logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: igor m. djuric    591 пута прочитано    Датум: 12.03.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

KOSMET- deceniju pre....(Deo 2)Kraj leta 1998. Metohija. Na straži sam svakog utorka. Muškarci iz ulice čuvaju ulaz sa sumnjive strane. (ČUVAMO!!!- ne napadamo, u ulici žive samo Srbi). I tako svaku noć skoro cele 1998. godine.

Ivan M.Djurić; 11.03.2008

+++

Zalegnemo uz busiju pa čekamo. Niko ne prođe celu noć. Čak ni bolesnik ili trudnica pred porođaj. Nema se sad vremena za bolest ili rađanje………

……….Posle straže, u sredu ujutro na posao. Ko radi. Jedno jutro: nema jakog čaja i tople kafe u kancelariji. Dobijamo je iz čajdžinice preko puta. Donosi je dobrodušni Albanac po imenu (ili prezimenu) Hoti. ”Šta je sa kafom?”, pitam nervozno. ”Nema više kafe, sinoć su ubili Hotija kada se vraćao sa posla”. ”Ko bre?!?”, postavlja se pitanje samo po sebi. ”Šiptari, OVK, njegovi, kako hoćeš i to samo zato što je nosio Srbima po kancelarijama kafu i čaj, smatrali su to kolaboracijom”. Ne mogu da poverujem da bi ubili zbog tako banalne stvari, mora da postoji neki drugi razlog (posve glupa pretpostavka i dilema: pa ubijali su i bez ikakvog razloga!!!). Posle par dana ispostavlja se da je sve istina. Da, Hoti je ubijen samo zato što je nosio tople napitke Srbima po kancelarijama i firmima u blizini. E, moj Hoti (”moj” si jer si stradao ni kriv ni dužan) skupo si platio cenu medijske potrebe dokazivanja da ne možemo jedni sa drugima. Šta ti je trebalo da dokazuješ da je moglo da se živi i radi bez trzavica?! Jedini tvoj greh sastojao se u tome što si pošteno živeo i radio, što se nisi mešao u poganu politiku. Nisi to smeo da ”uradiš” Hoti……

……….Patrijarh nas poziva na hrišćansku uzdržanost i mir. Mesto: trg u centru Peći. Povod: sahrana ubijenih dečaka u kafiću ”Panda”. Jedni greh dece je bio to što su bili hrišćani. Čemu onda hrišćanska uzdržanost…….

………..Na par kilometara od nas ”nešto” se dešava. Jasno i glasno se razaznaju pucnjava i detonacije. Za to vreme deca se igraju po susednim dvorištima a komšije uređuju svoje bašte. Niko ne želi da zna šta se to dešava u blizini…….

Noć, 24. mart

Uključujem CNN i gledam slike koje se menjaju. ”Dobrodošli na veliku svetsku pozornicu”, kao da čujem glas sa ekrana. A ne čujem to, samo mi se pričinjava.

Proleće-leto 1999

Dobijamo pouzdane informacije sa granice da naši padobranci nemaju namere da se pomere ni za pedalj unazad. Trpe velike pritiske iz vazduha (NATO) i sa zemlje (teroristi, albanska armija i plaćenici). I pored toga ne pada im na pamet da se predaju ili, ne daj Bože, pobegnu. A ovi iz NATO baš sve lepo isplanirali. Počne lepo bombardovanje, probije se granica, Srbija kapitulira za dva-tri dana i gotovo. Posle toga se punom snagom krene u ”izgradnju demokratije” na Kosmetu, niko više ne pominje Moniku Levinski: ma da te vidi Bog. Ali, uvek se nađu neki Srbi da sve pokvare. Zato i dobijaju ono što su zaslužili: drznuli su se da brane vlastitu otadžbinu. Nama u ”dubini”, borba vojske na granici podiže moral u ovom novom Kosovskom boju. Kosovske bitke, ma kada se odigravale i protiv koga se vodile, uvek su odlučivale o većim stvarima nego što je u prvi mah to izgledalo. Najmanje se u kosovskim bitkama branilo Kosovo. I Metohija. Branili su se viši, nebeski ciljevi (ali se i zaustavljalo nadiranje hordi). Kosovske bitke, sve redom (ima ih mnogo i nikada ne prestaju) vodile su se i gubile u cilju očuvanja srpske države i srpskoga imena. Niti će ikada srpska država biti cela i jaka bez Peći, Dečana i Gorioča. Ne brane padobranci i njihovi saborci iz drugih jedinica samo granicu. Oni brane naše pravo da budemo ljudi. Oni su svojom bitkom odbranili pravo da to mogu da čine i onima koji danas u Srbiji pljuju po njima: to je cena slobode za koju su se izborili……..

…………Kačili su nas sa različitih strana svi, i sa zemlje i iz vazduha, hvala Bogu uvek neprecizno i iz daljine. Mi smo imali tu sreću, mnogi nisu. Mene su više puta ozbiljno ugrozili i psi. Ljudi su stalno bežali, ili oni ili mi. Psi su ostajali: i naši i njihovi. Slučaj prvi: ulazimo u kuću, jedan trči levo, drugi desno, ja na sprat. Nogom udaram vrata od jedne sobe i ulećem u prostoriju. Sa strane na mene skače ogroman pas, ostrvljen i besan. Ko zna koliko vremena je boravio u toj sobi bez hrane i vode i, verovatno, još manje se može saznati o motivima onoga koji ga je tu zatvorio. Pošto se odbio od puške koju sam instiktivno držao ispred sebe ja sam to iskoristio da zaždim iz sobe. Naravno prestravljen. Slučaj drugi: celu noć se pentramo uz planinu, po kiši i magli, a ne bi li u zoru ”zaskočili” teroriste za koje imamo podatke da se kriju u jednoj bačiji. Uz velike napore i stižemo, tiho se primičemo, sve je po planu dok se na nas nisu stuštila dva šarplaninca iz mraka. Kidišu, laju, trče. Čuvaju posed i gazdu. Mi pokušavmo da se odbranimo, da ih pobijemo ali se po mrklom mraku skoro ništa ne vidi. Puca se na ”nevidljive- stelt” pse. Jedno zrno udara u busiju na dvadesetak santimetara od moje glave. U ozbiljnoj smo opasnosti da se međusobno poubijamo. Nakon desetak minuta psi se povlače. Mi se šunjamo i prilazimo bačiji, znamo već da je kasno ali mora se. Unutra nalazimo založen limeni šporet i prekipelo mleko na njemu. Slučaj treći: u nekom tamo selu, u nekom tamo dvorištu, oslanjam pušku uza zid i krećem prema nedovršenoj garaži ”da se olakšam”. Garaža je u fazi izgradnje, tek ozidana, bez vrata. Onog trenutka kad sam kročio na ulaz, držeći se za šlic, na mene kreće čopor uplašenih pasa (uplašenih sindromom ”sateranosti u ćošak”) koji su u hladu garaže pobegli od vrućine. Tražim rukom pištolj na prsluku. Već je kasno: na zemlji sam i pregažen tim psećim stampedom……..

………… Noću je najgore. Metohija je ravna a mi nekako pod brdom. Sve se vidi. Svaku noć gori vatra na sve strane. Što od bombardovanja, što od paljevine. Od ovog drugog, ruku na srce: više. Vatra je sve odnela ali joj je dosta i vremena trebalo. Nije bilo lako potpaliti sve. I ma koliko se trudili, pre njih: mi, i posle nas: oni, uvek ostane nešto što odoli vatri i ljudima. Nikada ne izgori baš sve. Ostane uvek nešto, nekad ne više od detalja, da podseti da se palilo tuđe i da čak ni zgarišta ne pripadaju paliocu. Vatre su gorele. Dim je ograničavao i međio moju Metohiju. Nekad crn, nekad beo – kao da je svaka kuća davala neki svoj odgovor o ratu i miru, o ljubavi i mržnji. Noću se dim nije video ali su svetle plamene kugle iz daljina i sa različitih strana sijale, osvetljavajući put odlazećem razumu, da se više nikad ne vrati u ove krajeve. Čudan je način izbora palikuća. Nikada razum ne odlučuje o novoj paljevini: sve je čist instikt, nešto unutrašnje, nedefinisano, što čoveka uputi baš prema toj (nekoj) kući. U ovome ratu paljenja kuća vojske se nisu sukobljavale sa ljudima- nego sa građevinama, valjda sa simbolima postojanja i ostajanja. Kao da je nešto govorilo, i jednima i drugima, da treba kuće paliti a ne ljude ubijati. Humanije je. Mi samo nismo hteli da živimo zajedno……..

……….. Celu noć se sa strane jednog sela iz okoline čula pucnjava koja je pred zoru utihnula. Šalju nas da vidimo šta je u pitanju jer su meštani poslali aber za pomoć. Kad smo stigli zatičemo ih polegle u nekom jarku a oko njih hiljade čaura i nešto manje praznih flaša. Tvrde da se u napušteni albanski deo sela, preko puta, noćas spustili teroristi i da su ih napali. Odlazimo tamo, već sumnjajući da ćemo bilo šta naći. Ne liči ovo na napad terorista, besmisleno je da se privuku nekim kućama pa da celu noć razmenjuju vatru sa njima. ”Češljamo” kuću po kuću ali je očigledno da nema ni traga od bandita. Nema ni tragova da se odatle dejstvovalo. Našla bi se neka čaura, neki zaklon. Vraćamo se i umirujemo, kroz prekor, meštane. Oni mole da im se pošalje dopuna u municiji: ostali su, vele, bez jednog jedinog metka. Za ono drugo, u flašama, već će se snaći i sami. Ne kažu ali se podrazumeva. Mi odlučujemo da se ne vratimo nazad vozilom nego pešice, da izvidimo malo i ”po dubini” velike površine oranica i lugova koje niko ne kontroliše. Vegetacija je bujna jer je teren bogat vodama. Ovde ima i mnogo prostranih međa a i mesecima više niko i ne kosi. Osećamo se kao u džunglama Vijetnama u kojima nikada nismo boravili ali koje smo toliko puta gledali u ”holivud” produkciji. Hodajući tako naziremo jednu lepu kućicu i prilazimo joj. Na dvadesetak metara ispred kuće, naslonjena uza zid štale plače jedna stara žena. Ciganka. Na naše pitanje ”zašto plače”, ona odgovara: ”Sin me tuče kad god popije a bogami u zadnje vreme i bez toga. Eto, i sad me je istukao i isterao napolje”. Ljuti zbog onoga što čujemo pravimo plan. Pojačavamo maskirne boje na licu, neki spuštaju ”fantomke” na glavu. Skidamo svoje crvene beretke koje nose izviđači u vojsci i vezujemo zelene marame ”a la gusari”. Onda: upad u kuću!!! Hvatamo ”junaka” koji bije svoju majku i grubo ga izvodimo napolje. Strahujemo da uz put ne izdahne koliko se prestravio. Dok kleči na zemlji cevi od pušaka su uperene u njega. Izbezumljen je do straha. Već se oprostio od života. Trese se kao prut. Molio bi za milost ali nema snage ni da progovori. Totalna blokada. Jedan od nas, najmanje je bitno ko, vadi nož, prinosi mu ga pod grlo i kaže: ”Ako još jednom, samo još jednom, dirneš majku ili samo vikneš na nju, mi ćemo se vratiti”. I Brzo odlazimo iz dvorišta. Čujemo iza sebe plačni i drhtavi glas: ”Nikad više, nikad više, da mi umre majka ako lažem…”

……..Na drumu izrešetan kombi. Trčimo prema njemu i unutra naziremo na zadnjem sedištu jednog ranjenog čoveka. Na podu leži jedna žena. Ranjenik je pogođen u glavu ali još malo daje znake života. Žena je strahom prikovana za pod kombija i ne reaguje na naša pitanja ali je srećom nepovređena. Zovemo sanitet radio vezom ali se niko ne javlja. Nailazi jedno vojno vozilo u međuvremenu i mi pokušavamo da nesrećnika što opreznije izvučemo sa sedišta. Nema nikavih šansi, to se vidi, ali je još živ. Držim ga ispod ruku i prenosimo ga u vozilo. Glava mu je na mojim grudima. Vidim mu mozak. Tada iz šume izlaze još dva čoveka. Ispostaviće se da su to vozač i suvozač kombija. Pobegli su u šumu čim je kombi koji je sam rulao nekoliko stotina metara stao. Oni su sindikalci jedne velike firme iz centralne Srbije. Nose svojim mobilisanim kolegama darove od sindikata. Pogođeni je inače predsednik sindikata u firmi. I zaista, u gepeku kombija, isprskani krvlju nasloženi paketi čokolada i sokova. Žena se u međuvremenu malo povratila. Mi ćemo je odvesti do komande a ostalu dvojicu šaljemo drugim vozilom na isto mesto. ”Zaboga, gospođo, šta radite ovde?

Znate li vi uopšte u kakvo ste se grotlo spustili? Kakav crni sindikat i čokoladice?”. ”Znam gde sam došla”, veli, ”sin mi je ovde negde, zato sam se i prijavila da krenem na put. Samo da ga vidim”. Svi ćutimo. Shvatamo. ”Kumanovski sporazum” je potpisan ima nekoliko dana već. To je znači mir?!

 

Ivan M.Djurić; 11.03.2008

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo