Вести

Spasitelj je od uvek imao neprijatelje. Ranije se nisu krili i bili su prepoznatljivi, ali danas su se skrili ispod mantije, kako bi bili manje uočljivi.

Piše: Janko Bojić; 16.03.2008

+++

Ovaj fenomen zaslužuje posebnu pažnju, te ga ne treba nikako zaobici. Ali ipak On ih je nadmudrio i opet nam ih razotkrio, pa smo ih zato uočili, prepoznali i započeli borbu protiv njih. Ne fizičku, kako bi to oni zapravo i hteli, nego onu mučeničku golgotsku, kako nas je sam Spasitelj uvek podučavao. Jer On ne reče Oče moj, nego Oče naš.

Episkop Rogonja i Jozef Rajtzinger

Sedimo pre neko veče na palubi „Empres Of The Sea“ operska zvezda Renato Pagliari, nekoliko članova posade i ja. Predhodne večeri nastupajući na pozornici Renaoto se dotače Jozefa Raitzingera, to je ovaj što ga zovu papa, i opisa kako nikako ne veruje Jozefu da mu ide iza leđa, ali ipak radi svakog slučaja, bez obzira što Jozef ide ispred njega, on drži ruke na leđima dok se kreće po Vatikanu.

Jednom od članova posade nije izgleda bilo jasno zbog čega se on Renato toliko negativno odnosi prema Ratzingeru. I tako se bogami razvi jedna na široko po veća diskusija. Veče beše lepo, mada su talasi drmali onu pampuru, što reče jedan Vlada iz Makedonije, kao riba plovak kada se zakači na udicu. Ja sam ih slušao ali se nisam dugo hteo uključiti u diskusiju, zbog večernje idile, više mi je odgovaralo tako. Na kraju kada se i ja priključih, svi smo počeli da se slažemo da su današnji mantijaši najveći neprijatelji Hrišćanstva. I tek će neko u jednom momentu, obraćajući se meni reći: ,,Pa kod vas Pravoslavaca ne bi trebalo da bude ovako bolno kao kod drugih pošto se vaše sveštenstvo ženi.“ Da. – Rekoh im ja. S tim što se kod nas Vladike ne žene, pa seksualnih skandala imamo na pretek. Ne znam kako je kod drugih Pravoslavaca, ali kod nas Srba postoji i jedan fenomen, a to je da mi čak imamo jednog Rogonju za vladiku. – Kako to? – pčudiše se ostali. Ja im onda ispričam kako je se sudija Holand smejao gotovo na mrtvo ime kada je gospodin Radojković objašnjavao zašto je kanadskog vladiko proglasio da je nalik na Bosanskoga vola. Izgledalo je, posle mojeg izlaganja, da se brod nije više talaso nego se prosto tresao od smeha. No, kada je smeh splasnuo, svi su zaključili da je danas potrebno mnogo više takvih kakv je bio sudija Holand. ,,Ni po babu, ni postričevima…“

Taman sam se vratio sa Kariba, i mislio sam da se više ne bavim ni rogonjama niti bosanskim volovima. Kada eto ti dede Mileta. Ne da njemu neki vrag mira.

Da se podsetimo. Deda Mile često onako nardski i šaljivo piše na portalu djkoicinfo.com, pa ga narod zavoleo, i svi pričaju kako im je veoma drago da pročitaju sve ono što deda Mile napiše. I tako on pod naslovom ,,VLADIKA IZNAD SVAKI ZAKON I SUD’’ opiše opširno kako jedan vladika ovde u Kandi ne priznaje, ni suda, ni zakona.

Mislim se ja, da je Mile toliko veliki lakrdijaš i da je to neka fiktivna priča, a ne realnost. Zaboga, kako neko može biti vladika, pa da bude i iznad suda i iznad zakona sem ako se ne radi o kakvom bravu. Pa, zar i zaista nije tako. Kod brava ne postoje zakoni. Mada se i brav može uvesti u red. Ali kada su ljudi, postoje, i sudovi, i zakoni, i sve ostalo iza toga.

No bogami ni deda Mile nije naivan. Pa sve onako dokumentovao on, i službenu izjavu, toga kanadskog vladike, a i presudu u dva dela.

