logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: прота Матеја Матејић    1.414 пута прочитано    Датум: 13.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Čija je prćija crkva?На изглед чудно питање. Оно је, ипак, на своме месту. Јер, нажалост, има доста појединаца и група који се понашају као да је црква њихова лична прћија. Међу њима су и поједини мирјани и понека свештена лица.

За новинар. Де пише прота Матеја Матејић, 12. 02. 2008

+++

Заборавили су и неки мирјани и неки свештенослужитељи да је Господ Исус Христос рекао: “И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга” (Св, Матеј 20: 27) па проповедају и практикују да хоће да буде први, да буде господар свима.

Неки су заборавили и наук светога Апостола Павла“И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам” (Прва посланица Коринћанима 13: 2). Отуда има свештеника, па и епископа, који са крстом у руци и мржњом у срцу трују мржњом и мирјане.

Има много примера који показују да је за неке мирјане, као и за свештенослужитеље Црква – њихова прћија.

У једној парохији дошао свештеник, гост, и ушао у олтар. Није био ни под забраном, нити је био рашчињен. Одмах за њим је у олтар улетео један црквени одборник и обратио се своме пароху: “Овај нека излази из олтара! Он не може да служи у овој цркви!” – и при томе показује на госта свештеника. Човек би очекивао да ће се надлежни свештеник, парох, успротивити, узети у заштиту госта свештеника, дозволити му да саслужује. Али откуд сме! Код њега су чланови управе “власници цркве”.

У једној парохији народ изабрао управу. Свештенику се избор није допао јер у њу нису ушли појединци из његове “клике” па “поништио изборе”. Вели, он је тај који одређује ко ће бити у управи. Значи – он је газда.

Међу изабранима су биле особе које су од оснивања парохије били њени чланови и чланице. Они су пре више од тридесет година купили имање са кућом. У тој кући је била капела у којој су се Богу молили док нису цркву сазидали. Касније су докупили суседну земљу и две куће и све то отплатили. Затим су се тридесет и две године старали о цркви и имовини. Дуга није било ни један цент. Резервни фонд је имао неколико хиљада долара. А онда је дошао нови свештеник. Прогласио је све чланове осниваче и друге, који су били чланови цркве пре његовог доласка, неквалификованим да буду у црквеној управи, ни учитељи и учитељице у црквеној школи, ни појци за певницом, ни помоћници у олтару, па их је све растерао. Сва та места су попунили “нововерци”, бивши иноверци, који су недавно приступили не толико православљу колико том пароху коме су одани. Па онда нека неко каже да црква није његова прћија!

На седници је гласањем изабрана за секретарицу за преписку супруга једнога члана оснивача парохије који је на градњи цркве радио као кртица. А свештеник вели “није квалификована”. Питају га чланови епархијског управног одбора зашто није квалификована.”То не могу јавно да кажем, али могу вама после рећи.” А та особа је, духовно и морално много квалификованија и од тога свештеника. Е, али он је газда…

У тој истој парохији некада је, годинама, чланство гласањем примало нове чланове. Сада је то искључиво право пароха. Пријавнице за чланство он даје – коме хоће. Једна Српкиња, рођена у Кливленду, већ ТРИ године тражи од пароха пријавницу да се она и њен супруг, искрено побожни православни Србин, пријаве за чланство. До данас је није добила. Нису квалификовани јер не припадају његовом личном култу. Нема сумње да је црква његова прћија…

У тој истој парохији постојао је црквени хор и пре него што је парохија основана. Док није било парохије хор је певао у једној од православних цркава у том граду. Од оснивања парохије па до пре две године тај хор је редовно и одано помагао при богослужењима. А онда је нови свештеник једног дана саопштио да ће идуће недеље певати његов хор, кога сачињавају његови поклоници, бивши иноверци, садањи нововерци. Рекао је да ће наизменично певати једне недеље црквени а једне његов хор. Чланови црквеног хора нису на ово пристали па тако сада сваке недеље пева “свештеников хор” у коме, сем једног полу – Србина сви остали су “нововерци”.

Зар би свештеник могао ово и овако радити да црква није његова – прћија…

Један млади свештеник оштампао неку врсту “парохијске етикете” и разделио брошуру парохијанима. У тој “етикети” пише да онај ко жели да разговара са свештеником мора најпре направити метаније (“поклон до земље”) па га пољубити у руку, и тек онда га ословити. Видео је ту брошуру и надлежни епископ, али ништа по том питању није урадио. Па онда нека неко каже да црква није прћија овог “слуге Божијег”!

Један свештеник који је пре неколико година дошао из Југе, где је живео годинама и одрастао под комунистичким диктаторским системом, дошао пре неколко година у српску православну парохију. По угледу на властодршце под којима је одгајен, показао је одмах своје диктаторске наклоности. У подруму испод цркве биле су окачене унаоколо по зидовима фотографије које су показивале историјат те парохије.

Поскидао је нови попа те слике и склонио их негде. Као што је “историја” Југославије под Титом почела са “седам офанзива”, тако је и он хтео да историја те парохије почиње са њим. А пошто је било још живих Срба и других чланова парохије, разног етничког порекла, који су знали ко је и када почео парохију, цркву сазидао, имање око цркве са три куће купио и отплатио, нови попа се потрудио да ако не баш све до једног онда највећи број сведока отера од парохије својим грубим, диктаторским понашањем. Једни су отишли у Православну цркву у Америци, други у грчку православну цркву, трећи у новоосновану парохију Руске заграничне цркве, једна породица у унијатску цркву, а велики број не иде ни у једну цркву јер после искуства са овим “слугом Божијим” изгубили су и веру у и поштовање за цркву. Надлежни то знају, али – ћуте. Па нека онда неко каже да овај попа није власник цркве и да му она није – прћија.

Томе попи нису сметали само Срби и други чланови оснивачи те парохије, него му је сметало и само име цркве јер се званично називала Српска православна црква а иза тога је долазило име светитеља коме је црква посвећена. Млади свештеник, званично припадник Српске православне цркви, је име светитеља мало прекројио – “да се Власи не сете” – а из назива цркве једноставно избацио оно српска. Није ли јасно је да је овоме попи црква – прћија.

У једној парохији парохијани су на црквеном имању сазидали павиљон који је требало да служи за прославе, окупљање омладине, породична окупљања рођака и пријатеља чланова цркве. Осим тога, ту су чланице Кола српских сестара повремено продавале половне ствари. Свештеник је тај павиљон издао под најам једној групи Етиопљана, вероватно неправославних, да тамо одржавају своја богослужења. Сада чланови те групе користе сваке недеље не само павиљон него и плац за паркирање аутомобила а и тоалете у подруму. Кажу да господин парох од тога добија двеста долара месечно. Не знам да ли је то истина. Нико, сем чланова личног култа тога свештеника, бивших баптиста и ко зна којих секти, не зна одакле долазе и куда одлазе приходи. Благајник је веома одани члан личног култа тога пароха и нико не сме ни да га пита да поднесе финансијски извештај. Поред пароха изгледа да је и овај млади култиста газда и да је црква и његова – прћија.

Примера који показују да неки мирјани као и неки свештенослужитељи газдују Црквом као својом прћијом има много, али, што рекли стари Латини: САПИЕНС САТИС!

 

Аутор: прота Матеја Матејић, 12. 02. 2008

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo