logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    1.821 пута прочитано    Датум: 10.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Njegova svetost patrijarh srpski gospodin GavriloSestre Dušica i Ružica Borisavljević. Duhovni i nacionalni gorostas, Patrijarh Gavrilo Dožić, koga je Gestapo držao u svojim kandžama četiri godine i 14 dana i koji je prisilno upoznao dvanaest logora, imao je, po svršetku rata, s čim da izađe pred Boga i srpski narod, pred Obilića i Karađorđa. I pred svoju duhovnu decu.

On je pozvao srpski narod da ne ustukne pred nacističkom silom. Pozvao i ostao – uspravan. On je najpotresniji dokaz da je Srpska pravoslavna crkva delila sudbinu svoga naroda. On i besmrtni Vladika Nikolaj. I to je jedan od dokaza da se u istoriju ne vredi gurati – ona će sama, kad dođe taj čas, bez ičije pomoći, bez preporuka i privilegija, uzeti one čijim će imenima i delima obesmrtiti svoje stranice. Otuda su i Patrijarh Gavrilo i Vladika Nikolaj na svetlim stranicama istorije srpskog naroda.

I sestre Borisavljević, Dušica i Ružica, deo su te nezatamnjene istorije. Mogle su, mlade i lepe, pametne i obrazovane, da se provode u Rimu, mogle su da promene imena, da se odreknu državljanstva, da se udaju za bogate ljude; mogle su, kao što im je nuđeno, da promene svoju pravoslavnu veru, ali bi time izdale svoju otadžbinu i svoje slavne pretke. Otadžbina je mogla i da ih zaboravi, one otadžbinu – nikad! Uprkos godinama, pa i bolestima, njihova borba za istinu o moralnim vrednostima srpskog naroda još traje. Možda su one jedine osobe koje više od šest decenija žive u tuđim zemljama, a nisu promenile srpsko državljanstvo!

Da se vratimo Patrijarhu Gavrilu Dožiću. Već i sama njegova pojava u Rimu, u proleće 1945. godine, izazvala je senzaciju:

sjatili su se oko njega novinari svetskih listova i agencija, ratni reporteri, srpske izbeglice, ruski emigranti koji su pobegli iz komunističkog pakla, britanski i američki oficiri, radoznali Rimljani i, razume se, sestre Borisavljević.

Patrijarh je prvo otišao u Rusku pravoslavnu crkvu da blagodari Bogu zbog okončanja rata, čije su se žrtve brojale desetinama miliona ljudi, i da se pomoli za spasenje srpskog naroda koji je iz nacističkog pakla, podmuklom igrom saveznika, prešao u komunistički pakao.

Italijanski i svetski listovi objavljivali su delove iz Patrijarhove biografije: da je doktorirao teološke nauke na Atinskom univerzitetu, da govori francuski, engleski i grčki, a od Mitra Džakovića, Patrijarhovog ličnog sekretara, čak i neke pojedinosti: da je dekan Teološkog fakulteta u Atini rekao: „Blago zemlji i narodu iz koga je ponikao dr Gavrilo Dožić“.

Dodajem ovoj priči jednu neobičnost koja bi se mogla nazvati podvigom i žrtvovanjem za svoje bližnje:

Mitar Džaković, dugogodišnji Patrijarhov saradnik, otišao je iz srpske prestonice dobrovoljno u isti zloglasni logor onog dana kad su stigle vesti da je Patrijarh oboleo na plućima i da ima visok pritisak. Zbog opšte iznurenosti Patrijarh nije mogao da se kreće bez tuđe pomoći. U istom stanju bio je i Vladika Nikolaj…

Rusku pravoslavnu crkvu, u kojoj je srpski Patrijarh nedeljom i o drugim praznicima služio Liturgiju, opsedali su i građani Rima: želeli su da izbliza vide čelnika Srpske pravoslavne crkve koji je u sudbonosnim martovskim danima 1941. godine prvi rekao NE saradnji Jugoslavije i Hitlerove Nemačke i koji je u prvim danima okupacije zatočen, dok je njegov šef kabineta Dušan Dožić prebijen i obogaljen…

Neumorni Mitar Džaković otkrivao je i druge detalje iz Patrijarhove biografije: da je rođen u nemanjičkoj Morači, da je po sticanju doktorata u Atini bio sekretar Hilandara, te najveće srpske svetinje na Svetoj Gori, zatim da je u Carigradskoj patrijaršiji izabran za Mitropolita raško-prizrenskog u Peći, da bi dve godine kasnije došao na čelo Mitropolije crnogorsko-primorske kao dostojan naslednik Vladike Danila, Svetog Petra Cetinjskog, Petra Petrovića Njegoša – Vladike Rada i Motrofana Bana. Za Patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1938. godine.