Evo prvo šta nam službena izjava u službenom glasilu eparhije kanadske, koje izdavač naziva Istočnik, ali mislim da posle ovakvih izjava svi će se složiti, da tu od istoka, pa čak ni zapada nema ništa. U pitanju je velika pomrčina, te ću ja, ako i dalje budem, u ovom tekstu spominjao to glasilo ga zvati Pomrčnik.

ZA JAVNOST:

EPISKOM MITROFAN: NISAM POTPISAO NIKAKVU PRESUDU!

Povodom glasina puštenih u javnost o navodnoj presudi Crkvenog suda Eparhije istočnoameričke na optužnice pokrenute u Crkvenom sudu Eparhije kanadske protiv šest lica iz Nijagara Falsa, Episkom istočonamerički G. Dr Mitrofan, predsednik Crkvenog suda Eparhije istočnoameričke, izjavio je danas za Istočnik:“Nisam potpisao nikakvu presudu!“ U Eparhiju kanadsku do danas nije dospela nikakva presuda Crkvenog suda Eparhije istočnoameričke kojoj je, navodno, Veliki crkveni sud poverio ovaj postupak.

Sačuvaj nas Bože ovakvih izjava a i ovakvih službenih glasila, a bogami ponajviše vladike koji uređuje ovakav list. Avaj, kako meni, tako mnogoima je poznato da postoje Niagarini Vodopadi oni pravi koji su uvršteni u jedno od svetskih čuda. Ali otprilike po Pomrčniku ispade da postoje i neki falsifikovani vodopaddi. Verovatno ono Falas u pomrčenom domenu trebalo bi da znači falsifikat. Pored ovih vodopada postoji i grad Niagara. U tom gradu se nalazi crkva Sv. Velikomučenika Georgija, i veliko srpsko imanje na kome je crkva sagrađena, i u kojoj je crkvi ovaj ,,vladika“ što je ,,iznad zakona“ po njeagovom i ličnom ubeđenju zabarnio svešetnicima da održavaju bogosluženje. Dakle i jeste on kao i brav, iznad svih zakona kada je mogao, i bio u stanju da, i to učini. A sada da vidimo malo šta je u presudi. Pa tek onda da se zapitamo, čiji, koji i kakav je ovo sve fenomen. No pre toga još i ovo u Izjavi stoji EPISKOM MITROFAN. Da li neko zna šta sad znači i to Epikom?

http://www.djokicinfo.com/07_Columnists/01_Documents/08-02-21%20Supreme%20Court%20Judgement%20Pg1.jpg

http://www.djokicinfo.com/07_Columnists/01_Documents/08-02-21%20Supreme%20Court%20Judgement%20Pg2.jpg

Pođimo redom

Ako se na ovu presudu velikog Crkvenog suda u Pomrčniku mislilo, onda i zaista, ili je neko izgubio sopstvenu pamet, kada je on onako napisao Izjavu za Javnost, ili opet pak, i zaista za takve koji takve izjave pišu ne postoje nikakva pravila po kojima se takvi vladaju, te su i zaista spali na stalež običnih brava. Drugačije se ovaj fenomen ne bih mogao rastumačiti s obzirom da ne postoji relevantnost na osnovi koje je ova izjava napisana, a to zbog toga što, i zaista ne postoji presuda Eparhiskog Suda Eparhije Istočno – Američke. Već se radi o presudi Velikog Crkvenog Suda. Te zato ovaj fenomen ovako istaknut se s pravom može okarakterisati kao zabluda javnosti (misleading of the public) što se u kanadskom zakonodavstvu obavezno da sanksionisati. Nadamo se da će se oni na koje se ova notorna laž i glupost odnosi se pozvati na statutarne norme, i zatražiti odgovarajuće sankcije protiv ovakvih zabluda i obmana.

Ali, i ako bi smo sada hteli da malo više pročeprkamo po glavama onih za koje vele da su im šuplje, pa da razmislimo o čemu je reč u kontestu nekavoga racionalisanja, i tako prošupljenih fenomena, onda evo jedne analize sa predostavkom.

Predpostavimo da se ovim postupkom u Pomrčniku htelo reći da se i ova presuda Velikog Crkvenog Suda iz Beograda nije proceduralno ispravno donela. Ako se na to ciljalo niko tako nešto ne bih mogao da ospori s obzirom da i zaista ta presuda je donošena po nekim pravilima koja niti su ranije postojala u bilo kome pravosuđu a pogotovu kada se radi o drevnm postulatima Pravoslavne crkve, one institucije, koja je i proistekla u borbi, ne za interesima ličnim, već u borbi za univerzalnu pravdu.

Prvo, mnogo je o tome ranije pisano. Kada se kanadski biskup Đoka suočio sa činjenicom, da je zbog kršenja Ustava SPC, i nepoštovanja logike prirodnog prava, osporeno mu od strane građanskog sudu da može da sudi na osnovu njegove nastrane logike, proizvoljno i individualno, pokušavši da izbegne poraz i poniženje, koje ga je ipak čekalo kasnije, celu je stvra taj isti biskup poslao velikom Crkvenom sudu, na dalje razmatranje ne sluteći šta će iz svega kasnije da proistekne. Predmet daljeg postupka biskup je onima koje je optuživao obrazložio činjenicom, i to veoma kratko, da je celokupna stvar sada pred Velikim crkvenim sudum, pozivajući se tada na član 80 Ustava SPC. Dok nije pristigla presuda Velikog Crkvenog suda nije se čak ni znao broj predmeta, niti akta, na osnovu koga je predmet poslat ovome sudu. Tek se sada da videti da je to izvesni akt br. 344. Međutim tekst toga akta ni do danas nije poznat kako optuženima tako ni široj javnosti.(sic) Radili se ovdi o Crkvi ili nekakvoj konspirativnoj organizaciji, poput sicilijanske mafije? O tome se ozbiljno mora razmislti. Dakle proceduru niko drugi nije pogazio, već lično i personalno biskup kanadski Đoka Crnjelovac.

U vreme dok je predsednik duhovnog suda bio Jovan, mitropolit zagrebačko – ljubljanski, inače profesor biskupa Đoke, i pod najvećim pritiscima profesor nije hteo ništa da preduzme po ovom pitanju. Zašto? U ovoj konspirativnoj kampanji teško je doći do prave istine, ali nekim nagađanjem nije teško zaključiti, da je profesor odlično poznavao svoga studenta, i znao je koliki je on lažov, pa ga je hteo poštedeti neprijatnosti.

A onda i iznenada na porošlogodišnjem majskom SA Saboru, palicu na predsedništvo Velikog Crkvenog Suda preuzeo je;

Dangerman (Opasni Čovek)

Mislim da ga je ovako jednom prilikom po pričanju mi jednoga poznanika iz Čikaga opisao David Stepanovic (bivši advokat Mitropolije Novogračaničke). Rekao je on za Amfilokvija Razdorića da je on very danngerous man ili drugim rečima opasn čovek. (U daljem tekstu Dangerman). Moram priznati da sam bio šokiran pre nekoliko godina kada mi je jedan prijatelj poslao nešto u vezi Amfilohija gde je između ostalog pisalo: Mitroprofit, Crnogorsko Primorski, Amfilokvije Razdorić. Rekoh bio sam šokiran, a danas vidim koliko je onaj koji ga je ovako okarakterisao i zaista bio u pravu. Pogledajmo ga sa kavkim se smicalicama, i podmetaljkama taj čovek služi. Zaobići ću njegove poslednje istupe protiv episkopa Raško – Prizrenskog, Gospodina Artemija. Njegove bljutave i nepatriotske izjave, u javnosti i štampi. Njegov nasrtaj na tron Patrijarha. Njegovo licemerno ponašanje prema SPC, i njegovu saradnja sa najgorim krilom Vatikanske tamnice, sa Jezuitima, od čije škole i on sam potiče.

Ako, kako ranije rekosmo, kanadski biskup Đoka aludira, na proceduru, kako je Veliki Crkveni Sud doneo presudu. Onda je Đoka sasvim u pravu. Jer i zaista se ovako, niti sudi, niti presuđuje. Bilo da je u pitanju rob Spartak, niti pak ceo slučaj situacije iz modernih vremena. Rečnik same presude je pomalo neuobičajen i tamo Niagarine Vodopadae je zamenila reč Folsu. Različito spelovanje, pa se zato i ne zna, da li se ovo Falas i Fols odnose na jedno te isto. Uzmimo da je reč ipak o Nigarinim Vodopadima. Samo na tim vodopadima, niko još nije mogao ni bure zaustaviti, već su mnogi glave polomili spuštajući se sa buradima niz podivljale vodopade. Pa ostaje nejasno kako je neko mogao crkvu na tim vodopadima sagraditi? To je verovatno jedan poseban fenomen, koji su izmislili neki vladike u SPC, za šta naravno duguju dodatno objašnjenje, pošto sam i ja sam mnogo puta do sada prelazio most iznad Vodopada, nekoliko sam se puta prošetao pored tih vodopada i osim duge, nikgde i ništa drugo tamo ne postoji, a najmanje bilo kakva bogomolja. U samom gradu Niagari postoje mnoge crkve, pa kako je već napomenuto tu je i naša srpska crkva smeštena. Ali vladike su vladike, i oni tvrde da su nepogrešivi. Ako je to istina i sada oni ne isprave tu grešku, da na vodopadima postoji crkva, onda svak ima pravo da o njima misli kako mu je drago, a ja smatram da su takvi zalutali u nekakvu O La La zemlju.

Kako rekosmo ranije Jovan Zagrebačko – Ljubljanski poznavajući svoga studenta nije hteo Velikom Crkvenom Sudu, kao njegov predsednik da, da predmet u ruke. Iako je taj predmet bilo jednostavno rešiti s obzirom.

Prema Ustavu SPC član 79 se predviđa da:

Veliki Crkveni Sud u drugom i poslednjem stepenu rasmatra, odobrava, preinačava i poništava rešenja i presude Eparhijskih crkvenih sudova, po službenoj dužnosti ili po izjavljenoj žalbi.

presude eparhijskih crkvenih sudova koje glase na poništenje braka;
presude Eparhijskih crkvenih sudova po krivicama sveštenstva oba reda, izrečene:
na gubitak službe, odnosno zvanja;
na doživotnu zabranu sveštenodejstva
na lišenje svešteničkog čina;
na lišenje svešteničkog čina sa isključenjem iz crkvene zajednice,
presude na konačno isključenje svetovnjaka iz crkvene zajednice, i
odluke Eparhijskih crkvenih sudova koje nadležni Arhijerej uputi Velikom Crkvenom sudu.
Sva ostala rešenja i presude Eparhijskih crkvenih sudova rasmatra i sudi Veliki crkveni sud samo po izjavljenoj žalbi.

Ono što ni Jovan a ni sam Đoka nisu očekivali je da će posle prošlogodišnjeg zasedanja majskog SA Sabora stvari krenuti njima nepredviđenim tokom. Zapravo baš onda kada se na tom SA Saboru odlučilo da za predsednika velikog crkvenog suda bude izabran Dangerman.

O motiva kojima se vodio Dangerman da stvar Niagare postane aktuelnost se samo može nagađati. Jednom prilikom još pre nego što je Dangerman došao za predsednika Velikog Crkvenog suda, jedan mu je prijatelj stavio do znanja, da Niagarski problem se ne sme odlagati u nedogled. Da li je ovo bio razlog da se Dangerman zauzme za slučaj Niagare? Teško je izvesti zaključak. Drugi mogući motiv zbog kaga neki, pa i ja sam sam smatrao je njegova težnja da sa Korporcijama raščisti za sva vremena, ne znajući tom prilikom da su Korporacije neophodne u normalnom životu, ne samo naše, već i svih crkava i verskih institucija u Kanadi i USA. Pa je verovatno iz tog razloga Dangerman rešio da Niagace nauči pameti. Ni sam ne znajući u kom će pravcu krenuti dalji tok događaja. Razloga za ovakvu sumnju, motiva Dangermanovog ima na pretek, a pogotovu kada se zna, da je on, opet jednom svom prijatelju reko pre nego što je predmet iz Pensilvanije stigao do njega, da Sveti Sava nije imao Korporacije. Lupio čovek, i opet nekim čudom ostao živ. Treća pretpostavka i njaverovatnije stvarni motiv Dangermanov se sastoji u tome što su na prošlogodišnjem majskom SA Saboru obojica i vladika Mitrofan i biskup Đoka se suprotstavili Dangermanovoj nameri da u SPC uvodi papizam. Dangerman je dakle iskoristio situaciju u Niagari da produbi jaz između vladike Mitrofana i biskupa Đoke, u onom smislu kako bi oslabio takozvano tradicionalističko krilo, koje mu je glavna prepreka uvođenju papizma u SPC. Ako mu je ovo i zaista bio motiv, Dangerman je u potpunosti uspeo, bez da opali i jedan hitac, a da bitku dobije u svoju korist. Đoka je se sada sa Mitrofanom zavadio, na što bi se reklo krv i nož. Mitrofan dakle sada trpi bez razloga. A evo i zašto.

Obratimo pažnju na član 79 Ustava SPC i njegovu specifičnos, i pravnu težinu. Taj član obevezuje svakog sudeonika u okviru institucije kakva je SPC na kolektivnu odgovornost, a pogotovu one koji u ovoj instituciji zastupaju pravdu. Jer Veliki crkveni sud kao što se jasno vidi ne presuđuje samo po izjavljenim žalbama, već kako tu i stoji po službenoj dužnosti. Obratimo pažnju po kojim službenim dužnostima ovaj sud presuđuje. Zadnji četvrti paragraf ovoga člana jasno kaže da po službenoj dužnosti ovaj sud razmatra sve odluke Eparhijskih crkvenih sudova, a u široj retrospektivi (ovaj sud uvodni deo ovoga člana) može te odluke da osnaži, da ih preinači i poništi. Na osnovu ovoga ovlašćenja Veliki Crkveni sud je hladnjokrvno mogao, a što je radi mira u kući, bez da prosleđuje na dalje zahtev Eparhijskog suda eparhije kanadske, da njegov zahtev br.344 poništi, pošto on nije proceduralno pravilno podnesen ovome sudu. Kažem proceduralno neispravno zato što sa sadržinom toga zahteva nije upoznata tužena strana. No Dangerman, je sada iskoristio propust njegovog predhodnika Jovana, i prema ovlašćenjima predviđenim članom 80 Uastava SPC, je prosledio zahtev Crkvenom Sudu Eparhije Istočno – Amkeričke.

Prema svedočenju jednog od učesnika odlučivanja u sudu Eparhije istočno američke, pred ovaj sud nije došao zahtev o izuzeću sudskog veća.,, Drugim rečima da Crkveni sud Eparhije Istočno – Američke nije ni bio u poziciji presuđuje, nego da taj sud samo ispita celokupnu situaciju i da na osnovu toga ispitivanja da prtedlog Velikom Crkvenom sudu kako da se problem Niagare reši. Sasvim ispravno, pošto Veliki crkveni sud ima ovlašćenje da preinačava prvostepaene odluke i druge predstavke upućene mu. Te prema tome i ako je istina da ono što u pomrčniku piše, da je Njv. Preosveštenstvo Gospodin Mitrofan izjavio da on nije potpisao nikavu presudu, to je sasvim u redu, s obzirom da iz Eparhije Istočno – Američke i nije bilo presude, već samo jedna konstatacija, predlog kako da se reši problem Niagare. To što u presudi Velikog Crkvenog Suda ne stoji baš korektno da je iz Pensilvanije upućen ovome sudu predlog za razrešenje problema, ma koliko izgledalo tako, irelevantno je. I ma koliko celokupna stvar lingvističke konstrukcije presude Velikog Crkvenog suda izgledala kontraverzna, i ma koliko otvarala podstreha za legalnu argumentaciju, u krajnjem ishodu ova presuda je korektna, i strane u sukobu su dužne da je se pridržavaju. Presuda ima svoju pravnu težinu, i to što njene odluke samovoljno, ne pšoštuje jedan neodgovorni biskup Đoka, je stvar druge prirode.

Stavr druge prirode se odnosi na neizvršenje odluke koju sadrži presuda, što samim tim znači da biskup Đoka omalovažava instituciju Velikog Crkvenog Suda. Takvo ponašanje je i defakto crkveno krivično delo koje se sanksioniše kaznama maksimalne prirode. Omalovažavanje ne toleriše ni jedan sud bio on građanski, vojni ili crkveni. Svako omalovažavanje i ne ispunjenje odluke jednog suda od strane bilo koje individue, se sankcioniše prinudom izvršenja te odluke. Prema krivičnim pravilima SPC, nemam ih pri ruci, koliko je meni poznato neizvršavanje odluke Velikog Crkvenog Suda, taj isti sud sanksionše na taj način što pokreće postupak preko SA Sinoda za raščinjenje ili isključenje iz zajednice one individue koja omalovažava njegovu odluku.

Znači li to da Veliki Crkveni Sud, sada da bi primorao neodgovornog biskupa Đoku i prinudio ga, na izvršenje sopstvene odluke, protiv istoga treba da prko SA Sinoda SPC pokrene odgovarajući postupak radi raščinjenja istoga. Zapravo i baš tako.

I tako bi se to dogodilo kada bi oni koji sačinjavaju Veliki Crkveni Sud, bili i sami ljudi od reči, poštenja, visokog dostojanstva i karaktera, i kada bi na prvom mestu poštovali sva pravila i odluke, a pogotovu one koje donose sami. Ovde se pogotovu treba osvrnuti na prirodu predsednika Velikog Crkvenog Suda gospodina Dangermana. Da je on čovek od integriteta, već onda kada je upućena presuda, mada nepravilno, da se uruči optuženim članovima iz Niagare, prko biskupa Đoke, a kada je tu naredbu Velikog Crkvenog Suda isti biskup zanemario, i nije hteo da se povinuje odluci više crkvene instance, na šta ga obavezuje ćlan 134 (b 2), istovremeno je sam predsednik Velikog Crkvenog suda bio obavezan, zbog ovog kršenja da predloži ostalim članovima Velikog Crkvenog Suda, da se preduzmu odgovarajuće mere kako bi se sanksionisala neodgovornost biskupa Đoke. No kako se to moglo dogoditi, kada i sam predsednik se ne vlada po pravilima, nego ih namešta onako kako njemu odgovara. I koristi se njima da bi zadovoljio svoje individualne interese. Hoću reći on je sam kriminalac, pošto ne samo da on ne poštuje odluke viših tela, na prvom mestu odluke SA Sabora, pogotovu onu sa prošlogodišnjeg zasedanja majskog SA sabora, u vezi liturgijskih obreda. Ne samo da ih Dangerman ne poštuje, već on čak pospešuje i druge episkope da krše tu odluku.

Zato onaj koji ozbiljno razmišlja o celokupnoj situaciji oko natpisa u Pomrčniku ,,Za Javnost“ tako i veoma značajnog pitanja deda Miletovoig da li je vladika iznada zakona I suda? Pre nego bilo kojim putem da krene, mora imati sve ovo što je ovde unapred izloženo. A to je nivo kriminaliteta sa kojim je zaokupljen današnji episkopat SPC.

Pre nego sam pristupio pisanju i analizi događaja u vezi ,,Izjave za Javnost“ neko me je upitao kako sada Niagara da reši problem? Voleo to neko, ili ne, Niagara je rešila problem. I ona nema šta više da rešava, pošto i dokazno da tamo i nije problem. Već je problem stvorio neodgovorni biskup donošenjem nekanonskog i nezakonitog, nemoralnog akta 159. To stoji i u sadržaju presude velikog Crkvenog Suda. Akt 159 kojim je neodgovorni biskup Đoka zabranio bogosluženje u Crkvi Sv. Velikomučenika Georgija, Veliki Crkveni sud, kada kaže: ,, upućuje se njv. Preosveštenstvo episkop Georgije da povuče akt 159, na ovaj način, ovaj je akt 159 stavio van snage. (Koliko li noćiju nije spavao Dangerman da smisli ovu frazu, a pogotovu reč ,,naređuje,, da zameni sa ,,upućuje,,). Onaj ko sada ima problem i treba da ga reši je postojeći episkopat SPC, koji je takoreći ogrezao u bezzakonju i samovolji. I koji umesto da vernike koji su temelj crkve istakne na prvo mesto i da se povinuje njihovim zahtevima, on ih nipodaštava, misleći da je sam za sebe dovoljan. Iako mu član 8 Uastava SPC ne daje za pravo da se tako ponaša. Ali nedavno pravilno reče i postavi pitanje prota Mateja iz Ohaja. ,,Čija je Crkva prćija?“ Po mnogim odnosima, a pogotovu ovome ponašanju biskupa Đoke vidimo da vladike pokušavaju da je pretvore u svoju prćiju.

Zato deda Mile, nepoštovanje odluke Velikog Crkvenog suda, od strane biskupa Đoke, ne stavlja njega iznad suda i zakona, nego se on ponaša kao da je Crkva njegova privatna stvar, a pošto nije dorastao i razvio se u zrelu i normalnu osobu, on onako kao nekakvo balavo dete umišlja da mu crkva može da služi za njegovu igračku. To je i zaista fenomen, koji se jedino može objasniti time, da on u detinjstvu nije imao mogućnosti da mu neko kupuje igračke da bi detinjstvo proveo u igranju, pa ga danas prolongira, igrajući se sa stvarima koje mu ne pripadaju. Na jedan sličan način, mislim da je Frojd ili neki drugi psihijatar, objašnjavo psihu Hitlera i Staljina. Gubitak detinjstva je ozbiljna stvar i izaziva posdetinjaste traume gotovo neizlečive prirode.

Rođak

Da se mali Đokica ipak trgao iz sna, govori i jedan događaj od skorašnjih dana. Na ime pre nekoliko nedelja u Čikagu je bio jedan sasatanak. Kako oni koji su bolje obavešteni vele, celokupnog sveštenstva mitropolije Novogračaničke, i eparhijskog saveta iste. Sa tog sastanka izdato je saopštenje da u ovoj Mitropoliji niko nije protiv administrativnog ujedinjenja, ali da do njega neće doći sve dotle dok se ovde po Kanadi i USA vrzmaju i takve ništavne osobe kakvi su Hristifor Kovačević, porklom iz Grahova, naravno rođak narodnog kerova Save Kovačevića, i vele tamo Georgije Đokić. Kažu da se i sam Longin priklonio ovoj odluci, pa je čak izneo mnogo prljavog veša na račun Rođaka i Đoke, kako su ga oni nipodaštavali i omalovažavali. Žalio se mnogo na njih Longin. U svemu tome, kaže se da je Longin čak istakao kako mu je Savin rođa u nekoliko navrata kroz dranje rekao da se kupi i ide, jer Rođa pošto je zapostavio Libertvil, i dobro ga unovćio u privatne svrhe, sada ima nameru da ide na Veliko Jezero (Great Lakes). Tamo mu se sada više sviđa, a verovatno da je rođa u nameri da i tamo otrgne neko parče zemlje kao što je uradio u Libertvilu, pa da ga unovči za sebe. Svaka Vam čast proto Mateja. Čija je crkva prćija? Izgleda rođačkih veza partizanskih narodnih kerova.

No u situaciji u kojoj je sada mali Đokica iz Kanade, jer se bogami protiv njega odavno podigla najveća hajka, i da nije Hrizostoma iz Žiče, a da prošle godine ne bi Johansa iz Kragujevca, ostao bi on u žiži svih najvećih događaja. Da bi se bar malo rasteretio, opet bolje obavešteni vele, da je Đokica se ipak malo prizvao u pamet, pa je Longinu uputio pismo, sapštivši mu da on ne traži CŠO_ne iz Kanade koje su pod jurisdikciom Mitropolije, pod svoju jurisdikciju. Tako znači, to sada veli uobraženi Đokica, sve veli on to čini zarad mira u kući. Zaista? Pa on tu kuću godinama uporno razara, i da bi sebe održao na vlasti pokušava da je oddrži u permanentnoj svađi.

Znači li to, da je posle dugačkog detinjstva, skoro od 60 godina jedan balavac se trgao iz dubokog sna? (sic)

Bedno stanje.

Ima već nekoliko godina kako seb, a i mnogi drugi postavljaju pitanje. Zašto je ovo, ovako jadno i bedno stanje zahvatilo SPC?

Naravno da u svemu ovome najvećeg udela imaju loš sastav Episkopta SPC. Ali se ni mi obični vernici ne možemo izuzeti iz svega ovoga, jer je i naš doprinos svemu ovome i te kako veliki. Dugo smo tolerisali samovolju i nepravdu.

Baš upravo nam o tome svedoči sam slučaj skopčan sa događajima u Niagari. Ova CŠO, i njeni članovi, će ući u istoriju kao primer kako se brane pravda i dostojanstvo. Oni se nisu hteli pokoriti nepravdi i sebe prepustiti mentalitetu rulje, kako to rade na drugim mestima. Živi primer su Kičiner i Tornoto. Kažu da su u Torontu Crkve prepune svake nedelje. No i pored tako velikog okupljanja dugovi se ne smanjuju nego se uvećavaju. Šta vredi od svega toga ako u crkve dolaze oni koji nemaju smisla ni spoznaje šta je crkva. Jer takvi odaju i dišu mentalitetom rulje. U crkvu se ne ide da se pokaže. ,,A ti nemoj kao licemeri da se moliš na javnim mestima i trgovima…“ Nego radi ljubavi, duhovne satisfakcije i dostojanstva. Pop Tomić, ispred oltara upotrebljava nedostojne reči, i krši svako dostojanstvo, a da se oni koji ga slušaju ni do sada nisu takvom primitivizmu usprotivili. Da li su oni koji ovaj nemoral, i na kraju kriminal, tolerišu, gluvi i nemi. Ili su jednostavno indiferentni. I meni je taj pop svetio vodicu. Ali kada bi me, ne daj bože pozvao danas, da mi u kuću dođe, ni slučajno ga pustio ne bih. I šta je loše u tome? Neprznavati za svešteno lice onoga koji propoveda nedostojnost?!!! Na to nas ako smo vernici obavezuju sva drevna predanja, od Staroga Zaveta, i Novoga Tastamenta. Pravila koja su nam ostavili Sveti Apostoli, obavezuju svakog vernika da se nepravdi mora usprtiviti. A i da nismo vernici, svak onaj ko malo dostojanstva i pristojnosti ima, ne može ovakav postupak beslovesnog popa Tomića i druge nepravilnosti da toleriše. Postupak Tomića toleriše mentalitet rulje. Bolje je crkvu držati bez sveštenika, nego li pak u njoj imati Tomića da prežvakava na temu balega. Balega čak kada i iz Tomićevih usta izlazi, ne može biti sa ukusom prihvaćena. Greh ne ulazi na usta, on iz njih izlazi.

Članovi CŠO iz Niagare se nisu pokorili nepravdi i poveli mentalitetom rulje isto onako kako se Koča Radojković svojevremeno nije dao istim mentalitetom povesti. I mi mu danas dugujemo veliko priznanje. Jer, da Kočinog slučaja nije bilo, sama CŠO iz Niagare bi prošla daleko trnovitijim putem da dokaže itrajnost pravednika, Mada i ovo kroz šta je ova CŠO prošla do sada je Velika Golgota. Ali, i golgoti pravde, radi nas Spasitelj je pribegao. I On se nije poveo mentalitetom rulje, nego ciljem istinite i vrhunske pravde. Tim putem idu svi oni koji su pravde, poštenja i dostojanstva željni.

Rekoh da je, i udeo bednog stanja u SPC, u svemu ovome veliki, i nas vernika. Neosporno je da današnji Episkopat ispunjavaju ljudi prostog i primitivnog mentaliteta. Ljudi nedostojni čina. Neprofesionalni i nekvalifikovani. Po vrh svega ljudi ispunjeni zlobom, mržnjom, gnevom, zavisti i pakošću.. Zar to nije pokazala nedavna čačnska golgota? Tamo je, determinisanost za dostojanstvom i pravdom, nadvladala zlobu i samovolju jednog zlbnika, koji sa teologiom nema niakve veze, i koji je zbog svoje nastranosti bio odstranjen iz grtađanske škole, a našao utočište na Svetoj Gori, a posle nje on i danas svoju nastarnost pokriva mantiom.

Dakle mi vernici smo napravili kardinalnu grešku, jer smo svoju majku, koja se o nama skoro dva mileniuma brine, prepustili nedostojnim i neodgovornim pastorcima. Pastorecima koji je siluju, i razaraju. Prepustili smo je mentalitetu rulje.

Došao je momnenat kada se ispunjavaju reči ave Justina, koga pastorci ni za živu glavu ne spominju. Crkva se mora braniti od zlobnika zaogrnutim mantijama. Od nedostojnika, u mantiama. Poručivao je on. I eto toga časa. Od Niagare, preko Čačka Tuleža i Paleža, do Sidneja, i Čikaga. Progovorio je glas pravednika, koji se ne vladaju više po onima koji su vikali ,,Raspni ga!“ Nego po onima koji su učili od Njega. A Njuegova je reč, reč pravednika. Tako reče mnogo puta i sam ava Justin, u čije sam ime utrošio jedno silno vreme, da bi onima koji se pravdom rukovode pokušao da pojasnim da su na pravom putu. A onima koji nose mitre na glavi da stavim do znanja, ako su oni u mogućnosti i to da shvate, da se mitre ne nose profita radi, već radi opšteg dobra, i hrišćanske prosvećenosti.

Janko Bojić, 16.08.2008