logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    2.242 пута прочитано    Датум: 13.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Evo, recimo, pogledajte na šta liči Amfilohijev časopis “Svetigora”. Treba imati u vidu da je to zvanični časopis mitropolije crnogorsko-primorske i “obraznik za vjeru, kulturu i vaspitanje”. Otvaramo najnoviji broj za 

arhiva “Gazimestan”


Ne mogu da kažem, ima i pravoslavnog sadržaja, tek da u časopisu bude zastupljeno i Pravoslavlje, između ostalih svetskih religija. Ali u časopisu dominiraju nepravoslavni i tendenciozni tekstovi i fotografije Ignjatija Midića, Vartolomeja turskog, Zizjulasa pergamskog, Amfilohija cetinjskog, Benedikta rimskog, Pamuka turskog, kao i jedan antisrpski tekst “Istina o kralju Nikoli”, gde se aludira na to da je Srbija kriva što je Crna Gora izgubila svoju državnost. Tu je i kompletan tekst Zajedničke deklaracije pape Benedikta šesnaestog i patrijarha Vartolomeja prvog, zajedno sa njihovim besedama na liturgiji u kojoj je u punim odeždama uktivno učestvovao i papa rimski. I na kraju, kao šlag na tortu, u bloku koji nosi naziv “Iz pomjesnih crkava” stavljene su vesti iz Vatikana (čak tri teksta) i anglikanske “crkve”. Idemo redom.

Ignjatije Midić je zastupljen čak sa tri fotografije (izgleda da je on stvarno prorok), a članak mu se zove: “Liturgijsko sabranje odslikava i oprisutnjuje buduće carstvo božije”.

Mislim da je suvišno navoditi citate iz ove glupe besede, u kojoj Ignjatije ponavlja sve one iste rečenice koje smo već napamet naučili. Navešću samo ono što je krupnijim slovima izdvojeno i uokvireno u samom časopisu:

igNjatije ::
Jedino u Liturgiji ljubav prema Bogu je neodvojiva od ljubavi prema bližnjem, jer jedino u Liturgiji je Bog neodvojiv od čoveka.


To znači da samo za vreme Liturgije možemo voleti zajedno Boga i bližnjega, a van liturgije ih moramo voleti odvojeno, jer Bog ne igra tenis, a bližnji igra tenis, i tu dolazi do raskoraka.

Zatim, odmah posle Ignjatija Midića (tvorca čuvenih udžbenika za male homoseksualce), sledi vaseljenski patrijarh Vartolomej:

Njegov članak je posvećen ekologiji. Zašto baš ekologiji? Zato što treba isticati samo sličnosti sa rimokatolicima i muslimanima, a nikako razlike. Neće valjda Vartolomej pisati o blagodatnom Ognju?!

Inače, Vartolomeja zovu “zeleni patrijarh” zbog njegovog revnovanja za ekološke probleme. Odmah posle Vartolomeja sledi članak Zizjulasa pergamskog:

I on piše o ekologiji. Članak se zove “Ekološki problem i odgovornost bogoslovlja”. Zizjulas ovde hrabro ispoveda svoju veru i beskompromisno se obračunava sa ćutanjem bogoslovlja o najvažnijim problemima današnjice:

Zizjulas ::
Hrišćansko bogoslovlje i Crkva nemaju opravdanja za tako dugo ćutanje pred ovim problemom (ekologije), naročito zbog toga što je prigovoreno, kako bogoslovlju tako i Crkvi, i to s pravom, da imaju neki odnos sa korijenjem ekološkog problema.


Ko je to prigovorio Crkvi? Šta mislite?

Citat:
Treba, dakle, da Crkva i bogoslovlje progovore o ovoj temi, ne sa razloga da bi se odbranile i dale objašnjenje ovih prigovora, nego da bi dale suštinski doprinos rješenju ovog problema. Jer imaju nešto suštinsko da kažu o jednoj temi kao što je ova. Drukčije, u opasnosti su da se pokažu nerelevantni i nesposobni da primjene, ono što tvrde da imaju – Istinu.


Dokle će više ovaj zlotvor prozivati Crkvu kao da je za nešto kriva? I dokle će više Žestoki momci da reklamiraju ovog satanistu? Odgovor: do ujedinjenja sa rimokatolicima.

Citat:
Smatramo da naša kultura ima potrebu da obnovi shvatanje da se preimućstvo čovjeka u poređenju sa ostalom tvorevinom ne sastoji u logici (razumnosti) koju posjeduje, već u mogućnosti da “opšti” (zajedničari), tj. stvara takve odnose, tako da se pojedinačna bića oslobađaju od svoga egocentrizma i od svojih granica i da se stavljaju u odnos nečega s one strane njih samih, na nešto “onostrano” – na Boga, ako bi htjeli da upotrijebimo ove tradicionalne izraze


Ovaj đavolji sluga ni Boga ne sme da pomene, a da se ne ogradi od tog izraza kao “tradicionalnog”. Vidite li šta on kaže: “ako bi htjeli da upotrijebimo ove tradicionalne izraze”. Bravo, Amfilohije! Na to li si spao? Da u svome časopisu proturaš ovakvu đavolju nauku?