On je 10. maja 1939. godine osveštao temelje Hrama Svetog Save na beogradskom Vračaru. Džaković nije propuštao priliku da ponovi kako je Patrijarh Gavrilo, kao monah, u Prvom svetskom ratu tri godine bio zatočen u zloglasnom logoru Cegli u Mađarskoj i da su mu u ovom, tek minulom ratu ustaše na zverski način ubile brata Petka, a komunisti, na sličan način, brata Sekulu… Džaković je svakako hteo da ukaže na mučenički život Srpske pravoslavne crkve i njenih predstavnika. Ali, da ukaže i na njihovu nesalomivost i otpor svakom osvajaču i tiraninu.

Prvi Srbin koji je u Rimu ponudio svoje usluge Patrijarhu bio je generalštabni potpukovnik Vukašin Vukotić, šef Jugoslovenske vojne misije pri savezničkoj komandi, inače sin proslavljenog vojskovođe serdara Janka Vukotića, stratega čuvene Mojkovačke bitke na Božić 1916. godine. Posle ove bitke, u kojoj su crnogorski đetići svojim grudima štitili odstupnicu srbijanske vojske, nastala je krilatica: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu“. Tako se onda branilo srpstvo…

Potpukovnik Vukotić uživao je veliki ugled u Savezničkoj komandi u Rimu, pa su pojedini američki komandanti visokog ranga želeli da upoznaju srpskog patrijarha, da izraze zahvalnost zbog njegovog otpora nacizmu i fašizmu, njegovoj uzvišenoj žrtvi za svoj narod… Saveznička komanda ponudila je Patrijarhu vilu gotovo u samom centru Rima, automobil i vozača i, ako Njegova Svetost želi, vojničku pratnju. Nudili su mu novac i hranu i pozivali ga na oficirske večere… Patrijarh je s blagodarnošću odbio ove ponude, ali je izrazio želju da otputuje u Pariz, San Remo i London. Dalju brigu o Patrijarhu Saveznička komanda prepustila je potpukovniku Vukašinu Vukotiću.

Patrijarh je u to vreme imao tri glavna cilja: da u San Remu, koji se nalazi na granici Italije i Francuske održi parastos crnogorskom kralju Nikoli i kraljici Mileni, da se u Parizu sretne sa predstavnicima srpske političke emigracije, a u Londonu da krsti sina-prvenca kralja Petra Drugog i da razgovara sa tada već bivšim predsednikom vlade dr Slobodanom Jovanovićem i drugim ministrima. Patrijarh je ostvario sva tri svoja cilja: u maloj ruskoj crkvi u San Remu, gde su bili grobovi kralja Nikole i kraljice Milene održao je parastos. Tom prilikom Patrijarh je svom pratiocu, potpukovniku Vukotiću, rekao da je, još dok je bio na Cetinju, prikupljao materijalna sredstva sa željom da se podigne velika katedrala i da se u nju prenesu kosti kralja Nikole i kraljice Milene. Kako je toga dana bio deveti oktobar i jedanaest godina od tragične smrti kralja Aleksandra, Patrijarh je u istoj crkvi održao parastos viteškom kralju.

Od svih ličnosti s kojima se Patrijarh sreo u Parizu, najdublji utisak na njega ostavio je dr Slobodan Drašković, jedan od osnivača Srpskog kulturnog kluba u Beogradu: trezveno sagledavanje situacije u kojoj se nalazi srpski narod, ojađen nemačkom okupacijom i pritisnut komunističkom diktaturom…

Pošto je u Londonu krstio prestolonaslednika Aleksandra, na svečan način i po propisima Srpske pravoslavne crkve, Patrijarh se sreo sa Vladikom Nikolajem – s njim je dugo razgovarao – zatim sa Slobodanom Jovanovićem i drugim bivšim ministrima, da bi najduži razgovor imao sa kraljem Petrom…

Srbi koji su dugo živeli u Rimu prosto su se utrkivali ko će pre i bolje da ugosti Patrijarha Gavrila i njegove pratioce. Patrijarh je izabrao dom Dušana Plamenca, trgovca u Rimu i rođaka kraljice Milene.

Na glavno pitanje, hoće li Njegova Svetost Patrijarh, kad je već u Rimu, posetiti poglavara Rimokatoličke crkve, papu Pija XII, nije se dugo čekalo. Na konferenciji za štampu, jedan italijanski novinar, neupućen u monaški život, upitao je da li je mlada dama koja sedi pored Patrijarha, njegova kćerka? Mislio je na Ružicu Borisavljević. Zatim je pitao da li bi Patrijarh dao intervju njegovom listu i da li je spreman da odgovori na pitanje zašto već nije posetio papu? Kad je Ružica prevela reči, Patrijarh je klimnuo glavom, na šta je novinar rekao da Patrijarh sačeka da on dobije dozvolu svog direktora. Na to je Ružica grmnula:

„A da li biste vi, gospodine, rekli svome papi da vas čeka?“ Kad je čula odgovor „a to ne“, prosto je ciknula:

„Vi niste dostojni razgovora sa srpskim nosačem kofera a kamoli sa srpskim Patrijarhom!“ Na ove reči novinar je, praćen podsmehom, pobegao iz sale.

„Sinko, šta mu reče te ovako pobježe?“ – upitao je Patrijarh. Kad mu je Ružica rekla, osmehnuo se i dodao:

„Šta je zaslužio, to je i dobio!“

I dr Miha Krek, bivši potpredsednik Kraljevske vlade i ministar, Slovenac po narodnosti, nastojao je da Patrijarha Gavrila privoli da učini zvaničnu posetu papi Piju XII. Rekao je da je to papina želja i da je on, bivši ministar, preuzeo na sebe ulogu posrednika između Rimskog pape i srpskog Patrijarha. Dodao je da je papa spreman da pomogne ne samo Patrijarhu nego i desetinama hiljada srpskih izbeglica, rasutih po Austriji, Nemačkoj, Italiji… Papa je spreman da jednu raskošnu vilu ustupi Patrijarhu, da ga i novčano pomogne i da će se zauzeti da srpske izbeglice i srpski zarobljenici stignu u zemlje Južne Amerike, gde su velike mogućnosti za zaposlenje i zaradu. Sveta Stolica, rekao je dalje Krek, ceni hrabrost srpskog naroda i poštuje njegovu borbu u prošlosti…

Patrijarh je dugo govorio, ističući činjenice da su ustaše posle proglašenja njihove nezavisne države s Pavelićem na čelu, počinile zločine. Tu državu priznali su samo Vatikan, Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija. Počinjeni su neviđeni zločini – poklali su stotine hiljada ljudi, žena i dece, Srbi su silom prevođeni u katoličku veru, srušeno je i spaljeno na stotine hramova, poklane vladike i sveštenici… A Vatikan? A papa Pije XII? On ni mali prst nije podigao da zaustavi ove zločine.

Ne znam da li je ove zločine blagosiljao, ali se zna da je krvnika Pavelića primio u zvaničnu posetu… I sada se od srpskog Patrijarha očekuje da pređe preko svega i da ide u Vatikan na noge papi! To bi bilo podvorenje, što ja, kao srpski Patrijarh, nikada sebi ne bih mogao da dozvolim. Ja bih se sto puta radije opredelio za smrt u uverenju da nisam izdao svoj put i Srpsku svetosavsku crkvu i srpski narod koji je sada pod komunizmom… Bilo bi žalosno kada bi Patrijarha srpskog vodilo blagoutrobije i ugodan život, vile i pomoć Vatikana i pape! Nama nikada glavni cilj nije bio da imamo ugodan život, da živimo u izobilju. Srbi imaju drugi pravac koji bi se u osnovi mogao nazvati putem prvih hrišćana, onih u prvim vekovima posle stradanja Isusa Hrista. Ti prvi hrišćani bili su zadovoljni korom hleba, ali su bili pravi nosioci jevanđelske nauke koju su svuda propovedali…

Posle ovih i mnogih drugih činjenica, bivši potpredsednik Kraljevske vlade odustao je od daljeg posredovanja susretu Patrijarha i pape Pija XII. Papa je uzalud čekao da mu Patrijarh Gavrilo pruži svoju časnu desnicu.

A sestre Borisavljević? One su, ohrabrene blagoslovom Patrijarha Gavrila, nastavile svoj plodonosni rad na dobrobit Srba u rasejanju. Nešto kasnije upoznaće dvojicu srpskih monaha – učinilo im se, posle susreta s njima, da je „večni grad“, kako nazivaju Rim, obasjan novom svetlošću sa Cetinja i Lovćena i jarkom svetlošću iz Hilandara i sa Svete Gore.

Stradanje naroda i Crkve

“Naš mučenički srpski narod, sa svojom mnogostradalnom Svetosavskom crkvom još je pozornica velikih zala preko koje se kotrljaju i prevrću točkovi pakla. Nad našom izmrcvarenom otadžbinom još kruže crni oblaci iz kojih sevaju ognjene munje i tutnje ubitačni gromovi koji svojim smrtonosnim udarcima pustoše na sve strane i gutaju nove žrtve. Narodni život još obavija gusta pomrčina u kojoj se odigravaju strahoviti zločini. Naša rodna gruda predstavlja užasnu golgotu na kojoj se vrše strahovita raspeća, bez pravde i savesti…

Naša crkva je jedna od manjih po brojnoj veličini, ali njena je duša velika, njena prošlost znamenita, kao što je i njena uloga obilata. Naš srpski narod je brojno neveliki, ali je njegov duh snažan i čvrst. Njegovo je srce plemenito, njegova istorija slavna po podvizima i mučeništvima… Naša država danas kao nenasita ala, grabi sve u svoje nezajažljive čeljusti, isisava narodni život… Mi ne smemo klonuti duhom, mi ne smemo izgubiti dušu jer je pravda na našoj strani. Naše je oružje hrišćanska istina, naš oklop jevanđeljski moral. Sa ovim oružjem umirujemo naše nespokojstvo, ublažavamo naše patnje, lečimo naše rane. Mi verujemo u milost Božiju, mi se nadamo u konačnu pobedu Pravde…

(Iz Vaskršnje poslanice Njegove Svetosti Patrijarha Gavrila u Rimu 1946. godine)

Autor: Antonije Đurić, Pravoslavlje -Broj 942, Rubrika Likovi za spomenar





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo