оно што јој ми њој кажемо. И тако, остависмо на цедилу Игуманију мати Макари-ју, световно име јој Др. Милица Обрадовић. Живи она срећнија од нас у Манастиру Соколици, подно брда на југозападним обронцима Копаоника, у брдима изнад древног Звечана и Косовске Митровице, у једном од манастира што их подигао српски народ. Срећна и смирена, размишљајући о веровању, о здравом разуму, и губљењу здравог разума – чак и о нашем српском здравом разуму – не хаје она за Пенкало!

Баш је брига!

И каже она срећна и смирена “a оно Косово, Косово које је у срцу моме, то Косово ми никада и нико не може отети“.

А нама… оде срце! А ми ни куку-леле! Оде срце – у Пенкало!

Као и до сада, продаваће нам за скупе паре оно што нам уопште не треба зато да би смо им непрестано дуговали. То се народски каже марципане за бубреге. Зато друга једна монахиња, Атанасија из манастира Рукумије, и она исто срећна и смирена, не у Божи него срећна у Богу!

Ни она за Пенкало не хаје.
И каже мудро “не дозволимо да нас убеде да смо безвредни због тога што не можемо имати све што нам кнез овога света и слуге његове намећу као потребно“, и позива се на владику Николаја “Вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен“.

И заиста, кад смо се већ одмакли од шећерлема и марципана, и од бубрега и Пенкала, како рече владика Николај:

“Не мислите никако да ће наш народ бити свету симпатичнији ни човечанству кориснији, ако своје презре и одбаци, а туђе прими, своју душу згази, а у туђе се рухо одене!“

Зато јер нам Господ рече да смо слободни:

“Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“! (Матеја, 7,7)

Зато. Јер данас… чак ни дечица себе не заваравају шећерлемицама. У то име, срећно нам изборно заваравање! Или изборење.

* Интервју са професором Др. Миланом Булајићем, председником Фонда за истраживање геноцида, Глас јавности, 29 април 2008. године.

** Велики српски скандал на овогодишњем Међународном сајму књига у Паризу, за Таблоид Наташа Пејин, 30 април 2008. године.

*** НОВИ НАСРТАЈ УНЕСКО-А НА СРПСКЕ СВЕТИЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, 08. мај 2008.

Часлав М. Дамјановић;  08.05.08