Sledi članak Joanisa Papadimitrakisa, opet o ekologiji (tipično crnogorska tema).

I najzad, članak samog “arhiepiskopa cetinjskog” i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića). Ovoga puta on sebe ne naziva egzarhom pećkog trona, jer po svoj prilici više ne želi da kod crnogorskih vlasti izaziva nikakve asocijacije sa SPC.

U svome tekstu Amfilohije navodi vodu na Vartolomejevu vodenicu, i između ostalog kaže:

Amfilohije ::
U vrijeme turskog ropstva Crkva je stradala od mnogih drugih iskušenja i nevolja ali je imala i jednu značajnu prednost: objedinjujuća uloga koju je kroz vjekove igrala Carigradska Patrijaršija……besporedak je danas naročito izražen u pravoslavnoj dijaspori čije ustrojstvo negira izvorno kanonsko predanje Crkve i nesumnjivo raslabljuje svjedočenje Crkve u savremenom svijetu, slabeći time spoljnu misiju Crkve. 


Setimo se da su Irinej i Ignjatije svojevremeno potpisali predaju svih zagraničnih eparhija jurizdikciji carigradskog patrijarha, pa je Sabor SPC poništio taj njihov potpis. Evo sada Amfilohije izražava lojalnost sa pretenzijama ekumenisijarha Vartolomeja Turskog:

Citat:
…da bi to svjedočenje bilo autentično i istinski spasonosno za svijet i narode “koji sjede u tami”, neophodno je da pravoslavno rasijanje prestane da bude paralelno antikanonsko sapostojanje nacionalnih jurisdikcija i da postepeno prerasta u pomjesnu jedinstvenu crkovnost i sabornu crkvenost saglasno drevnom i evharistijskom ustrojstvu Crkve, u duhu 34. apostolskog pravila koje glasi: “Episkopi svakoga naroda” (ovdje se pod pojmom “narod” ne podrazumijeva nacija u današnjem smislu riječi, već kršteni narod Božji jednoga mjesta, neke oblasti, bez obzira na njegovu nacionalnu i jezičku pripadnost) treba da znaju prvoga između njih i da ga smatraju kao glavu, i ništa suvišno da ne preduzimaju bez njegova mišljenja, nego svaki neka čini ono što se tiče njegove eparhije (oblasti) i njoj područnih mjesta…


Ako bi se ostvarilo ovo što piše Amfilohije, Ruska Zagranična Crkva bi prestala da postoji, kao i sve eparhije SPC van teritorije Srbije, tako da bi gospodin Vukman svakako pripadao carigradskoj patrijaršiji, bilo da se nalazi u Nemačkoj, bilo u Crnoj Gori. Naravno, ovo je nerealno i neostvarljivo i predstavlja samo izraz Amfilohijeve lojalnosti patrijarhu Vartolomeju. I ne samo njemu.

Dalje, na 20. strani časopisa stoji naslov: “BOG KAO LOGOS, ALAH KAO VOLjA”. Kako vam se sviđa ovaj naslov?

U ovom članku “jezuita otac James Schall” objašnjava koliko je zapravo papa Benedikt veliki genije.

Jezuita “otac” James Schall ::
Ali Benedikt je u pravu. On je dao građanima sveta upozorenje da će im se takođe uračunati to kako koriste ili ne koriste svoj razum. Niko drugi nije mogao to da uradi.


Ove reči su objavljene u Amfilohijevom časopisu “Svetigora”, koji se još naziva “obraznik za vjeru, kulturu i vaspitanje”. To znači da sve što se u njemu objavljuje predstavlja obrazac vere, kulture i vaspitanja. Jedan od obrazaca je i turski pisac Orhan Pamuk koji je prosto razapet između Istoka i Zapada, kao i Amfilohije.

Nema sumnje da je ovaj Turčin ustvari Amfilohijev kolega iz Evropske unije, jer on u Turskoj ima isti zadatak kao i Amfilohije u Srbiji.

Citat:
Kad zakucate na evropska vrata vi zapravo kao da govorite: ‘Eto, mi baš nismo kao vi, ali bismo želeli da budemo kao vi i volimo slične stvari – recimo novac, metode, organizaciju, demokratiju…’. Nažalost, nacije koje se nađu pred tim vratima postaju osetljive i nervozne. A u tom krhkom procesu prijema u Evropsku uniju vrlo je opasno ulagati mnogo osećanja. To nije dobro ni za te nacije, ni za Evropu”, piše Pamuk.


Eto, to bi bilo dodvoravanje moćnicima ovoga sveta, a sada treba na vreme početi sa dodvoravanjem crnogorskim vlastima. Amfilohije bi lično najviše voleo da postane patrijarh u Beogradu i da jednostavno pobegne iz Crne Gore (gde je napravio haos), ali pošto vidi da mu se beogradski tron nimalo ne osmehuje, onda se on na vreme okreće ka Podgorici, gde će postati prvi +AEM i Patrijarh crnogorski, ukoliko ga crnogorske vlasti priznaju, a priznaće ga ukoliko stvar poguraju Benedikt i Vartolomej. A Benedikt i Vartolomej će pogurati stvar ukoliko Amfilohije bude prihvatio učenje Zizjulasa i Midića.

Dakle, da vidimo kako izgleda dodvoravanje crnogorskim vlastima. Članak se zove “Istina o kralju Nikoli Petroviću Njegošu”, a ispod naslova piše:

Citat:
Sa akademikom Dragoljubom Živojinovićem razgovaramo o istini koju je sakupljao 30 godina o Kralju Nikoli, njegovim saveznicima, kapitulaciji i slomu Kraljevine Crne Gore, kao i o razmiricama sa Srbijom.

Evo šta kaže akademik o sakupljanju materijala i ciljevima njegovog naučnog rada:

Citat:
Znači, nakupilo se sila toga što je sada trebalo uraditi i obraditi, sa postojećom literaturom suočiti i na neki način dati jednu novu sliku, zapravo objasniti šta se dogodilo i kako se dogodilo, ko je doprineo porazu, nestanku, gubitku crnogorske državnosti.


U tekstu nećemo naći konkretan odgovor da je Srbija doprinela gubitku crnogorske državnosti (još je rano za tako radikalnu izjavu), ali ako se pažljivo čita ceo tekst, iz teksta se jasno vidi da je gubitku državnosti Crne Gore najviše doprinela upravo Srbija. Ovim tekstom Amfilohije može da se pohvali pred Milom Đukanovićem i njegovim pajtosima.

Citat:
Kralj Nikola je suočen sa krizama koje su izbijale na sve strane sa sukobima velikih sila predosećao da će biti lomova. I on je nastojao da se od tih lomova ako je moguće drži po strani. On je čak i dugo u junskoj krizi oklevao da se izjasni, odlagao da donese odluku. Međutim, bio je suočen sa raspoloženjem stanovništva i naroda u Crnoj Gori, kao i većinom u narodnoj skupštini koja je jednostavno zahtevala da se stane na stranu Srbije otvoreno, i da se uđe u rat. A to je tražila i Carska Rusija. Kralj Nikola je dugo oklevao ali nije ipak mogao da odoli i konačno je 4. avgusta 1914. odlučio da prekine diplomatske odnose sa Austro-ugarskom i uđe u rat 5. avgusta, narednog dana. I tako je zapravo on kao vladar, kao čovek koji je donosio najvažnije odluke, Crnu Goru uveo nevoljno u rat, to se naravno pokazivalo tokom čitavog trajanja rata dok je Crna Gora učestvovala aktivno, znači do početka prvih dana 1916. g.


Jadni kralj Nikola, nije hteo da se vezuje za Srbiju, ali jednostavno nije imao kud, jer je u skupštini većina bila za to da Crna Gora otvoreno stane na stranu Srbije (zamislite bezobrazluka!), a i Carska Rusija je to tražila. Šta je drugo mogao kralj Nikola, nego da nevoljno suverenu državu Crnu Goru uvuče u rat iz koga će ona izaći bez svoje državnosti i suvereniteta.

Citat:
Kad se Crna Gora definitivno utopila u kazamatu Prvog svjetskog rata?Pa ona se utopila onom odlukom, namernom ili nenamernom crnogorskog kralja, da potpiše kapitulaciju… 

…Otuda je u novembru 1918. g. odredbama primirje sa Austro-ugarskom, članom bilo predviđeno da Crna Gora bude okupirana od strane savezničkih trupa, pod komandom generala Franše Deperea kao komandanta istočne armije. U tom kontingentu su se nalazili Italijani, Englezi, Amerikanci, Francuzi i Srbijanci.


Vidite li? I Srbijanci su se nalazili među okupatorima Crne Gore! Bravo, Amfilohije! Dobre vesti! Trebalo je ovo ranije da objavite!

Citat:
Kako su se velike sile pozicionirale između Crne Gore i SrbijeUvek su stajale na strani Srbije i smatrli su to oni ne samo za vreme rata, nego još i pre nego što je rat počeo. Oni su snažno podržavali pokret za ujedinjenje dve zemlje. Prvo naravno onaj koji je predviđen sporazumima, političkom i vojnom konvencijom iz 1912. g. I oni su smatrali da te dve zemlje treba da idu zajedno. I uvek su objašnjavali tu činjenicu, tu svoju želju, pre svega činjenicom da je to sve jedan narod, da je to jedan narod koji pripada istoj veri, da je to narod koji ima istu kulturu, koji ima zajedničku prošlost. Englezi su čak govorili da su Crnogorci planinski Srbi i oni su to stalno podržavali, praktično do kraja rata. Jedino su tražili, Englezi, neki pravni modus, da to sve bude legalizovano. 


Pusti Englezi, oni uvek sve zakuvaju. Podržali su Srbijance i tako se Crna Gora pozdravila sa svojom državnošću.

A sada obratite pažnju na pitanje koje se postavlja u ime Svetigore (izdvojeno kurzivom):

Citat:
Koliko ste svedočanstava našli u stranim arhivima o razbijanju Crne Gore od strane Srbije i da li ih ima?U jesen 1915. g. Kralj Nikola je tražio da čak Italijani dođu da spreče srbijanske trupe da krenu preko Albanije i Crne Gore. Čitavom nizu izjava koje je davao Italijanima i Francuzima u decembru 1915. on je govorio o katastrofi i porazu, bednom povlačenju srbijanske prve armije koja je prolazila preko Podgorice itd. To mu nije bilo zaboravljeno. U jednom trenutku je trebalo da dođe i do prekida diplomatskih odnosa između Srbije i Crne Gore kad se Kralj već našao u Francuskoj, Pašić je tu odluku razmatrao, bilo je mnogo mišljenja da se odnosi prekinu pošto je Crna Gora izišla iz rata i potpisala kapitulaciju, izdala je savezničku stvar, ali je Pašić rekao: “Ne, mi nećemo da prekidamo diplomatske odnose, mi ćemo da ostavimo našeg poslanika na crnogorskom dvoru i on je ostao praktično do kraja rata. Odnosi u inostranstvu dok je crnogorska vlada bila u Francuskoj nisu bili ni malo dobri i opravdanim razlozima srpska vlada je napravila krajem 1916. svoj plan koji je trebao da dovede do ujedinjenja dve zemlje. To je značilo tek krajem 1916, znači uklanjanjem dinastije Petrovića ujedinjenje dve zemlje, ali tako da članovi crnogorske dinastije imaju apanažu koja im pripada kao članovima kraljevske kuće da sačuvaju svoja nepokretna imanja i imovinu. Nešto slično aranžmanu, Pašić je tako govorio, koji je Pruska imala sa njemačkim državama posle ujedinjenja 1871, kada su u tu nemačku carevinu ušle jedna moćna Bavarska, jedna moćna Saksonija koji su imali svoje vladare i svoja lokalna predstavništva. Međutim, kasniji planovi i naravno ta Pašićeva ideja i srpska ideja o ujedinjenju svih južnih slovena, znači Srba, Hrvata bila je takva i normalno da je ona gurala Crnu Goru i Kralja na ivicu diplomatske igre i prvi otvoreni sukobi su izbili naravno povodom Krfske deklaracije, gde Crna Gora nije bila praktično ni spomenuta


Eto ko je kriv za gubljenje državnosti Crne Gore. Ako nekome nije jasno, onda neka pažljivo pročita ovo pitanje koje se postavlja u ime “Svetigore” (obeleženo kurzivom).

Citat:
Božićna pobuna se od nekih tumači kao simbol otpora nasilnom ujedinjenju i ukidanju Crne Gore od strane velikosrpskih Karađorđevića.
Šta je za Vas, profesore, pozadina ovog tabua?Ja sam napisao u nekoliko navrata razne tekstove o Božićnoj pobuni i naravno mogu ljudi da se slažu ili ne slažu, ali Božićna pobuna je svakako bila i izraz nezadovoljstva jednog dela crnogorskih vladajućih krugova koji su ostali u Crnoj Gori, koji su bili pristalice crnogorske dinastije i crnogorske vlade, koji su želeli da se Crna Gora odvoji. To su bili ljudi koji su bili bliski dvoru, određeni vladari, to su bile određene porodice u Crnoj Gori, plemena koja su bila uz Kralja ili koja su računala na kraljevu pomoć i podršku. 


Zar je ovde potreban neki komentar? Uostalom, čitajte sledeće pitanje (kurziv):

Citat:
Mogu li se pojmovi izdaja, okupacija, nečasna uloga i sl. naučno koristiti u istoriografiji ili je to pitanje moralnog poštenja istraživača koji činjenice ilustruje ovim izrazima?Stvari su se u ratu tako razvijale, da su carstva padala, kako se rat završavao četiri su carstva propala, na kraju krajeva morala je da propadne i jedna mala Crna Gora, koja je imala čitav niz grehova, odnosno njena vladajuća klasa na duši, zbog svog ponašanja u toku rata. Ako se to shvati na taj način, ako se shvati da se stvara jedna nova Evropa na nacionalnom načelu onda je sasvim jasno da to ne može da bude izdaja, već da je to posledica rata da nestaju velike države a sa njima i neke male, i da se stvaraju nove nacionalne države. Da se Evropa prekraja na nekakvom nacionalnom principu, samim tim u tom pokretu opštem i Crna Gora je doživela ono što je doživela


Prema tome, šta je tu je, Crna Gora je opet država, a što je nekad zbog izdaje i okupacije izgubila svoju državnost – nećemo se opterećivati hipotekom prošlosti. Evo malo poezije, da se svi opustimo:

Citat:
autor je učenik 3-eg razreda Bogoslovije Svetog Petra Sarajevskog u FočiZar nije besmisao misliti i govoriti o prošlosti? Zar je cilj podsećanja oživljavanje neke stare mržnje? A ko smo mi da mrzimo? Tačkica u svemiru, smisao bez besmisla, košmar bez završetka. Tragajući za smislom u besmislu zavirio sam malo u samo bivstvovanje jednog teokratskog sistema, a to je najobičniji čovek 

