Вести

Свакодневно смо преко медија, суседа и рођака изложени најужаснијем облику рата – рату против здраве памети. Сви остали ратови имају инвалиде, али и оне који рат преживе неповређени. Међутим, у рату против здраве памети дегенерисани су и победници једнако као побеђени.

монахиња Атанасија (манастир Рукумија); 29.04.2008

+++

Учинак рата против здраве памети (губљење здравог расуђивања) наслеђују генерације које долазе иза њих и тако се пропада из генерације у генерацију. Зло се не задржава на истом ступњу, него, модификујући се, развија се и јача. Свака генерација личи (наглашавамо: само личи!) на последњу, па духовни људи говоре о блиској појави Антихриста.

Изгубивши здраво расуђивање, човек престаје да буде слуга Божји, престаје да следује свете претке своје, и постаје слуга и следбеник палога ангела и њему подређених духова злобе. Здраву памет човек губи онда када изгуби чисту веру у себи, веру коју су му преци његови пренели чисту и неукаљану.

Христос је сведок верни и истинити и Његове речи важе за читаву вечност. Међутим, изгубивши здраво расуђивање (што је последица губитка чисте вере) човек и речи Христове више не чује, а и када их чује, не прима их у свој ум.

Господ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мат. 7,7). Он непрестано, све време, (и када се нама чини да је невреме) испуњава своје обећање. Светска економска олигархија убеђује човека да је Господ престао да се стара о људима, иако је потпуно очигледно да он још увек храни птице небеске које не сеју и не жању, и одева љиљане пољске у хаљине у какве се ни цар Соломон не обуче у свој слави својој (види: Мат. 6,26 и 6,28-29).

Претежна одлика данашњих људи јесте незадовољство оним што се поседује и роптање због таквог стања. Сви ропћу, да се скоро ништа не исплати и да се мало поседује. Нити пекари радо месе хлеб – не исплати се; ни сточарима се стока не исплати, ни мајсторима се њихов посао не исплати итд. Покушаћемо да докажемо да је све то само у нашој фикцији и да је такво закључивање последица губитка здравог расуђивања, о чему смо на почетку говорили. Господ није напустио свет. Он нам и данас показује да се сваки труд исплати и да доноси огроман добитак.

Погледајмо чињенице. Узећемо као пример, најпре, клас пшенице. Из једног зрна, дакле, добијемо више од десет зрна. Из једног зрна пасуља, које смо посејали, уберемо са вреже више од педесет. Од посејаног зрана кукуруза, колико добијемо зрна само са једног клипа? – Више од стотине! Не заборавимо да један струк може да роди и по два клипа кукуруза, и да нам после бербе остаје и кукурузовина за исхрану стоке. А од једне мрезге ораха узрасте велико дрво. Па колико сваке године роди ораха? Од истог тог стабла ораха можемо добити и неки комад намештаја. Или, узмимо као пример једну кокошку. Неке сорте кокошака могу да снесу и до двеста јаја годишње. Две кокошке могу да исхране једног човека целу годину и могу да излегу и по двадест пилића, а човек на крају од њих има и месо. Мислим, да не треба набрајати даље. И сам човек може, показаним поступком, да направи анализу и свуда ће добијати резултат екстра добитка, који Бог даје човеку, при чему човек има само мајушни део у целом овом заједничком послу Бога и човека. Највећи, и пресудни, део улога је Божији и Бог га даје бесплатно. Он излива своје енергије на сва бића:…“јер Он заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима“ (Мат. 5, 45). И тако долазимо до добити у односу 1:10, 1:50, 1:100, 1:200, 1:300 и тако даље. Постоји ли такав добитак (с обзиром на улагање) негде у свету. Нема га ни у најозлоглашенијим криминалним подземним економијама. Такав добитак нико никоме не даје. Такав добитак само Бог даје човеку.

Наша земља од Бога је дарована свим добрима која су потребна да човек живи као слуга Божији. Има све од дела Божијег (који је пресудан) у заједничком улагању Бога и човека: погодна клима, плодна земља, довољно воде. Наш народ – вредан је народ, способан и предузимљив. При томе имамо велики број светлих примера наших светих предака, који су заступници наши пред Богом и који су нам указали којим путем ми треба да идемо.

Једино што мањка и недостаје, да би цео подухват био успешан, јесте здраво расуђивање. Здравом расуђивању може нас привести само наша светосавска вера православна. И зато се ми и боримо да ову веру, веру свету, сачувамо чисту и неокаљану. Јер све док нам је наша вера чиста и неукаљана, дотле има наде за сваког Србина понаособ, и народ српски у целини. Зато нам је велики светитељ наш – Николај Жички и оставио у аманет ове богонадахнуте речи: „О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злобник ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна. Брани дакле веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера – храна, вера – одело душе твоје, вера – здравље твоје, вера – песма твоја и радост и весеље, вера – вредност твоја, вера – цена бића твога, вера – пламен Божанства у теби, Србине брате мој“.

Оставимо се, дакле, покваренлука и економских марифетлука и вратимо се оној вековној економији, која је истински јака и трајна, са којом можемо достићи мир у душама нашим и задобити царство Божије. Трудимо се, производимо где год је то могуће, јер све се исплати само треба да постом, молитвом и добрим делима одагнамо од нас жеље да поседујемо ствари које су вештачки прецењене и које нам нису неопходне. Учимо своју децу, и говоримо им, да се све што човек поштено и честито ради и око чега се труди, и исплати .

Али, авај! Данашњи човек је утувио себи у главу да то што јесте поред њега и што јесу вековима јели и облачили његови преци – не вреди, а да оно што не расте и не производи се код њега – вреди. Оробљен рекламама бесмислених производа он пати, има „печал“, мора то да има . Он хоће да има не оно што вреди и што су вековима његови преци јели и облачили, него оно у шта су га убедили да вреди и за шта он, ма шта радио, никако не може да сакупи довољно новца. Он стално, обузет стидом, стоји погурен пред породицом са осећањем кривице, јер нешто не може да има. Када су грчког филозофа Сократа извели на атинску пијацу, на којој је за услове тога времена било свега, и питали га шта мисли о свему што види, одговорио је: „Дивим се колико много ствари има које ми нису потребне“. Тако је говорио један незнабожац. А ти, Србине брате, стојиш пред породоцим својом обузет стидом, јер не можеш имати оно што ти накот сатански нуди и приказује као потребно. Ти који Христом треба да мериш све и просуђујеш о свему. Зашто товариш претешко бреме на плећа своја, бреме непотребних брига под којим ћеш пасти и погинути? Зашто се упрежеш у јарам са неверницима? Спаситељ твој није имао где главе своје заклонити: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а Син човечији нема где главе заклонити“ (Мат.8,20), а ти имаш где главу заклонити. Велики апостол Павле саветује ти: „Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа са њега ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни“ (Тим. 7; 7-8).Ти имаш и храну и одећу. Свети апостол Јаков те учи, Србине брате, шта ће бити са онима који љубе варљиво богатство: „Ходите ви сад, богати, плачите и ридајте за своје љуте невоље које иду на вас. Богатство ваше иструхну, и хаљине ваше поједоше мољци; Злато и сребро ваше зарђа, и рђа њихова биће сведочанство на вас; изешће тело ваше као огањ. Стекосте богатство у последње дане“. (Јак.5; 1-3). Ако желиш бити достојни и верни слуга Христов и достојан наследник својих славних и честитих предака, не смеш неправедно стицати. Не буди жалостан и тужан, Србине брате! Ти си домаћин човек, попут славних ти предака. Тебе злотвори српски учинише најамником. Они ти отимају муку твоју, они ти отимају знојем и крвљу стечену имовину твоју. Али, не бој се! „Бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет“- тако ти поручује молитвеник твој пред Богом, Николај Жички. „Трпите дакле и ви, и утврдите срца своја, јер се долазак Господњи приближи“ (Јак. 5, 8)

Не ропћи на мужа свога, хранитеља свога, Српкињо сестро. Не ропћи што немаш као рођаке твоје и сусетке твоје. Не товари му на, ионако претоварена плећа, још и бреме грдњи твојих. Муж твој, уз кога те је Господ прилепио, следбеник је Христов и следбеник честитих му и славних предака. И он је могао поћи широким путем којим већина иде. Размисли колико би дуго трајала ситост ваша. Окрени се и погледај око себе, па види где су они који туђе отимаше. Ако је време живота твога иза тебе кратко, а ти упитај оне који дуже од тебе памте. Многи ће умети да ти кажу. Ја као да чујем приговор твој, како има многих око тебе који пребивају у грабежи и отимању, па им добро иде. Али, докле и шта на крају бива? По томе мери и расуђуј. Једна мудрост каже: не суди о човеку док му не видиш крај. Зато, воли мужа својега и буди задовољна оним што имаш.

И ти, Српче моје златно, не тражи од оца својега оно што ти не може дати. Отац твој бори се да буде слуга Божији, а слуга Божији стара се, и једнако се брине, како да себи и породици својој задобије од Бога милост, како би у вечности били на окупу у дворовима небеским. Оно што ти на ум не може доћи, што је много више, и веће, и лепше од онога што ти сада од оца свога тражиш, оно ће ти дати Отац небески, ако будеш послушан оцу земаљском. Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Ово ти је Бог обећао, а Бог своја обећања испуњава увек и до краја.

Када је Бог са нама ко ће против нас? Зато оставимо се клањања лажним идолима српском народу од злотвора наметнутих. Окренимо се и вратимо ономе што Божији закони и мерила цене за вредно и вечно вредно. Пустимо нека мртви укопавају своје мртваце. Радимо, трудимо се и будимо задовољни оним што имамо! Не дозволимо да нас убеде да смо безвредни због тога што не можемо имати све што нам кнез овога света и слуге његове намећу као потребно. „Вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен“ (Свети Владика Николај).

Ово размишљање је пливање узводно од свих токова. Ово је позив да Христовим мерилима меримо ствари, да бисмо зауставили своје пропадање, а онда да кренемо, оздрављеног ума, уз помоћ Божију, напред. Ја чврсто верујем да ми, православни Срби, то можемо.

Слава Богу и хвала за све. Амин.

монахиња Атанасија (манастир Рукумија)

С благословом јеромонаха Симеона, настојатеља манастира Рукумија

извор: браничевски ревнитељ