Crnoj Gori

U Tebi rođena sa Tobom rasla i kad sam otišla ostala sam Tvoja.
Gore i mora, brda, planine, pitomu dolinu i reke Tvoje
u jednoj reči u misli mojoj kroz pesmu i vazduh Dugine boje
Pamtim te
O kako Te sanjam u ovoj tuđini pričam sa Tobom i nisam
sama.
Zbog tebe plačem Tebi se divim da Ti se vratim duša mi
sanja.
I brzo starim jer tako želim, tim sam Ti bliža o rodna grudo.
I tako žarko o žarko želim da smiraj dana dočekam s Tobom.
Gde mi je život zaslugom Božijom udahnut davne šezdeset pete
gde me učiše da pričam i volim tamo gde bejah sretno
dete
Želim Ti doći o majko mila, poljubit svaku stopu Tvoju
pod Tvojim skutom da opet grejem tuđinom ranjenu dušu moju.
Moja si snaga i moje htenje i želja moja, noćno priviđenje.
Tražim Te svuda jutarnja roso, mirisu cvetni devojačkih
snova.
Kolevko moja o tebi sanjam, nosim Te jasno u reci svojoj.
Pesma si moja i pogled što suzi i moje bore i sede vlasi.
Moja si uvek i kada nisam tamo.
U Tebi rođena sa Tobom rasla i kad sam otišla ostala sam
Tvoja
voljena zemljo jedina Crna Goro moja.

VENETA JEVTOVIĆ


Toliko o Crnoj Gori, za početak. Ako crnogorskim vlastima to ne bude dovoljno, biće još brojeva Svetigore, pa će se veličati oslobođenje od srpske okupacije.

A sada, da se vratimo ozbiljnijim igračima. Zajednička deklaracija pape Benedikta XVI i patrijarha Vartolomeja I

Pre svega, obratite pažnju na Svetigorin komentar ispod naslova:

Citat:
Svesvetjejši Patrijarh konstantinopoljski G. Vartolomej u posetu primio Papu i Episkopa rimskog Benedikta XVI


Dakle, i papa i Amfilohije su zvanično priznali jedan drugome episkopstvo. Sada ostaje samo da se reše neke administrativne začkoljice, i…

Citat:
Ovaj bratski susret koji nas je okupio, rimskog papu Benedikta XVI i vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I, je Božije delo, a u izvesnom smislu i Njegov dar. Zahvaljujemo se Tvorcu svega, koji nam je ponovo dozvolio, u molitvi i dijalogu, da izrazimo radost koju osećamo kao braća i da obnovimo našu obavezu da se krećemo u pravcu punog zajedništva. Ova obaveza dolazi od Božje volje i od naše odgovornosti kao Pastira Hristove Crkve. Neka nam naš susret bude znak i ohrabrenje da podelimo ista osećanja i iste stavove bratstva, saradnje i zajednice u milosti i istini. Sveti Duh će nam pomoći da pripremimo veliki dan ponovnog uspostavljanja punog jedinstva, kada i kako po Božijoj volji. Tada ćemo zaista moći da se radujemo i veselimo.


Dakle, Racinger i Vartolomej imaju obavezu da ponovo uspostave puno jedinstvo. Podrazumeva se da rimokatolici nikada nisu otpali od Crkve, nego je sav ovaj hiljadugodišnji period bio samo jedan veliki nesporazum.

Citat:
Sa zahvalnošću smo se prisetili susreta naših dostojnih prethodnika, blagoslovenih od Gospoda, koji su svetu pokazali hitnu potrebu za jedinstvom i utvrdili siguran put za postizanje jedinstva, kroz dijalog, molitvu i svakodnevni život Crkve. Papa Pavle VI i patrijarh Atinagora I otišli su kao hodočasnici u Jerusalim, upravo na ono mesto gde je Isus Hristos stradao i vaskrsao za spasenje sveta, i takođe su se ponovo sastali, ovde u Fanaru i u Rimu. Ostavili su nam zajedničku deklaraciju koja zadržava svoju vrednost, ona naglašava da iskreni dijalog u milosti mora da održava i nadahnjuje sve odnose između pojedinaca i između crkava, da on “mora biti ukorenjen u potpunoj vernosti jednom Gospodu Isusu Hristu u uzajamnom poštovanju njihovih tradicija” (Tomos Agapis, 195). Nismo zaboravili ni uzajamne posete Njegove Svetosti pape Jovana Pavla II i Njegove Svetosti Dimitrija I. Tokom posete pape Jovana Pavla II, njegove prve ekumenske posete, objavljeno je stvaranje Mešovite Komisije za teološki dijalog između Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve. Ovo je ujedinilo naše crkve u izričitoj nameri da se ponovo uspostavi puno zajedništvo.


Postoji hitna potreba za jedinstvom! Da se nije antihrist već rodio, pa njegove preteče nemaju još mnogo vremena? Dečak je već stasao i ujedinjenje mora da se ubrza.

Citat:
Što se tiče odnosa između Crkve u Rimu i Crkve u Konstantinopolju, ne možemo a da se ne setimo svečanog eklesiološkog dekreta uklanjanja starih anatema koje su vekovima imale negativan uticaj na naše Crkve. Još uvek nismo izvukli iz ovog čina sve pozitivne posledice pomoću kojih bi trebalo da napredujemo ka našem punom jedinstvu, za koje je mešovita komisija pozvana da napravi važan doprinos. Napominjemo naše verne da uzmu aktivno učešće u ovom procesu, kroz molitvu i značajna dela.


Veliku uslugu je Atinagora učinio satani što je (bar formalno) skinuo anatemu sa najvećeg njegovog druga i kolege – pape rimskog. Papa Pavle VI (sa koga je Atinagora skinuo anatemu 1965. godine) i posle deset godina nije zaboravio ovu uslugu i u znak zahvalnosti nasred sikstinske kapele pao je na kolena i poljubio noge pravoslavnom mitropolitu – predstavniku konstantinopoljskog patrijarha. Ukidanje anateme je otvorilo put za dalje napredovanje ka punom jedinstvu, u čemu je mešovita komisija pozvana da napravi važan doprinos.

Citat:
U vreme plenarnog zasedanja mešovite Komisije za bogoslovski dijalog, koji je nedavno održan u Beogradu uz velikodušno gostoprimstvo Srpske Pravoslavne Crkve, izrazili smo svoje duboko zadovoljstvo povodom obnavljanja dijaloga. On je bio prekinut na nekoliko godina zbog različitih poteškoća, ali sada je Komisija mogla ponovo da radi u duhu prijateljstva i saradnje. Baveći se temom “Pomirenje i Autoritet u Crkvi” na lokalnom, regionalnom i opštem nivou, Komisija se prihvatila faze studije o eklesiološkim i kanonskim posledicama sakramentalne prirode Crkve. Ovo će nam omogućiti da besedimo o nekim glavnim pitanjima koja su još uvek nerazjašnjena. U obavezi smo da ponudimo stalnu podršku, isto kao i ranije, zadatku koji je poveren ovoj Komisiji i da ispratimo svojim molitvama njene članove.


Kada Komisija uspešno obavi zadatak nećete više imati svetu bogojavljensku vodicu i primaćete dvopeke umesto svetog pričešća, ali zato će svi pedofili biti sistemski zaštićeni od svojih žrtava pretnjom odlučenja od sinagoge, a ne ovako ad hok, kako sada moraju da štite Pahomija.

Citat:
Kao verske vođe, smatramo da je jedna od naših dužnosti da ohrabrimo i podržimo sve napore koji se čine kako bi se sačuvala Božja tvorevina, i da zaveštamo budućim generacijama svet u kome će moći da žive.Konačno, naše misli su usmerene na sve vas, vernike naših dveju Crkava širom sveta, episkope, sveštenike, đakone, religiozne muškarce i žene, muškarce i žene laike uključene u eklesiološku službu, i sve krštene. U Hristu pozdravljamo druge hrišćane, uveravajući ih u naše molitve i našu otvorenost za dijalog i saradnju. Po rečima apostola Neznabožaca, pozdravljamo sve vas: “Blagodat vam i mir od Boga našega Gospoda Isusa Hrista” (2. Kor. 1:2). 


Sve vreme se Vartolomej u deklaraciji prikazuje kao legitimni vođa svih pravoslavnih hrišćana celoga sveta.

U produžetku Svetigorinog članka sledi:

Citat:
Propoved Njegove Svetosti Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja tokom Božanstvene Liturgije na praznik Svetog Andreja u patrijaršijskm hramu Svetog Georgija

…prepoznajemo da je pravilo molitve pravilo vere (lex orandi lex credendi), da su dogmati o ovaploćenju Boga Slova i o Presvetoj Trojici ostavili traga na Liturgiju, koji sadrže doktrinu, “koja nam je tajanstveno otkrivena”, i o kojoj je Sv. Vasilije Veliki mnogo govorio. Zbog toga se na Liturgiji opominjemo potrebe da dostignemo jedinstvo u veri i u molitvi. Stoga ponizno klečimo u pokajanju pred živim Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, na čije se dragoceno Ime oslanjamo, a ipak, istovremeno, čiju smo bešavnu haljinu razdelili. Priznajemo, sa žaljenjem, da još uvek nismo u mogućnosti da vršimo svete tajne zajedno. I molimo se da osvane dan kada će ovo svetotajinsko jedinstvo biti ostvareno u svojoj punoći.


Da, težak posao stoji pred Mešovitom Komisijom. Treba nekako rešiti pitanje papskog primata. Ali nije to nedostižno. Kad su sve ostale razlike prevaziđene, i ova jedna će se nekako prevazići. Samo treba ruski ekumenisti da priznaju Vartolomeja kao vrhovnog poglavara svih pravoslavnih hrišćana, kao što je papa vrhovni poglavar svim rimokatolicima, a posle će Vartolomej lako predati palicu vlasti svome bratu i kolegi u Rimu.

Citat:
Liturgija nas uči da proširimo svoj duhovni vidik i pronicljivost, da govorimo jezikom ljubavi i zajednice, a i da moramo biti jedni uz druge uprkos našim razlikama i podelama.


Kad se mora nije teško.

Citat:
Zaista, naročita i iskrena blagodarnost nam ispunjava srca ljubavlju Božjom, jer danas, kada se molitveno sećamo i praznujemo spomen na Apostola osnivača i zaštitnika ovog hrama, Božanstvenoj Liturgiji je prisustvovao Njegova Svetost naš brat i episkop starog Rima, papa Benedikt XVI, zajedno sa svojom uvaženom svitom. Ponovo, sa zahvalnošću pozdravljamo Njegovo prisustvo kao Božiji blagoslov, kao izraz bratske ljubavi i poštovanja naše Crkve, i kao dokaz zajedničke želje da nastavimo – u duhu ljubavi i vernosti jevanđelskoj Istini i Predanju naših Otaca – nepokolebljiv put prema obnavljanju punog jedinstva između naših crkava, koje predstavlja Njegovu božansku volju i zapovest. Neka bude tako.


Vartolomej ne oseća takvu ljubav samo prema vladici Artemiju, kome je zabranio ulazak na Svetu Goru, zato što vladika Artemije nema nameru da ide tim njihovim putem ka punom jedinstvu, tj. ka punom odvajanju od Crkve i pripajanju jeretičkom legionu na čijem čelu je papa rimski.

Papa je takođe besedio na kraju liturgije u Fanaru:

Citat:
Papino obraćanje na kraju Božanstvene Liturgije

Danas, u ovoj Patrijaršijskoj crkvi Svetog Georgija, možemo ponovo da iskusimo zajedništvo i poziv dvojice braće, Simona Petra i Andreja, u susretu Naslednika apostola Petra i njegovog Brata u episkopskoj službi, glavu ove Crkve koju je po tradiciji osnovao apostol Andrej. Naš bratski susret ističe poseban odnos ujedinjenja Crkava Rima i Konstantinopolja kao sestrinskih crkava.


Papa je hteo reći: ja sam vam tata, pa vi sada vidite kako ćete to dogmatski da opravdate. Uglavnom, u mojoj organizaciji zna se ko kosi, a ko vodu nosi.

Citat:
Naši napori da izgradimo prisnije veze između katoličke crkve i pravoslavnih crkava su deo ovog misionarskog zadatka. Podele koje postoje među hrišćanima su bruka za svet i prepreka objavljivanju Jevanđelja. Uoči svog stradanja i smrti, Gospod, okružen svojim učenicima, molio se usrdno da svi budu jedno, kako bi svet mogao da poveruje (Jn.17:21). Samo kroz bratsku zajednicu među hrišćanima i kroz njihovu uzajamnu ljubav će poruka Božije ljubavi za svakog čoveka i ženu postati pouzdana. Svako ko realno sagleda hrišćanski svet danas videće nužnost ovog svedočanstva.


Prava bruka je to što se ovakvi tekstovi objavljuju u jednom časopisu po blagoslovu arhijereja SPC.

Citat:
Simon Petar i Andrej su zajedno bili pozvani da postanu lovci na ljude. Istog ovog zadatka, međutim, svaki od braće se prihvatio drugačije. Simon, uprkos svojoj ljudskoj slabosti, prozvan je “Petar”, “stena” na kojoj će počivati Crkva; njemu su na poseban način bili povereni ključevi Carstva nebeskog (Mt. 16:18 ). Njegovo putovanje ga je vodilo iz Jerusalima u Antiohiju, i iz Antiohije u Rim, kako bi u tom gradu mogao da se uvežbava u univerzalnoj odgovornosti. Problem univerzalne službe Petrove i njegovih naslednika je nažalost prouzrokovao naše razlike u mišljenjima, koje se nadamo da ćemo prevazići zahvaljujući i teološkom dijalogu koji je nedavno nastavljen.


Eto, gospodo, sada smo iz Racingerovih usta čuli koji je bio pravi cilj onog poganog svejeretičkog skupa jesenas u Sava Centru. To je ono što smo mi i govorili i pisali, a službenici Svetske Organizacije u SPC sve vreme su nas ubeđivali da je to običan dijalog koji nema nikakve posebne konsekvence (“pa mogu valjda teolozi da se savetuju?!?!” – uzvikivali su). A što je dijalog bio iza zatvorenih vrata – to je da ne bi ljudi sa ulice dobacivali nešto.

Citat:
Moj dostojni prethodnik, sluga Božji papa Jovan Pavle II, govorio je o milosrđu koje karakteriše Petrovo služenje jedinstvu, milosrđu koje je sam Petar prvi iskusio (Encyclical “Ut Unum Sint”, 91). Na ovom temelju je papa Jovan Pavle proširio poziv na pokretanje bratskog dijaloga usmerenog na prepoznavanje načina na koje bi se sveštenstvo Petrovo moglo upotrebiti danas, poštujući njegovu prirodu i suštinu, kako bi se mogla “ispuniti služba ljubavi prepoznata od svih na koje se odnosi” (ibid. 95). Moja je želja danas da podsetim na ovaj poziv i da ga obnovim.


Dakle, Petrovo služenje (onako kako ga rimokatolici tumače) ne može se dovoditi u pitanje. Mešovita Komisija ima zadatak samo da prepozna način na koji će to služenje upotrebiti, ali se priroda i suština tog služenja moraju poštovati. Jel jasno?!

Citat:
Andrej, brat Simona Petra, primio je drugačiji zadatak od Gospoda, onaj na koji upravo njegovo ime ukazuje. Kao onaj koji je govorio grčki jezik, postao je – zajedno sa Filipom – apostol koji se susreo sa Grcima koji su prišli Hristu (Jn. 12:20). Tradicija nam govori da je on bio misionar ne samo u Maloj Aziji i teritorijama južno od Crnog mora, što je, upravo na ovom prostoru, već takođe i u Grčkoj, gde je pretrpeo mučeništvo.Apostol Andrej, stoga, predstavlja susret između ranog hrišćanstva i grčke kulture. Ovaj susret, posebno u Maloj Aziji, postao je moguć zahvaljujući posebno Kapadokijskim Ocima, koji su obogatili liturgiju, teologiju i duhovnost i istočne i zapadne Crkve. Hrišćanska poruka je, kao pšenično zrno (Jn. 12:24), pala na ovu zemlju i donela mnogo plodova. Moramo biti duboko zahvalni za nasleđe koje je izniklo iz plodonosnog susreta između hrišćanske poruke i helenske kulture. To je imalo dugotrajan uticaj na Crkve istoka i zapada. Grčki Oci su nam ostavili riznicu blaga iz koje Crkva nastavlja da izvlači bogatstvo novo i staro (Mt. 13:52). 


Eto… U Novoj Uniji konstantinopoljski patrijarh će imati ulogu Velikog Brata. Nije ni to loše. Neznabožačka helenska kultura je, kaže papa rimski, obogatila hrišćanstvo. A pošto je papa nepogrešiv, onda je i Amfilohije to objavio u svome obrazniku za vjeru, kulturu i vaspitanje.

Citat:
Ovu veru u iskupljujuću krsnu smrt Hristovu, i ovu nadu koju vaskrsli Hristos daje celoj ljudskoj porodici, delimo svi mi, Pravoslavni i Katolici podjednako. Neka naša današnja molitva i rad budu nadahnuti žarkom željom ne samo da prisustvujemo Božanstvenoj Liturgiji već i da možemo zajedno da je proslavljamo, da uzmemo učešća u trpezi Gospodnjoj, deleći isti hleb i istu čašu. Neka naš današnji skup služi kao podsticaj i radosno iščekivanje dara pune zajednice. I neka nas Duh Gospodnji prati na tom putu!


Hvala preosvećenom mitropolitu Amfilohiju što nam je objavio ove velike istine, da ne hodimo više u tami neznanja. Što bi rekao Njegoš:

Efendija, ovako ti hvala! (podiže kapu) Lijepu ni iščita prediku: što tražili, ono smo i našli!

To je bila torta, a sada sledi “šlag na tortu”. Odmah posle ovih dušepoleznih poruka pape rimskog Amfilohije pravi najveći mogući iskorak ka jedinstvu svih konfesija. To do sada nije zabeleženo u Pravoslavnoj Crkvi. Izgleda da je vreme za ujedinjenje iscurilo i Žestoki momci nemaju više vremena za “kolo, kolo naokolo”, nego gađaju direktno “u sridu”. Sledi blok vesti koji se zove “Iz pomjesnih crkava”. Evo kako izgleda cela strana:

Malo bliže:

To su vesti “iz pomjesnih crkava”:

“Pomjesna anglikanska crkva”:

“Pomjesni Vatikan”:

Dakle, u bloku vesti iz pomesnih crkava Svetigora na prvoj strani tog bloka donosi jednu vest iz Vatikana, jednu vest iz anglikanske “crkve”, jednu sa “ničije teritorije”, jednu o svim hrišćanima u Izraelu i dve vesti o carigradskoj patrijaršiji i njenom patrijarhu. Pa i u te dve vesti piše kako je “tom prilikom, prvojerarh naglasio da je Konstantinopolj majka Crkava i prva među svetim pravoslavnim crkvama”, a druga vest se odnosi na njegovu kritiku monaha iz manastira “Esfigmen” (dakle, obe vesti su ugodne papi rimskom).

Sve u svemu, u najnovijem broju “Svetigore” Amfilohije je učinio sve od sebe da maksimalno promoviše ujedinjenje svih konfesija u jednu svetsku religiju. Ujedno, potrudio se da ugodi i crnogorskim vlastima, jer mu valja staviti na glavu bijelu panu, pa ako već ne može u Beogradu (a izgleda da ne može), onda bar u Podgorici. I naslovna strana ovog broja “Svetigore” vrlo rečito simbolizuje tu Amfilohijevu kombinatoriku:

“Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”.

izvor: arhiva “Gazimestan” ; Суб. Јан. 20, 2007





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo